Ako bi se prisetili 1956. godine, kada je iz Mađarske pobeglo oko 200 hiljada njenih građana u strahu od represije sovjetskih snaga nakon što je u Budimpešti pala revolucija protiv Moskve, možda bi današnja Orbanova vlast u Budimpešti imala drugačiji odnos prema izbeglicama sa Bliskog istoka. Samo tadašnja Jugoslavija u to vreme zvanično je primila oko dvadeset hiljada izbeglica iz Mađarske, a nezvanično taj broj je bio veći.
Oni su bili smešteni u nekoliko kampova koji su proglašeni zaštićenim zonama. Obezbeđen im je smeštaj i hrana. Jedno od prihvatilišta bilo je u Ečkoj, u blizini Zrenjanina. Kakvi su bili uslovi u tom mestu, kako su se vlasti ophodile prema tim građanima i kako gleda na sadašnja dešavanja u Mađarskoj, neka su od pitanja na koje za naš program odgovara Aranka Palatinuš, istoričarka i istraživačica iz Zrenjanina
„U blizini Mužlje (pored Zrenjanina) postojao je jedan kamp, tačnije u Ečkoj. Oni koji su bili smešteni u tom centru bili su jako lepo primljeni od strane lokalnog stanovništva ali i vlasti u zemlji. Pošto je put do Zrenjanina vodio kroz ovo selo, izbeglice su bile u kontaktu sa ljudima iz ovog mesta, pa su ih oni često ugostili u svojim kućama. Moj brat Janoš Šamu, na primer, bio je berberin i sećam se da ih je besplatno brijao i šišao. Čak su se rodile i prijateljske veze i kumstva. Ti ljudi su bili u kampu, godinu, godinu i po dana. Uslov za lakše dobijanje azila u drugim državama, van Jugoslavije, bio je da tražioci azila idu porodično. Zbog toga je u Ečkoj skopljeno više od šezdeset brakova među izbeglicama“, kaže Palatinuš.
RSE: Kakvi su bili uslovi u ovim prihvatnim centrima?
Palatinuš: Izbeglice u kamp u Ečkoj stizale su delom direktno iz Mađarske iz pravca Horgoša, delom iz centralnog dela Srbije, iz Mataruške Banje i Kraljeva gde su ranije bile smeštene. Ovo znamo na osnovu izvoda iz matične knjige rođenih, ali i iz crkvenih zapisa. Na osnovu razgovora sa ljudima koji su im nosili hranu i pomoć, oni kažu da su ljudi imali dovoljno hrane. Smeštaj je bio pripremljen u jednoj praznoj kasarni. Centar je imao svoj kućni red. Smeštaj je bio organizovan tako što su porodice bile zajedno smeštene, dok su oni koji su sami došli bili podeljeni na osnovu pola. U jednoj sobi je bilo smešteno od osam do deset ljudi. Svi su redovno dobijali doručak, ručak i večeru. Vodili su brigu o njima.
RSE: Koliko je ljudi bilo u kampu u Ečkoj?
Palatinuš: Prema zvaničnim informacijama u centru je bilo približno petsto ljudi. Interesantno je da je najviše njih došlo iz Budimpešte i okolih mesta. Podaci kažu da je na teritoriji Srbije ostalo približno 600 ljudi. O skoro svima imamo razne podatke na osnovu izvoda iz crkvenih knjiga i evidencija.
RSE: U svetlu izbegličke krize u regionu, stiče se utisak da je Mađarska zaboravila kroz šta je prošla krajem pedesetih.
Palatinuš: Mislim da nije zaboravila. Stvari koj se su se tada dešavale, mislim da ne možete zaboraviti. Ljudi koji su tada pobegli dobili su podršku ovde, sve dok nisu otišli u druge zemlje. Za vreme njihovog boravka u Jugoslaviji uživali su naše gostprimstvo. Mislim da danas isto tako, ne bi trebalo da postoji diskriminacija tih ljudi. Većina izbeglica krenula je na put ne da bi našli bolji život već zato što su ih na to ratovi naterali.
