Vladimir Beara, jedan od najvećih golmana sa prostora bivše Jugoslavije, preminuo je u ponedeljak u Splitu u 86-toj godini. Veliki Vladimir, Baletan sa čeličnim šakama i Čovek od gume, što su bili nadimci legende Hajduka, Crvene zvezde, ali i reprezentacije Jugoslavije, bio je jedna od najcenjenijih ličnosti, kako među sportistima tako i među sportskom publikom.
Čitava javnost bivše Jugoslavije, a pogotovo u Srbiji i Hrvatskoj sa tugom je dočekala vest o smrti Vladimira Beare, jedne od najvećih sportskih legendi sa ovih prostora, i po mnogim njegovim savremenicima i kolegama najboljeg golmana koga je svet ikada imao.
Čoveka koji do slučajnog početka svoje karijere uopšte nije razmišljao o bavljenu fudbalom.
Međutim, ubrzo su ga njegovi nastupi, prvo za matični splitski Hajduk, potom reprezentaciju tadašnje Jugoslavije i Crvenu zvezdu lansirali među najveće sportske zvezde pedesetih godina.
“Kiša pada, trava raste, a Beara pravi laste” – glasila je jedna od pesmica spevanih njemu u čast, dok se za njega vezivala i izreka “Brani kao Beara”.
Dragan Pantelić, nekadašnji reprezentativni golman u zenitu Bearine karijere bio je tek dečak koji je preko radijskih prenosa slušao o njegovim izuzetnim odbranama. Svi dečaci tada su želeli da budu Veliki Vladimir, priča Pantelić.
„On je bio idol tog vremena svih nas koji smo voleli da budemo golmani. Svi smo ga poštovali i želeli da budemo Vladimir Beara. Zamišljaš da je to nešto vanserijski, vanzemaljac neki, nešto što je zaista nesvakidašnje. On je u to vreme dominirao i bio je vrhunski reprezentativac i klupski golman.“, priseća se Dragan Pantelić.
Karijeru tokom koje je, osim Hajduka i Zvezde, igrao i u Nemačkoj započeo je davne 1946. godine. Štampa i sportski almanasi opisuju ga kao elegantnog čoveka, čiji su skokovi na fudbalskom terenu osvajali lepotom.
Kako je posleratni električar prešao put do jednog od najuspešnijiih sportista sa ovih prostora? Slaven Alfirević, dugogodišnji sportski novinar Slobodne Dalmacije, otkriva neobičnu anegdotu sa početka Bearine karijere.
“Da je njega trener Hajduka Luka Kaliterna uočio da li u kazalištu na nekim probama ili je negdje statirao… Uglavnom imao je neke pokrete kao baletan, kao plesač i pozvao ga je da dođe tu svoju gipkost da okuša na nogometnom terenu. I tako se Vladimir Beara tu negdje u prvim godinama poslije rata pojavio. I tako je zapravo počela jedna veličanstvena karijera čovjeka od gume, akrobate među vratnicama i sve ono što ga je pratilo svi ti epiteti kojima su se novinari koristili kako bi ga što bolje oslikali.”, kaže Alfirević.
Devet godina Beara je branio u splitskom Hajduku i pet godina u Zvezdi, što se poklapa sa trofejnim sezonama tih klubova. Dres reprezentacije Jugoslavije nosio je 9 godina i za to vreme doživeo zvezdane trenutke.
Nakon utakmice sa Engleskom na čuvenom Hajberiju dobio je nadimak Veliki Vladimir. Odbranio je penal legendarnom Ferencu Puškašu, dok je svojevremeno najbolji evropski golman Lav Jašin tvrdio da je Beara bolji od njega.
Nekadašnji igrač Hajduka i reprezentativac Blaž Slišković Vladimira Bearu odlično pamti iz trenerskih dana. Priseća se da je za njega i sve njegove saigrače uvek imao sijaset fudbalskih, ali i životnih saveta.
„Nemojte da se zanosite da će ovo fino vrijeme i ovo što proživljavate trajati vječno. Nemojte sve uvijek podrijediti lopti pokušajte i školu ili nešto raditi mimo, da biste mogli od toga kasnije živjeti. Jer od nogometa možete živjeti 10-15 godina i to je sve ono što ćete zaraditi. Ako nešto ne završite drugo, jednog dana s može desiti da završite na ulici. Takve nam je neke stvari govorio koje su životne priče.“, priseća se Beare Blaž Slišković.
Vladimir Beara bio je učesnik tri svetska prvenstva i jednom je branio za reprezentaciju Evrope. Posle igračke karijere bavio se trenerskim poslom u inostranstvu i na prostoru bivše zajedničke države uključujući i Hajduk i Crvenu zvezdu.
Slaven Alfirević podseća da je zaslužan za stvaranje nekolicine golmanskih asova jer je bio nesebičan u prenošenju svog velikog znanja.
„On je ostao poseban jer je bio na neki način samouk. Prenosio je to svoje znanje i umijeće koje je sticao sam svojom mudrošću kasnije na velike vratare. Krasila ga je, prije svega, jednostavnost. On je bio, što se kaže, običan čovjek, čovjek iz naroda. Omiljen, pristupačan, rado bi sjeo bilo sa kim u društvu. Prepričavao svoje anegdote, doživljaje. Ostaje upamćen kao veličina koju nije lako doseći, a pogotovo ne nadmašiti.“, zaključuje Alfirević.
Sahrana Vladimira Beare je u sredu na splitskom groblju Lovrinac.
