Porodica Alić: Nakon dvije decenije vratili se iz Danske u BiH

Nakon dvadeset godina boravka u Danskoj, Tahira i Senahid Alić vratili su se u svoje selo Žabokvica kod Skelana. Bili su u Evropi, a sada su na vratima Bosne i Hercegovine, na rijeci Drini, na samoj granici sa Republikom Srbijom. Senahid ponekad hvali život u Danskoj, ali tamošnje uslove življenja nikad nije mogao shvatiti. Zbog toga, a i zbog čežnje, odlučio se za povratak.

Dok mnogi u Bosni i Hercegovini još uvijek razmišljaju o odlasku u neku od evropskih zemalja, Senahid Alić se sa suprugom Tahirom vratio u Žabokvicu, selo udaljeno od Srebrenice četrdesetak kilometara. Nije se pokajao:

„Nikad se nisam pokajao, nit' ću se ikad pokajati. Ko hoće da radi, može da ima sve.“

Nije mogao Senahid da se navikne na običaj da svog prvog komšiju zove telefonom na kafu ili da mu se na isti način najavi. Ovdje je sasvim drugačije:

„Meni je Danska pomogla, ali mi je najteže bilo kad ja moram telefonom da zovem da dođem mom komšiji na kafu. Tako svi, ne samo ja. Ja sam se odmah odlučio da se vratim nazad. A to mi je više supruga pomogla da se vratim. Sad se ne bih vratio u Dansku, nema sile. Ovdje je pravo, svako veče smo zajedno, svaki dan smo zajedno, uvijek neko prođe, javi se. Nema ovdje najavljivanja. Idemo svi jedni drugima, vidimo šta treba kome pomoći, ako sam ja malo mogućniji, ja pomognem, a dovoljno je i kad zovnem, da mi rade.“

Vratio se Senahid u svoje selo jer ga voli, a želi i da radi. Pomaže i komšijama koje angažuje na sezonskim poslovima.

„Meni ovdje život izgleda dobro, ja ovdje želim biti. Da nisam želio, ne bih se ni vratio. Pomažem svom narodu, a pomognu i oni meni, na neki način pomognem ja njima da oni zarade, a oni meni pomognu da to i odrade. Pomognu mi oko plastenika, oko paprika, paradajza, oko stoke, nešto malo.“

Otac Rasim raduje se što mu se sin vratio, što su ponovo zajedno:

„Što se tiče sina i snahe što su se vratili, meni je dobro došlo. Ja sam ovdje sam živio. Oni su došli, kao, više radi mene. Mogu da im zahvalim. I onda su navalili da rade – proizvode sve. Jedno pet stotina pilića su uzgojili, onda ćurke, kokoši nosilje...“

Senahid kaže da nije dobio nikakvu donaciju i da je biznis pokrenuo vlastitim novcem:

„Ja radim sve od svojih sredstava. Od Opštine nisam dobio ništa. Ne može baš ni Opština baš sve svima, ali eto – najteže mi je kad Opština da nekom ko to proda. To mi je najteže u životu. I kad tražim nešto što radim, ne daju onom ko radi. Ko ima, da može da ostvaruje - ne daju, nego daju onome ko može da proda. Ko nema dunum zemlje, dobije dvije-tri freze ili bilo koju mašinu. Ko ima sto dunuma, njemu ništa. Dobijaju ljudi krave, po pet-šest krava. Ja nijednu. Ili bilo šta. Uglavnom – ja ne mogu da dobijem. A želim da zaposlim. Ako bude krenulo - da zaposlim bar jedno-dvoje. Nije važna nacionalnost.“

Alići zaista nisu dobili nikakvu donaciju, kaže otac Rasim:

„Kad dođe čovjek i kad se vrati, treba ovdje neko to i da podrži, da kaže: 'fala vam, svaka čast', pa da makar slaže, da kaže: 'daćemo'. A ono – nema ništa.“

I pored toga što sam finansira sve poslove, Senahid kaže da je ovdje gospodin. A to isto bio je i u Danskoj:

„Oni imaju te neke socijale, ono, ovo, i možda neko misli da je to sve. Nije tačno. Bolje je da pomalo radiš ovdje, i koliko-toliko da imaš, i da budeš ovdje gospodin. Tamo ne možeš biti gospodin, tamo moraš imati pidžamu, krevet i radno odijelo.“

Varaju se oni što misle da je na Zapadu sjajno i koji još uvijek nastoje da napuste Bosnu i Hercegovinu, kaže Senahid:

„Ljudi misle da tamo ljudi sijeku pare makazama. Nije tačno. Ono što bi se radilo tamo, koliko se radi, kad bi se radilo ovdje, ne bi znali šta bi imali. 'Fala bogu, ko je tamo bio da vidi kako je to. Mnogo se ljudi vraća. Nisam se pokaj'o nikad zato što imamo svoju zemlju, koju ne želim da propada bez veze.“

Senahid nikad nije pomišljao da proda svoje imanje. Ostavlja ga u amanet i svojim nasljednicima.

„Treba se vratiti. Ako nisi tu, pa si otišao silom prilika, bar zadrži svoje. Doći ćeš, kad-tad. Moja unučad vole da dođu ovdje. Ja znam, i u Sarajevu kad smo bili izbjeglice, pitaju me: 'Odakle si? Što ne ideš u svoje mjesto?'. I to je ispravno. Mene je tako potrefilo, ja sam izgubio sve. I dva brata, i sina. Izgubili su mnogi, izgubili su ljudi više od mene, bolje da nisu. Ja ovo održavam i održavaću dok sam živ. I prenosim i sinu što mi je ostao, prenosim unučadima, i ne bi to dali kad bi milijarde bilo.“