Predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić Dejanović po struci je psihijatar, što bi trebalo da znači da joj je posao da razlučuje suvisli od nesuvislog govora, to jest, da prepoznaje simptome koji progovaraju iz pričanja u kojem iza uzroka ne sledi posledica. Nema sumnje da iskusna lekarka to zna da čini. Međutim, politika je čudo koje sa merilima uobičajene ljudske pameti nema mnogo veze, delatnost sa primetnim učešćem namerne zaumnosti, područje koje ima svoje autonomne zakone. U politici je, kako vidimo, moguće čak i to da sama predsednica parlamenta uverava javnost da se o predlogu Zakona o informisanju – između ostalih, naravno – neće raspravljati i glasati ove nedelje, nego tek poslednjeg dana avgusta – a do tada, što kažu, ko živ, ko mrtav – ne zato što nesložna vladajuća koalicija nema potrebnu većinu za njegovo izglasavanje, nego zato što... Hm, pa zašto zapravo? Predsednica izgleda nije umela da se doseti ničega boljeg od potrebe da se, eto, i poslanici odmore jer i oni su ljudi, a i da se zgrada Skupštine malo „osveži“, jer i ona je građevina... Kao da se do pre dan-dva nije znalo da i poslanici imaju dušu, ili da i zgrada Skupštine ima svoje potrebe. Zato sve to, bez namere istaknute govornice, nužno zvuči otužno šaljivo, mada onima koji su po svom položaju morali ovih dana javno da se bave obezbeđivanjem uslova za izglasavanje u najmanju ruku spornog zakona uopšte nije do šale. Doduše, Slavica Đukić Dejanović uverava javnost da će isti ovakav zakonski predlog svakako biti izglasan, a sad, mesec gore ili dole, kao da je to važno? Jedna vrsta verovatno nezdrave ljudske radoznalosti svakako bi dala ko zna šta samo da može da se nekako uveri misli li to predsednica ozbiljno, jer teško je oteti se dojmu da ni moćniji ljudi od nje zapravo ne znaju ni šta da rade s ovom kompromitujućom stvari, ni na šta će sve to još do kraja da izađe. Spominje se čak i mogućnost raspada vladajuće koalicije, ili njenog „prekomponovanja“ u kojem bi Dinkićev G17plus – to jest, upravo predlagač Zakona – ispao iz igre.
Koliko god ovaj zakonski predlog mogao biti važan, zbog svojih dalekosežnih implikacija, koje mogu bitno uticati ne samo na medijsku scenu Srbije nego na njen ukupni (ne)demokratski društveni pejzaž, ipak je teško poverovati da bi se vladajuća većina naprosto raspala na tom pitanju, i to čak i po cenu vanrednih izbora, što će reći da – ako do toga ipak dođe – onda Dinkićev „izlet“ nije ništa drugo do povod za ukazivanje nečega mnogo krupnijeg. Srbiju ekonomska kriza sve jače „drma“, a ta kriza je prilično otrovan koktel lokalnih, endemskih problema i gluposti te sve jačih i neposrednijih odjeka i uticaja globalne krize (ovo drugo znači pre svega drastično smanjen priliv „zdravog“ i kreditno ili investiciono potentnog novca). Vladati u takvim uslovima krajnje je nezahvalno, naročito za jednu vladu koja je trebalo da bude „vlada napretka i evrointegracija“. Umesto toga, ona postaje vlada preživljavanja, a to po prirodi stvari nije daleko od toga da se bude vlada katastrofe: jedna ili dve kardinalnije greške, i već ste na putu bez povratka.
Ni sve ovo samo po sebi možda nije toliko strašno, jer ima zemalja u istočno i centralnoevropskom okruženju koje je aktuelna kriza još jače ili bar neposrednije satrla, ali postoji nešto dugo što je obespokojavajući srpski specifikum: samo i jedino Srbija ima tako fundamentalne probleme kao što je nerešeno pitanje sopstvenih granica (Kosovo, ali i u najmanju ruku ambivalentna politika prema Bosni i Hercegovini, pa i Crnoj Gori), ili totalna strateška dezorijentacija – ponosno predstavljana kao Mudra i Pragmatična Vizija! – oko spoljnopolitičkog položaja zemlje u narednim godinama i decenijama. Neko odviše naivan zapitao bi se „zar nije javno proklamovani strateški cilj Srbije članstvo u Evropskoj uniji“? Naravno da jeste, ali ovde se ne bavimo slatkorečivim proklamacijama, nego onim što se zaista događa. A događa se politika koja do podne radi jedno, a popodne nešto drugo, što je u nepomirljivoj suprotnosti s ovim prvim, dok se – što je možda još i najgore od svega – uveče hvali i jednim i drugim, kao da je otkrila sam Zdenac Mudrosti. I niko da se zapita nešto kao „pa, kako to da baš nama, od svih zemalja, dopade ovaj zdenac? Što i drugi ne popiju malo s tog izvora?“
Vrednosna pometnja u kojoj se Srbija iznova našla veća je i dublja, dakle, od jednog kontroverznog zakona. Pa ipak, možda nije zgorega da se počne odatle. Ako ništa drugo, Boris Tadić ima šansu da ne potpiše taj zakon, i da tako bitno promeni pravac u kojem se stvari kreću, i još da pokupi poene za to. Neko će reći da bi to značilo da predsednik svakako dobija – usvajanjem zakona na jedan način, neusvajanjm na drugi. To je verovatno tačno, i to verovatno nije mnogo pravedno, ali nismo li već rekli da politika ima svoje zakonitosti? One su najčešće takve da se opcije svode na izbor između zla i goreg. A tu bar nije teško opredeliti se.
Koliko god ovaj zakonski predlog mogao biti važan, zbog svojih dalekosežnih implikacija, koje mogu bitno uticati ne samo na medijsku scenu Srbije nego na njen ukupni (ne)demokratski društveni pejzaž, ipak je teško poverovati da bi se vladajuća većina naprosto raspala na tom pitanju, i to čak i po cenu vanrednih izbora, što će reći da – ako do toga ipak dođe – onda Dinkićev „izlet“ nije ništa drugo do povod za ukazivanje nečega mnogo krupnijeg. Srbiju ekonomska kriza sve jače „drma“, a ta kriza je prilično otrovan koktel lokalnih, endemskih problema i gluposti te sve jačih i neposrednijih odjeka i uticaja globalne krize (ovo drugo znači pre svega drastično smanjen priliv „zdravog“ i kreditno ili investiciono potentnog novca). Vladati u takvim uslovima krajnje je nezahvalno, naročito za jednu vladu koja je trebalo da bude „vlada napretka i evrointegracija“. Umesto toga, ona postaje vlada preživljavanja, a to po prirodi stvari nije daleko od toga da se bude vlada katastrofe: jedna ili dve kardinalnije greške, i već ste na putu bez povratka.
Ni sve ovo samo po sebi možda nije toliko strašno, jer ima zemalja u istočno i centralnoevropskom okruženju koje je aktuelna kriza još jače ili bar neposrednije satrla, ali postoji nešto dugo što je obespokojavajući srpski specifikum: samo i jedino Srbija ima tako fundamentalne probleme kao što je nerešeno pitanje sopstvenih granica (Kosovo, ali i u najmanju ruku ambivalentna politika prema Bosni i Hercegovini, pa i Crnoj Gori), ili totalna strateška dezorijentacija – ponosno predstavljana kao Mudra i Pragmatična Vizija! – oko spoljnopolitičkog položaja zemlje u narednim godinama i decenijama. Neko odviše naivan zapitao bi se „zar nije javno proklamovani strateški cilj Srbije članstvo u Evropskoj uniji“? Naravno da jeste, ali ovde se ne bavimo slatkorečivim proklamacijama, nego onim što se zaista događa. A događa se politika koja do podne radi jedno, a popodne nešto drugo, što je u nepomirljivoj suprotnosti s ovim prvim, dok se – što je možda još i najgore od svega – uveče hvali i jednim i drugim, kao da je otkrila sam Zdenac Mudrosti. I niko da se zapita nešto kao „pa, kako to da baš nama, od svih zemalja, dopade ovaj zdenac? Što i drugi ne popiju malo s tog izvora?“
Vrednosna pometnja u kojoj se Srbija iznova našla veća je i dublja, dakle, od jednog kontroverznog zakona. Pa ipak, možda nije zgorega da se počne odatle. Ako ništa drugo, Boris Tadić ima šansu da ne potpiše taj zakon, i da tako bitno promeni pravac u kojem se stvari kreću, i još da pokupi poene za to. Neko će reći da bi to značilo da predsednik svakako dobija – usvajanjem zakona na jedan način, neusvajanjm na drugi. To je verovatno tačno, i to verovatno nije mnogo pravedno, ali nismo li već rekli da politika ima svoje zakonitosti? One su najčešće takve da se opcije svode na izbor između zla i goreg. A tu bar nije teško opredeliti se.