Da Borisa Tadića nije „slučajno“ uhvatila kamera na Visu, gde je kratko letovao u privatnom aranžmanu, srpska javnost ne bi znala ama baš ništa o, kako to pesnik kaže, „poslovima, sumnjama i snovima“ čoveka koji je koliko do juče bio predsednik Srbije, a i dalje je predsednik jedne od dveju najvećih stranaka u zemlji, samim tim i svojevrsni „šef opozicije“. Doduše, i ovo što sada znamo (naime, da nam je donedavni predsednik preplanuo i u dobroj kondiciji) više spada u tabloidni odsek zvan „gde su, šta rade“, ako ne i u pomalo socrealističku rubriku sportskih listova „kucamo na vrata zaboravljenih asova“ nego na bilo šta što bi bilo relevantno.
Jeste da je vrhunac sezone godišnjih odmora, ali opet, s obzirom na ovdašnju političku dinamiku ima nečega najblaže rečeno neobičnog u tom tako naglo pređenom putu Borisa Tadića između dveju krajnosti: od javne sveprisutnosti (predsednik smatra i ukazuje na ovo ili ono, predsednik otvara ovo ili ono, razgovara s ovim ili onim, ide ovde ili onde, mazi tele dok razgovara s domaćinom, mazi domaćina dok razgovara s teletom…) do gotovo pa javne nevidljivosti u svega dva ili tri meseca.
Još neobičnije od ovoga je da to što važi za njenog predsednika gotovo podjednako važi za Demokratsku stranku, do juče alfu i omegu svekolike srpske politike, od lokalne do globalne: stranka se retko oglašava, a njeni istaknuti pojedinci kao da se više bave međusobnim svaljivanjem krivice i odgovornosti za poraz (a verovatno i zauzimanjem startnih pozicija za preraspodelu moći unutar i dalje velike i moćne stranačke organizacije) nego nečim što bi javnosti davalo signal da je DS „na nogama“, kako nas za javnu upotrebu stalno uveravaju, mada ni sami ne deluju preterano uvereni u to.
Sve je ovo dobrim delom razumljivo, ali to ne znači da je i dobro, kako za samu stranku, tako i za Srbiju, jer nigde ne može biti dobro ako stožerna opoziciona stranka deluje dezorijentisano. Razumljivo je, kažem, zato što je Demokratska stranka pretrpela nešto što, po svim parametrima, izgleda kao veliki poraz, a da istovremeno ništa od toga, ili tek malo toga, nije „moralo“ da bude tako. Zato ono što je prešlo i još prelazi preko demokrata podseća na „savršenu oluju“, sklop savršeno koordinisanih negativnih okolnosti okupljenih na jednom mestu. Najpre, DS je, s obzirom na ogroman teret odgovornosti vladajuće stranke u kriznim vremenima, na parlamentarnim izborima prošao jako dobro: naprednjaci su osvojili tek nešto malo više glasova, ali je sa svojim tadašnjim „koalicionim potencijalom“ i tu minimalnu prednost konkurencije DS mogao lako da amortizuje.
Pri tome, demokrate su zadržale Beograd, Novi Sad i Vojvodinu, dakle političko-ekonomski najbitnije i najrazvijenije tačke Srbije. Takođe, i Boris Tadić je, po prvi put u odmeravanjima s Nikolićem dobio prvi krug. Onda je, međutim, usledio minimalan poreaz u drugom predsedničkom krugu, i tih nekoliko desetina hiljada nedostajućih „apstinentskih“ glasova je spektakularno rasparalo celu konstrukciju, i DS je ostao gotovo bez ičega, osim Vojvodine i Beograda (a ni tu nije, vidimo, sasvim bezbedan). Pri čemu se više ne zna da li se i u tom kontekstu može i dalje govoriti o jednom i jedinstvenom DS-u, ili Beograd zapravo drži „Đilasov DS“, Vojvodinu Pajtićev, a Boris Tadić… pa, on trenutno ne drži uglavnom ništa osim kancelarije u Krunskoj, to jest stranačke organizacije koja pokazuje znake raslojavanja i otkazivanja vernosti dojučerašnjem neprikosnovenom predsedniku. Prava „demokratska melanholija“, što bi rekao Paskal Brikner…
Karikatura o Tadiću, Corax
U svemu je tome najbizarnije da je ovakav rasplet posledica apsolutno neshvatljivog Tadićevog pucnja u sopstvenu nogu s raspisivanjem prevremenih predsedničkih izbora (na šta je na vreme ali zaludu upozoravan). Teško da ima ikoga na ili pri vrhu DS-a ko nije nakon 20. maja rezignirano (i veoma prekasno) razrađivao „alternativni“ scenario, bez preranih predsedničkih izbora, u kojem Tadić ostaje predsednik do kraja godine, sa te pozicije ili daje mandat demokratama za novu vladu, ili pušta naprednjake da se upletu u kučine oko formiranja vlasti bez demokrata, i tako znatno lakše osvaja još jedan mandat, a onda su već sve opcije otvorene… Samo, taj voz je prošao, kao i toliki drugi.
Da li to znači da je politička karijera Borisa Tadića završena (u šta je danas popularno i poželjno verovati)? Možda ništa u Srbiji trenutno nije tako nezahvalno za prognoziranje kao ovo. Boris Tadić dospeo je na čelo demokrata u vrlo teškim okolnostima, i trpeo je sve vreme svakovrsna (suvisla i nesuvisla) poređenja sa ubijenim Zoranom Đinđićem, gde je Tadiću ritualno, „po defaultu“, bila namenjena uloga inferiornog, pa i nedostojnog naslednika (kao što je, gle, ista bila namenjivana i Đinđiću, dok je bio živ). Pa ipak, Tadić je doveo stranku do onih cifara uticaja, rejtinga, vlasti i moći o kakvima Đinđić nije mogao ni sanjati.
Naravno, „tvrda linija“ će reći da je to učinio po cenu razvodnjavanja nekakve izvorne misije i usmerenja stranke, što nije sasvim netačno, ali ni s time ne bi valjalo baš preterivati. Zašto? Zato što to implicira zapravo sasvim netačnu tvrdnju da je DS ikada bio ideološki jasno profilisana stranka: nije, nego je kao „mejnstrim“ stranka antimiloševićevske i postmiloševićevske Srbije bio vrlo eklektičan, uporno pokušavajući da spoji nespojivo: red nacionalizma pa red antiratnog angažmana, red tvrdog antikomunizma pa red socijaldemokratije, i sve tako... Pogledajte samo ideološke profile dvanaest osnivačkih „apostola“ DS-a; to već dovoljno govori. Takvu ćete šarolikost retko naći i po boljim beogradskim restoranima.
Demokratska stranka neće moći da se istinski konsoliduje bez dobrog pretresanja svojih redova. Na drugoj strani, pri svakom „pretresanju“ ove vrste ključno je pitanje ovo: ko pretresa a ko je pretresan… Porazi u politici povlače izvesne konsekvence, ali i tu prisustvujemo jednom zanimljivom, pomalo „paranormalnom“ fenomenu. Naime, bilo je nekako „sasvim normalno“ da Nikolić, Vučić, Koštunica, Dačić i ko sve ne gube izbore i vlast a ostaju na svojim (vodećim) pozicijama u strankama; jedino se za Tadića to najednom „ne pristoji“, pa je malo teško da to ne izazove podozrenje: nije li ovaj naprasni višak dušebrižja možda pre svega u interesu onih kojima bi trajno oslabljivanje demokrata strateški išlo na ruku?
Ovo pre svega zato što Tadića objektivno u DS-u mogu da naslede samo Bojan Pajtić ili Dragan Đilas, a za Pajtića je jasno da mu to nije ni ambicija niti pravac delovanja. On će se, bio ubuduće u DS-u ili solirao, svakako držati „iznad“ Dunava i Save (što će biti mudro). Ostaje, dakle, Dragan Đilas: svakako vešt tehnokrata, ali čovek vrlo očiglednih političkih ograničenja, do i preko granice slabo artikulisanog eklekticizma. Ima li, dakle, on uopšte „format“ i šlif za tako nešto? I da li bi to bilo u strateškom interesu Demokratske stranke – i koje konkretno i kakve Demokratske stranke?
Pitanja je bezbroj, ovde smo samo zagrebali po nekima. Tome ćemo se sigurno još vraćati, jer Demokratska stranka već dvadeset i dve godine nije tek „još jedna od mnogih stranaka“, nego jedan od stožera postkomunističke političke scene u Srbiji. Bilo da je na vlasti ili u opoziciji, kad god je Demokratska stranka ozbiljnije bolovala, ni Srbija nije baš pucala od zdravlja.
