Namešteni konkursi i stranačka zapošljavanja - tema o kojoj se u Srbiji govori glasno, ali bez efekta. Poslednji primer sa kojim se javnost upoznala je slučaj jednog Čačanina.
Četiri puta je Dragan Nikolić, diplomirani inženjer elektrotehnike sa 16-ogodišnjim iskustvom rukovođenja privatnom firmom konkurisao za poziciju direktora u javnim gradskim preduzećima u Čačku i četiri puta nije prošao na konkursu.
Uveren da su konkursi bili farsa i da se unapred znalo da će biti izabrani stranački favoriti, odlučio je da tuži grad. Osnovni sud je tužbu međutim odbacio kao neosnovanu, zbog čega se žalio Višem sudu. Ako epilog bude isti, kaže da je spreman da se žali i van granica Srbije.
„Siguran sam da su moji argumenti tačni, da sam ispunjavao sve uslove iz konkursa i da sam eliminisan bespravno i bez obrazloženja. Ja ću sigurno biti uporan da isteram pravdu do kraja. Ako to ne bude u našoj zemlji ima gde razumeju... Neću lako preći preko svega ovoga“, rekao nam je Nikolić koji traži, kako kaže, simboličnu odštetu od 100.000 dinara (oko 1000 evra), a njegova rešenost je, dodaje, više stvar principa nego želje da sedne u direktorsku fotelju.
Iako su građani Srbije frazu „depolitizacija javnih preduzeća“ čuli već mnogo puta, i sasvim sigurno će je slušati i u narednom, predizbornom periodu, čini se da će fotelje za koje je aplicirao naš sagovornik, ostati nedostižne za nekoga ko nije partijski čovek. To potvrđuje i izjava predsednika čačanske Skupštine Veljka Negovanovića.
„Dosta više te priče „nestranačke ličnosti“... Ljudi, ajde da ne idemo na izbore, ajde da predsednika gradske skupštine biramo iz redova nestranačkih ličnosti! Ja ću se zalagati za ona preduzeća za koja su pojedini koalicioni partneri preuzeli odgovrnost, da se pitaju i oko izbora kandidata za direktora, odnosno za imenovanje direktora. Ta je situacija jasna!“, kaže Negovanović.
Takav odgovor prvog čoveka Skupštine grada Čačka, ne iznenađuje sociologa Srećka Mihailovića.
„Država, odnosno političke partije, odnosno dominantna politička partija postavlja menadžment svih javnih preduzeća i time ih, u stvari, pretvara u partijska preduzeća. I mi možemo da kažemo da je danas u Srbiji u vlasništvu dominantne partije približno 800.000 zaposlenih ljudi u ne znam koliko preduzeća, jer se taj broj ne saopštava, a obično kada se o tome govori misli se samo na ona na republičkom, a ne i na ona na lokalnom nivou“, ocenjuje Mihailović.
Sličnu situaciju poput one u Čačku, zatičemo i u Valjevu. Stanovnici tog grada tvrde da ukoliko niste član neke od vladajućih političkih opcija, teško da možete doći do radnog mesta u javnom sektoru, postati član upravnog ili nadzornog odbora ili neke druge pozicije za koju je predviđena novčana nadoknada.
Valjevski političari ne negiraju mišljenje stanovnika tog grada da je „članska karta“ način da se dođe do pozicije u javnom sektoru. I to ne samo za rukovodeće funkcije.
Sudeći prema rečima Slobodana Ilića iz političke opcije Zajedno za Srbiju, ta se pojava pokazala i kroz „izbor partijskih kuvarica i partijskih čistačica. Poruka koja je poslata posle tako sprovedenih konkursa je vrlo jasna – ljudi koji su van stranaka nemaju šta da traže kada je u pitanju zapošljavanje u javnom sektoru“, kaže Ilić.
O tome da je dominantan princip „partijska pa radna knjižica“, Milan Marković, poverenik Srpske napredne stranke u Valjevu, kaže „znate šta, iskreno, ljudi su u pravu. Ne mogu da kažem da nije prisutno, da nije najviše prisutno to partijsko zapošljavanje. Ne samo u našoj stranci nego je, to verovatno i sami znate, dugogodišnji trend u Srbiji, počev od devedesetih godina. Mislim naravno da to nije ispravno i da ovo društvo, ako se taj trend nastavi, neće moći da se razvije u pravu u kome svi želimo, a to je u pravcu nekog dobro razvijenog evropskog društva“, rekao je Marković
Da je u današnjoj Srbiji dominantan kanal za zapošljavanje onaj partijski, uvereni su dakle svi – nezaposleni, zaposleni, pa čak i čelnici javnih preduzeća, političari, lokalni funkcioneri...
„Partija je, dakle, ona koja omogućava da se dođe do posla i pored ovolike besposlice i to je jedan aspekt tog partijskog mešanja u privredu, ako je uopšte i reč o mešanju, s obzirom da je država vlasnik i najveći kapitalista u ovoj zemlji“, zaključuje na kraju sociolog Srećko Mihajlović. Izbori se zato, kako ocenjuje, mogu posmatrati i kao „biranje menadžmenta preduzeća u državnoj svojini“.
Četiri puta je Dragan Nikolić, diplomirani inženjer elektrotehnike sa 16-ogodišnjim iskustvom rukovođenja privatnom firmom konkurisao za poziciju direktora u javnim gradskim preduzećima u Čačku i četiri puta nije prošao na konkursu.
Uveren da su konkursi bili farsa i da se unapred znalo da će biti izabrani stranački favoriti, odlučio je da tuži grad. Osnovni sud je tužbu međutim odbacio kao neosnovanu, zbog čega se žalio Višem sudu. Ako epilog bude isti, kaže da je spreman da se žali i van granica Srbije.
„Siguran sam da su moji argumenti tačni, da sam ispunjavao sve uslove iz konkursa i da sam eliminisan bespravno i bez obrazloženja. Ja ću sigurno biti uporan da isteram pravdu do kraja. Ako to ne bude u našoj zemlji ima gde razumeju... Neću lako preći preko svega ovoga“, rekao nam je Nikolić koji traži, kako kaže, simboličnu odštetu od 100.000 dinara (oko 1000 evra), a njegova rešenost je, dodaje, više stvar principa nego želje da sedne u direktorsku fotelju.
Iako su građani Srbije frazu „depolitizacija javnih preduzeća“ čuli već mnogo puta, i sasvim sigurno će je slušati i u narednom, predizbornom periodu, čini se da će fotelje za koje je aplicirao naš sagovornik, ostati nedostižne za nekoga ko nije partijski čovek. To potvrđuje i izjava predsednika čačanske Skupštine Veljka Negovanovića.
„Dosta više te priče „nestranačke ličnosti“... Ljudi, ajde da ne idemo na izbore, ajde da predsednika gradske skupštine biramo iz redova nestranačkih ličnosti! Ja ću se zalagati za ona preduzeća za koja su pojedini koalicioni partneri preuzeli odgovrnost, da se pitaju i oko izbora kandidata za direktora, odnosno za imenovanje direktora. Ta je situacija jasna!“, kaže Negovanović.
Takav odgovor prvog čoveka Skupštine grada Čačka, ne iznenađuje sociologa Srećka Mihailovića.
„Država, odnosno političke partije, odnosno dominantna politička partija postavlja menadžment svih javnih preduzeća i time ih, u stvari, pretvara u partijska preduzeća. I mi možemo da kažemo da je danas u Srbiji u vlasništvu dominantne partije približno 800.000 zaposlenih ljudi u ne znam koliko preduzeća, jer se taj broj ne saopštava, a obično kada se o tome govori misli se samo na ona na republičkom, a ne i na ona na lokalnom nivou“, ocenjuje Mihailović.
Sličnu situaciju poput one u Čačku, zatičemo i u Valjevu. Stanovnici tog grada tvrde da ukoliko niste član neke od vladajućih političkih opcija, teško da možete doći do radnog mesta u javnom sektoru, postati član upravnog ili nadzornog odbora ili neke druge pozicije za koju je predviđena novčana nadoknada.
Valjevski političari ne negiraju mišljenje stanovnika tog grada da je „članska karta“ način da se dođe do pozicije u javnom sektoru. I to ne samo za rukovodeće funkcije.
Sudeći prema rečima Slobodana Ilića iz političke opcije Zajedno za Srbiju, ta se pojava pokazala i kroz „izbor partijskih kuvarica i partijskih čistačica. Poruka koja je poslata posle tako sprovedenih konkursa je vrlo jasna – ljudi koji su van stranaka nemaju šta da traže kada je u pitanju zapošljavanje u javnom sektoru“, kaže Ilić.
O tome da je dominantan princip „partijska pa radna knjižica“, Milan Marković, poverenik Srpske napredne stranke u Valjevu, kaže „znate šta, iskreno, ljudi su u pravu. Ne mogu da kažem da nije prisutno, da nije najviše prisutno to partijsko zapošljavanje. Ne samo u našoj stranci nego je, to verovatno i sami znate, dugogodišnji trend u Srbiji, počev od devedesetih godina. Mislim naravno da to nije ispravno i da ovo društvo, ako se taj trend nastavi, neće moći da se razvije u pravu u kome svi želimo, a to je u pravcu nekog dobro razvijenog evropskog društva“, rekao je Marković
Da je u današnjoj Srbiji dominantan kanal za zapošljavanje onaj partijski, uvereni su dakle svi – nezaposleni, zaposleni, pa čak i čelnici javnih preduzeća, političari, lokalni funkcioneri...
„Partija je, dakle, ona koja omogućava da se dođe do posla i pored ovolike besposlice i to je jedan aspekt tog partijskog mešanja u privredu, ako je uopšte i reč o mešanju, s obzirom da je država vlasnik i najveći kapitalista u ovoj zemlji“, zaključuje na kraju sociolog Srećko Mihajlović. Izbori se zato, kako ocenjuje, mogu posmatrati i kao „biranje menadžmenta preduzeća u državnoj svojini“.
