Američki predsednik Barak Obama u tajnosti se razveo od supruge Mišel i venčao se s novom suprugom, čiji identitet javnosti nije poznat. Šta, niste čuli ovu vest? Naravno da niste jer je uspešno zataškana, a u svojevrsnoj omerti iliti zaveri ćutnje učestvovali su, dobrovoljno ili manje dobrovoljno, svi uticajni američki mediji, na čelu sa onima koji inače žive baš od „mešanja u privatni život javnih ličnosti“, i nemaju nikakav moralni problem s tim. Samo su za Obaminu naprasnu svadbu odjednom, gle, izgubili interesovanje. Neobičan preobražaj, zar ne? Biće da ili im je proradila savest, ili im je proradio strah. Mali hint za pomoć u odgonetanju: ne, nije im proradila savest.
Razume se, ništa od ovoga nije se desilo u stvarnosti, to jest, Barak Obama se nije razveo i oženio. Mada opet, sve opisano je nedvosmisleno stvarno, jedino što se zatajeni mladoženja drugačije zove i stanuje u nekoj drugoj zemlji, slučajno baš u Srbiji. A akter priče (to jest, “priče iz Nepričave“, priče koja se ćuti) jeste, po manje-više sveopštem mišljenju, politički najmoćnija ličnost u Srbiji, mada nije predsednik Srbije. A ni premijer. Ni predsednik parlamenta.
Bilo bi jako, jako lepo i dobro živeti u svetu u kojem ničije ženidbe i udadbe, razvodi ili bilo šta drugo što se tiče samo pojedinčevog privatnog života (mada opet, valja naglasiti da sklapanje braka nije neki sasvim privatan, kamoli konspirativan čin, nego zvaničan administrativni akt potpisan pred nadležnim državnim službenicima) nisu predmet interesovanja i „obrade“ u medijima. To što je neko „javna ličnost“, čak i ako je čovek od vlasti koji živi od javnog novca, upravlja javnim resursima i ima mandat za donošenje dalekosežnih odluka, ne znači da je njegov nejavni život „na izvolite“. Međutim i na žalost, obično ipak jeste tako. U Srbiji, reklo bi se, čak i više od inače bednog i postiđujućeg svetskog proseka: naša je javna medijska i društvena scena toliko zagađena tabloidizacijom da više nije preterano govoriti o tiraniji tabloidnog podzemlja.
Dugo traje taj toksičan proces tabloidizacije i svakovrsne - ponajviše etičke - degeneracije javnog prostora, ali veliki uzlet i ubrzanje dobio je upravo u poslednjih godinu, godinu i po dana, upravo otkad je na vlasti čovek za koga „cela Srbija“ sada trubi da se, eto, oženio, samo u medijima o tome nema praktično ništa. Koincidencija? Nikako. Tehnika vladanja? Svakako.
Pa dobro, ali zašto bi i bilo u medijima ičega o tome? Zar je to uopšte neka vest „fit to print“, da se poslužimo znamenitim sloganom New York Timesa? Načelno, to je odlično pitanje, a odgovor je nedvosmisleno negativan. Šta se koga uopšte tiče ko se ženi ili razvodi? Međutim, iz nekog razloga, aktuelna vlast ne da nije „upristojila“ tabloidnu scenu nego se ova, naprotiv, sasvim razularila, a nekoliko vodećih tabloida odavno su prepoznati kao svojevrsni „službeni glasnici“ preko kojih vlast vrlo brutalno i beskrupulozno - ne libeći se ni bavljenja stvarnim ili izmišljenim detaljima iz privatnih života - difamira političke protivnike, targetirane žrtve za skupljanje populističkih poena, ili konkurenciju odnosno smetnju bilo koje vrste. Od ovog terora niko nije unapred zaštićen, to jest, niko osim onoga ko jeste. A ko je zaštićen? Pa, nameće se logičan zaključak: onaj ko njime strateški upravlja, kao neka vrsta političkog pokrovitelja.
Iskreno rečeno, da mi je neko pre samo mesec dana opisao ovu „priču iz Nepričave“ kao neposrednu srpsku budućnost, rekao bih da je to preterano, da je to čak nemoguće. Pa ipak, vidimo da je stvarno i moguće i da su mediji, gotovo bez izuzetka, pristali na glajhšaltovanje i postrojavanje u jednoj naizgled „nebitnoj“ stvari, ali sa posledicama daleko ozbiljnijim od „banalnosti“ neposrednog povoda. Danas pristaneš na jednu „uslugu“ (a ne na stvarno demontiranje medijskog sistema u kojem je „normalno“ baviti se privatnim životima!), sutra ćeš na drugu... Devastacija društvenih kriterijuma i podrivanje nezavisnosti medija kao važnih društvenih činilaca i principijelnih kontrolora moći napreduje brže i zahvata dublje nego što sam očekivao, a nisam očekivao ništa dobro.
Kao što nas ne mora zanimati (i ne treba da nas zanima) privatni život bilo koje osobe s kojom nismo u privatnim relacijama, tako mora da nas zanima kako je srpska medijska scena, sve sa medijima „slavne istorije“ nezavisnosti, spala do statusa drhturavog opslužitelja potreba otuđene, bahate i samovoljne moći, pa bilo da se ovde radi o emotivnom hiru direktno tangiranog „vladara“, bilo da je u pitanju racionalna procena da bi mu širenje ove vesti - zbog okolnosti u kojima se sve odvijalo - naškodilo kod pretežno konzervativnog biračkog tela (što je mnogo verovatnije). Ta činjenica govori i mnogo i loše o medijima i društvu, ali govori nešto suštinski važno i o prirodi aktuelne vlasti, njenih mehanizama vladanja i mentalnog sklopa vodećih joj ličnosti. A najblaže što se o njemu može reći jeste da je autoritaran.
Glavnina „političkih“ tabloida u Srbiji medijska je batina u rukama naprednjačke (mnogo, mnogo manjim delom i socijalističke) vlasti. Kada se sticajem okolnosti pojavila mogućnost da bi batina mogla imati dva kraja, držalac batine je rešio da tu po sebe neprijatnu mogućnost naprosto - zabrani. Razume se, omerta važi samo u njegovom slučaju, a ne za sve. „Zakoni su za protivnici“, govorio je lukavi (a ne mudri) Baja Pašić. Ali, razumeli smo se, nije najveći problem u onome ko zabranjuje, nego u onima kojima savest inače ne zabranjuje ništa, ali zato batina može da im zabrani šta god je potrebno.
Razume se, ništa od ovoga nije se desilo u stvarnosti, to jest, Barak Obama se nije razveo i oženio. Mada opet, sve opisano je nedvosmisleno stvarno, jedino što se zatajeni mladoženja drugačije zove i stanuje u nekoj drugoj zemlji, slučajno baš u Srbiji. A akter priče (to jest, “priče iz Nepričave“, priče koja se ćuti) jeste, po manje-više sveopštem mišljenju, politički najmoćnija ličnost u Srbiji, mada nije predsednik Srbije. A ni premijer. Ni predsednik parlamenta.
Bilo bi jako, jako lepo i dobro živeti u svetu u kojem ničije ženidbe i udadbe, razvodi ili bilo šta drugo što se tiče samo pojedinčevog privatnog života (mada opet, valja naglasiti da sklapanje braka nije neki sasvim privatan, kamoli konspirativan čin, nego zvaničan administrativni akt potpisan pred nadležnim državnim službenicima) nisu predmet interesovanja i „obrade“ u medijima. To što je neko „javna ličnost“, čak i ako je čovek od vlasti koji živi od javnog novca, upravlja javnim resursima i ima mandat za donošenje dalekosežnih odluka, ne znači da je njegov nejavni život „na izvolite“. Međutim i na žalost, obično ipak jeste tako. U Srbiji, reklo bi se, čak i više od inače bednog i postiđujućeg svetskog proseka: naša je javna medijska i društvena scena toliko zagađena tabloidizacijom da više nije preterano govoriti o tiraniji tabloidnog podzemlja.
Dugo traje taj toksičan proces tabloidizacije i svakovrsne - ponajviše etičke - degeneracije javnog prostora, ali veliki uzlet i ubrzanje dobio je upravo u poslednjih godinu, godinu i po dana, upravo otkad je na vlasti čovek za koga „cela Srbija“ sada trubi da se, eto, oženio, samo u medijima o tome nema praktično ništa. Koincidencija? Nikako. Tehnika vladanja? Svakako.
Pa dobro, ali zašto bi i bilo u medijima ičega o tome? Zar je to uopšte neka vest „fit to print“, da se poslužimo znamenitim sloganom New York Timesa? Načelno, to je odlično pitanje, a odgovor je nedvosmisleno negativan. Šta se koga uopšte tiče ko se ženi ili razvodi? Međutim, iz nekog razloga, aktuelna vlast ne da nije „upristojila“ tabloidnu scenu nego se ova, naprotiv, sasvim razularila, a nekoliko vodećih tabloida odavno su prepoznati kao svojevrsni „službeni glasnici“ preko kojih vlast vrlo brutalno i beskrupulozno - ne libeći se ni bavljenja stvarnim ili izmišljenim detaljima iz privatnih života - difamira političke protivnike, targetirane žrtve za skupljanje populističkih poena, ili konkurenciju odnosno smetnju bilo koje vrste. Od ovog terora niko nije unapred zaštićen, to jest, niko osim onoga ko jeste. A ko je zaštićen? Pa, nameće se logičan zaključak: onaj ko njime strateški upravlja, kao neka vrsta političkog pokrovitelja.
Zatajeni mladoženja jeste, po manje-više sveopštem mišljenju, politički najmoćnija ličnost u Srbiji, mada nije predsednik Srbije. A ni premijer. Ni predsednik parlamenta
Kao što nas ne mora zanimati (i ne treba da nas zanima) privatni život bilo koje osobe s kojom nismo u privatnim relacijama, tako mora da nas zanima kako je srpska medijska scena, sve sa medijima „slavne istorije“ nezavisnosti, spala do statusa drhturavog opslužitelja potreba otuđene, bahate i samovoljne moći, pa bilo da se ovde radi o emotivnom hiru direktno tangiranog „vladara“, bilo da je u pitanju racionalna procena da bi mu širenje ove vesti - zbog okolnosti u kojima se sve odvijalo - naškodilo kod pretežno konzervativnog biračkog tela (što je mnogo verovatnije). Ta činjenica govori i mnogo i loše o medijima i društvu, ali govori nešto suštinski važno i o prirodi aktuelne vlasti, njenih mehanizama vladanja i mentalnog sklopa vodećih joj ličnosti. A najblaže što se o njemu može reći jeste da je autoritaran.
Glavnina „političkih“ tabloida u Srbiji medijska je batina u rukama naprednjačke (mnogo, mnogo manjim delom i socijalističke) vlasti. Kada se sticajem okolnosti pojavila mogućnost da bi batina mogla imati dva kraja, držalac batine je rešio da tu po sebe neprijatnu mogućnost naprosto - zabrani. Razume se, omerta važi samo u njegovom slučaju, a ne za sve. „Zakoni su za protivnici“, govorio je lukavi (a ne mudri) Baja Pašić. Ali, razumeli smo se, nije najveći problem u onome ko zabranjuje, nego u onima kojima savest inače ne zabranjuje ništa, ali zato batina može da im zabrani šta god je potrebno.