U vodenici Hasanagića u pribojskom selu Goduša napravljenoj pre dva veka malo šta se promenilo. Žito se melje vodeničkim kamenom, a tradiciju niko od Hasanagića nije hteo da prekine. Sada su vodeničari braća Abdulah i Derviš Hasanagić.
U vodenicu smo došli jednog prepodneva, i razgovarali sa njima „usput“, ne želeći da im remetimo ustaljeni „vodenički život“, posmatrajući kako vešto i znalački „zasipaju“ pšenicu na vodenički kamen.
„Ovaj Goduški potok prava je blagodet. Nekada je na ovom potoku bilo četiri vodenice i sve su radile. Sada radi samo naša vodenica“, priča Derviš, unoseći još jednu vreću pšenice koju treba samleti.
„Njive najčešće puste. Ne seje se kao ranije. Narod otišao iz sela. A i oni što imaju žita, nose u električne vodenice. Ali nema slađeg hleba od brašna sa vodenice potočare", podseća nas stariji brat Abdulah. Priču nastavlja Derviš.
„Leti umanji voda pa se teže melje. Ali od jeseni do proleća, kad vode ima, sto kilograma žita sameljemo za dva, tri sata. Pitate me, šta vodeničari razmišljaju noću kada se osame. Svašta, ali najčešće da li će biti posla sutra. Može od ovog posla lepo da se živi, samo treba raditi. Najčešće meljemo ječam, kukuruz, i pšenicu. Donose ljudi i da im sameljemo „prekrupu“ za svinje, kokoške, stoku. Retko naplaćujemo, uzimamo ušur, na sto kilograma žita, šest kilograma brašna“.
Derviš Hasanagić
„Dugo sam slušao priče da se noću u vodenici javljaju vampiri, da se priviđa i nisam verovao u to. Ali strah je čudo. Jednom sam kasno zasuo žito da se melje. Ujutru rano po brašno trebao je da dođe jedan čovek iz obližnjeg sela. I računao sam da će noću oko pola tri žito biti samleveno. Dođem u to vreme da zaustavim vodenicu, i čujem neki žagor žena ispod vodenice. Gluvo doba noći, mene obuzeo strah. Zaustavim vodenicu i trk preko mosta. Kad, ispod vodenice isrtčaše žena i dete. Ja još brže potrčim. Dođem kući. Brže uzmem kocku šećera i vode da 'povratim dušu'. Kad jutro osvanu, pogledam na kalendar; 6. maj, Đurđevdan. Onda se tek setim. Dolaze žene i deca da se kupaju ispod vodenice, uzimaju vodu, „omaju“, za zdravlje. I bi mi tek lakše“.
Abdulah kroz smeh nastavlja priču. „Svake godine za Đurđevdan ovde je vašar. To je običaj od davnina“.
I zapeva “Od izvora dva putića, vode na dve strane, ne znam kojim pre bi stigla do tebe jarane“.
Pitamo: Dolaze li komšinice na kafu?
„Dolaze, dolaze. I komšije i komšinice. Popijemo kafu, ko hoće ima i rakije, sami je pečemo. Posedimo, popričamo. Preči je komšija nego daljni brat. Pa zato i pevam ovu pesmu kroz osmeh“, potvrđuju Abdulah i Derviš gledajući Goduški potok, mali ali dovoljan da pokrene vodenički kamen, praveći zvuk koji podseća na neka davno prohujala vremena.
