Iako simbolično vraćanje plata i penzija ne predstavlja opasnost od povećanja budžetskog deficita, ono, kaže u intervjuu za RSE Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta Srbije, ne ide u dobrom pravcu zato što se moraju naći dodatne uštede, zato što stvara očekivanja da se to dogodi i naredne godine, ali i zato što glavni reformski potezi, kao što su racionalizacija javnog sektora i reforma javnih preduzeća još nisu ni počeli.
RSE: Profesore Petroviću, kako komentarišete delimično vraćanje smanjenih plata i penzija? Da li i dalje smatrate da nije bilo prostora za to povećanje, da je ono moglo da nastupi tek od 2017. godine?
Pavle Petrović: Značajno povećanje plata i penzija, to jest njihovo vraćanje na neki prethodni nivo, može da nastupi posle 2017. godine. Ovo je bilo malo povećanje, kao sam iznos ne predstavlja neko značajno ugrožavanje deficita, ali je problem što je, ipak, zbog toga u 2016. godini neophodno da nađete neke druge uštede – ili povećate poreze, što bi bilo jako loše - da bi se ostvarili neophodni ciljevi smanjenja deficita za tu godinu. Ovo još više dolazi do izražaja kad uključimo i 2017. godinu. Ako gledamo sledeće dve godine, onda se vidi da glavne uštede koje bi dovele do smanjenja deficita - a plan je i bio takav - upravo treba da poteknu od zamrzavanja plata i penzija, s jedne, i otpuštanja u javnom sektoru, s druge strane.
U tom smislu ovo povećanje, iako je minimalno, ne ide u dobrom pravcu zato što, prvo, tu uštedu očekivanu u 2016. ipak poništava; neki prvi račun Fiskalnog saveta pokazuje da će otprilike polovina uštede koja se očekivala od zamrzavanja plata i penzija u 2016. ovim biti poništena. Dodatni je problem je što će to minimalno povećanje za 2016. godinu stvoriti očekivanja da se to učini i u 2017. U toj široj slici, može da se stvori problem da ovaj deficit - koji je značajno smanjen ove godine u odnosu na prethodnu, mi procenjujemo trajno, na nekih 4,5 posto BDP-a – može, dakle, da se desi da taj deficit ostane trajno i da ne dođe do njegovog daljeg smanjivanja. Onda bi dug nastavio da raste i onda bismo se jednog trenutka ponovo vratili na staro, to jest bili bismo pred potencijalnom krizom javnog duga.
RSE: Suma sumarum, po vama nije trebalo da dođe do ovog vraćanja plata i penzija?
Pavle Petrović: Iako je to vraćanje simbolično, bolje bi bilo da nije urađeno. Gledano u širem kontekstu, biće neophodno posegnuti i za dodatnim merama da bi se deficit smanjivao u 2016. i 2017. i zaustavio rast javnog duga.
RSE: Kojim to merama, dakle, da se smanji budžetski deficit i da se zaustavi rast javnog duga?
Pavle Petrović: Plan je bio da glavne mere u 2015. godini budu smanjivanje plata i penzija. To se desilo i to je otprilike predstavljalo dve trećine procenta smanjenja deficita, a on je značajno smanjen - od prošlogodišnjih 6,7% na 4,5,%ove godine, koje procenjujemo kao trajno smanjenje. Upravo najveći deo tog smanjenja od 2%, preciznije, dve trećine toga otpada na smanjenje plata i penzija, a jedna trećina na bolju naplatu prihoda i veće akcize. Smanjivanje plata i penzija, u smislu smanjivanja rashoda, bila je, dakle, glavna, udarna mera. To je, međutim, podrazumevalo, da plate i penzije u 2016. i 2017. ostanu zamrznute, kako bi to donelo uštede, ali vidimo da se od toga delom odustalo. Druga velika mera bila je smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru.
RSE: To se još nije dogodilo, po svoj prilici i neće do kraja godine iako je najavljivano otpuštanjenekih 9.000 ljudi. Šta onda biva, koje su posledice toga?
Pavle Petrović: Za narednu i 2017. godinu posledice su značajne. Da bi se budžetski deficit smanjio, a on mora značajno da se smanji kako bi se 2017. godine zaustavio rast javnog duga, što je znak da se kreće ka ka ozdravljenju javnih finansija, plan je bio da se u javnom sektoru tokom ove tri godine zaposlenost smanji za 75.000, delom kroz penzionisanje i manju zamenu, a najvećim delom kroz otpuštanje. To je podrazumevalo da ove godine bude otpušteno nekih 9.000 ljudi, uz još nekih 5.000 do 7.000 koji bi otišli u penziju. Ovih 9.000, međutim, nije otpušteno.
Mi ćemo verovatno ovu godinu u trajnom smislu završiti deficitom između četiri i 4,5 posto, što je još uvek visok deficit
Ako se to ne dogodi do kraja godine, a malo je verovatno da hoće, problem se gura u 2016 i 2017. E sad, ako bismo se držali originalnog plana, koji je predviđao smanjenje deficita i zaustavljanje duga, trebalo bi sledeće godine znatno više ljudi otpustiti - do 30.000, uz one predviđene za penzionisanje. To bi podrazumevalo 40.000 do 50.000 ljudi u javnom sektoru, što je nerealno, čak i nepoželjno. Vidi se da će već tu morati da se smanji ili prepolovi ta projekcija. Sa malim povećanjem plata i penzija prepolovili smo uštedu koja dolazi odatle.
U 2016. ulazimo, dakle, sa skoro prepolovljenim planovima uštede u odnosu na provobitni plan. To neće dovesti do smanjivanja deficita na ispod tri posto BDP-a da bi se zaustavio rast javnog duga. Mi ćemo verovatno ovu godinu u trajnom smislu završiti deficitom između četiri i 4,5 posto, što je još uvek visok deficit. U sledeće dve godine mora se isto toliko uštedeti. Ako se od toga već odustalo, kao što jeste, onda mora da se gleda kako uštedeti na drugim stranama, a to već treba da se vidi u budžetu za 2016, što je takođe bio predmet pregovora sa MMF-om. Detalje tih rezultata još ne znamo, ali neke indikacije već pokazuju da popuštanje na platama i penzijama mora da bude kompenzovano na drugoj strani. Jedna od delimičnih kompenzacija je povećanje akciza na naftne derivate. Da li su još neke mere dogovorene sa MMF-om da bi se nadoknadilo ovo povećanje plata i penzija i da bi se deficit smanjio, tek treba da vidimo kada dođe budžet. U široj slici, dakle, očigledno je da će neke dodatne mere biti neophodne.
RSE: Koliki bi broj ljudi, tokom 2016. i 2017, trebalo da bude otpušten?
Pavle Petrović: Realno je da to bude oko 40.000 do 45.000. Od toga bi stvarno otpuštanje bilo nekih 35.000 ljudi. Međutim,već sam početni plan nije bio realan. Fiskalni savet je na to ukazivao i baš zbog toga smo rekli da je zdravije i realnije ići na nešto veće smanjenje plata i penzija uz realniji plan za otpuštanje u javnom sektoru, umesto ovog koji očigledno neće biti izvršen.
Veoma je važno da se ostvari stvarna reforma javnog sektora. Tu su vrlo ključni sektori države: zdravstvo, školstvo i sudstvo. To se očekivalo još sa formiranjem Vlade, ali prva godina je prošla a da to nije urađeno. Onda se reklo, pošto nemamo plana u 2015, mi ćemo očigledne viškove, a to je 9.000 ljudi, otpustiti, a do tada ćemo napraviti plan reformi za 2016. i 2017. Tih planova, međutim, nema
U pogledu racionalizacije javnog sektora, veoma je važno da se ostvari stvarna reforma tog sektora. Tu su vrlo ključni sektori države: zdravstvo, školstvo i sudstvo. Ne može se linearnim smanjivanjem, otpuštanjem, postići taj neophodni cilj - smanjenje fiskalnog deficita. Isto toliko važno kao smanjenje broja zaposlenih, možda i važnije, jeste, dakle, da se to uradi kroz reforme. Onda treba videti šta želimo od prosvete, pa da vidimo koji broj ljudi tu treba da radi. Isto tako je i sa zdravstvom. To podrazumeva planove detaljnih reformi tih važnih sektora.
To se očekivalo još sa formiranjem Vlade, ali prva godina je prošla a da to nije urađeno. Onda se reklo, pošto nemamo plana u 2015, mi ćemo očigledne viškove, a to je 9.000 ljudi, otpustiti, a do tada ćemo napraviti plan reformi za 2016. i 2017. Tih planova, međutim, nema. Za par nedelja će stići budžet za iduću godinu i tamo treba da piše koliki će biti fond plata u svim tim sektorima, koliko tu treba da se uštedi, a koliko da se otpusti. Ali ukoliko nemate plan, to ne možete uraditi.
RSE: Kad je reč o drugoj ključnoj reformskoj poluzi na kojoj insistira MMF, o reformi javnih preduzeća, kao i prethodne, i ova Vlada kasni na tom planu.
Pavle Petrović: To jeste veliki i važan problem, težak, i politički i socijalno i profesionalno. Tu su neke indikacije koje možda sugerišu da će opet biti pomereno, odloženo i parcijalno urađeno. Druga strana problema je to da su javna preduzeća stvarala ogroman deficit budžetu mehanizmima koji nisu vidljivi na prvi pogled. Mehanizam je bio da država da garanciju „Srbijagasu“ da se zaduži kod banke. Tog trenutka to ne košta državu, ali za dve-tri godine, kada kredit dođe na naplatu, država počinje to da plaća. To je eksplodiralo 2013. i 2014. godine i videlo se da će budžet biti time potopljen.
To je toliko opasno da ako nad tim ispustite kontrolu neće vam ništa vredeti smanjivanje plata i penzija - budžet će biti potopljen. Čini se da je to sada napokon shvaćeno. „Srbijagas“ ima oko milijardu i 200 miliona evra duga koji je državi stavio na teret. EPS još uvek nije, ali postoji opasnost da i on krene tim putem, što bi bili mnogo veći iznosi.
Doneti su planovi za restruktuiranje EPS-a, ali već je poznato sa kojim problemima se taj sektor suočava. Mi u Fiskalnom savetu smo pravili analizu problema u EPS-u. To je veliki broj zaposlenih, nenaplativost potraživanja, tehnički gubici i krađe. To je i cena struje, koja je mnogo niža nego što bi trebalo da bude i mnogo niža nego u okruženju. Negativne posledice toga su višestruke: stimuliše na preveliku potrošnju, a čini i gubitke u tom sektoru.
Cena električne energije je povećana, ali to je tek prvi korak, sigurno je da će morati više da se diže, ali svi ovi drugi problemi su ostali. Treba videti šta je sa zapošljavanjem, sa organizacionom strukturom, sa naplatom, sa platama u EPS-u. I oni su indirektno, i javna preduzeća i ona na lokalu, bili uključeni u smanjenje plata, ali treba videti u kojoj meri oni to i poštuju.
Sličan plan je donet za Železnicu. Ona će uvek primati neke subvencije, ali trenutno skoro sve ide na plate. Kaže se da je donet plan, ali nije javno objavljen i ne znamo šta će s tim da se dešava.
Finansijski problemi koje stvaraju javna preduzeća, stvarno ili potencijalno, toliko su veliki da je nezamislivo da se pusti da to ide dalje. Drugo, sada su u okvir programa sa MMF-om ušli i programi restruktuiranja i ozdravljenja javnih preduzeća. Ranije su javna preduzeća bila u resoru Svetske banke - ona i sada radi na tom problemu profesionalno - ali su sada ta preduzeća stavljena u program sa MMF-om, što znači da svaka tri meseca MMF kontroliše da li je išta je urađeno.
RSE: Verujete li da će MMF to rigorozno pratiti i da se zato ovoj vlasti ne bi isplatilo da to u nedogled odlaže?
Pavle Petrović: Mislim da je to veoma važno za MMF. Sada, za razliku od ranije, postoji direktna veza između poslovanja tih javnih preduzeća i potencijalnog prilivanja troškova na budžet, čime bi se deficit naglo uvećao. Sada je to na kratkom štapu, tako da kažem, i znam da MMF gleda detaljno šta se dešava u tim preduzećima. Dogovorene su i neke konkretnije mere između Vlade i MMF-a, da Vlada ove i iduće godine ne izdaje dodatne garancije za zaduživanje ovih preduzeća, što je mehanizam za prevaljivanje njihovih obaveza na budžet, tako da bi praćenje toga trebalo da ukaže da li se nešto dešava.
RSE: A mogu li oni to da izvrdaju na drugi način? Ako ne daju iz budžeta garancije za kredite, može li to iz neke druge fioke, manje vidljive, da se izvuče, Fonda za razvoj, recimo?
Pavle Petrović: Delom je to nekada bilo preko Fonda za razvoj, ali mislim da se to sada stvarno gleda detaljno. Pogotovo što problem može da bude potencijalno veliki. Dodatnih garancija nije bilo. Davana je garancija „Srbijagasu“ jer nije uspeo da naplati potraživanja od „Petrohemije“, „Azotare“ i sličnih firmi. Ove godine, zbog odnosa cena sirovina i finalnih proizvoda, gas i nafta su jeftiniji, a i neke rezerve su dobila ova preduzeća krajem prošle godine, tako da ove godine plaćaju gas i tu se ne stvara deficit. Slično je i sa Železarom. I ona je počela da plaća gas i struju.
Kad je u pitanju smederevska železara, još nemamo trajno rešenje. Ona treba da dođe na pozitivno poslovanje i da se privatizuje i to treba da se desi iduće godine, ali je naravno upitno hoće li se to i dogoditi. Ako se ne dogodi, dodatnih subvencija ne može biti. Isto je pitanje za „Petrohemiju“ i ostala preduzeća u restrukturiranju. Moraju se naći trajna rešenja – ili je to njihova prodaja ili gašenje.
RSE: MMF je podigao svoje prethodne projekcije privrednog rasta sa 0,5 na 0,7 % za ovu, a za narednu godinu prognozira 1,75%. Kada po vama može doći do značajnijeg privrednog rasta, pod pretpostavkom, naravno, da se ovo što je planirano, fiskalna konsolidacija, uz reformu javnog sektora i javnih preduzeća, dogodi? Da li je horizont 2018?
Za privredni rast država mora stvoriti privredni ambijent. Jedan deo toga je privredna struktura, a drugi funkcionalno pravosuđe
Pavle Petrović: Mislim da bi najmanje dve godine bile potrebne da se stvari urede kako bi onda došlo do nekog značajnijeg privrednog rasta, što bi bilo 3% i više od toga. To znači urediti ovo o čemu smo pričali, urediti javne finansije da se zaustavi rast javnog duga, smanji deficit na 2,5% do 2,7%, posle čega bi smanjivanje moglo i sporije da ide; drugi blok su javna preduzeća, da od potencijalnih gubitaša koji prevaljuju svoje gubitke na budžet, postanu efikasna preduzeća koja će investirati.
Restruktuiranje preduzeća iz propalih privatizacija je bolno, ali traje 12 i više godina. Tu su i Smederevo i Bor, Azotara, Petrohemija. To treba na kraju raščistiti, ako nemaju nikakvu perspektivu, ugasiti ih. Kada se to raščisti, onda će se otvoriti prostor za privatni sektor i zdravu privredu.
Treći blok, veoma važan, jesu javne investicije...
RSE: Država je veoma malo ulagala u javne investicije.
Pavle Petrović: Ona za to već dve godine troši 2,5% BDP-a, a red veličina za nas bi trebalo da bude skoro duplo više. Po analizi Fiskalnog saveza iz februara ove godine, postoje povoljni izvori finansiranja, kao što su Evropska investiciona banka i Evropska banka za obnovu i razvoj. Zna se koji su to infrastrukturni projekti u pitanju – putni, železnički korodori, a a zna se i da su efekti toga višestruki; dok pravite put i železnicu stimulišete privrednu aktivnost i razvoj građevinske industrije, a kad se to završi, onda to predstavlja ambijent i stimulans za privredne investicije. To je siguran pogodak, ali tu država iz nekog razloga ne uspeva da se organizuje iako je to direktno pod njenom kontrolom njenom, iako to direktno utiče na privredni rast.
Za privredni rast država mora stvoriti privredni ambijent. Jedan deo toga je privredna struktura, a drugi funkcionalno pravosuđe. Tek tada se mogu očekivati investicije, domaće i strane. Onda će i mala i srednja preduzeća moći da budu glavni generatori tog nekog rasta.
RSE: Imali smo u poslednje vreme informacije da se desetak zapadnih kompanija između Srbije i Makedonije, opredelilo da investira u Makedoniju. Zašto, koje su to prednosti Makedonijeu odnosu na Srbiju?
Pavle Petrović: Rekao bih da je poslovna klima glavni razlog. Makedonija na toj listi svetskog biznisa kotirana mnogo bolje od nas.
RSE: Zar onda Srbije ne može da „prepiše“od Makedonije?
Pavle Petrović: Deo može da se „prepiše“, ali još važniji deo je da to funkcioniše.
RSE: Ako funkcioniše u Makedoniji, zašto ne bi moglo ovde?
Pavle Petrović: Očigledno je da bi to trebalo da bude pravi i trajni put. A kod nas kao da se nastoji da se ide prečicom, u smislu - hajde da damo velike subvencije za radna mesta i tako da privučemo stranu firmu. To ispadne nekako lakše, jer se rezultat vidi direktnije i brže. Uporan i sistematski rad na promeni svega što čini poslovni ambijent ovde nije primio zato što to nije tako vidljivo i što daje rezultat tek nakon nekog dužeg perioda. Ali zato daje trajni rezultat. Davanje subvencija za radno mesto da bi privukli strane investitore samo je slaba zamena za sistematski rad na privrednom okruženju, gde bi onda i strani i domaći investitori nalazili interesa da investiraju.
