Mnogo je puta prethodnih nedelja povodom sage o tzv. rekonstrukciji Vlade Srbije u javnosti spominjan „rialiti šou“ kao najpribližnija asocijacija na ovaj neobičan proces. No, možda je sve to bilo preuranjeno, jer pravi „rialiti šou“ kao da je nastao tek ovih dana, i to na dve scene naporedo. Jedna je ona parlamentarna: to šta je sve živopisno izgovoreno u skupštinskoj raspravi između predstavnika vlasti i opozicije, a koja bi načelno trebalo da se tiče ove teme (a ticala se svega zamislivog i nezamislivog, od toga ko gde letuje i kome je tajkun Mišković kupovao avionske karte, pa sve do uloge Franje Tuđmana u istoriji), to već prevazilazi inače vrlo fleksibilne kriterijume kvaliteta skupštinskog govora i ponašanja, što je možda moglo i da bude zabavno onima koji su dovoljno cinici da im takve stvari ne kvare san. Mada opet, kakva god bila, parlamentarna je rasprava važan deo normalnog života višestranačkog sistema i njegove dinamike.
Zato je ona druga scena na kojoj se odvija „rialiti šou“ nešto što valjda još ni ovde nije viđeno. Dakle, prolazno vreme skoro u finišu je ovakvo: URS je izbačen iz vlade i prelazi u opoziciju, ali je njegov predsednik Mlađan Dinkić takoreći ritualno „pomilovan“ od Aleksandra Vučića i postavljen na funkciju koja nije „po sebi“ toliko značajna koliko je važna kao najnedvosmisleniji signal da naprednjaci i te kako računaju s URS-om u nekoj reklo bi se ne baš dalekoj političkoj budućnosti. Mada su, uzgred, Dinkićevi u Vladu ušli kao „miraz“ SPS-a, baš kao što su u onu prethodnu ušli kao partneri DS-a. Kakva zadivljujuća fleksibilnost, to čak ni Maja Gojković nije mogla da isprati, valjda joj se zavrtelo u glavi.
Dalje, Srpska napredna stranka obznanila je spisak svojih kandidata za ministre, i tu je sve jasno, te nema preteranih uzbuđenja. Medijski talas uvođenja mladog Lazara Krstića u svako domaćinstvo koje ima radio, televizor ili internet uspešno je prohujao, a ostalo je, stiče se utisak, urađeno rutinski – mada iznutra to uopšte nije moralo tako da izgleda. Ima svakakvog vrenja (a naročito proključalih ambicija) u SNS-u, ali Vučiću niko ne može da oponira i da se s tim oponiranjem održi, iz sasvim očiglednih razloga (pitati rejting-agencije, recimo).
I tu dolazimo do onog „trećeg elementa“, svakako najzanimljivijeg, koji i čini glavno zbivanje na onome što smo nazvali drugom scenom za „rialiti šou“. To su naravno previranja u Socijalističkoj partiji Srbije premijera Ivice Dačića. Doduše, svi će u SPS zvanično negirati da ima bilo kakvih previranja, ali to izgleda ubedljivo i suvislo kao ono kad Tomislav Nikolić svojevremeno izjavi da to „UDBA podmeće da postoji nekakav raskol u Radikalnoj stranci“, dočim onda ne prođe ni nedelju dana a on izađe iz SRS-a. Elem, prvo treba sagledati Dačićev trenutni položaj u političkom „sazvežđu“. Do sada je već svakome postalo jasno da ova vlada nikada ne može biti stvarno „njegova“ odnosno da on u njoj ne može biti nekakav ozbiljan kancelar jer naprosto ne raspolaže dovoljnom političkom snagom za takvo nešto. Predsednik je upadljivo manje partnerske stranke, i to ne može da se ne oseća na svaki mogući način. Premoć naprednjaka, a pre svega njegovog „prvog potpredsednika“ Vučića isuviše je očigledna i odviše drastična. Ali, trenutna dešavanja kao da dovode u pitanje i nešto fundamentalnije od toga, a to je Dačićev položaj u stranci čiji je već višegodišnji predsednik (i koju je, da se ne zavaravamo, uz nos mnogima izbavio iz ambisa marginalizacije, odnosno tvrdog ostajanja na „Miloševićevom putu“).
Evo kako to konkretno izgleda ovih dana. Naprednjaci su „svoj posao završili“ pa sada sede i pomalo razonođeni gledaju Dačića kako se muči sa sopstvenim stranačkim baronima, i nikako ne uspeva da ih uvede u red i da uskladi njihove i svoje želje, a onda jedno i drugo sa zahtevima partnera i očekivanjima javnosti. Rezultat: i dalje nemamo imena novih socijalističkih ministara, a stalno se pomera datum kada ćemo tu Blagovest najzad čuti. I da stvar bude još bizarnija, čak ni ovi koji „odlaze“ nekako kao da ne bi da odu i ponašaju se kao da ni ne pakuju kofere, pre svega Milutin Mrkonjić. Dakako, sve ove muke po premijeru ne bi ni bilo da mu je sam SNS nije lepo nametnuo insistirajući na tome da Dačić razjuri iz vlade svoje najbliže saradnike, što je bilo doslovno miniranje njegove pozicije i u stranci i izvan nje. Ali, pošto je Dačić (on valjda zna zašto) poslušno pristao na to, sada mu nema nazad i nije mu niko kriv.
I tako se „rijaliti šou“ još produžava, ne zna se do kada, Dačić se peče na tihoj vatri uz gotovo pa neskriveno likovanje naprednjaka, i teško je ne zapitati se šta od ovakvog testa uopšte može da se umesi, a naročito – koliko sve to može da potraje? Ne deluje baš da je od solidnog i otpornog materijala, pre kao nekakva krpljevina koja treba da posluži dok se ne dobije zeleni signal da se može na prevremene izbore. Mada opet, nije ni da ovako „rekonstruisana“ vlada neće biti komfornija za Vučića, a pri tome s manje neposredne odgovornosti za njen rad (to je uvek na mandataru). To gotovo da izgleda kao nekakva udobna visoravan na njegovom „zadrživom usponu“ (videti kod Brehta), dobro mesto za prikupljanje snage pred juriš na vrh. Doduše, istorija nas uči i slučajevima onih koji nisu ni znali da već prekasno jurišaju na vrh jer je on zapravo – baš prošao.
Zato je ona druga scena na kojoj se odvija „rialiti šou“ nešto što valjda još ni ovde nije viđeno. Dakle, prolazno vreme skoro u finišu je ovakvo: URS je izbačen iz vlade i prelazi u opoziciju, ali je njegov predsednik Mlađan Dinkić takoreći ritualno „pomilovan“ od Aleksandra Vučića i postavljen na funkciju koja nije „po sebi“ toliko značajna koliko je važna kao najnedvosmisleniji signal da naprednjaci i te kako računaju s URS-om u nekoj reklo bi se ne baš dalekoj političkoj budućnosti. Mada su, uzgred, Dinkićevi u Vladu ušli kao „miraz“ SPS-a, baš kao što su u onu prethodnu ušli kao partneri DS-a. Kakva zadivljujuća fleksibilnost, to čak ni Maja Gojković nije mogla da isprati, valjda joj se zavrtelo u glavi.
Dalje, Srpska napredna stranka obznanila je spisak svojih kandidata za ministre, i tu je sve jasno, te nema preteranih uzbuđenja. Medijski talas uvođenja mladog Lazara Krstića u svako domaćinstvo koje ima radio, televizor ili internet uspešno je prohujao, a ostalo je, stiče se utisak, urađeno rutinski – mada iznutra to uopšte nije moralo tako da izgleda. Ima svakakvog vrenja (a naročito proključalih ambicija) u SNS-u, ali Vučiću niko ne može da oponira i da se s tim oponiranjem održi, iz sasvim očiglednih razloga (pitati rejting-agencije, recimo).
Sve ove muke po premijeru ne bi ni bilo da mu je sam SNS nije lepo nametnuo insistirajući na tome da Dačić razjuri iz vlade svoje najbliže saradnike, što je bilo doslovno miniranje njegove pozicije
Evo kako to konkretno izgleda ovih dana. Naprednjaci su „svoj posao završili“ pa sada sede i pomalo razonođeni gledaju Dačića kako se muči sa sopstvenim stranačkim baronima, i nikako ne uspeva da ih uvede u red i da uskladi njihove i svoje želje, a onda jedno i drugo sa zahtevima partnera i očekivanjima javnosti. Rezultat: i dalje nemamo imena novih socijalističkih ministara, a stalno se pomera datum kada ćemo tu Blagovest najzad čuti. I da stvar bude još bizarnija, čak ni ovi koji „odlaze“ nekako kao da ne bi da odu i ponašaju se kao da ni ne pakuju kofere, pre svega Milutin Mrkonjić. Dakako, sve ove muke po premijeru ne bi ni bilo da mu je sam SNS nije lepo nametnuo insistirajući na tome da Dačić razjuri iz vlade svoje najbliže saradnike, što je bilo doslovno miniranje njegove pozicije i u stranci i izvan nje. Ali, pošto je Dačić (on valjda zna zašto) poslušno pristao na to, sada mu nema nazad i nije mu niko kriv.
I tako se „rijaliti šou“ još produžava, ne zna se do kada, Dačić se peče na tihoj vatri uz gotovo pa neskriveno likovanje naprednjaka, i teško je ne zapitati se šta od ovakvog testa uopšte može da se umesi, a naročito – koliko sve to može da potraje? Ne deluje baš da je od solidnog i otpornog materijala, pre kao nekakva krpljevina koja treba da posluži dok se ne dobije zeleni signal da se može na prevremene izbore. Mada opet, nije ni da ovako „rekonstruisana“ vlada neće biti komfornija za Vučića, a pri tome s manje neposredne odgovornosti za njen rad (to je uvek na mandataru). To gotovo da izgleda kao nekakva udobna visoravan na njegovom „zadrživom usponu“ (videti kod Brehta), dobro mesto za prikupljanje snage pred juriš na vrh. Doduše, istorija nas uči i slučajevima onih koji nisu ni znali da već prekasno jurišaju na vrh jer je on zapravo – baš prošao.