Verovatno najmalobrojnija nacionalna manjina u Prištini danas jesu Srbi. Po nekim podacima pre rata u glavnom gradu Kosova živelo ih je između 30 i 40 000, dok ih u 2011. godini po evidenciji lokalnih nevladinih organizacija, ima šezdesetdvoje.
Istovremeno, procenjuje da svakodnevno u Prištinu iz okolnih enklava na posao dolazi oko 1500 Srba zaposlenih u kosovskim institucijama.
Marta 2004. spaljena, a potom evropskim donacijama obnovljena. Nedeljom i praznicima zvona sa crkve Svetog Nikole pozivaju prištinske pravoslavce na službu.
Ona je Snežana Borzanović, jedna od retkih, ali sigurno u redu najupornijih prištinskih Srba. Dan ranije susrećemo se u prostorijama nekadašnje srpske “Komercijalne banke”, danas sedištu nevladinog Centra za mir i toleranciju.
“Sve nas je manje i manje", kaže Snežana.
Iza nje su dani izbeglištva u Srbiji, povratak u Prištinu iako je čitava porodica napustila Kosova, zatim borba za vraćanje sopstvenog stana i posle svega, moždani udar. Možda i kao posledica jakih stresova, ali ni bolest nije uticala na rešenost Snežane Borzanović da ostane u Prištini.
“Mene su bombardovali zbog ljudskih prava. Hoću ta prava i za sebe. Ovde govorim srpski, a ako neće neko sa mnom na srpskom da priča i posvađam se. Na primer, odem u prodavnicu, prodavac mi kaže ‘fol šip’, što znači govori albanski. Onda ja dreknem, hoće li on da usluži samo Albance? Tada odgovori, hoću, hoću i Srbe”, kaže ona.
Posao sa kolegama Albancima
Prostorije Centra za mir i toleranciju oslanjaju se na zgradu u kojoj je sedište prištinske policije. To je jedna od institucija Kosova u kojoj više nisu retki zaposleni srpske nacionalnosti.
Priština, Hram Svetog Nikole, decembar, 2010.
Tatjana Milićević iz sela Staro Gacko opština Lipljan, zaposlena je u specijalnoj istražnoj jedinici za borbu protiv korupcije. Odluka da tu potraži zaposlenje motivisana je razlozima nevezanim za visoku politiku.
“Ipak ja imam troje dece koje školujem, hranim, ovde sam ostala, nikada se nisam iseljavala”, kaže Tatjana.
Makar jednom dnevno, kaže, svrati u komšiluk “kod Sneške” na kafu. Ali ništa manje prijatno ne oseća se ni među kolegama u policiji.
“Svi sa mnom pričaju srpski. Ja ne znam albanski. Idem na teren. Ako se dogodi da nekada imam problem kolege se suprotstave Albancima da bi nas zaštitili. Na primer, imala sam slučaj kada sam zaustavila Albanca na ulici i rekla mu da ugasi muziku u kolima. On mi je odgovorio da sam to uradila zato što je bila u pitanju albanska muzika i opsovao mi je nešto na albanskom, što nisam razumela. Tada je kolega izašao, izvukao ga iz kola, stavio mu lisice i doveo ga u stanicu. Poslali smo ga na sud gde je dobio novčanu kaznu i čini mi se dva meseca zatvora”, kaže Tatijana.
Ipak, upravo u Starom Gackom, mestu u kome živi naša sagovornica, jula 1999. godine, oko mesec dana nakon što je KFOR stigao na Kosovo, ubijeno je 14 Srba. Zločin do danas nerasvetljen, ostao je na listi onih na koje se u Srbiji redovno pozivaju u objašnjenjima razloga zbog kojih je sa Kosova otišlo na hiljade Srba, dok su presotali u većim gradovima neprimetni. Osim možda nedeljom ujutro.
“Slava ocu I sinu I svjatom duhu", čuje se iz crkve.
O ledene zidove poluprazne crkve Svetog Nikole odbija se glas Mirjane Barać. Ona sama je ceo crkveni hor i zaista zvuči kao dostojna zamena.
“Idem u gimnaziju u Lapljem Selu. To je prištinska gimnazija koja koristi objekat u Lapljem Selu. Četvrta sam godina. Drugima kada kažete da ste iz Prištine gledaju vas sa nepoverenjem, misle se – da li ste Srbin”, ističe Mirjana.
Ova gimnazijlka ne pohađa školu u Prištini, napunila je osamnaest godina a da ni u jedan gradski kafić nikada nije izašla, ne druži se sa Albancima, a više od polovine svog života provela je u grču i zebnji od onoga što dolazi sutra.
“Ne znam više ni da li je teško, ni da li je dobro, mi smo u nekom neodređenom stanju. Ovde sam od detinjstva i od tada znam za ovakvo stanje. Ne znam za drugačije. Život ovde je prosto navika, sve je navika. Više se ne plašim ni da li me neko prati, ni da li će nešto da mi kažu. Ničega”, govori Mirjana.
Ravnodušnost kao svakodnevica
Pastvu od šezdesetak pravoslavaca koliko se ponekad nađe pod krovom crkve okuplja sveštenik Darko Marinković.
Priština, ilustrativna fotografija
Uz blagoslov administratora eparhije sarađuje sa prištinskim vlastima što je na primer omogućilo I obnovu crkvenog groblja sredstvima Vlade Kosova, nakon što su se u Vladi Srbije oglušili na pozive iz crkve Svetog Nikole.
Na svakodnevnom nivou kontakt sa komšijama Albancima, daleko se teže uspotavlja.
“Uglavnom nemamo kontakte sa komšilukom, ali niko nas ne dira niti provocira, niko ne proziva, ne viče. Komšije Albanci u prolazu pogledaju na nas i to je to”, kaže sveštenik Darko.
Otac Marinković rođen je u Loznici, supruga mu je iz Bosne I Hercegovine, a ništa od toga nije ih sprečilo da se presele u Prištinu.
Na ruku im, međutim, ide to što uvek mogu i imaju gde da odu. Ta mogućnost čitavu decniju sudbinska je dilema za poslednje Srbe u Prištini koji ni danas, baš kao ni u težim godinama, nisu prelomili u izboru - otići ili ostati.
Mirjana Barać kaže kako svi postaju nekako ravnodušni na sve što se oko njih dešava.
“Oguglali ste jednostavno. Nema boljitka. Sve je jednolično. Svaki dan, pa se to pretvara u godine. Stalno iščekujemo nešto, da li da odete, da li će nešto da se desi, stalno neka neizvesnot, koja je prešla u ravnodušnost. Takav život mi ovde vodimo”, kaže Mirjana.
Istovremeno, procenjuje da svakodnevno u Prištinu iz okolnih enklava na posao dolazi oko 1500 Srba zaposlenih u kosovskim institucijama.
Marta 2004. spaljena, a potom evropskim donacijama obnovljena. Nedeljom i praznicima zvona sa crkve Svetog Nikole pozivaju prištinske pravoslavce na službu.
Ona je Snežana Borzanović, jedna od retkih, ali sigurno u redu najupornijih prištinskih Srba. Dan ranije susrećemo se u prostorijama nekadašnje srpske “Komercijalne banke”, danas sedištu nevladinog Centra za mir i toleranciju.
“Sve nas je manje i manje", kaže Snežana.
Iza nje su dani izbeglištva u Srbiji, povratak u Prištinu iako je čitava porodica napustila Kosova, zatim borba za vraćanje sopstvenog stana i posle svega, moždani udar. Možda i kao posledica jakih stresova, ali ni bolest nije uticala na rešenost Snežane Borzanović da ostane u Prištini.
“Mene su bombardovali zbog ljudskih prava. Hoću ta prava i za sebe. Ovde govorim srpski, a ako neće neko sa mnom na srpskom da priča i posvađam se. Na primer, odem u prodavnicu, prodavac mi kaže ‘fol šip’, što znači govori albanski. Onda ja dreknem, hoće li on da usluži samo Albance? Tada odgovori, hoću, hoću i Srbe”, kaže ona.
Posao sa kolegama Albancima
Prostorije Centra za mir i toleranciju oslanjaju se na zgradu u kojoj je sedište prištinske policije. To je jedna od institucija Kosova u kojoj više nisu retki zaposleni srpske nacionalnosti.
Tatjana Milićević iz sela Staro Gacko opština Lipljan, zaposlena je u specijalnoj istražnoj jedinici za borbu protiv korupcije. Odluka da tu potraži zaposlenje motivisana je razlozima nevezanim za visoku politiku.
“Ipak ja imam troje dece koje školujem, hranim, ovde sam ostala, nikada se nisam iseljavala”, kaže Tatjana.
Makar jednom dnevno, kaže, svrati u komšiluk “kod Sneške” na kafu. Ali ništa manje prijatno ne oseća se ni među kolegama u policiji.
“Svi sa mnom pričaju srpski. Ja ne znam albanski. Idem na teren. Ako se dogodi da nekada imam problem kolege se suprotstave Albancima da bi nas zaštitili. Na primer, imala sam slučaj kada sam zaustavila Albanca na ulici i rekla mu da ugasi muziku u kolima. On mi je odgovorio da sam to uradila zato što je bila u pitanju albanska muzika i opsovao mi je nešto na albanskom, što nisam razumela. Tada je kolega izašao, izvukao ga iz kola, stavio mu lisice i doveo ga u stanicu. Poslali smo ga na sud gde je dobio novčanu kaznu i čini mi se dva meseca zatvora”, kaže Tatijana.
Ipak, upravo u Starom Gackom, mestu u kome živi naša sagovornica, jula 1999. godine, oko mesec dana nakon što je KFOR stigao na Kosovo, ubijeno je 14 Srba. Zločin do danas nerasvetljen, ostao je na listi onih na koje se u Srbiji redovno pozivaju u objašnjenjima razloga zbog kojih je sa Kosova otišlo na hiljade Srba, dok su presotali u većim gradovima neprimetni. Osim možda nedeljom ujutro.
“Slava ocu I sinu I svjatom duhu", čuje se iz crkve.
O ledene zidove poluprazne crkve Svetog Nikole odbija se glas Mirjane Barać. Ona sama je ceo crkveni hor i zaista zvuči kao dostojna zamena.
“Idem u gimnaziju u Lapljem Selu. To je prištinska gimnazija koja koristi objekat u Lapljem Selu. Četvrta sam godina. Drugima kada kažete da ste iz Prištine gledaju vas sa nepoverenjem, misle se – da li ste Srbin”, ističe Mirjana.
Ova gimnazijlka ne pohađa školu u Prištini, napunila je osamnaest godina a da ni u jedan gradski kafić nikada nije izašla, ne druži se sa Albancima, a više od polovine svog života provela je u grču i zebnji od onoga što dolazi sutra.
“Ne znam više ni da li je teško, ni da li je dobro, mi smo u nekom neodređenom stanju. Ovde sam od detinjstva i od tada znam za ovakvo stanje. Ne znam za drugačije. Život ovde je prosto navika, sve je navika. Više se ne plašim ni da li me neko prati, ni da li će nešto da mi kažu. Ničega”, govori Mirjana.
Ravnodušnost kao svakodnevica
Pastvu od šezdesetak pravoslavaca koliko se ponekad nađe pod krovom crkve okuplja sveštenik Darko Marinković.
Uz blagoslov administratora eparhije sarađuje sa prištinskim vlastima što je na primer omogućilo I obnovu crkvenog groblja sredstvima Vlade Kosova, nakon što su se u Vladi Srbije oglušili na pozive iz crkve Svetog Nikole.
Na svakodnevnom nivou kontakt sa komšijama Albancima, daleko se teže uspotavlja.
“Uglavnom nemamo kontakte sa komšilukom, ali niko nas ne dira niti provocira, niko ne proziva, ne viče. Komšije Albanci u prolazu pogledaju na nas i to je to”, kaže sveštenik Darko.
Otac Marinković rođen je u Loznici, supruga mu je iz Bosne I Hercegovine, a ništa od toga nije ih sprečilo da se presele u Prištinu.
Na ruku im, međutim, ide to što uvek mogu i imaju gde da odu. Ta mogućnost čitavu decniju sudbinska je dilema za poslednje Srbe u Prištini koji ni danas, baš kao ni u težim godinama, nisu prelomili u izboru - otići ili ostati.
Mirjana Barać kaže kako svi postaju nekako ravnodušni na sve što se oko njih dešava.
“Oguglali ste jednostavno. Nema boljitka. Sve je jednolično. Svaki dan, pa se to pretvara u godine. Stalno iščekujemo nešto, da li da odete, da li će nešto da se desi, stalno neka neizvesnot, koja je prešla u ravnodušnost. Takav život mi ovde vodimo”, kaže Mirjana.
