Književni festival „Na pola puta“ svake godine, već osmi put u ovo doba, okupi u Užicu regionalne pisce. Od svih ostalih književnih festivala, razlikuje se, jer za publiku ima gimnazijalce.
Tokom dana pisci drže nastavu u Gimnaziji, a večeri su planirane za razgovor o delima učesnika festivala. To su „čitanja“ u kojima aktivno učestvuju srednjoškolci sa svojim stavom o savremenoj književnosti. Ove godine tu je i grupa srednjoškolaca iz Sarajeva, Sremskih Karlovaca i Češke.
Svake godine učenici piscima postavljaju pitanje zašto im je lektira dosadna, zašto se već jednom ne promeni? A šta bi ovogodišnji gosti festivala, da se oni pitaju, promenili kada je lektira u pitanju. Koja bi savremena književna imena svrstali u srednjoškolsku lektiru?
Nenad Veličković, sarajevski knjiiževnik, jedan od autora festivala „Na pola puta“ izmedju Užica i Sarajeva kaže, važno je šta se postiže lektirom:
„Ja bih smanjio broj knjiga u obaveznoj lektiri i mnogo jasnije povezao knjige iz lektire sa nastavnim ciljevima. Pri tome bih vodio računa da nastava književnosti nije samo upućena na obrazovanje, nego na razne načine, čini mi se, mnogi više na vaspitanje, na nešto što, čini mi se, ima mnogo više veze sa etičkim razvojem pojedinca, i onda, ako bismo definisali te ciljeve, koje nastava književnosti u gimnaziji može da ostvari, onda bih ostavio nastavnicima slobodno da oni biraju knjige za koje misle da mogu da do tog cilja najbolje dovedu“.
Pisac i prevodilac David Albahari ma svoj spisak imena za srednjoškolsku lektiru:
David Albahari
„Ja bih svakako stavio Svetislava Basaru, jer mislim da on to zaslužuje kao jedan od najistaknutijih postmodernista, a i izuzetno je zabavan, i magičan pisac tako da kažem. Stavio bih neki njegov rani roman u lektiru, stavio bih svakako i neki roman Dragana Velikića, zatim kratke priče najmladjih pripovedača, jer mislim da uvek treba da postoji neka antologioja koja je baš aktuelna u trenutku kada je čitaju učenici. To bi bili mladi pisci koji su se pojavili poslednjih desetak godina. Svakako, mislim da bi trebalo naći mesto u lektiri za neke od mladjih pisaca iz Kikinde koja je jedan od glavnih centara savremene srpske proze danas, tu su pisci poput Srđana Tešina, Mića Vujičića“.
Bekim Sejranović koji živi na relaciji Brčko, Rijeka, Ljubljana, Hvar, Oslo, autor dva nagradajena romana „Nigdje niotkuda“ i „Ljepši kraj“ smatra da srednjoškolci na časovima knjižvnosti moraju upoznati mlada imena knjižervnosti danas, a ima i dosta u regionu koja zaslužuju da udju u lektiru:
„Jergovića sigurno, Vladimira Arsenijevića, Veličkovića, Albaharija, koji je već u nekim lektirama u regionu, Nikolaidisa i Ognjena Spahića, Salka Šehića, ima jako mnogo kandidata koje bih ja uvrstio, ali mene niko ne pita ništa“.
Ovogodišnji festival „Na pola puta“ počeo je projekcijom dokumentarnog filma „Bez naslova“ autora Bore Kontića iz Sarajeva. Film je pokušaj dobijanja odgovora na pitanja „Šta je nama Andrić onda i sada“ te i od Bore Kontića, inače dobitnika više nagrada za dokumentarne filmove, tražimo odgovor ko zaslužuje da udje danas u srednjoškolsku lektiru. Zavisi od nastavnika, odgovara Kontić:
„Ima ih puno, medjutim problem je u tome što su književni programi uvijek spori u odnosu na ovo što se dešava. Uvijek se ti programi bave nečim što je prošlo, osim ako ima neki raspoloženi nastavnik, kao što sam ja nekada imao nastavnika, pa je uvijek govorio izvan programa, izvan onoga što je bilo zadato, i spominjao neke knjige koje su se tek pojavile, ili će se pojaviti“.
„Užička književna republika“ traje do 26. aprila, a nastavu gimnazijalcima, držaće još Emir Imamović, Bosanac sa trenutnom adresom u Šibeniku, Djerdj Serbohorvati koji trenutno živi u Budimpešti, Saša Stanišić sa boravkom u Nemačkoj, Rimena Bužarovska iz Makedonije, Dejan Ilić iz Beograda, Mileta Prodanović iz Beograda i Vojo Šindolić iz Dubrovnika.
Šindilić, poznati pesnik i prevodilac sa engleskog, japanskog i kineskog jezika, drugi put je na užičkom knjievnom festivalu. Ove godine drži srednjoškolcima prevodilačke radionice koje su veoma posećene, na njih dve večeri dolazili su brojni Užičani koji su odavno završili i srednje i visoke škole.
