Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Neko vreme je bilo jako popularno, naročito među onima koji su upadljivo nastojali da održe utisak ekvidistance između dva tobožnja ekstrema, "prorežimskog" i "antirežimskog", govoriti kako je unutrašnja politika vlasti Aleksandra Vučića, doduše, prilično problematična, ali se zato njegovoj spoljnoj politici ne može ništa bitno zameriti. Ta se kićena priča bez stvarnog sadržaja održala neko vreme, a onda je spontano zamrla, kako to već biva s takvim pričama.
Danas je valjda svakome jasno da je spoljna politika Srbije u tačno onakvom stanju u kakvom je i unutrašnja, to jest, da su i jedna i druga „simpatična“ mešavina samovolje i haosa. To ionako nisu suprotni sastojci, kako može izgledati na prvi pogled: haos je zapravo prirodna nuspojava samovolje jednog čoveka. A taj čovek se, naravno, ne zove Ivica Dačić.
Dačiću, lideru jedne nekada velike stranke koja se u međuvremenu nekako smežurala i postala odviše revnosni satelit Vučićeve partije, u ovom je poretku stvari pripala uloga ministra spoljnih poslova, u čemu ima izvesnog cinizma: prosto je neprijatno gledati koliko je taj čovek nekompetentan za taj posao, čak i po inače vrlo labavim i komfornim kriterijumima sadašnjeg poretka u Srbiji, u kojem je vrišteći diletantizam formalno bitnih ljudi pre pravilo nego izuzetak. Pri tome, ta nekompetentnost nije tiha i samozatajna, kakva bi valjda bila da je bar malo svesna sebe, nego je nametljiva i žovijalna, aktivno iritantna kao Dačićevo pevanje.
Od takvog ministra takve državne uprave, koja uglavnom ne zna ko joj glavu nosi, nije preterano iznenađujuća ni najnovija blamaža, to jest "inicijativa" – ne zna se kako bi se to nešto drugačije nazvalo – da "američki Srbi", dakle, građani SAD srpskog etničkog porekla, na sledećim predsedničkim izborima u SAD glasaju za Donalda Trampa, jer bi to navodno bilo "u interesu Srbije". Naišavši na izvesne negativne reakcije, Dačić se javno zapitao u čemu je problem, i zašto se "nama" ne dozvoljava ono što neki drugi stalno rade.
Pri tome je čovek koji obavlja dužnost ministra spoljnih poslova jedne evropske zemlje povukao nekoliko krajnje spornih analogija, upečatljivo potvrđujući koliko beznadežno ne zna o čemu govori. Što bi bio samo njegov problem kada ne bi sedeo na položaju na kojem sedi, i kad svojim verbalnim lupinzima ne bi adekvatno ilustrovao svu pogubljenost aktuelne srpske spoljne politike, ukoliko tako nešto još uopšte potoji, to jest ukoliko se ovo glavinjanje i afektiranje (koje, recimo, u odnosima u regionu pravi permanentno toksičnu atmosferu) sme nazvati takvim imenom.
Šta je problematično u ovakvoj dačićevskoj "viziji" protežiranja interesa Srbije? Problematično je baš sve – odakle god da zahvatite. Za početak, način na koji se uopšte shvataju temeljni pojmovi, poput nacionalnosti i državljanstva. U dačićevskom svemiru, izgleda da su građani SAD srpskog porekla neka vrsta "naših" delegata koje "smo" poslali preko okeana (čak i ako su rođeni u SAD) da doživotno brane pretpostavljene interese matične države; a koji su to interesi – e, to će im biti na vreme dojavljeno iz Dačićevog ministarstva. Na taj način "američki Srbi" nisu građani druge zemlje, ljudi sa svojim specifičnim uverenjima i interesima, zbog kojih će jedni glasati ovako, a drugi onako, kako je i normalno u slobodnom i pluralnom društvu, nego nekakav tribalni "blok" jednoobrazne glasačke mase iliti sirovine, koji se daljinskim upravljačem oblikuje iz daleka, iz "prapostojbine".
U dačićevskom svetu, verovatno je celo američko biračko telo neka vrsta deoničarskog društva u kojem razni akteri iz ostatka sveta imaju različite postotke "deonica"; Dačić bi, dakle, da srpske deonice drži na okupu i "plasira" ih po zamisli Mudrog Rukovodstva iz beogradskih salona.
Razume se da etničko, geografsko, versko ili rasno poreklo može imati i ima izvesnu ulogu u specifičnim pitanjima, i da ono utoliko može da utiče na opredeljivanje glasača na američkim ili bilo kojim drugim izborima, ali ta veza je mnogo suptilnija i složenija nego što se to zamišlja u dačićevskim kategorijama, a i onoliko koliko je ima ona je naposletku američka unutrašnja stvar, i nije ni malo uobičajeno da ministri spoljnih poslova zemalja s brojnijom "dijasporom" u Americi o tome govore i u to se mešaju na bilo koji način, a kamoli ovako kako je to učinio Dačić.
- Dačić odbacio kritike da se meša u unutrašnju politiku SAD
- Dačić: Poruke Jia nisu nove, Srbija da se usmeri ka Trampu
- Dačić: Razgraničenje zvanični predlog Srbije za Kosovo
Osim što namerno i sistematično ne razume ko su i šta su građani i državljani i kakva je uloga etničkog porekla u savremenoj politici (jer da razume, valjda bismo to primetili i po unutrašnjoj politici?), ovakva spoljna politika Srbije vođena u stilu pijanog broda za sebe još i plemensko-autokratski rezerviše monopol na tumačenje interesa Srbije. Drugim rečima, ako i kada bismo zamislili da tamo negde postoji homogeno "srpsko biračko telo" koje nama drugi smisao i dužnost nego sa glasa "u interesu Srbije", ostaje nejasno zašto bi baš Dačićeva i dačićevska procena tog interesa bila merodavna?
Doduše, u ovom pijanstvu ipak ima nekog smera i nekog sistema, mada nije jasno zašto bi se neko baš tog smera uhvatio, kada se bezbroj puta mogao uveriti koliko je pogrešan. Naime, još od devedesetih postoji vrlo istaknuta linija unutar spoljnopolitičkih napora Srbije, koja protežira tvrdokornu desnicu unutar strateški važnih zapadnoevropskih i prekookeanskih zemalja, iz nekog čudnog uverenja da je baš ona ta koja odgovara pretpostavljenim "srpskim interesima".
Osim što se tu mora postaviti pitanje po čemu bi baš ona odgovarala interesima Srbije, moralo bi se upitati i kakvi su to, zaboga, uopšte interesi, ako bi ih navodno najbolje branili, na primer, Le Penova u Francuskoj, AFD u Nemačkoj, tvrdi Bregzitovci u Britaniji, Putin u Rusiji, Orban u Mađarskoj, Erdogan u Turskoj itd? Sigurno bi Ivica Dačić i za ovo imao neko živopisno objašnjenje, možda u prozi, a možda i u stihovima, otpevanim, naravno.
Facebook Forum