Predsednik Republike Srbije Boris Tadić nalazi se u višednevnoj poseti prijateljskoj Narodnoj republici Kini; evo, radio upravo javlja kako je predsednik obišao čuvene terakota ratnike. Ima li u tome nečega lošeg? Naravno da nema: Kina je velika globalna sila, svakoj zemlji je u interesu da ima dobre političke i intenzivne ekonomske odnose s njom (doduše, više valjda i nema zemlje koja nema «intenzivne ekonomske odnose» s Kinom, za šta će se pobrinuti sama Kina, kad god je potrebno...). Kada se jednom vrati iz Kine, Tadić će polako početi da se priprema da ugosti Dimitrija Medvedeva, možda ne baš prvog čoveka, ali svakako predsednika Rusije. Koji će Srbiju posetiti, gle, baš na onaj dan kada su, pre šezdeset i četiri godine, jedinice Crvene armije, zajedno sa jugoslovenskim partizanima, umarširale u ono što je bilo ostalo od Beograda. Ima li u tome nečega lošeg? Taman posla, Rusija je velika sila, i svakoj zemlji je u interesu da sa njom održava dobre odnose.
Pa opet, ako je sve tako idilično i tako u redu, kako to da mnogi među nama osećaju da tu nešto ne miriše kako treba? Problem, dakako, nije u Rusiji, a kamoli u Kini: te zemlje slede svoje političke i ekonomske interese, što je sasvim normalno. Nagradno pitanje glasi: koji i kakav – hajde da ne pitamo baš: čiji - interes sledi Srbija svojom sve bizarnijom spoljnom politikom?
Dakako, najpre treba obrazložiti ovu ocenu o bizarnosti. Ne bi trebalo da je sporno da je Srbija evropska zemlja, i da pripada «zapadnom civilizacijskom krugu», šta god to za koga značilo. Uostalom, ako tom krugu kulturološki, politički, ekonomski, vojno i na sve druge načine pripadaju Rumunija, Bugarska i Grčka, a hrabriji sanjari u njega svrstavaju čak i pretežno maloazijsku Tursku, teško da bi Srbija mogla biti negde drugde...
Dobro, reći ćete, pa niko to ni ne osporava; uostalom, zvanična spoljna politika Srbije jeste politika integracije u Evropsku uniju. U redu. Međutim, kada su u pitanju «evroatlantske integracije» - što nije mnogo više od eufemizma za učlanjenje u NATO pakt – skoro svim relevantnim srpskim političarima kao da je «maca pojela jezik»; na taj način, jednim besmislenim i štetnim zastojem, Srbija plaća visoku cenu olakom pokleknuću pred «koštuničarskom» nacionalističkom i izolacionističkom retorikom, koja je preživela čak i odlazak s vlasti njenog nosioca, a koja nije ništa više od u patetiku umotanog nihilizma: to je politika bez izlaza, bez vizije, bez alternative; to je jalovi resantiman pogodniji za kafanu nego za Vladine kabinete.
Najjasniji simptom bizarnosti, fundamentalne neozbiljnosti i i dugoročne neodrživosti ove politike jeste predsedničko «mudrovanje» o Kini kao «četvrtom stubu» spoljne politike Srbije. Naime, prva tri stuba su EU, SAD i Rusija. Vrlo zanimljivo. Ali, zašto da se na tome stane? Zašto, recimo, Indija, kao regionalna sila u usponu, ne bi bila peti stub srpske spoljne politike? A šesti? Možda Brazil, ili slobodarska naftonosna Venecuela? Šalu na stranu, ono što ovu «retoriku stubova» člini nepodnošljivo neozbiljnom jeste to što ona zapravo ništa ne znači. Imati najbolje moguće odnose sa Rusijom ili Kinom je jedno, no za zemlju koja teži članstvu u Evropskoj uniji, a na ovaj ili onaj način će biti integrisana i u severnoatlantske vojno-bezbednosne strukture, potpuno je besmisleno gledati na ove četiri važne svetske adrese kao na podjednako značajne i čvrste «srtubove spoljne politike». To sve odviše liči na ono «kako mali Đokica zamišlja Titovu politiku nesvrstanosti», i nema sumnje da je oko Tadića sasvim dovoljno pametnih i upućenih ljudi koji mu na to mogu skrenuti pažnju (kao da, uostalom, on i sam ne zna to). Pa, čemu onda sva ta nedostojna šarada?
Teško je naći neko drugo racionalno (?) objašnjenje nego da se radi o temeljitom kukavičluku vladajuće političke klase, koja je pre svega luzerskoj «kosovskoj fiksaciji» rešena da žrtvuje šta god zatreba, pa i suvislu i održivu međunarodnu poziciju Srbije. Osim toga, državna kasa je već žalosno prazna, pa tu negde, u panici i iznudici, lako proradi i «mentalitet sponzoruše»: dobar je svako ko je voljan da da nešto keša, a o posledicama ćemo misliti sutra... Ako baš budemo morali. Pa dobro, poneka sponzoruša se i dobro uda, ali većina ih bude odbačena nakon upotrebe, ako na vreme ne promene fah.
Pa opet, ako je sve tako idilično i tako u redu, kako to da mnogi među nama osećaju da tu nešto ne miriše kako treba? Problem, dakako, nije u Rusiji, a kamoli u Kini: te zemlje slede svoje političke i ekonomske interese, što je sasvim normalno. Nagradno pitanje glasi: koji i kakav – hajde da ne pitamo baš: čiji - interes sledi Srbija svojom sve bizarnijom spoljnom politikom?
Dakako, najpre treba obrazložiti ovu ocenu o bizarnosti. Ne bi trebalo da je sporno da je Srbija evropska zemlja, i da pripada «zapadnom civilizacijskom krugu», šta god to za koga značilo. Uostalom, ako tom krugu kulturološki, politički, ekonomski, vojno i na sve druge načine pripadaju Rumunija, Bugarska i Grčka, a hrabriji sanjari u njega svrstavaju čak i pretežno maloazijsku Tursku, teško da bi Srbija mogla biti negde drugde...
Dobro, reći ćete, pa niko to ni ne osporava; uostalom, zvanična spoljna politika Srbije jeste politika integracije u Evropsku uniju. U redu. Međutim, kada su u pitanju «evroatlantske integracije» - što nije mnogo više od eufemizma za učlanjenje u NATO pakt – skoro svim relevantnim srpskim političarima kao da je «maca pojela jezik»; na taj način, jednim besmislenim i štetnim zastojem, Srbija plaća visoku cenu olakom pokleknuću pred «koštuničarskom» nacionalističkom i izolacionističkom retorikom, koja je preživela čak i odlazak s vlasti njenog nosioca, a koja nije ništa više od u patetiku umotanog nihilizma: to je politika bez izlaza, bez vizije, bez alternative; to je jalovi resantiman pogodniji za kafanu nego za Vladine kabinete.
Najjasniji simptom bizarnosti, fundamentalne neozbiljnosti i i dugoročne neodrživosti ove politike jeste predsedničko «mudrovanje» o Kini kao «četvrtom stubu» spoljne politike Srbije. Naime, prva tri stuba su EU, SAD i Rusija. Vrlo zanimljivo. Ali, zašto da se na tome stane? Zašto, recimo, Indija, kao regionalna sila u usponu, ne bi bila peti stub srpske spoljne politike? A šesti? Možda Brazil, ili slobodarska naftonosna Venecuela? Šalu na stranu, ono što ovu «retoriku stubova» člini nepodnošljivo neozbiljnom jeste to što ona zapravo ništa ne znači. Imati najbolje moguće odnose sa Rusijom ili Kinom je jedno, no za zemlju koja teži članstvu u Evropskoj uniji, a na ovaj ili onaj način će biti integrisana i u severnoatlantske vojno-bezbednosne strukture, potpuno je besmisleno gledati na ove četiri važne svetske adrese kao na podjednako značajne i čvrste «srtubove spoljne politike». To sve odviše liči na ono «kako mali Đokica zamišlja Titovu politiku nesvrstanosti», i nema sumnje da je oko Tadića sasvim dovoljno pametnih i upućenih ljudi koji mu na to mogu skrenuti pažnju (kao da, uostalom, on i sam ne zna to). Pa, čemu onda sva ta nedostojna šarada?
Teško je naći neko drugo racionalno (?) objašnjenje nego da se radi o temeljitom kukavičluku vladajuće političke klase, koja je pre svega luzerskoj «kosovskoj fiksaciji» rešena da žrtvuje šta god zatreba, pa i suvislu i održivu međunarodnu poziciju Srbije. Osim toga, državna kasa je već žalosno prazna, pa tu negde, u panici i iznudici, lako proradi i «mentalitet sponzoruše»: dobar je svako ko je voljan da da nešto keša, a o posledicama ćemo misliti sutra... Ako baš budemo morali. Pa dobro, poneka sponzoruša se i dobro uda, ali većina ih bude odbačena nakon upotrebe, ako na vreme ne promene fah.