Vjeruje se da je Behgjet Pacolli najbogatiji Albanac na svijetu. No, prvi zamjenik kosovskog premijera nije se obogatio u politici, već je u politiku ušao veoma bogat. Jedni milijarder, koji je rado pristao govoriti o tom kako je stekao bogatstvo, kaže da mu je za to trebalo 40 godina rada, i stoga je srećan što ga je stekao znojem i radom.
Pacolli-jeva kompanija, koja deluje od 1990. godine, bavi se konstrukcijom i renoviranjem na području celog sveta. Radovi firme koju je on u Švajcarskoj osnovao mogu se videti širom Rusije: obnovio je Kremlj, započeo temelje novog grada, Astane, u Kazahstanu, te je dalje gradio u Iranu, Saudijskoj Arabiji, u Evropi i na Kubi. Vlasnik je luksuznog lanca Swiss Diamond hotela u Moskvi, Luganu, Kuala Lampuru, Turskoj, Astani, a od nedavno, jedan takav je i u Prištini. Pratile su ga i korupcijske afere, vodile su se istrage, ali nije bio osuđivan.
Preko svojih fondacija, kaže, da pomaže siromašnima, studentima, bolesnima. Gradi škole, bolnice, muzeje, džamije i crkve. Američki univerzitet u Prištini je 100 odsto njegova donacija. U nekoliko navrata je učestvovao i u oslobađanju taoca u Afganistanu, te i u Africi. Svoj novac kaže da je uložio i u lobiranju za nezavisnost Kosova:
"Hvala Bogu da mogu to raditi i radim to sa velikim zadovoljstvom. To me čini srećnim."
Pacolli je rođen je 1951. godine u selu Marevc u blizini Prištine. Odrastao je u dvanaesto-članoj porodici, bez vode i struje. Nakon završene srednje učiteljske i gimnazije, odlučuje se da napusti Kosovo i bolji život potraži u Evropi. Na to ga je naterao jedan slučaj koji se desio 1969. godine.
Behgjet Pacolli
"Išao sam tada registrovati geografiju, voleo sam to. Vraćajući se, sretnem grupu drugova iz Prištine, koji su bili jako lepo obučeni, u bele košulje i crne pantalone. Jedan me je pitao kako sam to obučen? Rekao je da to ne ide više, da je moglo dok smo bili u srednjoj, a sad smo studenti. Počeo sam plakati jer nisam video ni jedan drugi izlaz. Otuda sam išao pešice do sela, četiri i pol sata. Nisam znao kako sam to uradio, kojim putem, bio sam duboko u mislima. To je bilo iskustvo za mene da bolesnom nikada ne smeš reći da je bolestan ili slepom da je slep siromašnom da je siromašan. To ne smeš reći nikada. Ali, taj slučaj mene je tada naterao da idem odavde", kaže on.
Tako je on odlučio da ode za Hamburg, gde se nadao da će pronaći svog ujaka. Ali, njega nije bilo. U svakom slučaju, Pacolli se snalazi, upisuje kurs nemačkog jezika i sledeće godine upisuje fakultet, smer vanjska trgovina. Nakon uspešnog diplomiranja vraća se na Kosovo. U Pančevu i Beogradu služi vojsku, gde mu se pruža mogućnost da služi i Josipu Brozu.
"Služio sam tom čoveku sa velikim poštovanjem", ističe Pacolli.
Međutim, po povratku iz vojske, shvata da je Kosovo nudi male mogućnosti za nekoga ko je bio pun energije i uverenja da čak, kako je rekao: "I brda može da pomeri". Slučajno se odlučuje za poslovnu ponudu u Švajcarskoj, gde je 13 godina vodio jednu međunarodnu kompaniju. Ipak, 1990. odlučuje da sam pokrene svoj biznis - Mabetex Project Engeneering. Od jednog kapitala od 100.000 švajcarskih franaka, ova kompanija samo tri godine kasnije ima obrt od dve milijarde dolara. Ima široko polje delovanja. Bavi se finansijama, građevinom, menadžmentom i slično.
"Ta kompanija koju sam osnovao još uvek postoji, ali je sada multi-nacionalna kompanija, radi u 18 ili 19 zemalja sveta. Zapošljava između 10.000 do 11.000 radnika. Samo na Kosovu ima oko 2.500 radnika. U Austriji 600 - 700 ljudi. Takođe je i u Moskvi,u Nemačkoj, na Bliskom Istoku i konačno u Kazahstanu, gde sam počeo i gde i dan danas gradim Stolicu Kazahstana, grad koji već danas ima 700.000 ljudi. Jako mi je drago što sam ideolog tog projekta. Zajedno sa jednim japanskim arhitektom smo postavili prve crtice kako će izgledati taj grad. Grad se gradio na travi a danas je jedan od modernih svetskih gradova i ima 700.000 stanovnika", kaže on.
"Od kada sam ušao u politiku, odrekao sam se svakog menadžmenta moje firme. Sada živim ovde na Kosovu. Sedište firme je u Švajcarskoj, u Luganu. Radi pod švicarskim zakonom. Firma će se, koliko znam, pretvoriti u holding. Ako sve računamo, sve firme koje rade u grupaciji, prošle godine su imale obrt negde oko milijardu i 900 miliona dolara. To su velike cifre, ali to se ne računa mojim bogatstvom. To je obrt firme, to su ugovori. Normalno, od svakog ugovora, ako je dobro urađen, ostane nešto kao neto profit", konstatuje Pacolli.
Poručuje da je uspeh zagarantovan kada ljubav prema poslu postoji.
"Ako gledam nazad i gledam moju poziciju danas, mogu samo poručiti omladini da puno, puno, radi, da se zalaže. Ali, nije dovoljno uložiti samo neki novac koji imaš, ili vreme, ili fizičku energiju. Jako, jako je važno uložiti svoju dušu, u bilo kom radu, u bilo koju aktivnost. Kada se radi o nečijem dobrom rezultatu, ako se stvarno govori o tome, možete biti sigurni da je tu uložena duša čoveka. Mora se voleti ono što počneš raditi jer ako stvarno voliš, onda ti ulažeš svoju dušu. Onda rezultata mora biti. I tako je bilo u mom životu", ističe on.
Kaže da je srećan što ima veliku porodicu a koja je uvek bila uz njega. Među njima je našao ljude koji su bili spremni ići njegovim tragovima. Tako je na primer generalni menadžer kompanije njegov brat od strica, a četiri direktora unutar firme su njegova rođena braća. Stoga je i ubeđen da je višestruko bogat.
Behgjet Pacolli
"Rekao bih da sam bogat višestruko. Ekonomski živim dobro, ništa, ni meni, ni mojoj porodici ne hvali. Imam fondaciju koja godišnje daje velike pare za pomoć ljudima kojima su potrebni. Iako su potrebe puno veće i ne može se pomoći svakome, ipak se izdvaja od šest do osam miliona godišnje za takve svrhe. Veliko bogatstvo je da imam puno prijatelja koji me shvataju, cene i vole, kao i ja njih."
Ponosan je i što je uspeo da ispuni želju poznatog albanskog slikara, Ibrahima Kodre, koji je sa četiri godine emigrirao sa ovih prostora, a umetnički se razvio u Milanu:
"Imao sam sreću da ga upoznam. Brinuo sam se o njemu 15 godina. On je živeo u Milano. Voleo je Milano strašno. Svaki dan sam mu slao ljude koji su čistili njegov atelje, gde je praktično i spavao. On je ostavio testament da moram napraviti fondaciju na njegovo ime. Tu fondaciju sam napravio i moja žena rukovodi tom fondacijom u Švajcarskoj. Zove se Fondacija Ibrahim Kodra. Otvorili smo muzej u Švajcarskoj Ibrahim Kodra. Sledeći zadatak je da muzej otvorimo ovde u Prištini i u Tirani. Ostvario sam njegovu želju. Kroz to sam upao u jedan ambijent koji mi se strašno sviđa. Volim slikarstvo. Moja žena je slučajno ćerka jednog velikog slikara. Ona je time inficirala i moju kćerku, koja je sa 10 godina zauzela 2. mesto u slikarstvu u Švajcarskoj."
I pored svog ličnog uspeha, kaže da se u njemu duhovno ništa nije promenilo. Voli ljude i s toga uči strane jezike. Srpsko-hrvatski je naučio kao dete, a pored ovog govori još osam drugih jezika.
"Ako ti nekoga voliš, onda mu hoćeš ponuditi nešto. Prvo što mu možeš ponudiš je, recimo, da govoriš na njegovom jeziku. Mislim da sam ja još uvek ono dete, sa onom dušom sa sela, kada smo kao deca jedva čekali da dođe neki gost i da nam nešto ispriča. Ili, da izađemo na put i zamolimo putnika da svrati kod nas, mada mu možda i nismo imali puno toga ponuditi. Mislim da sam ostao to dete. Volim ljude, volim iskrene ljude. Ljude koje sam ranije upoznao, uvek se vraćaju. Nikada nisam vrata zatvorio, a to me naučio moj deda", zaključuje Pacolli.
