Osnivač Majkrosofta, kompjuterski mag Bil Gejts, na društvenoj mreži Tviter je pohvalio Zorana Popovića, američkog naučnika poreklom iz Srbije, koji onlajn igricama decu podučava matematici. Popović je kompjuterski naučnik i profesor sa Univerziteta Vašington. Šef je Centra za igračku nauku na istoimenom univerzitetu i veoma priznat u akademskom svetu. Za RSE govori o efektima učenja matematike kroz igrice, mogućnosti da se kompletno obrazovanje sprovodi kroz igru.
Popović: On je video to davno, sreo sam se s njim nekoliko puta, tako da nije baš neverovatno iznenađenje. Ali, Srbija nije čula dok nije Bil Gejts tvitovao.
Popović: Mi smo napravili jedan Washington Algebra Challenge. To je takmičenje u čitavoj državi Vašnington, na kojem smo postavili pitanje mogu li deca bilo kog razreda da reše četvrtinu miliona jednačina za pet dana. Tako da smo im predstavili jednu stvar koju počinju da igraju kao običnu igru, a na kraju mogu da reše jako kompleksne linearne jednačine.
Sad smo tačno gledali koliko je dece to uspelo da uradi. Oni se s tim upoznaju u šestom, sedmom, osmom razredu, ali smo pokazali da deca u prvom i drugom razredu to mogu jako lepo da savladaju. Štaviše, bilo koji razred koji je to radio sat i po vremena ili više je imao 93 procenta uspešnosti. Manje više, sva deca mogu to da savladaju – od prvog razreda do srednje škole.
Popović: „Foldit“ je malo drugačija igra. U njoj sam hteo da vidim da li ljudi koji ništa ne znaju o biohemiji mogu da reše probleme koje svetski naučnici ne mogu da reše. Posle dve-tri godine smo pokazali da su ljudi uspeli da reše ne jedan nego tri „nature papers“ – to su tri najčuvenija istraživačka članka. Jedan od problema koji su rešili je onaj koji naučnici nisu uspeli da reše 13 godina. Onda su nas pitali da li mogu „Foldit“ igrači to da reše. I stvarno – za 10 dana su uspeli da reše ono što naučnici nisu uspeli za 13 godina.
To je jedan novi žanr igrica koji se zove naučno-istraživačke igre. Sad imamo i jednu igru koja koristi nanotehnologiju.
Ove druge igre, kao što je „Dragon Box“ su više posvećene deci. Mislim da je matematika manje-više jedna od najzanimljivijih stvari i svako može da je nauči, kao što svako može bicikl da vozi. Jedini problem je to što je način na koji se matematika predstavlja deci neverovatno loš. Toliko ima mogućnostio da se to poravi. Ovakve igrice su samo jedan izbor iz toga šta sve može da se uradi da bi deca stvarno bila zainteresovana za takve stvari, a ne samo da moraju da rade kao što im to škola obično predstavlja.
Popović: Zavisi kako se to predstavlja. Naravno, kada malo razmislite – to u stvari nije igra. Stvar je u tome da im bude zanimljivo poput igre, ali ako stvarno pokušaš da sakriješ matematiku, onda ništa nisi uspeo. Važno je da je matematika centralna stvar. Recimo, kako to izgleda: učitelj predstavi neke ciljeve deci koje ona pokušavaju da rešavaju, ponekad čak i zajednički u grupi. Za ono što uspeju da urade dobijaju kredite, kao što se dobijaju krediti u igri. Čak i učitelj ima način na koji može da dobije više poena što više deci uspe da objasni.
To je u stvari regularan kompjuterski curriculum tokom čitave godine predavanja, ali se to radi na specifičan način, da sve ispadne zanimljivije, a ne kao u standardnom načinu gde samo učitelj nešto priča i onda rešavaš probleme, a pola razreda ne uspe u tome.
RSE: Da krenemo od najinteresantnijeg. Kako izgleda kad Bil Gejts javno pohvali vaš rad?
Popović: On je video to davno, sreo sam se s njim nekoliko puta, tako da nije baš neverovatno iznenađenje. Ali, Srbija nije čula dok nije Bil Gejts tvitovao.
RSE: upravo tako, ovde je poprilično odjeknula ta vest. On je istakao da ste kroz igrice zapravo naveli đake da uče. Kako se uči kroz vaše igrice?
Popović: Mi smo napravili jedan Washington Algebra Challenge. To je takmičenje u čitavoj državi Vašnington, na kojem smo postavili pitanje mogu li deca bilo kog razreda da reše četvrtinu miliona jednačina za pet dana. Tako da smo im predstavili jednu stvar koju počinju da igraju kao običnu igru, a na kraju mogu da reše jako kompleksne linearne jednačine.
Sad smo tačno gledali koliko je dece to uspelo da uradi. Oni se s tim upoznaju u šestom, sedmom, osmom razredu, ali smo pokazali da deca u prvom i drugom razredu to mogu jako lepo da savladaju. Štaviše, bilo koji razred koji je to radio sat i po vremena ili više je imao 93 procenta uspešnosti. Manje više, sva deca mogu to da savladaju – od prvog razreda do srednje škole.
RSE: vi ste postali poznati po igrici Foldit, a nedavno ste napravili Dragon Box. O čemu se u njima zapravo radi?
Popović: „Foldit“ je malo drugačija igra. U njoj sam hteo da vidim da li ljudi koji ništa ne znaju o biohemiji mogu da reše probleme koje svetski naučnici ne mogu da reše. Posle dve-tri godine smo pokazali da su ljudi uspeli da reše ne jedan nego tri „nature papers“ – to su tri najčuvenija istraživačka članka. Jedan od problema koji su rešili je onaj koji naučnici nisu uspeli da reše 13 godina. Onda su nas pitali da li mogu „Foldit“ igrači to da reše. I stvarno – za 10 dana su uspeli da reše ono što naučnici nisu uspeli za 13 godina.
To je jedan novi žanr igrica koji se zove naučno-istraživačke igre. Sad imamo i jednu igru koja koristi nanotehnologiju.
Ove druge igre, kao što je „Dragon Box“ su više posvećene deci. Mislim da je matematika manje-više jedna od najzanimljivijih stvari i svako može da je nauči, kao što svako može bicikl da vozi. Jedini problem je to što je način na koji se matematika predstavlja deci neverovatno loš. Toliko ima mogućnostio da se to poravi. Ovakve igrice su samo jedan izbor iz toga šta sve može da se uradi da bi deca stvarno bila zainteresovana za takve stvari, a ne samo da moraju da rade kao što im to škola obično predstavlja.
RSE: Vi sada razvijate ideju da se sada kompletno obrazovanje zapravo sprovodi kroz igru. Da li mislite da je to ostvarivo?
Popović: Zavisi kako se to predstavlja. Naravno, kada malo razmislite – to u stvari nije igra. Stvar je u tome da im bude zanimljivo poput igre, ali ako stvarno pokušaš da sakriješ matematiku, onda ništa nisi uspeo. Važno je da je matematika centralna stvar. Recimo, kako to izgleda: učitelj predstavi neke ciljeve deci koje ona pokušavaju da rešavaju, ponekad čak i zajednički u grupi. Za ono što uspeju da urade dobijaju kredite, kao što se dobijaju krediti u igri. Čak i učitelj ima način na koji može da dobije više poena što više deci uspe da objasni.
To je u stvari regularan kompjuterski curriculum tokom čitave godine predavanja, ali se to radi na specifičan način, da sve ispadne zanimljivije, a ne kao u standardnom načinu gde samo učitelj nešto priča i onda rešavaš probleme, a pola razreda ne uspe u tome.
