"Krajnje je vreme da se nešto učini u Bosni i Hercegovini. U protivnom, ukoliko ovakvo stanje potraje još nekoliko godina bojim se da će ostati trajno podeljena država", kaže za RSE Volfgang Petrič (Wolfgang Petritsch), nekadašnji visoki međunarodni predstavnik u BiH i izaslanik EU za Kosovo.
“Reforme bi mogle da pokrenu jedino njene evropske integracije koje su, nažalost, na dugom štapu. Međutim, imajući u vidu krizu sa kojom se suočava EU, koja je u mnogo čemu i globalna, moram da priznam da ne vidim baš dobru perspektivu za BiH.
Bojim se da ćemo se za nekoliko godina više baviti sprečavanjem, odnosno upravljanjem krizom u BiH a ne njenim suštinskim rešavanjem”, smatra Petrič.
Volfgang Petrič je bio specijalni predstavnik EU za Kosovu 1998-9. i glavni pregovarač EU na mirovnim pregovorima u Rambujeu. Potom je služio kao Visoki međunarodni predstavnik u BiH do 2002. Bio je i stalni predstavnik Austrije pri UN u Ženevi.
RSE: BiH je i 20. godina nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma u ćorsokaku. Kako napokon pronaći izlaz nakon raznih neuspešnih inicijativa da postane funkcionalna država?
Petrič: Slažem se sa Vašom ocenom da je situacija u BiH i dalje veoma loša. Pre nekoliko sedmica sam putovao kroz BiH više od nedelju dana. Razgovarao sam sa običnim ljudima.
Želeo sam da čujem njihovo mišljenje, pre svega mladih, kako ocenjuju prethodni period, humanitarne intervencije, međunarodnu pomoć u rekonstrukciji njihove zemlje, kako gledaju na budućnost.
Mnogi su mi rekli da su veoma pesimistični da se situacija može poboljšati. I 20. godina od završetka rata nema zajedničke vizije o razvoju BiH. Međutim, ne može niko sa strane da promeni takvo stanje.
Dejtonski sporazum je odigrao važnu ulogu u okončanju rata, ali nije projekat, odnosno osnova za razvoj demokratske, evropske države.
Do 2006. mnogo je učinjeno u iizgradnji BiH kao države. No, nakon toga - što se poklopilo sa izbijanjem globalne krize - opada pažnja međunarodne zajednice za BiH.
Hteo bih da naglasim da je u prvoj deceniji nakon Dejtona, tačnije do 2006., mnogo toga učinjeno u primeni ovog dokumenta, odnosno izgradnji države.
Međutim, nakon toga - što se vremenski poklopilo sa izbijanjem globalne krize pre svega u SAD i EU - pažnja i interesovanje međunarodne zajednice, tačnije Zapada, za situaciju u BiH je dodatno splasla tako da je sada Visoki međunarodni predstavnik uglavnom ceremonijalna ličnost koja ne može da učini skoro ništa. Doduše, on formalno i dalje raspolaže takozvanim Bonskim ovlašćenjima da interveniše. Međutim, ne može da ih koristi u stvarnosti.
To je najgore što je moglo da zadesi BiH, jer stanje neposredno nakon rata se produžilo i 20 godina kasnije. Istovremeno, međunarodna zajednica, uključujući i EU, nije više spremna da koristi instrumente kojima raspolaže. Dakle, s jedne strane prepustila je domaćim akterima da o svemu odlučuju a, s druge, EU je i dalje itekako prisutna u BiH sa svojom logistikom.
RSE: To je i stav Bošnjaka, koji se zalažu za reviziju Dejtonskog sporazuma. S druge strane, Srbi smatraju da je ovaj dokument garancija za očuvanje jednakosti sva tri naroda u BiH ne pristajući na njegovu izmenu. Prilično je rasprostranjen stav da su samim Dejtonskom sporazumu zacementirane etničke podele. Kakav je Vaš stav o ovom dokumentu?
Petrič: Dejtonski sporazum je trebalo da reši nemogući zadatak, odnosno „kvadraturu kruga“. To znači da zaštiti i obezbedi kolektivna prava i ravnopravnost tri konstitutivna naroda i, istovremeno, osigura funkcionalnost države.
Ovim aranžmanom je očuvana BiH kao jedinstvena država ali sa veoma slabim nadležnostima. Stoga je zadatak civilne administracije koja je sprovodila Dejtonski sporazum bio da ojača kompetencije države. Jer jedino kao funkcionalna država BiH - a ne njeni entiteti kao što tvrdi Milorad Dodik - može da uđe u EU. Međutim, nema istinske volje među tri konstitutivna naroda da rade na stvaranju funkcionalne države.
Bošnjaci su previše zagrejani za jačanje države. Hrvati nisu zainteresovani da BiH profunkcioniše kao država, jer su sa dvostrukim državljanstvom već građani EU. Istovremeno, Srbi se distanciraju od države BiH
Bošnjaci su možda previše zagrejani za stvaranje nešto jače države. Hrvati su već izgubili interesovanje da BiH profunkcioniše kao država, jer sa dvostrukim državljanstvom, tačnije i pasošom Hrvatske, oni su već građani EU.
Istovremeno, Srbi nastoje da se distanciraju od države BiH zato što uskoro očekuju početak pregovora Srbije sa Briselom o članstvu u EU. Dakle, Srbi u BiH smatraju da im ona nije potrebna kao država jer preko Beograda mogu da uspostave kontakt sa EU.
Dakle, to što je Dejton nastojao da spreči sada se dešava ali na drugi način. Stoga smatram da je ovo opasna situacija. Ostaje ključno pitanje šta će biti sa Bošnjacima. Zato je neophodno da EU još odlučnije predoči da jedino jedinstvena i funkcionalna država BiH može da uđe u evropski blok.
Nužan je veći i odgovoran angažman Hrvatske kada je reč o Hrvatima u BiH. Povrh svega, neophodan je konstruktivan odnos Beograda tako što će jasno predočiti Republici Srpskoj da mora da sarađuje sa institucijama BiH.
Dejton je nastojao da spreči to što se sada se dešava na drugi način. Stoga je ovo opasna situacija. Ključno je šta će biti sa Bošnjacima. Brisel treba jasno da predoči da samo jedinstvena BiH može da uđe u EU.
U suprotnom, takvo stanje neće nikome koristiti. Ni Beogradu u nastojanju da uđe u EU, niti BiH, u tom kontekstu i Srbima koji u njoj žive, da postane članica Unije. To je veoma odgovoran zadatak političkih aktera na Balkanu, ali čemu Brisel u ovom trenutku ne posvećuje dovoljno pažnje.
RSE: Mnogi kritikuju Dejtonski sporazum da je zacementirao etničke podele koje su se kasnije produbile. Međutim, i odustvo političke volje među liderima sva tri naroda je doprinelo tom ćorsokaku. Odnosno, da su oni bili spremni na kompromis, onda bi se pronašao izlazak iz blokade.
Petrič: Očit je nedostatak volje domaće političke elite da transformiše „Dejtonsku“ BiH u „funkcionalnu“ državu. Nažalost, nakon što je pre 10-tak godina izgubljen taj početni zamah u stvaranju funkcionalne države, političari se sada osećaju veoma udobno u ovoj situaciji etničkih podela, jer svi imaju sopstvene „državice“ unutar BiH. Naročito je Republika Srpska prilično nezavisna u odnosu na to kako bi država BiH trebalo da izgleda i funkcioniše. To je ključni problem, nema volje za postojanjem zajedničke države, što je istorijska tragedija za BiH.
RSE: Dok se političke elite nadmudruju ni među običnim ljudima različitih nacija nema intenzivine komunikacije i prožimanja. Njihov odnos se uglavnom svodi na poslovne kontakte i razmenu. Deca uče paralelne programe u školama, nema više međuetničkih brakova kao pre rata, što je sve bitno za jačanje kohezije, odnosno tkiva jednog društva.
Petrič: To je tačno, ali treba imati u vidu da svaki rat uništi društveno tkivo. Nakon završetka sukoba nikada nije isto kao pre njih, naročito u građanskim ratovima. Naravno, u BiH je bila veoma složena situacija sa spoljašnjom agresijom, sa jedne strane, ali i veoma žestokim sukobima domaćih aktera. To znači da je nakon rata gotovo nemoguć povratak na pređašnje stanje. Uspeli smo da vratimo znatan deo izbeglica na njihova ognjišta – otprilike oko polovine. Međutim, kada uvide da nemaju posla, da su škole kao i ostalo u očajnom stanju, mnogi mladi ljudi jednostavno žele da odu iz zemlje. Nekoliko stotina hiljada se već otisnulo u svet, tako da je to veliki „odliv mozgova“ za BiH što će biti veliki problem u budućnosti.
Kako je moguće išta promeniti kada političke elite nemaju interes za promene jer im više odgovara status kvo, dok mladi koji ne prihvataju takvo stanje napuštaju zemlju.
Postavlja se pitanje kako je moguće išta promeniti kada aktuelne političke elite nemaju za to interes jer im više odgovara status kvo, dok oni koji ne prihvataju takvo stanje napuštaju zemlju.
To pokazuje i sve manja izlaznost na izborima. Na njima uglavnom učestvuju birački koji zavise od države, otprilike 50 odsto. To znači da se političke elite pre svega fokusiraju na tih 50 procenata. Takva situacija je neodrživa.
Iza Dodika dolaze "1000 novih Dodika"
RSE: Milorad Dodik je u fokusu kritike kada je reč o nacionalizmu u BiH. Međutim, imajući u vidu to produbljivanje etničkih razlika zbog, između ostalog, paralelnih i oprečnih školskih programa skopčano je sa rizikom od, figurativno rečeno, „hiljadu novih Dodika“ kada za 10-15 godina preuzmu najvažnije javne funkcije.
Petrič: To je problem sa kojim se suočavaju sve zemlje sa prostora bivše Jugoslavije. Sve one imaju svoje nacionalne narative. Mladi ljudi odrastaju u rastućoj nacionalnoj, pa i nacionalističkoj atmosferi izraženijoj nego u bilo kom periodu Titove Jugoslavije. Stoga moramo da se uhvatimo u koštac sa tim i nastojimo da promenio takav ambijent.
U balkanskim zemljama nacionalizam je često prirodno stanje, jer se većina mladih nikada nije susrela sa pripadnicima druge nacije.
U zemljama, kao što su Slovenija, Hrvatska i Srbija, nacionalizam je često prirodno stanje, jer se većina mladih ljudi nikada nije susrela sa pripadnicima druge nacije – neSrbima, neHrvatima, neSlovencima. To se ne može promeniti preko noći ali moramo da pokušamo da izmenimo takav način razmišljanja unošenjem evropskih vrednosti u obrazovanje.
Na poslednjem samitu o Balkanu u Beču u avgustu, između ostalog, dogovoren je i program regionalne razmene studenata. Ovaj kao i slični program poput Erazmusa veoma su važni. Balkanske zemlje moraju da se otvore. Kada je reč o BiH, u njoj takođe nema intenzivne razmene između mladih različitih nacija. Zbog toga isparcelisani obrazovni programi treba da se objedine.
RSE: Pomenuli ste tokom intervjua da su i Bošnjaci nezadovoljni kao najbrojniji narod u BiH. Kako komentarišete teze da je BiH, a pre svega Bošnjaci, na neki način „žrtva“ terorističkih napada na SAD 11. septembra s obzirom da je među optuženima za umešanost bilo i pojedinih državljana BiH. U međuvremenu, na Zapadu sa podozrenjem gledaju na ekstremiste sa Balkana koji se bore na strani „Islamske države“. Doduše, i iz skoro svih evropskih zemalja džihadisti odlaze na Bliski istok, ali ih je najviše iz BiH po glavi stanovnika. Jača i vehabistički pokret na Balkanu poslednjih godina. Možda zbog svega toga Zapad ne posvećuje dovoljno pažnje reformama u BiH koje bi omogućile da profunkcioniše kao jedinstvena država.
Petrič: Reč je opasnosti koja jača kada je država slaba i nefunkcionalna. Evropljani treba da posvete posebnu pažnju stanju u BiH, jer to nije samo domaći problem. Naime, u poslednjih 10-tak godina je prevladavao stav u evropskim prestonicama – pustite ih neka rade što žele i pokušaju da sami pronađu rešenje u BiH jer to nije problem sve dok izbeglice ne počnu ponovo da dolaze kod nas, u Evropu.
U poslednjih 10-tak godina je prevladavao stav u EU – pustite ih da sami pronađu rešenje u BiH jer to nije problem sve dok izbeglice ne počnu ponovo da dolaze kod nas.
Međutim, takav pristup mora da se promeni jer evropska bezbednost u mnogome zavisi od bezbednosti na Zapadnom Balkanu. Stoga je stanje na Balkanu i evropski problem i izazov, naročito BiH jer je stanje u njoj najrovitije. Dakle, EU mora da ojača angažman u BiH tako što će je ne samo finansijski podržavti već i pokazati političku volju za promenama u njoj.
RSE: Međutim, i sama EU se suočava sa mnoštvom problema, počev od talasa izbeglica, skoro 10 hiljada džihadista koji se iz skoro svih njenih članica bore na strani „Islamske države“, krize u Ukrajini, ekonomskih nedaća, što sve dovodi do zamora od proširenja. Istovremeno, Balkan nije više visoko na listi američkih spoljnopolitičkih prioriteta, tako da se postavlja pitanje kako ojačati tu političku volju Zapada za većim angažmanom u BiH.
Petrič: Mislim da je dobra ideja o specijalnom američkom izaslaniku za Balkan. Istovremeno, i EU treba da razmisli o dodatnom angažovanju, nekoj vrsti „task forces“ koje bi se brinule o bezbednosti, borile protiv ekstremizma, zatim posvetile ekonomskoj obnovi i političkim reformama u BiH. Rešavanje ova četiri pitanja na Zapadnom Balkanu od velikog su interesa i za samu EU. Naglasak bi trebalo da bude na BiH.
Srbija suštinski prihvatila da je izgubila Kosovo
RSE: Stiče se utisak da srpska elita u Beogradu, koja uviđa i prećutno prihvata da je Kosovo izgubljeno za Srbiju, pokušava da to kompenzuje sa Republikom Srpskom, nekom vrstom njene „puzajuće“ secesije, odnosno pripajanja Srbiji u daljoj budućnosti.
Petrič: Sve dok bude postojao etnički i nacionalistički diskurs, uloga granica će biti veoma važna. Istovremeno, EU počiva na potpuno suprotnim principima. Ona nastoji da minimizira značaj granica. Doduše, izbeglička kriza je veliki izazov konceptu Evrope bez granica.
Ako se Zapadni Balkan ne integriše u potpunosti u EU, onda prete sukobi ne samo u toj regiji već i diljem starog kontineta, odnosno povratku „stare Evrope“, što se mora sprečiti po svaku cenu.
Međutim, ako se u dogledno vreme Zapadni Balkan ne integriše u potpunosti u EU, onda nećemo govoriti jedino o granicama već i sukobima ne samo u toj regiji već i diljem starog kontineta, odnosno povratku „stare Evrope“, što se mora sprečiti po svaku cenu.
Pogledajte pozitivno iskustvo Austrijanaca koji žive na severu Italije u južnom Tirolu. Granica prema severnom Tirolu u Austriji je potpuno otvorena. To je jedna od najbogatijih regija u Evropi, što je još jedan od pokazatelja koliko su važne evropske integracije Balkana. Preduslov za to su korenite reforme u čijem je fokusu građanin a ne imaginarna etnička zajednica odnosno nacionalni koncept društva i države koji je još uvek dominantan na Balkanu.
RSE: Međutim, kako pokrenuti te reforme kada političarima u BiH, zapravo, odgovara ovo stanje etničkih podela a međunarodna zajednica do sada nije pronašla odgovarajuće rešenje ili nije više zainteresovana kao ranije za ovo područje?
Petrič: Krajnje je vreme da se nešto učini. U protivnom, ukoliko ovakvo stanje potraje još nekoliko godina bojim se da će BiH ostati trajno podeljena država. Reforme bi mogle da pokrenu jedino njene evropske integracije koje su, nažalost, na dugom štapu. Međutim, imajući u vidu krizu sa kojom se suočava EU, koja je u mnogo čemu i globalna, moram da priznam da ne vidim baš dobru perspektivu za BiH. Bojim se da ćemo se za nekoliko godina više baviti sprečavanjem, odnosno upravljanjem krizom u BiH a ne njenim suštinskim rešavanjem.
RSE: A što će imati dalekosežne posledice po ceo Zapadni Balkan pa i šire.
Petrič: Vidim potencijalno pozitivnu ulogu Srbije. Ako Beograd - koji treba da krajem ove ili početkom sledeće godine započne pregovore sa EU o konkretnim poglavljima – uvidi da ima veoma važnu ulogu u regionu, naravno, ne kao u prošlosti koja je podrazumevala srpsku dominaciju, naprotiv da bude kooperativni partner, onda može da bude neka vrsta lidera u tom području. Naime, politički sistem Srbije bez obzira na sve teškoće i manjkavosti, jeste među najstabilnijim ako se uporedi sa drugima u susedstvu.
Srbija može da igra stabilizirajuću ulogu u regionu i EU treba da ima to u vidu u politici prema njoj. Isto se odnosi i na Zagreb.
Dakle, Srbija može da igra stabilizirajuću ulogu u regionu i EU treba da ima to u vidu u politici prema njoj. Isto se odnosi i na Zagreb. To znači da se na neki način vraćamo na istorijsku situaciju u kojoj Hrvati i Srbi mogu da igraju negativnu, destabilizirajuću ili pozitivnu ulogu. Dakle, ako ove dve države budu imali konstruktivnu ulogu u regionu, to će biti od velike koristi i za BiH.
RSE: Međutim, na primeru izbeglica koje prolaze preko Balkana na putu ka EU vidimo kako i spoljašnji uzroci veoma lako mogu da izazovu tenzije između Srbije i Hrvatske.
Petrič: Svaka kriza, kao što je ova sa izbeglicama, odmah podstakne stare resantimane. Vidite i tenzije između Mađarske i Austrije, čak i između Bavarske i Austrije. Političari su svuda samo ljudska bića koja mogu da reaguju pogrešno. Međutim, naročito u kriznim vremenima je važno da se vodi odgovorna politika.
RSE: Kada je reč o Srbiji tačno je da bi ona mogla da u budućnosti igra pozitivnu ulogu u regionu. Međutim, pitanje Kosova i dalje opterećuje njenu unutrašnje-političku scenu. Postavlja se i pitanje da li će EU tražiti od Beograda da i zvanično prizna Kosovo kao uslov za članstvo, a što je „pilula“ koju će teško „progutati“ bilo koji političar u Srbiji u doglednoj budućnosti.
Petrič: Apsolutno. Slažem se sa ocenama zvaničnog Beograda zašto bi morao da prizna Kosovo, ako i pet članica EU to nije učinilo. Mislim da to nije suštinsko pitanje. Vremenom će se mnogo toga promeniti.
Za rešenje kosovskog pitanja su potrebne generacije i promena paradigme na celom Balkanu, slično kao i nakon 1945. između nekadašnjih ljutih neprijatelja Francuske i Nemačke.
Srbija je u stvarnosti prihvatila da je Kosovo za nju izgubljeno – u suprotnom, ne bi učestvovala u pregovorima u Briselu. Međutim, ne bi trebalo vršiti tako snažan pritisak oko tih simboličkih pitanja. Umesto toga, valja biti pragmatičan i zajednički raditi tako da kako narodi koji žive na Kosovu, tako i Priština i Beograd u svojim odnosima pronađu modus vivendi. Onda će se stvari pomerati na bolje. To je pitanje za čije rešavanje su potrebne generacije i promena paradigme na celom Balkanu, slično kao i nakon 1945. u odnosima između nekadašnjih ljutih neprijatelja Francuske i Nemačke.
