Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Jedan stari šlager kaže da je onaj ko je na vrhu osuđen na usamljenost (It's Lonely At the Top), i to je Aleksandar Vučić prethodnih dana mogao jako dobro da oseti, na njemu prijatne, ali i manje prijatne načine.
U nedelju je, naime, Vučić ubedljivo i premoćno dobio izbore, što baš nikoga nije iznenadilo, jer su oni i bili „dizajnirani“ tako da ih on dobije ubedljivo i premoćno. Na njima je pobedio opoziciju koja je izašla na izbore, u potpunosti izolovao opoziciju koja nije izašla na izbore, osvojio većinu preostalih „džepova otpora“ i pre svega – a što se nedovoljno naglašava – do poništenja porazio sopstvenu partiju, Srpsku naprednu stranku, u čemu je ova vidno uživala, da sve bude još neobičnije.
Naime, SNS uopšte nije postojao na pobedničkoj listi, na reklamnim bilbordima i u spotovima, niti bilo gde drugde; lista se zvala „Aleksandar Vučić – za našu decu“, tako da su samo Vučić i deca tu bili akteri, ali kako deca ne mogu da biraju ni da budu birana, ostaje nam samo Vučić, koji je dobio carte blanche da tu svoju pobedu ispuni bilo kakvim sadržajem koji mu se prohte.
Iako je već predsednik države, Vučić je ovime dobio izbore koji daju predsednika vlade, tako da je on već sada faktički mandatar. A šta će s tim mandatom učiniti, stvar je njegove gotovo legalizovane samovolje, i tu je samo nebo granica. Neka se niko ne uvredi, ali nema baš mnogo razlike između Kaligulinih ekstravagancija poput proglašavanja konja za senatora ili konzula, i onoga što bi politički posednik Srbije mogao nesmetano da učini sa svojeg usamljeničkog trona. Evo, već je i sam najavio da bi u izvršnoj vlasti rado video i neke ljude iz „lojalne“ opozicije, dakle, iz redova onih koji nisu prošli čak ni vrlo benevolentno sniženi skupštinski cenzus od tri odsto.
Nikoga neće boleti glava zbog toga što je jedno od osnovnih pravila parlamentarne demokratije i političkog dobrog ukusa to da izvršna vlast neposredno proističe iz oformljene većine u parlamentu, što će reći da se niko ko se nije kvalifikovao za parlament ne može kvalifikovati ni za vladu jer se ta fundamentalno važna stepenica (koja označava elementarno poštovanje političke volje građana) ne može preskočiti, kao što – da upotrebimo fudbalsku metaforu, pošto će to usamljenik na tronu sigurno razumeti - drugoligaški fudbalski klub ne može biti šampion države, pa taman da po opštem uverenju igra „najlepši fudbal“: neka najpre uđe u prvu ligu, pa će se onda boriti za titulu.
U periodu između ukidanja vanrednog stanja i izbornog dana Srbija kao da je živela u stanju „zakočenosti“: samo je onim društvenim, ali i prirodnim procesima koji ne ometaju sprovođenje vladajuće volje i udaranje pečata na njen novi mandat, bilo dopušteno da javno postoje. Sada, kada je to obavljeno, štošta je „odmrznuto“, pa je, na primer, i korona virusu iznova dopušteno da se javno širi i beleži zavidne rezultate.
Opozicija i razni kritičari režima u tome su na neki misteriozan način pronašli nešto za sebe, optužujući vlast da je krila i krije „prave“ (znatno nepovoljnije) podatke o broju zaraženih i umrlih, ali je nejasno šta se zapravo time hoće postići, jer kao što je vlasti odgovaralo da epidemija maltene „nestane“ tokom izborne kampanje, tako joj ne smeta ni da se stvori slika njenog novog dramatičnog razbuktavanja sada.
Neće se to vlasti nikako olupati o glavu, naprotiv. U tome su joj mediji kao prenosioci bacila panike idealan saveznik, i to nipošto ne samo „prorežimski“; oni drugi su joj i dragoceniji A zašto joj to odgovara? Zato što je masovni strah uvek dobar za vlast ovog tipa, a strah od nevidljivog neprijatelja je takoreći „božiji dar“.
Kako god bilo, sada, kada je oko sebe raščistio teren do te mere da nigde u blizini nema ni saveznika, a kamoli protivnika, Aleksandar Vučić će morati da se pozabavi mnogim zaostalim, nedovršenim i zanemarenim poslovima, od kojih mu ionako zavisi opstanak na tronu – već i zato što je Srbija odviše mala i siromašna da bi stabilnost njenih vlasti zavisila samo i jedino od stepena zaljubljenosti lokalnog stanovništva u nju (utoliko pre ako je stanovništvo dokazano nesolidno, tj. podložno padanju na jeftine trikove samohvalisavih šarmera bez pokrića).
Razume se da je prvi i najvažniji od tih neobavljenih poslova konačan dogovor o statusu Kosova, tačnije, o budućim odnosima Srbije i Kosova, što je preduslov za bilo kakvo ozbiljno i nepovratno odmrzavanje istinskih postkonfliktnih procesa na neuralgičnim tačkama Balkana. A ovo nije krenulo baš slavno, jer se najavljeni sastanak Beograda i Prištine u Vašingtonu, na najvišem nivou, raspao u nekoliko vrlo upečatljivih faza.
Nije Vučić, doduše, vinovnik tog raspada nego kolateralna šteta, ali je utoliko bila vidljivija njegova nemoć. Šta će sada usamljeni gospodar Srbije učiniti s tim, ostaje da se vidi. U svojoj je „avliji“, eto, sve doveo u red i pod konac, ali svet je uvek frustrirajuće veći i širi čak i od mnogo raskošnijih avlija nego što je to ona kojom samovoljno gospodari Aleksandar Vučić.
Facebook Forum