RSE: Vi ste i bliski prijatelj i kolega Čede Ćupića, koji je profesor Fakulteta političkih nauka. Oba ste predavali silnim generacijama. Šta kažete na pretnju smrću njemu upućenu samo zato što je u medijima kritički govorio o Koštunici?
BOŽOVIĆ: To je za mene dokaz da se ponavlja istorija ili jedan mentalitet koji smo imali devedesetih godina.
RSE: I vi ste tada dobijali preteća pisma?
BOŽOVIĆ: Tako je. Dobio sam pismo iz kojeg se jasno videlo da je došlo iz jedne institucije. Tačno su znali šta sam radio dok sam bio u inostranstvu. To ne može da zna neko ko privatno beleži naše životopise. Shvatio sam da je moj život u velikoj opasnosti i znao sam da je to zbog jednog intervjua, u kojem sam rekao da se bojim da će inaćenje Slobodana Miloševića proizvesti tragediju. Taj intervju nisam dao za Srpsku reč, već za Intervju, ali ga Intervju nije objavio. Onda je Bajraktarević odnio, bez mog pitanja, taj intervju u Srpsku reč, koja ga je objavila sa fotografijama Nađa. To je za njih bio znak da sam ja taj koga treba prestrašiti.
Pošto nisam poslušao tu pretnju, jednog dana, dok sam bio na putu, moja porodica je bila u čudu neviđenom jer je na vratima stana našla zavežljaj. U njemu je bila jedna crna ruka. Na taj način su simbolički označili šta me čeka i šta oni imaju nameru da čine sa mnom. Ovo prvi put sada pričam jer nisam hteo da se priključim prvoborcima i da svoju istorijsku ulogu prezentiram kao nešto važno. Govorim ovo sada pošto se to ponavlja sa bukvalno istim potpisom. Na suđenjima u Hagu takođe je pominjana Crna ruka, ali se Slobodan Milošević čudio - kakva Crna ruka i da on nema pojma o tome. Mislim da to nije pisao niko tamo negde, već neko odavde.
Razlog da se osporava Čeda Ćupić je taj što je rekao da Koštunica nema adekvatnu percepciju Kosova, da je autistički usmeren prema Kosovu, da ne vidi taj problem kako valja i racionalno. Oni traže da se on izvini, pa da onda neće biti likvidiran on i njegova porodica. U svakom slučaju oni će učiniti sve da on bude iseljen.
RSE: Da li i u Crnoj Gori ima ovoga što nam se sada dešava, od pretećih pisama do jednog ponovnog oživljavanja svih onih političkih snaga koje su nas vodile u propast devedesetih godina?
BOŽOVIĆ: Mislim da u ovom ekstremnom vidu i na takav način to u Crnoj Gori ne postoji. Nema razloga da postoji. Nedavno su me pitali da li sam za lustraciju, pošto ona nikada nije sprovedena u Crnoj Gori, niti je postojao Zakon o lustraciji u Crnoj Gori. Rekao sam im da je lustracija već zakasnila, ali i zbog toga što nema mnogo čistih ruku koje bi mogle da je izvrše. Mi smo ovde doneli Zakon o lustraciji, ali je on ostao samo mrtvo slovo na papiru jer nije postojala politička volja da se realizuje.
Čini mi se da su u ovoj najrigoroznijoj kampanji bili najprisutniji, u svojoj oštrini, u svom ekstremizmu, u svom zlom jeziku i u svoj mržnji ljudi koje je trebalo lustrirati. To je taj paradoks. Očekujem da oni, ako dođu na vlast, izvrše lustraciju onih koji ih nisu lustrirali. Mislim da su političke elite, koje do kraja nisu imale volje da se upitaju ko je šta radio u prethodnom periodu, i zaslužile da budu lustrirane. Neka to bude potpuno apsurdna činjenica naših života i naše stvarnosti.
RSE: To me podseća na nešto što ste napisali u knjizi Sumrak vrline. Rekli ste - Ovde svako može biti oklevetan najgnusnijim lažima i nikome ništa. Da li i dalje stojite iza toga?
BOŽOVIĆ: Stojim. Tu knjigu sam napisao pre nekoliko godina i analizirao sam sve fenomene našeg života, naročito naše institucije. Došao sam do zaključka da nema ni jednog pedlja našeg života koji nije posrnuo u problematičnu stvar sa stanovišta moraliteta. Ovde se dogodilo, i intenzivno se događa od devedesetih godina, moralno samoubistvo. Ovde nije postradao samo čovek sa stanovišta vrednosti života, ovde se nije dogodio samo sunovrat sa stanovišta uništavanja ljudskih života, već i salto morale. Ovde su zajedno išli salto morale i salto mortale.
Dok smo glasali za predsednika, u Studiju B sam rekao da sam jako ljut na medije jer mislim da su vrlo krivi zbog toga što posle 5. oktobra nisu ispričali priču do kraja. Zbog toga nismo imali uvida u to šta je to bilo, šta nam je to neko učinio i šta smo sebi učinili. Očigledno da oni koji su učinili najviše tog sunovrata ili destrukcije nemaju kritičku svest o tome šta su učinili. Ovu našu razrušenu zajednicu i urušeni sistem vrednosti je očigledno neko proizveo i neko je u tome učestvovao. Učestvovali su mnogi, i oni s polja i ovi iznutra, učestvovali smo svi mi po malo. Oni koji su najviše bili prisutni u rušenju vrednosti života nikada nisu rekli da su učinili nešto što nije dobro. Zamislite mentalitet koji prikriva istinu, mentalitet nesposobnosti da se suočimo sa svojim greškama i grehovima. Ovde su greške bile povezane sa grehovima. Ovde je bilo mnogo onoga što je neugodno, i sa stanovišta božjih i sa stanovišta ljudskih zakona.
RSE: Pratite vrlo intenzivno događaje u političkom životu. Vaš nekadašnji odličan student, Ivica Dačić, najbolje je od svih znao avangardnu umetnost.
BOŽOVIĆ: To važno pitanje, gde imamo jednu novu formaciju u odnosu na prethodne formacije, jednu složenu duhovnu gimnastiku, postavljam samo studentima koji su superiorni jer to nije pitanje za osrednji mentalitet i za osrednje znanje. To postavljam onim studentima koji se bore za najvišu ocenu. On je na to pitanje briljantno odgovorio i dobio čistu desetku.
U Sremskoj Mitrovici na televiziji su me pitali kako mogu uopšte nešto da pričam, kada je moj student bio Dačić. Rekao sam im da je moj student Dačić bio briljantan i da stojim iza onoga što je njegovo znanje dok se školovao. Za ono šta je bilo posle studija, ne znam.
Naša nevolje je i to što hoćemo ljude da vidimo jednostrano. Kada su bili predsednički izbori rekao sam im da mi se čini da u Socijalističkoj partiji ima nekoliko mladih ljudi koji su školovani i vrlo obrazovani i da mi nikako ne ide u glavu da mogu ići desno, sa radikalskim varijantama života i usmerenja, pošto je njihova vizija sveta suprotno onome što je u polju radikalskog ekstremizma.
RSE: Dačić je danas vrlo značajna ličnost i svi se otimaju oko Socijalističke partije da bi dobili nadmoć da formiraju svoju vladu. To govori o njegovoj inteligenciji, ali i broju njegovih glasača jer može da dopuni broj do 126 poslanika, koliko je potrebno da neko oformi vladu. Ta partija je danas jezičak na vagi.
BOŽOVIĆ: To je nevolja sa našom političkom elitom. Oni se u međuljudskom gloženju, u toj nesaglasnosti, ne mrze i ne osporavaju na nivou ideja jer ovde i nema nekih velikih ideja. Ovo je jedan košmar. Ovde je jedna velika magla, magla oko nas, magla u glavama ljudi, ovde je mišljenje interesno, partijsko ili stranačko, ovde su vladali oni koji su poprilično osrednji i ne naročito sporni. Sada smo u situaciji da mogu doći oni najgori. Sada imamo problem sa stanovišta šta će se dogoditi, hoćemo li birati jednu nemoguću varijantu, koju bih mogao označiti, ne kao stagnaciju, nego kao regresiju. Mi smo vrlo veliki umetnici u napredovanju u nazadovanju. U tome se vrlo dobro snalazimo.
Ne bih voleo da to polje iracionalnog i destruktivnog bude prisutno i ovog puta jer mislim da imamo dovoljno posledica koje su proizvedene u takvoj politici i u takvom nerazumu. Mislim da bi trebalo staviti tačku na to i uključiti anticipacije šta mi činimo kada činimo to što sada činimo u saglasju sa ekstremnim snagama, koje se nikada nisu samoopredelile prema onome što su učinile i koje nisu spremne da to učine. To je takav mentalitet. Od njih to ne očekujem. Ne znam da li oni uopšte imaju svest o tome šta su učinili jer znamo da su oni proizveli posledice koje su nepopravljive. Najstrašnije je kada razrušite kuću na taj način što je morate rušiti do kraja i što se ona ne može oporavljati.
RSE: Da li ste mogli da zamislite da ćemo doći u situaciju da, iako smo glasali za proevropsku orjentaciju ove zemlje, se sada prave neke kombinacije oko gradonačelnika i oko vlade koje nisu pobedničke. Ima li smisla da ikada više glasamo?
BOŽOVIĆ: Mislim da ima smisla da uvek glasamo. Žao mi je što se tako ponaša Beograd, kao važno mesto demokratskih aspiracija i tendencija, tog demokratskog pulsiranja. Ovde je bila ta demokratska pulsacija i ona čuvena pobuna zbog krađe glasova 1996/1997 godine, kada sam poverovao, a bio sam naivan, da je došao građanin. Tada sam napisao tekst u Demokratija - Zbogom podaniče.
Mislio sam da smo ih poslali u istoriju, ali vidite da su podanici vrlo vitalni, baš onoliko koliko je vitalna nacionalistička Srbija ili koliko je ovde prisutna nacionalistička orjentacija i koliko je ovde prisutna nepismenost. Ovde 250 hiljada ljudi priznaje javno da su potpuno nepismeni. Eto sa kojom vrstom ljudi se može najlakše manipulisati, kako se oni mogu lako prevariti i na koji način može taj glas drskosti i gotovo varvarske orjentacije prema drugima da bude ono što je poželjno u biračkom političkom polju.
Na takvom terenu gotovo svašta može da govori jedan Velja Ilić i zapravo opet uspostavlja jedan sistem vrednosti u kome će on biti patriota, a svi drugi, koji nisu kao on, izdajnici, kada gromoglasno proglašava predsednika države za izdajnika. Onda imamo mentalitet patrijarhalnog domaćina koji udara šakom o sto i viče. Od njegove silne vike se ne može misliti i ne može se ništa čuti. Mi i nismo navikli da čujemo druge, ali jesmo oni koji su ponekada vrlo skloni da prihvate tu viku kao svoju unutrašnju nesreću, nevolju i poraz.
RSE: Imate i domaćina političara Palmu iz Jagodine koji evropski razmišlja. On je isti tip domaćina, samo nema tu retoriku.
BOŽOVIĆ: Ne bih da govorim o Palmi jer ga ne znam, ali mislim da ne treba mnogo pameti da shvatimo da mi ne možemo bez te evropske orjentacije mrdnuti ni jedan pedalj, da nas nema, da nas nema sa stanovišta razvitka i promena. To sve deluje krajnje smešno i ne znam u koji žanr da stavim to sve jer za naše političko polje nema žanra koji može odrediti to što se dešava kod nas. Toma Nikolić traži da se ponovo pita o promeni. Čujem da su otišli da posete Šešelja. Verovatno idu da pitaju šta im valja činiti jer se može dogoditi da naš gospodar bude u Hagu. Vidite šta smo to učinili sebi i šta mi to činimo sebi sa stanovišta ovog silnog napredovanja u nazadovanju.
RSE: Da li je to stvar mentaliteta?
BOŽOVIĆ: Kod nas se trajni pojmovi moraju savladati da bi se išlo napred. Prisutan je i neki vid nacionalizma, onog koji je nasleđe tradicije. Nemam ništa protiv tradicije ili vrednosti tradicije, ali imam protiv onoga što je nasleđe tradicije kao svesti koja blokira zajednicu i čini je zatvorenom. Prisutan je autoritarni mentalitet. Nećete valjda da kažete da naši glasači i pristaše raznih stranaka znaju šta njihovi lideri imaju kao programe. Oni se uzdaju u njihove lideri. Oni idu za liderima, onako kako je to opisao Radoje Domanović.