10. mart
09:10 Dan je tmuran, sipi kiša, ali to sivilo ne utiče na mene. Uvek sam se čudio, onima koji ne vole kišu, sneg, proleće, leto, zimu – to su Božija, za mene prirodna davanja i to treba poštovati. Baš je lep ovaj svet, ko to zna da koristi. S obzirom na činjenicu da Dodik kaže da sam odavno trebao biti uhapšen, odlučio sam da mu „nacrtam“ događanja prvih dana brutalnog napada JNA i vojske bosanskih i prekodrinskih Srba na Sarajevo.
Pismo Dodiku i njemu sličnim
Povod ovom tekstu je njegova izjava od 04. marta „da je trebalo da odavno (ili već) budem uhvaćen!“.
Po mom mišljenju g. Dodik ne zaslužuje od mene nikakvo pismo. To činim ljudima u čast, s obzirom na političke nebuloze, necivilizacijsko i kabadahijsko ponašanje g. Dodika (ubuduće skraćeno g.d.), posebno prema Bošnjacima i Srbima koji nisu njegovi.
Evo dakle g.d., mali brevijar o Sarajevu i Dobrovoljačkoj 02. i 03.maja 1992.
Uvod u događaje
Podsećam g.d. da su SDS nacionalisti na više mesta u Sarajevu 01. i 02. marta 1992. godine postavili barikade, a na glave stavili čarape. Verovatno g.d. zna da su pitomci Artiljerijskog školskog centra iz Zadra došli u Sarajevo i razmestili se u Centru vojnih škola u Sarajevu u kasarni „Maršal Tito“. Sa pitomcima dovezena su i artiljerijska oruđa! Podsećam g.d. da su sve kasarne u gradu Sarajevu: Faletići, Zmajevac, Bistrik, već pomenuta Maršalka, kasarna Jusuf Đonlić, kasarna Viktor Bubanj prenapučene vojnicima pod potpunom ratnom opremom, dovedenih posle povlačenja JNA iz Hrvatske. Ne verujem da g.d. ne želi da zna da je 03.marta 1992. na Vidikovcu ubijen Ramo Biber, radnik Gradskog saobraćajnog preduzeća, a 05.04.1992. pred Skupštinom RBiH ubijene su Suada Dilberović i Olga Sučić. G.d., 05.04.1992. regularne snage SDS, potpomognute tenkom JNA, (volite da kažete da su to paramilitarni sastavi) napale su Policijsku školu na Vracama, ubile Samira Mašića a 160 kadeta zarobili. Kadeti nisu mogli ni da se suprotstave jer su imali oružje za obuku bez bojeve municije. I ti isti vojni sastavi SDS bukvalno su okupirali Vraca, Kovačiće (do Jevrejskog groblja), Grbavicu do 11 plavih, a jedinice JNA zaposele vatrene položaje sa tenkovima na Mrkovićima, na Kromolju, Poljinama, Žuči, Debelom brdu, okupirale deo Velešića i Pofalića („Velušića“ kako vaš proslavljeni general Mladić traži da se po tom rejonu otvori artiljerijska vatra polovinom maja). Polovinom maja, kako je pisalo Ministarstvo odbrane Savezne republike Jugoslavije, svi vojni faktori (ljudstvo, komandni kadar, tehnika), transformirali su se u vojsku bosanskih Srba. Klasičan iredentizam jednog konstitutivnog naroda – Srba, protiv legalne i legitimne BH vlasti i druga dva konstitutivna naroda – Muslimana i Hrvata. SDS veoma brzo uspostavlja vlast, policiju, vojnu strukturu u okupiranom delu Sarajeva, vrši egzodus, progon Muslimana, Hrvata i „neposlušnih“ Srba.
2. maj 1992. godine – opšti napad JA i snaga SDS na Sarajevo
Po vojničkoj terminologiji g.d., vama na znanje, u 04:30 počela je artiljerijska priprema i trajala je dva sata. Za to vreme gađani su civilni objekti: u Opštini Centar, Stari grad, Novo Sarajevo, Novi grad – Vijećnica, zgrada Predsedništva, Higijenski zavod, stara Električne centrala Vaso Miskin Crni, Tvornica Žica, TV predajnik Hum, TVSA, Nedžarići. Otvarana je puščana i mitraljeska vatra iz kasarni u gradu i Vojne bolnice, u kojoj se nalazio deo specijalaca iz Niša i snajperisti koji su dominirali Marijin dvorom i Skenderijom. U Domu armije specijalci iz Niša sa komadantom Šuputom vatrom su kontrolisali autobusko stajalište i park ispred „Svjetlosti“. U jutarnjim satima izvršena je diverzija unutar pošte na Obali i tako prekinuto 60.000 telefonskih veza u Starom gradu i Centru.
Opšti napad (g.d. ovo je vojna terminologija!) oklopno-mehanizovanih jedinica počeo je pravcima: Nedžarići – zgrada Televizije; Lukavica – Vraca – Jevrejsko groblje; Lukavica – Vraca – Zagrebačka – Skenderija. I tada nastaje borba na život i smrt do zuba naoružanih i vojnički dobro obučenih snaga za napad (već sam naveo ko ih je sačinjavao) i pripadnika TO (Teritorijalna odbrana) dakle legalnih oružanih snaga RBiH. Formacijski neuvezane opštinske jedinice TO, Zelene beretke, Patriotska liga, veoma slabo naoružana policija, bez oklopnih vozila i artiljerije, suprotstavili su se od kvarta do kvarta neviđenom hrabrošću i samopožrtvovanjem. Oko 10:30 iz pravca Vrbanje mosta dolaze dva pinzgauera i prelaze most na Skenderiji gde bivaju zaustavljeni i uništeni zahvaljujući jednoj protivoklopnoj grupi koja je imala položaj u Koševskom potoku! Jedno mehanizovano vozilo (m/v) produžava i stiže do „Estrade“ (kafić uz samu obalu Miljacke) gde biva uništeno. Šta će m/v i pinzgaueri u ovom vremenu i na ovom mestu u Sarajevu, glavnom gradu BiH, to verovatno vi znate g.d.!? Jedan tenk se zaputio od Vraca ka Jevrejskom groblju i gle „nesreće“ naišao na jednu jedinu pt (protivtenkovsku) minu kojima su raspolagali Vukovi sa Zlatišta. Oštećen mu je hodni deo. Sa tenkom tegljačem je vraćen je u Lukavicu. Prema Skenderiji nešto posle pinzgauera kretala su se dva oklopna transportera, a iza, negde kod cvećare kod Vrbanja mosta kretao se tenk. Oklopni transporteri prelaze most na Skenderiji i vraćaju se pored Stare centrale ka Marijinom dvoru i zatim preko Vraca u Lukavicu. To čini i tenk koji je, verovatno dobio informacije o uništenju vozila. Oklopna vozila iz pravca Nedžarića zaustavljena su priručnim protivtenkovskim sredstvima i pt ježevima pred TVSA. Kasnije su se vratili odakle su i pošli. Eto, bratija krenula na svadbu bez k...(to je narodni izraz!). U međuvremenu vode se borbe oko Doma armije između sarajevskih patriota i specijalne jedinice iz Niša. Jedinica se pod borbom prebacuje do Templa gde bivaju zarobljeni i sprovedeni do policije.
Posle potpunog vojničkog poraza na ulicama Sarajeva nacionalisti obnavljaju granatiranje Sarajeva i gađanje snajperima na sve živo. Vojnički gledano, 02. maj 1992. dan je najznačajnije odbrane Sarajeva i najveći vojnički uspeh. Tog dana u borbama na jednoj i drugoj strani poginulo je između 30-35 vojnika. Od vatrenog dejstva artiljerije i snajpera po gradu od strane paravojske SDS ubieno je 25 građana Sarajeva.
Vrhunac plana, da se 2. maja zaposedne Grad je zarobljavanje i držanje predsedavajućeg Predsedništva Alije Izetbegovića u kasarni u Lukavici, uz obrazloženje da se „zaštiti od muslimanskih nacionalista“. G.d. to je moje viđenje i iskustvo u vezi sa 2. majem.
03. maj 1992. – spašavanje Alije Izetbegovića
Tokom večeri i noći 2./3.maja narasle su tenzije među vojnicima i građanima zbog sudbine g. Alije Izetbegovića. Bilo je zahteva od potčinjenih komandi da se izvrši napad na Lukavicu i spasi Alija. Suluda ideja u trenutku kada TO ne raspolaže tehnikom! Na jutarnjem referisanju komadant je upoznao Štab da je sa UNPROFOR-om dogovoreno da organizuje razmenu između A. Izetbegovića i komadanta 2. Vojne oblasti generala M. Kukanjca i da će tom prilikom iz Lukavice u Sarajevo doći tri oklopno-mehanizovana vozila. U nameri da vidim kako će se to desiti, oko 13:00 sati došao sam na Trg 6. april gde se nalazilo tridesetak vojnih vozila (a dogovoreno tri!) u koje su vojnici JNA utovarivali dokumentaciju, oružje i municiju. Oko njih u polukrugu nalazili su se pripadnici različitih jedinica, pretežno iz Starog grada. Masa od stotinjak lica, različito obučenih i retko naoružanih, stalno su se gibali u nameri da se spreči utovar vojne opreme. Bilo je poziva da se izvrši napad – „Idemo, šta se čeka“. U više navrata putem megafona pozivao sam vojnike JNA da se priključe TO, ali bez rezultata. S druge strane, stišavao sam i smirivao pripadnike TO da ne prave incident. U to vreme A. Izetbegović je bio u komandi 2.VO. Napeta i neizvesna atmosfera je potrajala narednih tri sata kada je formirana kolona vozila na čelu sa vozilom UNPROFOR-a, zatim oklopno vozilo UNPROFOR-a u kome su bili Izetbegović i Kukanjac. Sa Trga 6. April vozilom sam se prebacio do Dobrovoljačke ulice preko mosta Čobanija gde je vojna kolona bila zaustavljena. Ko, kada i zašto je to uradio, tog trenutka nisam znao!
Popeo sam se na transporter, razgovarao sa gospodinom Izetbegovićem koji je zahtevao da se propusti kolona, jer je „sve dogovoreno o razmeni!“ Tog momenta pucalo se duž kolone negde na 500-600 metara od vozila u kome se nalazio gospodin Izetbegović sa kćerkom i generalom Kukanjcem, te sam komandovao: „Ne pucaj, ne pucaj“, više puta. Oko tridesetak minuta kasnije pokrenula se kolona motornih vozila na čijem je čelu bilo vozilo sa generalom Mekenzijem i potpredsednikom Vlade RBiH, gospodinom Lagumdžijom. Ostao sam na raskršću Dobrovoljačke ulice i Čobanije dok kolona vozila nije prošla prema Skenderiji. Tu na tom mestu iz kolone je zaplenjeno oko 15 vozila i uputilo se sporednim ulicama. Vama g.d. i vama sličnim kažem da toga dana i na tom mestu, ono što ja znam, nije niko iz Štaba ARBiH bilo šta planirao i organizovao. Sve se dešavalo spontano uz učešće više samostalnih jedinica. Nesretno ubistvo 7 pripadnika JNA zaslužilo je da se to procesuiraju krivci, odmah posle događaja ili, u najmanju ruku, poslednjih godina. Na Tužilaštvu BiH je da ubrza postupak oko utvrđivanja odgovornosti za Dobrovoljačku ulicu i da skine etiketu „ratni zločin“ na kojoj insistira Tužilaštvo u Beogradu.
Znam da g.d. neće shvatiti o čemu se ovde radi, pa neka čeka zadnju reč tužilaštva a ne da preti i obećava da će srpska policija hapsiti Divjaka i druge i proslediti Srbiji!
*U šestom nastavku Dnevnika, koji objavljujemo u petak, Jovan Divjak podseća na neke upečatljive tekstove koji su objavljeni povodom njegovog hapšenja. Među ostalim možete pročitati šta je Jovo Sarajevu; šta je zanimalo beogradskog novinara; kako se sećanja o susretu s beogradskim glumcem Draganom Bjelogrlićem u Sarajevu razlikuju kod dvojice aktera; zašto bi general Divjak ponovo otišao u Beograd kad se povuče neutemeljena optužnica.
Prethodne delove Dnevnika Jovana Divjaka možete pročitati OVDE
Osmog marta je oslobođen, ali je gotovo pet mjeseci čekao na konačnu odluku suda u Beču koji je odlučivao o zahtjevu Srbije. RSE objavljuje dnevničke zapise Jovana Divjaka tokom tih dugih pet mjeseci.
29. jula na sarajevskom aerodromu Divjaka su pored porodice, dočekali, prijatelji i stipendisti njegove fonadcije "Obrazovanje gradi BiH", koji su bili i glavni organizatori slavlja u sarajevskom Domu mladih. OVDJE možete pročitati kako je Sarajevo dočekalo Divjaka.
Sve nastavke Bečkog dnevnika Jovana Divjaka možete pročitati ovdje.
Divjak je rođen 1937. godine u Beogradu i uoči rata u BiH je bio pukovnik JNA. Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH i postavljen je za zamjenika komandanta i na toj poziciji ostaje i nakon formiranja Armije BiH.
RSE je nedavno zaključio objavljivanje Divjakovih ratnih dnevnika. Odlomke iz neobjavljene knjige “Ne pucaj!” možete pročitati OVDJE.
Divjak je među najomiljenijim komandantima Armije BiH i braniteljima Sarajeva i BiH. Nakon penzionisanja 1998. godine, postaje aktivan u nevladinom sektoru i javnom životu i vodi Udruženje Obrazovanje gradi BiH. Sve su to razlozi zbog kojih je njegovo zatočeništvo u Austriji uznemirilo ne baš nemoćno civilno društvo u cijeloj regiji, da bi se glasovima za njegovo oslobađanje pridružili i francuski intelektualci.
Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti.
Intervju Sabine Čabaravdić sa generalom Divjakom možete pročitati OVDJE.
09:10 Dan je tmuran, sipi kiša, ali to sivilo ne utiče na mene. Uvek sam se čudio, onima koji ne vole kišu, sneg, proleće, leto, zimu – to su Božija, za mene prirodna davanja i to treba poštovati. Baš je lep ovaj svet, ko to zna da koristi. S obzirom na činjenicu da Dodik kaže da sam odavno trebao biti uhapšen, odlučio sam da mu „nacrtam“ događanja prvih dana brutalnog napada JNA i vojske bosanskih i prekodrinskih Srba na Sarajevo.
Pismo Dodiku i njemu sličnim
Povod ovom tekstu je njegova izjava od 04. marta „da je trebalo da odavno (ili već) budem uhvaćen!“.
Po mom mišljenju g. Dodik ne zaslužuje od mene nikakvo pismo. To činim ljudima u čast, s obzirom na političke nebuloze, necivilizacijsko i kabadahijsko ponašanje g. Dodika (ubuduće skraćeno g.d.), posebno prema Bošnjacima i Srbima koji nisu njegovi.
Evo dakle g.d., mali brevijar o Sarajevu i Dobrovoljačkoj 02. i 03.maja 1992.
Uvod u događaje
Podsećam g.d. da su SDS nacionalisti na više mesta u Sarajevu 01. i 02. marta 1992. godine postavili barikade, a na glave stavili čarape. Verovatno g.d. zna da su pitomci Artiljerijskog školskog centra iz Zadra došli u Sarajevo i razmestili se u Centru vojnih škola u Sarajevu u kasarni „Maršal Tito“. Sa pitomcima dovezena su i artiljerijska oruđa! Podsećam g.d. da su sve kasarne u gradu Sarajevu: Faletići, Zmajevac, Bistrik, već pomenuta Maršalka, kasarna Jusuf Đonlić, kasarna Viktor Bubanj prenapučene vojnicima pod potpunom ratnom opremom, dovedenih posle povlačenja JNA iz Hrvatske. Ne verujem da g.d. ne želi da zna da je 03.marta 1992. na Vidikovcu ubijen Ramo Biber, radnik Gradskog saobraćajnog preduzeća, a 05.04.1992. pred Skupštinom RBiH ubijene su Suada Dilberović i Olga Sučić. G.d., 05.04.1992. regularne snage SDS, potpomognute tenkom JNA, (volite da kažete da su to paramilitarni sastavi) napale su Policijsku školu na Vracama, ubile Samira Mašića a 160 kadeta zarobili. Kadeti nisu mogli ni da se suprotstave jer su imali oružje za obuku bez bojeve municije. I ti isti vojni sastavi SDS bukvalno su okupirali Vraca, Kovačiće (do Jevrejskog groblja), Grbavicu do 11 plavih, a jedinice JNA zaposele vatrene položaje sa tenkovima na Mrkovićima, na Kromolju, Poljinama, Žuči, Debelom brdu, okupirale deo Velešića i Pofalića („Velušića“ kako vaš proslavljeni general Mladić traži da se po tom rejonu otvori artiljerijska vatra polovinom maja). Polovinom maja, kako je pisalo Ministarstvo odbrane Savezne republike Jugoslavije, svi vojni faktori (ljudstvo, komandni kadar, tehnika), transformirali su se u vojsku bosanskih Srba. Klasičan iredentizam jednog konstitutivnog naroda – Srba, protiv legalne i legitimne BH vlasti i druga dva konstitutivna naroda – Muslimana i Hrvata. SDS veoma brzo uspostavlja vlast, policiju, vojnu strukturu u okupiranom delu Sarajeva, vrši egzodus, progon Muslimana, Hrvata i „neposlušnih“ Srba.
2. maj 1992. godine – opšti napad JA i snaga SDS na Sarajevo
Po vojničkoj terminologiji g.d., vama na znanje, u 04:30 počela je artiljerijska priprema i trajala je dva sata. Za to vreme gađani su civilni objekti: u Opštini Centar, Stari grad, Novo Sarajevo, Novi grad – Vijećnica, zgrada Predsedništva, Higijenski zavod, stara Električne centrala Vaso Miskin Crni, Tvornica Žica, TV predajnik Hum, TVSA, Nedžarići. Otvarana je puščana i mitraljeska vatra iz kasarni u gradu i Vojne bolnice, u kojoj se nalazio deo specijalaca iz Niša i snajperisti koji su dominirali Marijin dvorom i Skenderijom. U Domu armije specijalci iz Niša sa komadantom Šuputom vatrom su kontrolisali autobusko stajalište i park ispred „Svjetlosti“. U jutarnjim satima izvršena je diverzija unutar pošte na Obali i tako prekinuto 60.000 telefonskih veza u Starom gradu i Centru.
Opšti napad (g.d. ovo je vojna terminologija!) oklopno-mehanizovanih jedinica počeo je pravcima: Nedžarići – zgrada Televizije; Lukavica – Vraca – Jevrejsko groblje; Lukavica – Vraca – Zagrebačka – Skenderija. I tada nastaje borba na život i smrt do zuba naoružanih i vojnički dobro obučenih snaga za napad (već sam naveo ko ih je sačinjavao) i pripadnika TO (Teritorijalna odbrana) dakle legalnih oružanih snaga RBiH. Formacijski neuvezane opštinske jedinice TO, Zelene beretke, Patriotska liga, veoma slabo naoružana policija, bez oklopnih vozila i artiljerije, suprotstavili su se od kvarta do kvarta neviđenom hrabrošću i samopožrtvovanjem. Oko 10:30 iz pravca Vrbanje mosta dolaze dva pinzgauera i prelaze most na Skenderiji gde bivaju zaustavljeni i uništeni zahvaljujući jednoj protivoklopnoj grupi koja je imala položaj u Koševskom potoku! Jedno mehanizovano vozilo (m/v) produžava i stiže do „Estrade“ (kafić uz samu obalu Miljacke) gde biva uništeno. Šta će m/v i pinzgaueri u ovom vremenu i na ovom mestu u Sarajevu, glavnom gradu BiH, to verovatno vi znate g.d.!? Jedan tenk se zaputio od Vraca ka Jevrejskom groblju i gle „nesreće“ naišao na jednu jedinu pt (protivtenkovsku) minu kojima su raspolagali Vukovi sa Zlatišta. Oštećen mu je hodni deo. Sa tenkom tegljačem je vraćen je u Lukavicu. Prema Skenderiji nešto posle pinzgauera kretala su se dva oklopna transportera, a iza, negde kod cvećare kod Vrbanja mosta kretao se tenk. Oklopni transporteri prelaze most na Skenderiji i vraćaju se pored Stare centrale ka Marijinom dvoru i zatim preko Vraca u Lukavicu. To čini i tenk koji je, verovatno dobio informacije o uništenju vozila. Oklopna vozila iz pravca Nedžarića zaustavljena su priručnim protivtenkovskim sredstvima i pt ježevima pred TVSA. Kasnije su se vratili odakle su i pošli. Eto, bratija krenula na svadbu bez k...(to je narodni izraz!). U međuvremenu vode se borbe oko Doma armije između sarajevskih patriota i specijalne jedinice iz Niša. Jedinica se pod borbom prebacuje do Templa gde bivaju zarobljeni i sprovedeni do policije.
Posle potpunog vojničkog poraza na ulicama Sarajeva nacionalisti obnavljaju granatiranje Sarajeva i gađanje snajperima na sve živo. Vojnički gledano, 02. maj 1992. dan je najznačajnije odbrane Sarajeva i najveći vojnički uspeh. Tog dana u borbama na jednoj i drugoj strani poginulo je između 30-35 vojnika. Od vatrenog dejstva artiljerije i snajpera po gradu od strane paravojske SDS ubieno je 25 građana Sarajeva.
Vrhunac plana, da se 2. maja zaposedne Grad je zarobljavanje i držanje predsedavajućeg Predsedništva Alije Izetbegovića u kasarni u Lukavici, uz obrazloženje da se „zaštiti od muslimanskih nacionalista“. G.d. to je moje viđenje i iskustvo u vezi sa 2. majem.
03. maj 1992. – spašavanje Alije Izetbegovića
Tokom večeri i noći 2./3.maja narasle su tenzije među vojnicima i građanima zbog sudbine g. Alije Izetbegovića. Bilo je zahteva od potčinjenih komandi da se izvrši napad na Lukavicu i spasi Alija. Suluda ideja u trenutku kada TO ne raspolaže tehnikom! Na jutarnjem referisanju komadant je upoznao Štab da je sa UNPROFOR-om dogovoreno da organizuje razmenu između A. Izetbegovića i komadanta 2. Vojne oblasti generala M. Kukanjca i da će tom prilikom iz Lukavice u Sarajevo doći tri oklopno-mehanizovana vozila. U nameri da vidim kako će se to desiti, oko 13:00 sati došao sam na Trg 6. april gde se nalazilo tridesetak vojnih vozila (a dogovoreno tri!) u koje su vojnici JNA utovarivali dokumentaciju, oružje i municiju. Oko njih u polukrugu nalazili su se pripadnici različitih jedinica, pretežno iz Starog grada. Masa od stotinjak lica, različito obučenih i retko naoružanih, stalno su se gibali u nameri da se spreči utovar vojne opreme. Bilo je poziva da se izvrši napad – „Idemo, šta se čeka“. U više navrata putem megafona pozivao sam vojnike JNA da se priključe TO, ali bez rezultata. S druge strane, stišavao sam i smirivao pripadnike TO da ne prave incident. U to vreme A. Izetbegović je bio u komandi 2.VO. Napeta i neizvesna atmosfera je potrajala narednih tri sata kada je formirana kolona vozila na čelu sa vozilom UNPROFOR-a, zatim oklopno vozilo UNPROFOR-a u kome su bili Izetbegović i Kukanjac. Sa Trga 6. April vozilom sam se prebacio do Dobrovoljačke ulice preko mosta Čobanija gde je vojna kolona bila zaustavljena. Ko, kada i zašto je to uradio, tog trenutka nisam znao!
Popeo sam se na transporter, razgovarao sa gospodinom Izetbegovićem koji je zahtevao da se propusti kolona, jer je „sve dogovoreno o razmeni!“ Tog momenta pucalo se duž kolone negde na 500-600 metara od vozila u kome se nalazio gospodin Izetbegović sa kćerkom i generalom Kukanjcem, te sam komandovao: „Ne pucaj, ne pucaj“, više puta. Oko tridesetak minuta kasnije pokrenula se kolona motornih vozila na čijem je čelu bilo vozilo sa generalom Mekenzijem i potpredsednikom Vlade RBiH, gospodinom Lagumdžijom. Ostao sam na raskršću Dobrovoljačke ulice i Čobanije dok kolona vozila nije prošla prema Skenderiji. Tu na tom mestu iz kolone je zaplenjeno oko 15 vozila i uputilo se sporednim ulicama. Vama g.d. i vama sličnim kažem da toga dana i na tom mestu, ono što ja znam, nije niko iz Štaba ARBiH bilo šta planirao i organizovao. Sve se dešavalo spontano uz učešće više samostalnih jedinica. Nesretno ubistvo 7 pripadnika JNA zaslužilo je da se to procesuiraju krivci, odmah posle događaja ili, u najmanju ruku, poslednjih godina. Na Tužilaštvu BiH je da ubrza postupak oko utvrđivanja odgovornosti za Dobrovoljačku ulicu i da skine etiketu „ratni zločin“ na kojoj insistira Tužilaštvo u Beogradu.
Znam da g.d. neće shvatiti o čemu se ovde radi, pa neka čeka zadnju reč tužilaštva a ne da preti i obećava da će srpska policija hapsiti Divjaka i druge i proslediti Srbiji!
*U šestom nastavku Dnevnika, koji objavljujemo u petak, Jovan Divjak podseća na neke upečatljive tekstove koji su objavljeni povodom njegovog hapšenja. Među ostalim možete pročitati šta je Jovo Sarajevu; šta je zanimalo beogradskog novinara; kako se sećanja o susretu s beogradskim glumcem Draganom Bjelogrlićem u Sarajevu razlikuju kod dvojice aktera; zašto bi general Divjak ponovo otišao u Beograd kad se povuče neutemeljena optužnica.
Prethodne delove Dnevnika Jovana Divjaka možete pročitati OVDE
O Jovanu Divjaku
Jovan Divjak je uhapšen 3. marta u Beču po potjernici iz Srbije za slučaj "Dobrovoljačka ulica".Osmog marta je oslobođen, ali je gotovo pet mjeseci čekao na konačnu odluku suda u Beču koji je odlučivao o zahtjevu Srbije. RSE objavljuje dnevničke zapise Jovana Divjaka tokom tih dugih pet mjeseci.
29. jula na sarajevskom aerodromu Divjaka su pored porodice, dočekali, prijatelji i stipendisti njegove fonadcije "Obrazovanje gradi BiH", koji su bili i glavni organizatori slavlja u sarajevskom Domu mladih. OVDJE možete pročitati kako je Sarajevo dočekalo Divjaka.
Sve nastavke Bečkog dnevnika Jovana Divjaka možete pročitati ovdje.
Divjak je rođen 1937. godine u Beogradu i uoči rata u BiH je bio pukovnik JNA. Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH i postavljen je za zamjenika komandanta i na toj poziciji ostaje i nakon formiranja Armije BiH.
RSE je nedavno zaključio objavljivanje Divjakovih ratnih dnevnika. Odlomke iz neobjavljene knjige “Ne pucaj!” možete pročitati OVDJE.
Divjak je među najomiljenijim komandantima Armije BiH i braniteljima Sarajeva i BiH. Nakon penzionisanja 1998. godine, postaje aktivan u nevladinom sektoru i javnom životu i vodi Udruženje Obrazovanje gradi BiH. Sve su to razlozi zbog kojih je njegovo zatočeništvo u Austriji uznemirilo ne baš nemoćno civilno društvo u cijeloj regiji, da bi se glasovima za njegovo oslobađanje pridružili i francuski intelektualci.
Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti.
Intervju Sabine Čabaravdić sa generalom Divjakom možete pročitati OVDJE.
