Hjuman Rajts Voč (Human Rights Watch - HRW) objavio je izveštaj u kome se tvrdi da u Srbiji policija maltretira, zlostavlja, pljačka migrante i azile. Nije obezbeđen za njih pristojan smeštaj, pa neki spavaju po šumama, gladuju čak i deca. Ovaj izveštaj zasnovan je na razgovorima istražitelja sa migrantima na terenu.
Dojm policija u izjavi za naš radio to demantuje, istražiteljka Emina Ćerimović iz njujorške centrale HRW kaže da je šteta što policija demantuje umesto da ispita navode iz izveštaja.
Nevladine organizacije koje pružaju pomoć ovim ljudima u nevolji smatraju da su to pojedinačni slučajevi, ali da je najveći problem nedostatak političke volje da se država suoči sa rastućim problemom sve većeg broja ljudi koji pretežno iz Azije i Afrike ili prolaze kroz Srbiju ili u manjem broju tu traže utičište od rata i bede u svojim zemljama.
U pismenom saopštenju MUP-a našem radiju se, između ostalog, navodi:
“Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije nije se obratio nijedan iregularni migrant sa žalbom da je od strane policijskih službenika maltretiran ili prisiljavan da preda novac i mobilni telefon ili prijavi da mu je prećeno pritvaranjem, deporatcijom ili fizičkim nasiljem.Tvrdnje anketiranih migranata i tražilaca azila nisu potkrepljene činjenicama i dokazima koje bi pomogle u procesu utvrđivanja konkretne odgovornosti policijskih službenika Uprave granične policije. Takođe, neprihvatljive su i izjave da su maltretirani prilikom registracije i uzimanja zahteva, naročito, imajući u vidu, da postupku registracije i podnošenja zahteva prisustvuju i punomoćnici tražilaca azila, odnosno pravnici Beogradskog centra za ljudska prava i Centra za zaštitu i pomoć tražilaca azila. Napominjemo da je, Sektor unutrašnje kontrole Ministarstva unutrašnjih poslova podneo pet krivičnih prijava protiv policijskih službenika zbog krivičnog dela primanja mita, od strane lica koji su na ilegalan način pokušali da pređu državnu granicu.”
Emina Ćerimović, autorka izveštaja iz njujorške centrale HRW, reaguje na demanti policije:
„Mislimo da je velika šteta da je MUP, umjesto da sprovede istragu o veoma ozbiljnim navodima koje smo mi iznijeli o nasilju i zlostavljanju, odbacio te navode, bez da su iznijeli bilo kakve informacije o tome da li je istraga spovedena o navodima iznijetim u Subotici i ostalim dijelovima Srbije“, komentariše Emina Ćerimović.
U izveštaju Hjuman Rajts Voča iznose se izjave migranata i azilanata zabeležene na terenu, od juga zemlje sa granice sa Makedonijom, odakle migranti i azilanti uglavnom ulaze u Srbiju, do Subotice, odnosno granice sa Mađarskom preko koje pretežno pokušavaju da uđu u EU kako bi stigli dalje prema zapadnoj Evropi...
Emina Ćerimović, koja je razgovarala sa njima, kaže da je beležila slične priče i u Subotici i u Bogovađi i na jugu Srbije gde je boravila po tri puta. Prenosimo neke od njih:
Ehsan, 16-godišnji dečak iz Avganistana proveo je dve noći ispred Centra za azil u Bogovađi i kaže da nije ništa jeo već dva dana:
"Kada sam došao u Beograd, otišao sam u policijsku stanicu koja je blizu železnice. Ispred policijske stanice bila su tri policajca. Ja sam im rekao da sam došao da zatražim azil. Oni su mi rekli: 'Novac, novac' na engleskom jeziku. Rekao sam im da nemam novaca. Oni su mi onda rekli da idem odatle."
Dvadesetogodišnji Sirijac Malik je ispričao:
“Otišli smo u policijsku stanicu blizu glavne autobuske stanice. Rekli smo im da smo Sirijci i da nam treba dokument da možemo boraviti u njihovoj zemlji. Oni su nam rekli: 'Idite nazad u Siriju i više se ne vraćajte'.”
Malikova priča o susretu sa policajcima u Vranju nekoliko dana ranije:
"Pitali su nas da li imamo novca ili mobilne telefone. Onda su nas odveli u policijsku stanicu u blizini granice… Udarali su nas… više puta. Smejali su nam se, ponižavali nas i zvali nas 'kučkama' na engleskom, te nas nazivali svakakvim imenima na srpskom koja nismo razumeli, ali smo znali da su ružna. Udarali su me rukom po zadnjem delu glave i šamarali po licu.”
“Upravo sam bio stigao u Suboticu i bio sam na putu do supermarketa da kupim hranu, kada su me zaustavila dva policajca. Pitali su me odakle sam. Rekao sam da sam Sirijac. Zatim su me odveli do svog automobila i rekli mi: 'Imaš dve mogućnosti: ili da nam daš novac ili da te vratimo u Makedoniju'", ispričao je Ammar, tražilac azila iz Sirije.
Wahed, 17-godišnji dečak iz Avganistana, ispred centra u Bogovađi 18. novembra 2014:
“Spavali smo ovde u šumi. Ja sam na nogama već 11 dana. Moji prijatelji i ja išli smo peške celim putem od Grčke dovde. Ovde čekam već jedan dan i jednu noć. Nisam jeo kako treba već 11 dana. Napolju je tako hladno. Prošle noći spavao sam samo dva sata.”
Druga strana priče
Komesar za izbeglice Republike Srbije Vladimir Cucić iznenađen je ocenama iz izveštaja Hjuman Rajts Voča:
“Ja zaista nemam nikakva saznanja o maltretmanu, kada ih imam ona dolaze iz Grčke, Turske, Makedonije, Bugarske...a kod nas toga nema, zato me i čudi sam izveštaj. Mi nismo konačna destinacija, oni se kod nas zadržavaju ove godine prosečno dve nedelje i kraće. Kraj postupka je, na primer, dočekalo šest ljudi. Svi ostali su pobegli, To govori o istinitosti i iskrenosti namere da se zatraži azil”, prokomentarisao je Cucić.
Lena Petrović iz Beogradskog centra za ljudska prava nije iznenađena tvrdnjama u izveštaju HRW, ali skreće pažnju da ova priča ima i drugu stranu:
“Mi smo takođe čuli od tražilaca azila, naravno ne od svih, ne od većine, ali smo čuli sporadične priče da imaju problema sa našom policijom i sa makedonskom policijom. Da im uzimaju novac, mobilne telefone...Verujemo da je sve tačno što piše u izveštaju. Ali ne mogu da kažem da je to sistemski tretman. Ima i dobrih slučajeva, kada naša policija pomogne, kad je nekome loše odvede ih kod lekara, ili im o svom trošku kupe hranu...Dešavalo se da nam saopšte da su dobro tretirani od strane naše policije u poređenju sa makedonskom policijom, sa kojom imaju mnogo više problema”, navela je Lena Petrović.
Vladimir Petronijević iz nevladine organizacije 484 koja se bavi pitanjima migracije kaže da Srbija nema konzistentnu politiku prema migrantima niti političku volju da to reguliše, iako se kroz Srbiju kreće sve veći broj ljudi koji pokušavaju da dođu do zemalja Zapadne Evrope. Petronijević u tom smislu navodi primere neodgovornih izjava lokalnih političara koji podstiču netrpeljivost prema migrantima:
“Izjave tipa mi ih ovde ne želimo, ili izjava da se negde otvara centar za azilante zato da bi se kaznila lokalna vlast koja je iz neke druge partije...Uz sve to, postoje predrasude, predrasude prema drugom i drugačijem. Političari moraju protiv njih da se bore, a ne da ih podstiču”, konstatuje Petronijević.
Po pitanju migranata i azilanata, Srbija se ne razlikuje mnogo od Evrope, na žalost ne po dobru, već po pokušaju da ih se reši zbog klaustrofobije, nedostatku empatije, ili kako kaže naš prethodni sagovornik, strahu od drugog i drugačijeg. Od zemalja Balkana, pa i Srbije, očekivalo bi se više razumevanja i saosećanja za izbegličke nevolje, s obzirom na nedavnu prošlost.
Lena Petrović objašnjava da je u 90-im prema izbeglicama bilo više empatije jer su bili iste nacionalnosti kao većina stanovništva u Srbiji. Naša sagovornica kaže da se, sve u svemu, iz odnosa države prema sve većim kolonama ljudi u nevolji može zaključiti “da naša država sve čini da saopšti jasnu poruku tim ljudima da u Srbiji ne mogu da dobiju zaštitu i da treba da idu dalje, što je nefer i prema drugim zemljama i prema tražiocima azila.”
U martu ove godine 3.761. osoba je podnela policiji zahtev za azil, u prva tri meseca nešto manje od 9.000, ako se tako nastavi, a zašto ne bi, s obzirom na ratove i glad, to će biti mnogo više od prošlogodišnjih 16.500, koliko ih je zatražio azil, da li zato što im je Srbija zaista obećana zemlja, ili što je to jedini uslov da zastanu i nađu načina kako bi krenuli dalje.
*****
U četvrtak objavljujemo širi razgovor sa Eminom Ćerimović, autorkom izveštaja HRW.
