U potpunosti podržavam odluku radnika "1.maj" u Lapovu, kaže za RSE, gost Press kluba Branislav Čanak, predsednik UGS "Nezavisnost".
ČANAK: Ne vidim da ima kraja tome. Koliko god sam do sada bio na suprotnoj poziciji od njihove, da na taj način rešavaju svoje probleme, sada ih u potpunosti podržavam. Obzirom koliko puta su prevareni, sada je dovoljan i taj razlog. Više ne gledam što su oštećena njihova prava u ovoj ili onoj meri, već to da su oni prevareni. Njima je u avgustu ministar Dinkić obećao da će ta stvar pod hitno da se razreši, da će da se preispita to što oni tvrde, da se preispita valjanost te privatizacije i da će da se natera vlasnik da poštuje Zakon u onome što oni traže, a to je da im se isplate zaostale plate i da se reguliše da to ubuduće bude redovno. Ministar Ljajić im je iz svog resora dao neku milostinju. Tu milostinju, koja je iznosila 5.000 dinara po glavi, su potrošili, verovatno, istog dana jer to nije ništa u Srbiji. Od toga se nije mrdnulo. Čekali su i sada to više nije potraga za pravom, već osećaj da ih neko vuče za nos.
U ovim okolnostima, kada je radno mesto postalo toliko nesigurno, dobijati ovakav odgovor vlasti, koja tvrdi da je proevropska i demokratska, nije lepo. Ljudi gube poslove i u drugim zemljama. U Španiji, od pada Franka do sada, nije bila tolika stopa nezaposlenosti. Tamo Vlada veoma mnogo vodi interes o tome da to suzbije i da ljudi, koji su se našli u toj situaciji, ne budu nepotrebno povređeni drugim stvarima. Niko se ne sprda sa njima, kao kod nas.
ČANAK: To je ozbiljan problem, ali o tom problemu očigledno ne razmišljaju jer gledano iz ugla stepena ucene, to je za normalnu državu vrlo velika ucena. Probajte da legnete na bilo koju francusku ili talijansku prugu. U ruku od minute će doći lično Berluskoni. Sve će vam dati, samo da vas skloni jer ta pruga ima svoju ekonomsku vrednost. Ona u tom slučaju proizvodi gubitke, a donosi profit ako radi. Kod nas, očigledno, ni jedno ni drugo nije bitno za vlast jer ovi mogu danima da sede.
U prethodna tri ista nastupa besa ležanja na pruzi, meni je to smetalo jer to nije štrajk. Štrajk predviđa vrlo precizna pravila po konvencijama, ne samo u Srbiji. Kada poslodavac ne isporuči svoje obaveze, a to je plata, prestajem da mu isporučujem svoj rad. To znači da na svom radnom mestu više ne radim. Ne smem da zloupotrebljavam ništa sa tog radnog mesta, ne smem da uzmem ni jednu spravu, ne smem da je polomim, ne smem drugog radnika, koji ne odbija da radi, da ugrozim. Mogu da ga ubeđujem, politički i ideološki, ali ne smem da ga onemogućim fizički da radi i da oštetim njegovo radno mesto. Najmanje što smem je da izađem iz preduzeća. Ne smem čak ni da zatvorim kapiju preduzeća jer oni koji hoće da funkcionišu u tom preduzeću, imaju pravo na to. Onaj ko hoće da radi bez plate, to je njegovo pravo.
Kao predsednik sindikata sam se od početka opredelio da poštuje prava, da bih mogao da traži od drugih da se poštuju prava. Kao pravnika me nervira kada neko poseže za pravom kršenjem nekih prava. To nikada nije vodilo u dobro. Sada je to gurnuto u stranu ovim ponašanjem vlasti prema tim ljudima. Sada je to postalo pitanje humanosti i nehumanosti vlasti.
ČANAK: Nisu ni kod nas imali ta prava, samo što smo ih mi zloupotrebljavali i kod nas je pravo bilo fleksibilno upotrebljavano. Kod nas su pauze bile pola sata za topli obrok, kao što su u Engleskoj ili u Nemačkoj, samo što se to kod nas razvuče u nedogled.
Jedan poslodavac je dugo vremena radio u Nemačkoj i tamo je naučio nešto od čega smo u Srbiji još uvek daleko. Radio je na jednom radnom mestu, na kome su mu posle izvesnog vremena pridodali jednog Nemca. Dok je bio sam, napravio je sebi srpski program – pauza je pola sata, ali može da traje kolik se meni hoće. Ako mi se pije pivce, može i to, iako je zabranjeno. Onda je došao taj Nemac i u 29. minuti rekao je Nemcu da idu na pauzu. Nemac mu je na to rekao: „A šta misliš, ko će da zaradi platu tebi i meni ako ne radimo“?
Tada je shvatio da time što produžuje pauzu, u krajnjem iznosu utiče na iznos svoje plate. To kod nas nikada ljudi nisu shvatili i to zahvaljujući socijalizmu. Kao novinar sam obilazio sve zemlje socijalizma i kada god sam pitao radnika kolika mu je zarad, on mi je rekao da mu daju platu, a ne da je zarađuje. Taj osećaj odnosa prema plati, da se plata dobija, a ne zarađuje, vodi u to da se pije pivce na radnom mestu.
ČANAK: Tu postoji serija preduzeća gde nije moguće videti zašto je neko to kupio, čak i ako je dao jedan evro. Ne vidi se krajnji rezultat davanja jednog evra. Kupe građevinsku firmu i prva stvar je da otuđe sve mašine. Time pošalju indikaciju da ih to ne zanima, da imaju neke druge planove.
Koliko god da je Lapovo propalo, ono je imalo kapital i to ime je prepoznatljivo u bivšoj Jugoslaviji. Na mnogim mestima sam nailazio na njihov građevinski materijal, koji više ne proizvode. I u Sloveniji su ga prodavali. I u Africi i u Aziji sam naleteo na njihove proizvode. Kažete si, valjda ih je neko kupio da bi obnovio onu poziciju na tržištu od ranije, ali se uopšte ne ponašaju tako.
Trebalo bi da, onaj koji mu je to prodao, a to je Agencija za privatizaciju, ima prvi signal da nešto nije u redu. Ne treba da se desi da oni ne isplate 12 plata. Već je ovo signal da njihove namere nisu bile namere koje smo čekali. Nije to samo u slučaju ovog preduzeću. Suština privatizacije u socijalizmu je pretvaranje jednog oblika svojine u drugi, da bi se efikasnost privređivanja i odgovornost povećala. Ako već u prvom koraku pokažete da vaša namera nije efikasnost, niti da bi ste ostvarili bolji profit, pa plaćali veći porez državi, nego imate neke druge zakulise, onda nešto nije u redu.
ČANAK: Ne znam. Oni u dobrom delu slučajeva, gde se žalimo, idu čak toliko daleko da kažu da nisu nadležni. Kada počnemo da se smejemo, onda kažu da jesu. Oni izbegavaju da uđu u neke situacije jer očito znaju šta je iza toga.
Čuo sam od jednog lokalnog funkcioner, ne iz Lapova, da je njegovoj stranci rečeno da će to, kada počne Koridor 10 da funkcioniše, biti slobodna carinska zona, da će to zemljište biti veoma skupo. Dovoljno je da napravite ogradu i da kažete da ste slobodna carinska zona i odmah milijarde počinju da cure. Možda je neko zbog toga počeo da kupuje zemljište. U svakom slučaju, to zemljište će imati svoju vrednost kada Koridor 10 počne da funkcioniše. Neki Francuz ili Talijan će videti neku korist od tog zemljišta, a ja ga čekam u zasedi kao vlasnik i prodam mu 10 puta skuplje.
ČANAK: Do pre par meseci je to nekako funkcionisalo jer smo se viđali i sastajali, što u Socijalno ekonomskom savetu, što u kolegijumu Socijalno ekonomskog saveta, nekada čak i bilateralno. Sastajao se vrh sindikata sa ministrom Ljaićem, ili sa drugim ministrima, čak i sa premijerom Cvetkovićem. Tada je bio ozbiljan problem da kada dotaknemo neku osetljivu temu, i tražimo rešenje, oni nas ignorišu.
ČANAK: Recimo, pitam vas koliko je sati, a vi nećete da mi priznate da nemate sat. Umesto da kažete da nemate sat, kažete kako je lep dan danas. Odmah odlaze na drugu temu bez da daju odgovor na ovo. Sada se fizički uopće ne viđamo, niti kontaktiramo telefonom.
ČANAK: Posle poslednje sednice Saveta, koja je bila pre mesec i po dana, kada sam pokrenuo, pod tačkom razno, neka ozbiljna pitanja, koja po meni čine da socijalni dijalog u Srbiji ne funkcioniše, ne samo sada, već mislim da neće nikada. To je preterano mešanje države u stvari koje su isključivo u nadležnosti socijalnih partnera i manipulisanje države sa osnovnim činiocima socijalnog dijaloga, kao što je utvrđivanje reprezentativnosti socijalnih partnera. Tu je država potpuno preuzela monopol, kao da je to utvrđivanje koliko će činovnika da radi u odeljenju kod tog i tog načelnika, a koliko će njih da pređe iz jednog odeljenja u drugo. Kao da nije reč o jednom vrlo osetljivom mehanizmu funkcionisanja između različitih legitimnih interesa.
Na kraju, jednom igrarijom koja je neshvatljiva, Samostalni sindikat je napustio Odbor za utvrđivanje reprezentativnosti. Sada dolazi do onog najgoreg, da ministar, potpuno nezakonito, zbog toga proglašava da je odbor raspušten, iako nigde ne može da se nađe osnov za taj potez. To opet znači da će ministar da zloupotrebi pravo da on proglašava ko je reprezentativan, a ko nije, i time da određuje aktere socijalnog dijaloga. To znači da će svi oni nepodobni da izađu napolje, bez obzira koji su razlozi. On će da proglasi razlog jer je preuzeo monopol. Podobni će ostati i takav će da bude socijalni dijalog.
ČANAK: Na žalost, ne nastavlja se, postaje sve gore. Milošević je to s nama obavio prvog dana i imao je uvid o kome je reč. Stavio nam je razne etikete na čelo. Obeležio nas je kao strane plaćenike, Soroševce, izdajnike i marš u onaj ćošak. Relativno nas nije dirao u tom ćošku. Bili smo potpuno izbačeni preko te margine, nismo mogli ni na šta da utičemo, ali smo u tom ćošku bili relativno bezbedni.
Sada nas puštaju da funkcionišemo, ali to nema gotovo nikakvih efekata. Nisam u situaciji da obiđem svakog člana i da mu objasnim zašto nešto stoji toliko dugo. Mi imamo 327 sindikalnih organizacija koje čekaju na registraciju. Neka svaka ima po 10 članova, to je 3.270 ljudi koji čekaju u redu da bude sindikalno aktivno, što je protiv Ustava i konvencija. Posljedica je poražavajuća jer po Zakonu o radu predsednik sindikata, a to je glavi poverenik, je zaštićen i ne može da bude premešten na drugo radno mesto, niti može da dobije otkaz, bez konsultacija sa sindikatom. Može da dobije otkaz, ali mora da učini krivično delo. Isto tako mora da mu se da određeni broj plaćenih sati, prema broju članova, za rad sa sindikatom. Ako niste registrovani, nemate pravo da to tražite od poslodavca. Registracija je prva faza. Kada se završi prva faza i dobijete tu registraciju, onda morate da dokažete da ste reprezentativni. Prvo vas šikanira poslodavac jer ima svoj podobni sindikat i ne treba mu neko ko će da ga zapitkuje.
Samostalni sindikat ima članove koje su zaradili 1945. godine i oni to članstvo čuvaju. Mi pravimo nov sindikat. Mi registrujemo. Oni nemaju potrebe da se registruju, oni su se registrovali 1945. Oni su proglašeni. Njih nikada niko nije brojao. Oni su proglasili da su najveći na planeti. Milošević je rekao jeste, svaka čast. I nova vlast je rekla svaka čast, stvarno ste veliki sindikat. Mi imamo te razloge, mi čekamo u redu, a mi se nismo naljutili. Mi smo bili strpljivi i čekali, a oni su se ljutito povukli jer toliki sindikati čekaju u redu. Očigledno da je to sinhronizovana akcija da se ministru Ljaiću da monopol u ruku, da on može da proglašava i da radi upravo ono što Milošević nije radio.
ČANAK: To je priprema za sledeće izbore i to nema veze sa sindikatom jer sve procene govore, i nezavisnih istraživača, da će ovo biti, kada god budu, najteži izbori do sada. Prvo zato što će pred te izbore doći do ozbiljnih prestrojavanja u raznim koalicijama i u strankama, moraće da se pošalju poruke budućim biračima ko su oni i za šta birač glasa kada glasa za nekoga. Ove stare priče su potpuno potrošene, kao - Ne damo Kosovo ili mi smo za Evropsku uniju. Sada dolazi mnogo teži program na dnevni red. Moraće stranke da se definišu na evropski način, čitak i razumljiv, da to bude razumljivo onima u Briselu i nama ovde. Onda naravno da njima neće trebati neko ko će ovako da filozofira, kao ja sada, ko neće, kada nam oni pričaju o socijalnom modelu, da im pridikuje. Mi se od 1991. godine zalažemo za socijalni model i nemojte nama pričati o tome. Oni žele da uklone one koji znaju šta je Evropa i koji neće moći da podnesu da im se prodaje rog za sveću.
RSE: Po četvrti put radnici 1. maja u Lapovu štrajkuju. Štrajk je neobičan. Legli su na šine i međunarodni vozovi ne mogu da prolaze. Vidi li se kraj tome?
ČANAK: Ne vidim da ima kraja tome. Koliko god sam do sada bio na suprotnoj poziciji od njihove, da na taj način rešavaju svoje probleme, sada ih u potpunosti podržavam. Obzirom koliko puta su prevareni, sada je dovoljan i taj razlog. Više ne gledam što su oštećena njihova prava u ovoj ili onoj meri, već to da su oni prevareni. Njima je u avgustu ministar Dinkić obećao da će ta stvar pod hitno da se razreši, da će da se preispita to što oni tvrde, da se preispita valjanost te privatizacije i da će da se natera vlasnik da poštuje Zakon u onome što oni traže, a to je da im se isplate zaostale plate i da se reguliše da to ubuduće bude redovno. Ministar Ljajić im je iz svog resora dao neku milostinju. Tu milostinju, koja je iznosila 5.000 dinara po glavi, su potrošili, verovatno, istog dana jer to nije ništa u Srbiji. Od toga se nije mrdnulo. Čekali su i sada to više nije potraga za pravom, već osećaj da ih neko vuče za nos.
U ovim okolnostima, kada je radno mesto postalo toliko nesigurno, dobijati ovakav odgovor vlasti, koja tvrdi da je proevropska i demokratska, nije lepo. Ljudi gube poslove i u drugim zemljama. U Španiji, od pada Franka do sada, nije bila tolika stopa nezaposlenosti. Tamo Vlada veoma mnogo vodi interes o tome da to suzbije i da ljudi, koji su se našli u toj situaciji, ne budu nepotrebno povređeni drugim stvarima. Niko se ne sprda sa njima, kao kod nas.
RSE: Ali to što oni legnu na prugu je velika šteta za državu. To je međunarodni saobraćaj, moraju se nalaziti alternativni putevi. U perspektivi bi se moglo desiti da svi zaobilaze našu železnicu i da putuju nekim drugim putevima, bojeći se da će da naiđu na ovakvu ljudsku prepreku.
ČANAK: To je ozbiljan problem, ali o tom problemu očigledno ne razmišljaju jer gledano iz ugla stepena ucene, to je za normalnu državu vrlo velika ucena. Probajte da legnete na bilo koju francusku ili talijansku prugu. U ruku od minute će doći lično Berluskoni. Sve će vam dati, samo da vas skloni jer ta pruga ima svoju ekonomsku vrednost. Ona u tom slučaju proizvodi gubitke, a donosi profit ako radi. Kod nas, očigledno, ni jedno ni drugo nije bitno za vlast jer ovi mogu danima da sede.
U prethodna tri ista nastupa besa ležanja na pruzi, meni je to smetalo jer to nije štrajk. Štrajk predviđa vrlo precizna pravila po konvencijama, ne samo u Srbiji. Kada poslodavac ne isporuči svoje obaveze, a to je plata, prestajem da mu isporučujem svoj rad. To znači da na svom radnom mestu više ne radim. Ne smem da zloupotrebljavam ništa sa tog radnog mesta, ne smem da uzmem ni jednu spravu, ne smem da je polomim, ne smem drugog radnika, koji ne odbija da radi, da ugrozim. Mogu da ga ubeđujem, politički i ideološki, ali ne smem da ga onemogućim fizički da radi i da oštetim njegovo radno mesto. Najmanje što smem je da izađem iz preduzeća. Ne smem čak ni da zatvorim kapiju preduzeća jer oni koji hoće da funkcionišu u tom preduzeću, imaju pravo na to. Onaj ko hoće da radi bez plate, to je njegovo pravo.
Kao predsednik sindikata sam se od početka opredelio da poštuje prava, da bih mogao da traži od drugih da se poštuju prava. Kao pravnika me nervira kada neko poseže za pravom kršenjem nekih prava. To nikada nije vodilo u dobro. Sada je to gurnuto u stranu ovim ponašanjem vlasti prema tim ljudima. Sada je to postalo pitanje humanosti i nehumanosti vlasti.
RSE: Imam utisak da su u nekadašnjem periodu radnici bili preterano zaštićeni. Mogli su u vreme sezonskih poljoprivrednih radova da uzimaju beskrajna bolovanja, da obrađuju svoju zemlju, ili da u toku radnog vremena sede u dvorištu i piju pivo. Na Zapadu na to apsolutno nemaju prava. Imaju dvije pauze da popuše cigaru i to je sve.
ČANAK: Nisu ni kod nas imali ta prava, samo što smo ih mi zloupotrebljavali i kod nas je pravo bilo fleksibilno upotrebljavano. Kod nas su pauze bile pola sata za topli obrok, kao što su u Engleskoj ili u Nemačkoj, samo što se to kod nas razvuče u nedogled.
Jedan poslodavac je dugo vremena radio u Nemačkoj i tamo je naučio nešto od čega smo u Srbiji još uvek daleko. Radio je na jednom radnom mestu, na kome su mu posle izvesnog vremena pridodali jednog Nemca. Dok je bio sam, napravio je sebi srpski program – pauza je pola sata, ali može da traje kolik se meni hoće. Ako mi se pije pivce, može i to, iako je zabranjeno. Onda je došao taj Nemac i u 29. minuti rekao je Nemcu da idu na pauzu. Nemac mu je na to rekao: „A šta misliš, ko će da zaradi platu tebi i meni ako ne radimo“?
Ministar Ljajić im je iz svog resora dao neku milostinju
Tada je shvatio da time što produžuje pauzu, u krajnjem iznosu utiče na iznos svoje plate. To kod nas nikada ljudi nisu shvatili i to zahvaljujući socijalizmu. Kao novinar sam obilazio sve zemlje socijalizma i kada god sam pitao radnika kolika mu je zarad, on mi je rekao da mu daju platu, a ne da je zarađuje. Taj osećaj odnosa prema plati, da se plata dobija, a ne zarađuje, vodi u to da se pije pivce na radnom mestu.
RSE: Najviše ima prekida rada i štrajkova u firmama koje su privatizovane. Privatna firma Auto-vojvodina iz Novog Sada je kupila preduzeće 1. maj. Šta je motiv tog preduzeća da ih kupi? Zemljište, kalkulacija preprodaje? Pošto proizvodnja stoji, sigurno im nije bio interes da se tu nešto razvija.
ČANAK: Tu postoji serija preduzeća gde nije moguće videti zašto je neko to kupio, čak i ako je dao jedan evro. Ne vidi se krajnji rezultat davanja jednog evra. Kupe građevinsku firmu i prva stvar je da otuđe sve mašine. Time pošalju indikaciju da ih to ne zanima, da imaju neke druge planove.
Koliko god da je Lapovo propalo, ono je imalo kapital i to ime je prepoznatljivo u bivšoj Jugoslaviji. Na mnogim mestima sam nailazio na njihov građevinski materijal, koji više ne proizvode. I u Sloveniji su ga prodavali. I u Africi i u Aziji sam naleteo na njihove proizvode. Kažete si, valjda ih je neko kupio da bi obnovio onu poziciju na tržištu od ranije, ali se uopšte ne ponašaju tako.
Trebalo bi da, onaj koji mu je to prodao, a to je Agencija za privatizaciju, ima prvi signal da nešto nije u redu. Ne treba da se desi da oni ne isplate 12 plata. Već je ovo signal da njihove namere nisu bile namere koje smo čekali. Nije to samo u slučaju ovog preduzeću. Suština privatizacije u socijalizmu je pretvaranje jednog oblika svojine u drugi, da bi se efikasnost privređivanja i odgovornost povećala. Ako već u prvom koraku pokažete da vaša namera nije efikasnost, niti da bi ste ostvarili bolji profit, pa plaćali veći porez državi, nego imate neke druge zakulise, onda nešto nije u redu.
RSE: Čemu oda postoji Agencija za privatizaciju?
ČANAK: Ne znam. Oni u dobrom delu slučajeva, gde se žalimo, idu čak toliko daleko da kažu da nisu nadležni. Kada počnemo da se smejemo, onda kažu da jesu. Oni izbegavaju da uđu u neke situacije jer očito znaju šta je iza toga.
Čuo sam od jednog lokalnog funkcioner, ne iz Lapova, da je njegovoj stranci rečeno da će to, kada počne Koridor 10 da funkcioniše, biti slobodna carinska zona, da će to zemljište biti veoma skupo. Dovoljno je da napravite ogradu i da kažete da ste slobodna carinska zona i odmah milijarde počinju da cure. Možda je neko zbog toga počeo da kupuje zemljište. U svakom slučaju, to zemljište će imati svoju vrednost kada Koridor 10 počne da funkcioniše. Neki Francuz ili Talijan će videti neku korist od tog zemljišta, a ja ga čekam u zasedi kao vlasnik i prodam mu 10 puta skuplje.
RSE: Koliko imate kontakta sa Vladom? Koliko vas čuju i koliko hoće da poslušaju recimo neki predlog od vas?
ČANAK: Do pre par meseci je to nekako funkcionisalo jer smo se viđali i sastajali, što u Socijalno ekonomskom savetu, što u kolegijumu Socijalno ekonomskog saveta, nekada čak i bilateralno. Sastajao se vrh sindikata sa ministrom Ljaićem, ili sa drugim ministrima, čak i sa premijerom Cvetkovićem. Tada je bio ozbiljan problem da kada dotaknemo neku osetljivu temu, i tražimo rešenje, oni nas ignorišu.
RSE: Kako vas ignorišu?
ČANAK: Recimo, pitam vas koliko je sati, a vi nećete da mi priznate da nemate sat. Umesto da kažete da nemate sat, kažete kako je lep dan danas. Odmah odlaze na drugu temu bez da daju odgovor na ovo. Sada se fizički uopće ne viđamo, niti kontaktiramo telefonom.
RSE: Kada je to prestalo?
ČANAK: Posle poslednje sednice Saveta, koja je bila pre mesec i po dana, kada sam pokrenuo, pod tačkom razno, neka ozbiljna pitanja, koja po meni čine da socijalni dijalog u Srbiji ne funkcioniše, ne samo sada, već mislim da neće nikada. To je preterano mešanje države u stvari koje su isključivo u nadležnosti socijalnih partnera i manipulisanje države sa osnovnim činiocima socijalnog dijaloga, kao što je utvrđivanje reprezentativnosti socijalnih partnera. Tu je država potpuno preuzela monopol, kao da je to utvrđivanje koliko će činovnika da radi u odeljenju kod tog i tog načelnika, a koliko će njih da pređe iz jednog odeljenja u drugo. Kao da nije reč o jednom vrlo osetljivom mehanizmu funkcionisanja između različitih legitimnih interesa. Na kraju, jednom igrarijom koja je neshvatljiva, Samostalni sindikat je napustio Odbor za utvrđivanje reprezentativnosti. Sada dolazi do onog najgoreg, da ministar, potpuno nezakonito, zbog toga proglašava da je odbor raspušten, iako nigde ne može da se nađe osnov za taj potez. To opet znači da će ministar da zloupotrebi pravo da on proglašava ko je reprezentativan, a ko nije, i time da određuje aktere socijalnog dijaloga. To znači da će svi oni nepodobni da izađu napolje, bez obzira koji su razlozi. On će da proglasi razlog jer je preuzeo monopol. Podobni će ostati i takav će da bude socijalni dijalog.
RSE: Samostalni sindikat je bio miljenik i deo Miloševićevog sistema. Bili ste nepodobni nezavisni sindikat još od 1991. godine. Kao da se sada nastavlja to isto?
ČANAK: Na žalost, ne nastavlja se, postaje sve gore. Milošević je to s nama obavio prvog dana i imao je uvid o kome je reč. Stavio nam je razne etikete na čelo. Obeležio nas je kao strane plaćenike, Soroševce, izdajnike i marš u onaj ćošak. Relativno nas nije dirao u tom ćošku. Bili smo potpuno izbačeni preko te margine, nismo mogli ni na šta da utičemo, ali smo u tom ćošku bili relativno bezbedni.
Sada nas puštaju da funkcionišemo, ali to nema gotovo nikakvih efekata. Nisam u situaciji da obiđem svakog člana i da mu objasnim zašto nešto stoji toliko dugo. Mi imamo 327 sindikalnih organizacija koje čekaju na registraciju. Neka svaka ima po 10 članova, to je 3.270 ljudi koji čekaju u redu da bude sindikalno aktivno, što je protiv Ustava i konvencija. Posljedica je poražavajuća jer po Zakonu o radu predsednik sindikata, a to je glavi poverenik, je zaštićen i ne može da bude premešten na drugo radno mesto, niti može da dobije otkaz, bez konsultacija sa sindikatom. Može da dobije otkaz, ali mora da učini krivično delo. Isto tako mora da mu se da određeni broj plaćenih sati, prema broju članova, za rad sa sindikatom. Ako niste registrovani, nemate pravo da to tražite od poslodavca. Registracija je prva faza. Kada se završi prva faza i dobijete tu registraciju, onda morate da dokažete da ste reprezentativni. Prvo vas šikanira poslodavac jer ima svoj podobni sindikat i ne treba mu neko ko će da ga zapitkuje.
Samostalni sindikat ima članove koje su zaradili 1945. godine i oni to članstvo čuvaju. Mi pravimo nov sindikat. Mi registrujemo. Oni nemaju potrebe da se registruju, oni su se registrovali 1945. Oni su proglašeni. Njih nikada niko nije brojao. Oni su proglasili da su najveći na planeti. Milošević je rekao jeste, svaka čast. I nova vlast je rekla svaka čast, stvarno ste veliki sindikat. Mi imamo te razloge, mi čekamo u redu, a mi se nismo naljutili. Mi smo bili strpljivi i čekali, a oni su se ljutito povukli jer toliki sindikati čekaju u redu. Očigledno da je to sinhronizovana akcija da se ministru Ljaiću da monopol u ruku, da on može da proglašava i da radi upravo ono što Milošević nije radio.
