Osman: ISIS će biti vojnički poražen ali ne i sama ideja

Smatram da će ISIS nakon žestokog bombardovanja iz vadzuha i verovatno slanja kopnenih trupa, biti vojnički poražen za možda šest meseci ili godinu-dve, kaže za RSE egipatski analitičar Tarek Osman, autor svetskog bestselera „Egipat na ivici“ (Egypt on the brink).

"Međutim, sama ideja oko koju se okupili njeni pripadnici, ostaće i dalje aktuelna. Mislim na ideju da se mladi, ljuti ljudi koji nemaju posla, životnu perspektivu – okreću borbi za islam. Ta ideja će sigurno još neko vreme biti privlačna".

U intervjuu tokom međunarodne konferencije „Forum 2000“ u Pragu, Osman je ukazao na specifičnu demokragsku strukturu u arapskom svetu u kome živi 330 miliona ljudi.

„Od toga je oko 200 miliona mlađa od 35 godina. Dalje, oko 160 miliona ima manje od 20 godina. Stoga se postavlja pitanje kakav je obrazovni sistem u arapskom svetu? Veoma loš. Isto se odnosi i mogućnost otvaranja novih radnih mesta. Konkurentnost nije tako visoka.

Ne tvrdim da ovakve okolnosti generiraju džihadizam, ali podstiču ljutnju i bes. Ovde nije reč o velikom broju militanata – možda dva ili tri odsto stanovnika je sklona da podrži ili se pridruži ekstremnim organizacijama. Sama ideja džihadizma podrazumeva iskazivanje besa preko vere.

Dakle, ovo je ozbiljan problem koji se ne može rešiti samo neposrednim merama bezbednosti, već je neophodno poboljšati obrazovanje, podstaći socijalno-ekonomski razvoj i civilno društvo“, ističe Osman.

RSE: Militanti Islamske države opasno su ugrozili Kobane, mada se poslednjih dana povlače. Iako su kurdski civili stradaju i pretio im je masakr, glavni akteri, pre svega Turska, nisu bili spremni da reaguju. SAD su ograničili svoje operacije na udare iz vazduha. Stiče se utisak da je uspon ekstremista Islamske države posledica surevnjivih geopolitičkih interesa ključnih sila u regionu.

Osman: Ovde je reč ne samo o humanitarnom pitanju u kome svi saosećamo, već i o pretnji jednom narodu, mislim na Kurde, uključujući i Kurdistan u severnom Iraku koji se uspešno razvija poslednjih godina kao polunezavistan entitet. Dakle, ako taj uspešan projekat propadne zbog napada terorističke organizacije, onda na Bliskom istoku lančano prete dalji problemi.

ISIS je grupa različitih džihadista iz Iraka, Sirije, Kavkaza, Severne Afrike, Arapskog poluostrva i drugih delova sveta. Oni su se okupili pod jednom zastavom i žele da ustanove čvrstu organizacionu strukturu kao i da obezbede što više novca.

Ako analiziramo situaciju iz ugla glavnih aktera u regionu, ISIS je za njih pretnja koju treba ukloniti. Saudijska Arabija je to, na primer, uvidela jer je imala iskustvo sa pobunom džihadista 2000. godine. Slična je i pozicija Egipta zbog problema sa militantima tokom 1990-ih. Međutim, za neke druge zemlje ISIS je i instrument koji bi se mogao iskoristiti za posredno vođenje ratova (proxy war).

RSE: Za koje zemlje?

Osman: Nije ključno pitanje o kojim se zemljama radi. Na primer, mogu danas da iskoristim ISIS u sukobu sa drugom zemljom, a da sutra napadnem ovu ekstremističku organizaciju. Moja poenta je da se pojavio novi akter sa skoro 30 hiljada boraca, koji pri tom od prodaje nafte dobija najmanje milion dolara dnevno. To znači da se ovakva organizacija može na razne načine koristiti.

RSE: Potpredsednik SAD Bajden je nedavno optužio pojedine zemlje, pre svega Tursku, Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate za podršku ISIS, jer im je glavni cilj rušenje sirijskog predsednika Asada. Bajden se potom izvinio liderima ovih zemalja.

Osman: Ne mislim da su Turska, Saudijska Arabija i ostale države podržavale ISIS. Najpre, to nije organizacija sa jasno definisanom strukturom kojoj se možete pridružiti plaćanjem članarine. Reč je o prilično šarolikoj grupi kojoj možete pristupiti ako dođete sa oružjem i izrazite spremnost da se borite.

Drugo, tačno je da pojedine zemlje u sukobu ne samo sa Asadom već i Iranom koji ima veliki uticaj, između ostalog i preko Hezbolaha u Libanu – koriste razne džihadističke grupe, možda ne ISIS koji se sve više doživljava kao opasnost.

RSE: Zašto je onda Turska pasivno posmatrala kako ISIS napreduje kod Kobanea u blizini njene granice, dok su mnogi kurdski civili izloženi masakru.

Osman: Turska ima dodatni problem zbog Kurda na sopstvenoj teritoriji. Ako započne operacije na prostoru koji je uglavnom naseljenom Kurdima, to bi bila i dobra i loša vest. Dobra, jer bi operacijom protiv ISIS pomogla kurdskim civilima u Siriji. Međutim, postavlja se pitanje šta ako bi nakon sukoba njene trupe ostale u kurdskim područjima izvan Turske.

Na početku bi to bilo pozdravljeno, ali bi kasnije Kurdi to doživeli kao intervenciju i imalo bi negativne posledice i u samoj Turskoj. Dakle, vlasti u Ankari se suočavaju sa veoma komplikovanom geopolitičkom kalkulacijom i nije im ni malo jednostavno da donesu odluku.

Kada je reč o samom ISIS-u, smatram da će nakon žestokog bombardovanja iz vadzuha i verovatno slanja kopnenih trupa, ova organizacija biti vojnički poražena za možda šest meseci ili godinu-dve. Međutim, sama ideja oko koju se okupili njeni pripadnici, ostaće i dalje aktuelna. Mislim na ideju da se mladi, ljuti ljudi koji nemaju posla, životnu perspektivu – okreću borbi za islam. Ta ideja će sigurno još neko vreme biti privlačna.

Dakle, nije opasnost samo 20 ili 30 hiljada naoružanih pripadnika ISIS. On će vojnički biti neutralisan, ali neće i sama ideja.

RSE: To je ključno pitanje. Nedavno sam pročitao člana Muktade Kana, profesora iz Delavera. Njegova teza je da se ne treba fokusirati samo na oružanu borbu protiv ISIS i drugih ekstremističkih organizacija, već na uzroke koji omogućavaju njihovu mobilizaciju. U tom kontekstu, nije dovoljno samo osuđivati politički ekstremizam u islamskom svetu, već i teološki, tačnije salafizam, čije jednostano i pojednostavljeno interpretiranje principa islama presudno utiče na oblikovanje militantnih grupacija. Takođe, pretnja ISIS-a je simptom neuspeha u upravljanju, nedostatka demokratije, kulture netolerancije kao i geopolitičkih kalkulacija.

Osman: Ne slažem se u potpunosti sa ocenom gospodina koga ste pomenuli. Prema mišljenju zapadnjaka, džihadizam se pojavio nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. Međutim, za nas na Bliskom istoku jačanje džihadista je okončano manje više oko 2000. godine.

Uspon džihadista je počeo 1970-ih i trajao do 1990-ih. Krajem 1990-ih, po okončanju žestokih sukoba u Alžiru, pokret islamskih militanata je bio u opadanju.

Zapad se probudio tek nakon 11. septembra i napada na Njujork. Želim da naglasim da je ideja džihadizma u opadanju bez obzira na uspon ISIS.

Međutim, veoma je važno to što ste pomenuli oko uzroka i korena džihadizma. Ovde nije reč samo o grupama koje se iznenada pojave, naprave haos i onda pokušavamo da se borimo protiv njih.

Ukazao bih na dva veoma bitna momenta. Najpre, o demografiji na Bliskom istoku. U arapskom svetu danas živi 330 miliona ljudi. Od toga je oko 200 miliona mlađa od 35 godina. Dalje, oko 160 miliona ima manje od 20 godina. Stoga se postavlja pitanje kakav je obrazovni sistem u arapskom svetu? Veoma loš. Isto se odnosi i mogućnost otvaranja novih radnih mesta. Konkurentnost nije tako visoka. Veoma mali broj stanovnika Bliskog istoka može da čita na engleskom i da se uključi u međunarodne tokove.

​Ne tvrdim da ovakve okolnosti generiraju džihadizam, ali podstiču ljutnju i bes. To se vidi na primeru Iraka, Sirije i Libije, kojoj se ne posvećuje dovoljna pažnja. Ovde nije reč o velikom broju militanata – možda dva ili tri odsto stanovnika je sklona da podrži ili se pridruži ekstremnim organizacijama. Sama ideja džihadizma podrazumeva iskazivanje besa preko vere.

Dakle, ovo je ozbiljan problem koji se ne može rešiti samo neposrednim merama bezbednosti, već je neophodno poboljšati obrazovanje, podstaći socijalno-ekonomski razvoj i civilno društvo.

Međutim, veliki je problem nepostojanje konkurentnosti. Ako veliki broj ljudi ne može da pronađe posao, onda je to katastrofa. Za otvaranje novih radnih mesta neophodna je konkurentnost.

RSE: O situaciji u Egiptu. Pre tri godine izbila je revolucija, nazvana „Arapsko proleće“...

Osman: Nikada nisam voleo taj naziv...

RSE: Nije bitan naziv. Na početku su u pokretu za demokratske promene glavnu reč imali mladi i liberalno orijentisani ljudi. Na kraju je ispalo da su „Muslimanska braća“, koja su posmatrala sa strane ta zbivanja, „preotela“ tekovine revolucije. Međutim, voleo neku „Muslimansku braću“ ili ne, oni su došli na vlast na u osnovi demokratskim izborima. U međuvremenu, šef države Morsi je zbačen i armija je preuzela vlast. Mnogi građani su očito razočarani ovakvih ishodom nakon trogodišnje borbe.

Osman: Način na koji ste postavili pitanje zvuči lepo, ali je pogrešno. Vi polazite od pretpostavke da je u Egiptu 2011. na ulice izašla ogromna masa liberalno i sekularno orijentisanih građana koji su težili istinskoj demokratiji nasuprot staroj državi.

RSE: Znam da su liberali u Egiptu u manjini, ali su podstakli promene i aktivno se borili.

Osman: Zato i pominjem to veoma bitno ograničenje. Egipat ima oko 85 miliona stanovnika. Mnogi od njih podržavaju „Muslimansku braću“ kao i sadašnji režim i predsednika (Sisi) koji je pobedio na izborima koje je nadgledala Evropska Unija.

Pravi problem u Egiptu nije sukob „Muslimanske braće“, odnosno političkog islama sa sadašnom vlašću, već generacijski jaz. Naime, u poslednjih 60-ih godina u celom arapskom svetu se vladalo prema strogo utvrđenoj vertikalnoj šemi od vrha ka dnu sa presudnom ulogom države: dinastije, vojne uprave, velikih institucija koji su nametali običnim ljudim način života, po sistemu – „mi znamo šta vam treba“. Da ponovo pomenem demografsku strukturu u arapskom svetu u kome je mnogo mladih koji nasleđuju samo neuspehe.

Ova mlada dama koja sluša naš razgovor, u poslednjih 20 godina mogla je da vidi u svojoj zemlji, u Češkoj republici, uglavnom primere uspeha: efikasnu tranziciju, povećanje bogatstva društva, članstvo u EU. Dakle, ona i ostali mladi Evropljani u osnovi žive u uspešnim društvima koja im pružaju mogućnosti.

Za razliku od njih, mladi Arapi nasleđuju i suočavaju se sa neuspesima. Oni ne mogu da se pohvalno izraze o svojim liderima. Stoga oni ne odbacuju samo aktuelne režime, već čitavu državnu i društvenu strukturu u poslednjih pola veka. Oni žele nešto potpuno drugačije.

RSE: U tom kontekstu da li dolazak generala Sisija na čelo egipatske države obezbeđuje stabilnost, dok je to, istovremeno, korak nazad u demokratizaciji Egipta?

Osman: Ponavljate istu tezu. Svakako da njegova pobeda garantuje stabilnost. Njega mnogi podržavaju, kao što je nemali broj građana protiv aktuelnih egipatskih vlasti. Međutim, nije ključno ko je za a ko protiv Sisija.

Suštinsko pitanje je da u zemlji od 85 miliona stanovnika, oko 60 miliona ne učestvuju u političkom procesu i besni su na obe strane i sve političare. Onda se nameće dilema, da li će i na koji način ova armija od 60 ljudi uticati na promene. Da li će deo njih protestvovati na ulicama ili se angažovati u okviru civilnog društva, kako bi ojačali svoju moć i formirali nove političke partije, kreirali nove narative, dobili posao.

RSE: Da li ste optimista da je to moguće u dogledno vreme?

Osman: Optimista sam u vezi budućnosti ove regije u narednih deset godina jer je kvalitet mladih Arapa u višoj srednjoj kao i srednjoj klasi mnogo bolji nego u poslednjih 40 godina, pre svega u Egiptu. To je veliki plus.