Sprega politike i tajnih službi – bila je tema o kojoj se u utorak uveče raspravljalo u Centru za kulturnu dekontaminaciju na tribini pod nazivom „Istina koja kasni“. Debata je održana povodom javnog emitovanja trećeg dela serijala „Pad haških begunaca“, i to u danima kada aktuelni ministar odbrane optužuje svog prethodnika da je prisluškivao svoje partijske kolege, čak i tadašnjeg predsednika države. Samo par sedmica ranije, zaštitnik građana upozorio je da službe bezbednosti prisluškuju današnje lidere opozicije i sindikalne čelnike, a još uvek nisu poznati ni svi detalji o incidentu između vojske i policije na Paradi ponosa. Mnogo je pitanja o koja su otvorena na tribini, ali se sva mogu smestiti u slogan iz jednog popularnog stripa: „Ko nadzire nadzirače?“
Priče o napadima na vojsku, državu, premijera Vučića i njegovu porodicu, koje poslednjih meseci dominiraju u medijskom, prvenstveno tabloidnom prostoru, general Aleksandar Dimitrijević, nekadašnji načelnik Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije, vidi kao zloupotrebu tajnih službi s ciljem da se prikriju neka druga, značajna pitanja.
„Evo, poslednji primer od pre dva dana, kada je ministar odbrane optužio prethodnog ministra odbrane da je prisluškivao ni manje ni više nego baš predsednika države, a ovaj mu je još i kum, ako se ne varam. Ta priča je u funkciji onoga što je prethodilo njoj, a to je ovde prisutni gospodin koji je otvorio pitanje rada službe, odnosno nedavanje podataka koje služba mora da mu da u povodu slučaja ’Parade’“, smatra Dimitrijević.
Gospodin o kome govori general Dimitrijević je Zaštitnik građana Saša Janković, takođe jedan od učesnika debate, koji je nedavno podneo krivičnu prijavu protiv dva pripadnika vojnog bataljona za specijalne namene „Kobre“, koji su učestvovali u sukobu sa policijom na Paradi ponosa kada je prebijen premijerov brat Andrej Vučić.
Janković naglašava da je politička zloupotreba bezbednosnih podataka nešto čemu se najviše raduju upravo pojedini segmenti tajnih službi:
„Zato što je to dvosmena ulica. Naravno, najveći broj profesionalaca u službi zna da je za njih najbolje da rade zakonito i pravilno. Ali, uvek se, kao i u svakm drugom entitetu, stvaraju određene interesne grupe i centri moći. Ta bliskost sa političarima, taj familijarni odnos, suštinski malo po malo uvlači službe u politiku i obratno. To je simbioza koja na kraju rezultuje manjkom onoga što se zove demokratska civilna kontorla“, ističe Janković.
Tu simbiozu različite bezbednosne službe – državna i vojna – pokušavaju da ostvare nauštrb jedna druge.
„Svaka služba“, kaže general Dimitrijević, „teži da ona bude – ne mogu da nađem bolji izraz – mezimče vlasti. I da ona bude ta koja će davati najpouzdanije informacije. To, naravno, otvara gomilu prostora za manipulacije. Ako nemate službe jednu kraj druge, koje će motriti na neki način jednim okom šta to ona druga radi, onda ta jedna može da se otme kontroli.“
O konsekvencama koje može imati nepostojanja sistema u službama bezbednosti svedoči ubistvo premijera Zorana Đinđića, kaže Aleksandar Kostić, nekadašnji načelnik Službe za otkrivanje ratnih zločina.
„Propusti službi bezbednosti koji su doveli do toga su upravo posledica disbalansa. Ubistvo Đinđića je posledica toga što se on okružio ljudima i stvorio svoje lično obezbeđenje. Takođe, informacije koje su dolazile do Đinđića nisu shvaćene ozbiljno, sistem nije funkcionisao kako treba“, objašnjava Kostić.
Kada je 2007. osnovan Biro za koordinaciju službi bezbednosti, ideja je bila da se formira telo koje će uskladiti rad različitih tajnih službi. Njime je do 2012. upravljao šef Kabineta predsednika Republike. Međutim, odmah nakon pobede na parlamentarnim izborima, Srpska napredna stranka uvodi izmene zakona, prema kojima šef Biroa može biti bilo ko koga odabre predsednik Republike, podseća Saša Janković:
„I predsednik je odlučio da na to mesto postavi predsednika jedne političke stranke, par excellence političara. Ja sam napisao još pre dve godine u mom godišnjem izveštaju da je to ključni momenat u kojem se institucionalno otvaraju vrata za politizaciju rada službi.“
Čovek koji je prvi prošao kroz ta vrata je premijer Srbije, još uvek aktuelni šef Biroa za koordinaciju službi, koji je pre mesec dana najavio da će se povući s te funkcije. Aleksandar Dimitrijević smatra da Vučiću tamo nije mesto.
„Ozbiljno bi trebalo predložiti Vučiću da on ne bude taj kod koga će se slivati sve informacije i koji će odlučivatio o svakom, pa i najmanjem potezu. On to nije u stanju.- Njemu se gomila raznoraznih informacija doturi sa raznih strana, od jedne ili druge službe. Dakle, od ljudi čije su informacije na fonu ’rekla-kazala’. Tako se ne može raditi bezbednost“, smatra Dimitrijević.
Aleksandar Kostić naglašava da osim civilnog sistema kontrole i depolitizacije, treba raditi i na profesionalizmu pripadnika službe.
„Mi znamo na koji način i sa kojim školskim spremama dolaze ljudi u službe. Oni počinju da stvaraju određeni sistem koji je kvazisistem bezbednosti. Time iskrivljuju osnov postojanja sistema bezbednosti. Bez kontrole, imaćemo dugoročno urušavanje sistema bezbednosti. Jer, ako sad želite da modifikujete neki ozbiljan sistem bezbednosti i ako ovog trenutka počnete, prvi rezultati će stići za pet godina. Znači, odmah se gubi jedan vremenski period, a svi smo zainteresovani da izgradimo sistem bezbednosti kakav normalne zemlje zaslužuju da imaju“, zaključuje Kostić.
Na tribini, koju je moderirala novinarka Bojana Lekić, su govorili i zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić, te glavni i odgovorni urednik nedeljnika "Vreme" Dragoljub Žarković.
