Neko je nedavno lansirao u javnost krilaticu da je „Demokratska stranka važna nacionalna institucija“, pa je to izazvalo nešto malo razložne kritike i nešto malo više površnog podsmeha. Kako sada stvari stoje, možda bi demokrate mogle pucati i na mnogo više od jedne nacije, i to na ni manje ni više nego čitav svemir... Otkud to? Pa, reklo bi se da se Demokratska stranka ponaša onako kako se, prema danas najuvaženijoj naučnoj teoriji, ponaša i svemir: prvo se širi sve većom brzinom, i to širenje može da traje jako dugo, ali ne i beskonačno, jer posle nekog teorijskog „kritičnog“ trenutka kreće da se skuplja, da implodira.
Otkud, međutim, jedna stranka u ovom „kosmičkom“ poređenju? Analogija je upadljiva. Ispada, naime, da je „Tadićeva faza“ bila vreme širenja Demokratske stranke: zaposela je vlast, ili se na nju vratila, omasovila se kao nikada do tada, postala je srce „mejnstrima“, centralna tačka svakolikog političkog života Srbije. Naravno, svaki „izvorni demokrata“ reći će vam da je za to plaćena veoma visoka cena: eksplozija kvantiteta dovela je do drastičnog srozavanja kvaliteta, a „mangupa u njihovim redovima“ namnožilo se toliko da je u jednom trenutku valjda bilo više mangupa nego redova. Ima u tom tumačenju mnogo preterivanja, nepravednog uopštavaja i dejstva naknadne pameti, ali nije to ni sasvim bez osnova.
U svakom slučaju, čini se da je početak „Đilasove faze“ života Demokratske stranke u znaku suprotnog procesa, dakle implozije odnosno skupljanja i urušavanja u sebe samu. I tu bi se moglo govoriti o dve vrste skupljanja. S jedne strane, DS samovoljno napuštaju dve vrste članova, aktivista i funkcionera: jedni su oportunisti koji naprosto idu za mirisom vlasti, novca i privilegija, pa im se čini da sa DS-om više nemaju tako svetlu perspektivu, i traže priliku i raščišćen manevarski prostor za lukrativnu političku „preudaju“, a drugi su naprosto oni koji više ne mogu da prepoznaju stranku koja je bila bitan do njihovog političkog identiteta, tako da ne žele više da borave u društvu koje ne smatraju svojim, ili pak drže da na njega više ni na koji način ne mogu da utiču. A pri tome ne mogu ni da se identifikuju s pravcem kojim se stranka kreće. Ovo pod relativno teško dokazivom optimističkom pretpostavkom da se DS u ovom trenutku ikuda kreće (osim ka margini zbivanja).
Ovaj je proces možda žalostan – svakako sa stanovišta DS-a, a biće i sa stanovišta javnog interesa utoliko što je srpskom društvu neophodna jaka stranka ovog profila – ali je negde i prirodan, po svoj prilici i neizbežan u okolnostima koje su nastale nakon što je stranci izmakla iz ruku velika većina dotadašnjih poluga vlasti. No, ovde je zanimljiviji onaj proces sa druge strane priče o imploziji DS-a: to je priča ne o ljudima koji se odriču stranke, nego o stranci koja se odriče ljudi koji su bili bitni igrači u njenom dosadašnjem radu.
Najnoviji je slučaj zapadnosrbijanskog „demokratskog barona“ Dušana Petrovića, jednog od najbližih Tadićevih saradnika iz „faze širenja“, a koji od danas više nije član Demokratske stranke: isključen je zbog odbijanja da se povinuje nalogu da ustupi svoje poslaničko mesto. Sledeći je na redu Vuk Jeremić iz istog razloga (a biće i iz nekih drugih, manje transparentnih), osim ako se u sledećih nedelju dana ne prikloni ili nekako drugačije ne nagodi sa novim vrhom demokrata, u prevodu: sa Draganom Đilasom. S kojim je do sada inače imao sve samo ne dobru komunikaciju punu razumevanja.
Prvi je dojam - a prvi dojmovi mogu biti i tačni i varljivi - da Đilas ovako raščišćava prostor za sebe, to jest za učvršćivanje svoje liderske pozicije u DS-u, a što mu nije i ne može biti lako jer ni dužinom članstva u DS-u (to je u strankama uvek važnije nego što bi bilo ko javno priznao) ni generalnim političkim i intelektualnim autoritetom ne spada u one „prirodne“ lidere kakvi su, na tri veoma različita načina, bili dosadašnji predsednici Mićunović, Đinđić i Tadić. Sve i ako je tako, nije na odmet podsetiti da je i Tadić „začinio“ početni period svog šefovanja u DS-u nekom vrstom čistke kompromitovanih („afera Bodrum“), i da je to poslužilo kao agens revitalizacije, samim tim i buduće ekspanzije stranke. Ali, analogije su opasne upravo zbog svoje zavodljivosti: nije neophodno da se isto tako završi i Đilasovo „uterivanje reda“ u stranku. Za sada to više izgleda kao antipatična vežba iz autoritarne (a ne autoritativne) strogosti, i samo podvlači ubedljivost sve raširenijih prigovora da “stranka više nema politiku“ i da Đilas i njegova okolina ne mogu beskrajno dugo da unutrašnje preustrojstvo stranke prodaju pod „politiku“, jer ona to naprosto nije. Svaka stranka koja pretenduje na vođenje države mora da ima jasan odgovor na svako relevantno pitanje, štaviše, i da taj odgovor izgovara glasnije od vlasti, a malo bi ko – osim onih kojima je to posao ili aktivistički zadatak – bio spreman da kaže da to vidi u barem ovim „ranim radovima“ Đilasovog DS-a.
U međuvremenu, Dragan Đilas relativno nemoćno i pasivno posmatra igru oko toga hoće li ili neće ostati gradonačelnik Beograda, što nije samo lično pitanje, nego je važno i za Demokratsku stranku, pošto je grad Beograd, zajedno sa pokrajinom Vojvodinom, još jedini kadrovski „rezervoar“ za DS, a DS je ipak i dalje velika stranka, treba sve to nekako udomiti... Ili možda Đilasu prekipi, pa reši da programski pravi manju, ali kompaktniju stranku? Moguće je i to, ali teško da je on od te kovine: to vrlo teško ide i Čedomiru Jovanoviću, a on tu ima svakako više umešnosti i iskustva. Mali gradovi i male stranke nisu za Đilasov senzibilitet, a da li su mu oni veliki stvarno po meri ili se ipak malo precenio na štetu i ličnu i stranačku, verovatno ćemo i s tim ubrzo biti načisto.
Otkud, međutim, jedna stranka u ovom „kosmičkom“ poređenju? Analogija je upadljiva. Ispada, naime, da je „Tadićeva faza“ bila vreme širenja Demokratske stranke: zaposela je vlast, ili se na nju vratila, omasovila se kao nikada do tada, postala je srce „mejnstrima“, centralna tačka svakolikog političkog života Srbije. Naravno, svaki „izvorni demokrata“ reći će vam da je za to plaćena veoma visoka cena: eksplozija kvantiteta dovela je do drastičnog srozavanja kvaliteta, a „mangupa u njihovim redovima“ namnožilo se toliko da je u jednom trenutku valjda bilo više mangupa nego redova. Ima u tom tumačenju mnogo preterivanja, nepravednog uopštavaja i dejstva naknadne pameti, ali nije to ni sasvim bez osnova.
U svakom slučaju, čini se da je početak „Đilasove faze“ života Demokratske stranke u znaku suprotnog procesa, dakle implozije odnosno skupljanja i urušavanja u sebe samu. I tu bi se moglo govoriti o dve vrste skupljanja. S jedne strane, DS samovoljno napuštaju dve vrste članova, aktivista i funkcionera: jedni su oportunisti koji naprosto idu za mirisom vlasti, novca i privilegija, pa im se čini da sa DS-om više nemaju tako svetlu perspektivu, i traže priliku i raščišćen manevarski prostor za lukrativnu političku „preudaju“, a drugi su naprosto oni koji više ne mogu da prepoznaju stranku koja je bila bitan do njihovog političkog identiteta, tako da ne žele više da borave u društvu koje ne smatraju svojim, ili pak drže da na njega više ni na koji način ne mogu da utiču. A pri tome ne mogu ni da se identifikuju s pravcem kojim se stranka kreće. Ovo pod relativno teško dokazivom optimističkom pretpostavkom da se DS u ovom trenutku ikuda kreće (osim ka margini zbivanja).
Ovaj je proces možda žalostan – svakako sa stanovišta DS-a, a biće i sa stanovišta javnog interesa utoliko što je srpskom društvu neophodna jaka stranka ovog profila – ali je negde i prirodan, po svoj prilici i neizbežan u okolnostima koje su nastale nakon što je stranci izmakla iz ruku velika većina dotadašnjih poluga vlasti. No, ovde je zanimljiviji onaj proces sa druge strane priče o imploziji DS-a: to je priča ne o ljudima koji se odriču stranke, nego o stranci koja se odriče ljudi koji su bili bitni igrači u njenom dosadašnjem radu.
Najnoviji je slučaj zapadnosrbijanskog „demokratskog barona“ Dušana Petrovića, jednog od najbližih Tadićevih saradnika iz „faze širenja“, a koji od danas više nije član Demokratske stranke: isključen je zbog odbijanja da se povinuje nalogu da ustupi svoje poslaničko mesto. Sledeći je na redu Vuk Jeremić iz istog razloga (a biće i iz nekih drugih, manje transparentnih), osim ako se u sledećih nedelju dana ne prikloni ili nekako drugačije ne nagodi sa novim vrhom demokrata, u prevodu: sa Draganom Đilasom. S kojim je do sada inače imao sve samo ne dobru komunikaciju punu razumevanja.
Prvi je dojam - a prvi dojmovi mogu biti i tačni i varljivi - da Đilas ovako raščišćava prostor za sebe, to jest za učvršćivanje svoje liderske pozicije u DS-u, a što mu nije i ne može biti lako jer ni dužinom članstva u DS-u (to je u strankama uvek važnije nego što bi bilo ko javno priznao) ni generalnim političkim i intelektualnim autoritetom ne spada u one „prirodne“ lidere kakvi su, na tri veoma različita načina, bili dosadašnji predsednici Mićunović, Đinđić i Tadić. Sve i ako je tako, nije na odmet podsetiti da je i Tadić „začinio“ početni period svog šefovanja u DS-u nekom vrstom čistke kompromitovanih („afera Bodrum“), i da je to poslužilo kao agens revitalizacije, samim tim i buduće ekspanzije stranke. Ali, analogije su opasne upravo zbog svoje zavodljivosti: nije neophodno da se isto tako završi i Đilasovo „uterivanje reda“ u stranku. Za sada to više izgleda kao antipatična vežba iz autoritarne (a ne autoritativne) strogosti, i samo podvlači ubedljivost sve raširenijih prigovora da “stranka više nema politiku“ i da Đilas i njegova okolina ne mogu beskrajno dugo da unutrašnje preustrojstvo stranke prodaju pod „politiku“, jer ona to naprosto nije. Svaka stranka koja pretenduje na vođenje države mora da ima jasan odgovor na svako relevantno pitanje, štaviše, i da taj odgovor izgovara glasnije od vlasti, a malo bi ko – osim onih kojima je to posao ili aktivistički zadatak – bio spreman da kaže da to vidi u barem ovim „ranim radovima“ Đilasovog DS-a.
U međuvremenu, Dragan Đilas relativno nemoćno i pasivno posmatra igru oko toga hoće li ili neće ostati gradonačelnik Beograda, što nije samo lično pitanje, nego je važno i za Demokratsku stranku, pošto je grad Beograd, zajedno sa pokrajinom Vojvodinom, još jedini kadrovski „rezervoar“ za DS, a DS je ipak i dalje velika stranka, treba sve to nekako udomiti... Ili možda Đilasu prekipi, pa reši da programski pravi manju, ali kompaktniju stranku? Moguće je i to, ali teško da je on od te kovine: to vrlo teško ide i Čedomiru Jovanoviću, a on tu ima svakako više umešnosti i iskustva. Mali gradovi i male stranke nisu za Đilasov senzibilitet, a da li su mu oni veliki stvarno po meri ili se ipak malo precenio na štetu i ličnu i stranačku, verovatno ćemo i s tim ubrzo biti načisto.