Bilans nedelje, 28. septembra 2014. u Beogradu mogao bi se sažeti ovako: Parada ponosa uspešno održana – a takođe i protest povodom njenog održavanja; „Utisak nedelje“ uspešno zabranjen, ali je uspešno održan i protest povodom njegove zabrane. Na ulicama je bilo uglavnom mirno, povređenih je malo, ali se među njima, gle, nalaze rođena braća premijera Srbije Aleksandra Vučića i gradonačelnika Beograda Siniše Malog.
Ako vas sve ovo zbunjuje – niste sami. Krenimo redom. Kao što smo nagovestili u prethodnom tekstu, ovo je bio idealan trenutak za aktuelnu vlast (pseudonim Aleksandra Vučića) da „dozvoli“ Paradu ponosa i tako stekne poene na „zapadnoj“, to jest evropsko-američkoj strani, ne bi li koliko-toliko neutralisao ono što ga čeka ako Vladimir Putin u oktobru stvarno dođe u Beograd, i to ni manje ni više nego na „vojnu paradu“, koju je Vučić nedavno najavio, pošto je ustavni vrhovni komandant u liku predsednika Nikolića valjda bio opravdano sprečen.
Održavanje Parade ponosa u relativnom miru, mada uz ogromne snage policije i faktičku blokadu centra Beograda nesumnjivo je dobra stvar, i zaslužuje pohvale. Njih se, međutim, mora kontekstualizovati, ako ne želimo da podlegnemo jednoj zapravo ne baš mnogo inteligentnoj niti suptilnoj manipulaciji. Najpre, nikada nije bilo sumnje u to da država može, samo ako hoće, da obezbedi ovakav skup. Zato je i ovaj autor onoliko jetko kritikovao prethodnu vlast zbog nedostojnog i neodgovornog pokleknuća pred huliganima i političkim podzemljem 2008, 2009 i 2011, ali i aktuelnu vlast, za isti greh, 2012. i 2013.
Kad god nije bilo Parade – nije bilo famozne „političke volje“, i tačka. S druge strane, prilično unisono medijsko „oduševljavanje“, koje svojom uniformnošću miriše na dirigovanost, kako se juče u Beogradu nešto tobože dogodilo „prvi put“, ukazuje na manipulatorske motive vlasti; ne kaže Džordž Orvel tek tako da „ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost“. Parada ponosa, naime, održana je i 2010, ništa manje „uspešno“ nego sada. Šta to znači? Konkretno, znači da je skupina od nekoliko stotina ljudi kratko prošetala centrom Beograda, a da pri tome nije linčovana, zahvaljujući masivnom policijskom prisustvu. Jedino što se razlikovalo je to da je na „obodima“ parade tada bilo mnogo žešće i opasnije. Međutim, šta nam to govori? Država se, na manifestnom nivou, ponašala isto i onda i sada – naprosto, pružala je obezbeđenje, u cilju zaštite ustavnih prava građana. Razlika je, dakle, na drugoj strani: pre četiri godine je napad na državu i ustavni poredak bio kudikamo jači, masovniji, odlučniji, brutalniji. A šta nam to kazuje? Potencijalno, mnogo stvari, ali trudimo se da se suzdržavamo od verovatno nedokazivih spekulacija. Jedna od njih je možda i ova: koliko god je verbalno grdili, predstavnici desničarskih udruženja aktuelnu vlast ipak doživljavaju mnogo više „svojom“ nego prethodnu, i u sukobljavanju s njom nikada ne idu predaleko. Ili je se naprosto više boje, pošto znaju da je mnogo manje sklona da bira sredstva kada se neko nađe na putu njenim interesima. A kako to znaju? Zapravo jednostavno: poznaju se, imaju zajedničku političku predistoriju, što sa vlastima pod mučnim okolnostima likvidirane „Petooktobarske republike“ nisu imali.
Recimo da su u ovom trenutku sva zbivanja na marginama Parade svojevrsne nuspojave, ali svi znamo da nuspojave često najbolje p(r)okazuju suštinu stvari. Izvanredno je, recimo, što se gradonačelnik Beograda Siniša Mali (čovek za koga, u takvom svojstvu, ni jedan Beograđanin nije glasao, i čovek sa vrlo „interesantnom“ istorijom doktorata) pojavio na Paradi, u kontrastu sa sramnim ponašanjem njegovog prethodnika Dragana Đilasa koji je 2010. gotovo pa otvoreno optužio učesnike Parade za haos koji su napravili njihovi nasilni protivnici, što je i logički i etički jednako optuživanju žrtve silovanja da je sama kriva za svoju sudbinu „jer je nosila prekratku suknju“. Međutim, kada Mali prostosrdačno, duboko nesvestan implikacija sopstvenih reči, izjavi jednim novinama da je Aleksandra Vučića „pitao za dozvolu“ da se pojavi na Paradi, onda nam je valjda jasno koliko Srbija ubrzano regresira u svojevrsno „preddemokratsko“ stanje.
Drugo, i važnije: slobodna srpska javnost, to jest ono malo što je od nje preostalo nakon (još nezavršene) akcije glajhšaltunga, mora insistirati da dobije suvisle odgovore na zagonetku prebijanja braće Vučića i Malog. Naime, jedina verzija koja trenutno postoji u javnosti ona je po kojoj su ovi, sve sa vojnim obezbeđenjem Aleksandra Vučića (!) hteli da probiju policijski kordon – koristeći u ubeđivanju još nešto osim reči - usred vanredne situacije u gradu. Nisam vidovit da znam je li to tačno, ali drugo objašnjenje još niko nije ponudio, najmanje sami akteri. E sad, neka se svaki čitalac zapita: da li bih ja krenuo da probijam policijski kordon i koškam se sa gomilom „svemirski“ opremljenih žandarma, iz bilo kojeg razloga? I kako se zove neko ko to čini? I to u situaciji u kojoj policija zna da joj tog dana sa druge strane ne stoje nekakvi mirni demonstranti, pacifisički bradati profesori i načitane domaćice koje lupaju u šerpe (kao devedesetih, recimo) nego radikalno agresivni huligani? I šta taj neko može da očekuje, čak i u zemljama gde je policija mnogo manje „nervozna“, kako se to izrazio premijer Vučić? A pre i iznad svega: šta obezbeđenje Aleksandra Vučića uopšte radi u društvu civilnih, neštićenih lica? Da li je ovo već i oficijelno postala privatna država Aleksandra Vučića kada tako nešto ne samo da može da se desi, nego se i o tome „opušteno“ javno govori, bez bojazni da će iko ozbiljno upitati s kojim pravom neki obični građani hodaju okolo – i još se i bahate – sa obezbeđenjem koje im svi mi plaćamo, a na koje ne mogu imati pravo samo zato što su rođaci državnih funkcionera?
Takvih je pitanja, kažem, malo, a radi se na tome da ih bude još manje. I zato je priča o „Utisku nedelje“ sastavni deo ove teme. Formalno gledano, to nije javna stvar: radi se o odluci uređivačkog ili vlasničkog tela jedne privatne televizije. Međutim, u Srbiji je nemoguće naći čoveka (čak i među načelnim pristalicama aktuelne vasti) koji u ovo objašnjenje veruje – osim, naravno, onih kojima je profesionalna ili partijska dužnost da ispoljavaju veru u to. Ceo „slučaj Utisak“ od početka je profilisan kao pokušaj marginalizacije, dakle postepenog, „plišanog“ gušenja do tihog izumiranja jedne popularne pluralističke javne tribine, ili „medijske platforme“, kako se danas pomodno kaže. Pošto nema te televizije koja bi to uradila baš sama od sebe, jer takav potez predstavlja pucanje u sopstvenu nogu i sa stanovišta rejtinga, i kredibiliteta, a verovatno i prihoda, nije potrebno mnogo da se zaključi da tu ima neke koordinacije sa vlašću. Otuda „slučaj Utisak“ prevazilazi sudbinu jednog „televizijskog formata“ (da se opet poslužim japijevskim novogovorom), i postaje važan deo one priče koja zapravo traje već dobre dve godine: priče o tome kako vlast pod dominacijom Srpske napredne stranke sistematski sprovodi plan preuzimanja takoreći totalne kontrole nad svim vitalnim tokovima u Srbiji, a prema spolja se, zauzvrat, ponaša relativno kooperativno, ponekad i servilno, ne bi li tako imala više manevarskog prostora za ono do čega joj je stvarno stalo – do sveobuhvatne „okupacije“ političke i javne scene Srbije.
U prilog tome, gore potpisani autor bio je sasvim siguran da će Parada ponosa ove godine biti održana čim je objavljeno da će na njoj učestvovati, recimo, gospoda Kirbi, Davenport i Vilhelm (ambasador Nemačke). Možda je, eto, tu pogrešila i autorka „Utiska nedelje“ Olja Bećković: umesto što je u nesuđenu prvu emisiju novog ciklusa pozvala troje domaćih ekonomista, trebalo je lepo da pozove ovu gospodu, pa da vidimo da li bi ta emisija bila otkazana?
Možda ovo zvuči šaljivo, ali u Srbiji je sve manje smešno.
