Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Arogancija bez utemeljenja, taština bez pokrića, samohvala bez osnova: na to se u velikoj meri svela politika zvanične Srbije prema manje ili više svakom važnom pitanju i problemu, a nigde se to ne vidi bolje nego kada je u pitanju odnos prema Kosovu.
Kosovo je, dakle, „lažna država“, albanski orao je zapravo kokoška, i to očerupana (pa zvanični Beograd uporno nastoji da je stavi u supu, ali ova pruža iznenađujuće uspešan otpor za jedno mrtvo živinče), kosovskim novinarima Albancima predsednik Srbije će se obraćati „na ti“ i ironično njihovog reportera nazivati „stručnjak“, šta god to značilo u sve bizarnijem Vučićevom vokabularu, a evo smo sad saznali od premijerke Srbije Ane Brnabić da se kosovsko rukovodstvo sastoji od ljudi s kojima je nemoguće racionalno razgovarati i pregovarati jer su tek „izašli iz šume“ i „svejedno im je da li je rat ili mir“. Što je, budimo realni, samo nešto uvijeniji način da se predstavnike druge strane nazove divljim urođenicima s kojima civilizovani ljudi ne mogu da nađu zajednički jezik jer ih deli predubok civilizacijski jaz.
Šta je Srbija dobila od sve te arogancije i od poze u kojoj se nosom para nebo, kombinovane s izlivima neverovatnog primitivizma i prostačke nadmenosti? Činjenica je da je miloševićevski metod držanja ubedljive većine stanovništva pod neprestanom i uglavnom neselektivnom represijom doživeo prvo moralni, a zatim i faktički, to jest vojno-političko-pravni slom, i da je Srbija kao država sa Kosova doslovno isterana, i da je niko nije zvao da se vrati.
- Brnabić: Izjave iz Prištine suprotne civilizacijskim vrednostima
- Tači očekuje od EU da osudi 'rasistički jezik' premijerke Srbije
- Kocijančič za RSE: Uvredljiva retorika uperena protiv pomirenja
Činjenica je takođe da su pokušaji prethodnih, a naročito sadašnjih vlasti da se to gubitničko stanje nekako retroaktivno izmeni za zelenim stolom neslavno propali, a da su sve vreme bili praćeni rastućom frustracijom zbog (inače, lako predvidivog) neuspeha, koji je „kompenzovan“ na doslovno infantilan način nedostojan odraslih osoba, a kamoli javnih ličnosti, političara i državnika: tako što je kosovska strana implicitno, a neretko i eksplicitno, tretirana kao nedorasli takmac kojem je zauvek suđeno da tihuje u uglu i bude srećan zbog svake mrvice koja će mu biti dobrohotno dobačena sa „prestoničkog“ stola. Nevolja je samo što je ta i takva stvarnost, ako je ikada i postojala, odavno stvar prošlosti, i da se na ovakvim iluzijama o sebi i stereotipima o drugom ne može graditi ama baš ništa. Ali se zato sasvim lepo može izgubiti sve. I što je još gore: može se ama baš ništa ne naučiti iz tog gubitka, nego nastaviti da gordo ponavljaš jednu te istu grešku.
Na ovom bi se mestu mogao staviti barem formalno razložan prigovor da se Aleksandar Vučić i oni koji su pristali da mu budu verna politička pratnja i „izvršni odbor“ njegove sve ekscentričnije autokratije slično ponašaju i prema sopstvenim sunarodnicima, sugrađanima, učesnicima u političkom i javnom životu Srbije. Sve je to u dobroj meri tačno, ali osim što je jedno tako se odnositi prema onima koji su saodgovorni za ono što radiš samom činjenicom da su te izabrali ili barem da nisu učinili ništa ozbiljno da ne budeš tu gde jesi i to što jesi, a drugo na taj način tretirati ljude koji pripadaju drugom kontekstu, ipak jeste primetan i poseban nadmeno-potcenjivački naboj prema onima koje, prema jednoj oveštaloj kultur-rasističkoj predstavi, doživljavaju kao infriorne i neravnopravne.
Uostalom, kada vajna „tehnokratkinja“ Brnabić govori o ljudima koji su „izašli iz šume“ i ne mare je li rat ili mir, o kome ona zapravo govori, a i da ne zna? Nisu li vodeći ljudi države Srbije, od Vučića pa nadalje, u dobrom delu svojih karijera savršeno odgovarali baš tom njenom opisu? Nisu li oni, naposletku, svi politički i stilski učenici i naslednici Vojislava Šešelja, koji i dan-danas u Srbiji nastupa sa iste, ne „šumske“ nego prašumske pozicije, i za to biva nagrađen jedva prikrivenim savezom sa vladajućom strukturom, i apsolutnom zaštićenošću od bilo kakvih kritika i osporavanja iz zvaničnih i poluzvaničnih medija (naprotiv, drag im je gost koji danonoćno zasipa javnost smatranjima o bilo čemu i kome, neomeđenim bilo kakvim obzirima, odgovornošću, čestitošću) i uredno upotrebljavan kao toljaga za neistomišljenike?
Šta je, dakle, rezultat dugogodišnjeg rata protiv stvarnosti uz upotrebu oruđa za masovno zatupljivanje podanika i za prostačko ponižavanje onih koji nisu i ne žele da budu „mi“? Poraz na svim frontovima, reputacioni bankrot, sto godina samoće, eldorado za kriminalce, primitivce i besprizornike. Za one koji su uspeli da nešto ovakvo naprave od jedne nekada relativno pristojne zemlje nije ni šuma, možda pre pokajnički manastir na osami – ako ih i tamo prime.
Facebook Forum