Kolektivno proterivanje ljudi iz jedne zemlje u drugu, populizam i ksenofobija su gorući problemi izbeglica, a bavljenje pitanjima njihove zaštite je postalo politički klizav teren, rekao je za Radio Slobodna Evropa (RSE) pravnik iz Srbije Nikola Kovačević.
Kovačević je dobitnik regionalne nagrade koju dodeljuje Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) za izuzetan doprinos u pomoći izbeglicama, raseljenima i ljudima bez državljanstva.
Ove godine, nagrada je prvi put dodeljena predstavniku iz Srbije, a Kovačević je dobio zbog pravne pomoći i doprinosa u razvijanju sistema azila u Srbiji, borbe protiv takozvanih "pushback-ova" - prisilnog, ilegalnog vraćanja ljudi iz jedne zemlje u drugu i zagovaranja prava izbeglica naspram populista.
Motivacija za dalju borbu
RSE: Kakav je osećaj, i odnos satisfakcije zbog nagrade i situacije u Srbiji, ali i drugim zemljama kada je reč o izbeglicama sa Bliskog istoka?
Kovačević: Kada je reč o nagradi, počastvovan sam što je moje ime uopšte uzeto u obzir za jedno tako veliko priznanje, a posebno uzimajući u obzir ko su bili dosadašnji dobitnici u Evropi i širom sveta. To su uglavnom ljudi i pojedinci koji su svojim delima i svojim radom sa izbeglicama pokazali visok stepen požrtvovanosti. Neizmerno sam srećan što je pre svega Kancelarija UNHCR-a u Beogradu prepoznala moj sad već gotovo desetogodišnji rad i to će predstavljati dodatnu motivaciju da nastavim da delujem u ovoj oblasti.
Kada je reč o poređenju te nagrade sa onim kakvo je stanje i u našoj zemlji ali i šire, u prethodnih deset godina koliko sam prisutan u sistemu azila, bilo je i uspona i padova. Sada već imamo određeni broj ljudi (izbeglica) koji je tu i sa kojima radimo na njihovoj inkluziji. Iako su ti brojevi mali kada pogledamo Nemačku ili Švedsku koje su uglavnom zemlje destinacije, ipak su postignuti određeni uspesi.
Sa druge strane, kada vidimo kakva je generalno situacija u celoj Evropi, vidimo da je sve teže zagovarati ljudska prava izbeglica i tražioca azila. Došli smo u neki period istorije kada je pristup izbegličkoj zaštiti postao težak i kada zapravo živimo u vremenu kada je bavljenje ovom temom postalo politički klizav teren.
Teren u kome vrlo često mogu da profitiraju populisti, ljudi sa teorijama zavere i mnogo je teže danas nego pre pet, šest ili čak deset godina kontra argumentovati takve stvari.
Kolektivno proterivanje na granicama
RSE: Vratićemo se na pitanje zašto je to tako. Zastupate ove ljude, šta su u Srbiji bili najveći izazovi?
Kovačević: Moj osnovni posao je da zastupam one ljude koji hoće da ostanu u Srbiji. U periodu 2015. i 2016. godine smo svi zaboravili da Srbija mora da razvija sistem azila, kako zbog toga što smo potpisali Konvenciju o statusu izbeglica, tako i zbog toga što je to sastavni deo obaveza u procesu evropskih integracija.
U okolnostima kada na dnevnom nivou imate više hiljada ljudi koji ulaze i kada je više od milion ljudi u tom periodu prošlo našom teritorijom, razumno je da fokus bude na humanitarnoj pomoći, na egzistencijalnom minimumu koji jeste bio omogućen.
U tom periodu je postojalo nas nekoliko koji su rekli da ima nekih ljudi koji hoće da traže azil i koji hoće da ostanu, nije da svi hoće da prođu. I onda posle 2016. godine, taj broj počinje da raste i moramo da uđemo u određene pravne probleme koji treba da se prevaziđu da bi se taj sistem razvijao.
Paralelno sa tim su, nažalost, počele da se uspostavljaju neke prakse na granicama svih država i već tada vidimo tragove nečega što je danas postalo uobičajeno, a to je da je velikom broju ljudi uskraćen pristup međunarodnoj zaštiti na samoj granici.
Danas se to dešava na svakoj granici, pogotovo na spoljnim granicama Evropske unije i jasno je da više nismo mogli da se bavimo samo time ko hoće da ostane ovde, već smo morali da prebacimo fokus na dokumentovanje i kasnije na postavljanje određenih pravnih pitanja u pogledu tih graničnih praksi.
RSE: Govorite o takozvanim pushbackovima.
Kovačević: Ili o nečemu što mi pravnici zovemo kolektivno proterivanje. Proterivanje u kome jednog čoveka ili grupu ljudi vraćate iz jedne zemlje u drugu bez ikakve pravne procedure, bez razmatranja njihovih individualnih okolnosti, bez da vidite šta će se njima desiti ako ih tamo vratite.
To je nešto što je danas, uz populizam i ksenofobiju koja je rastuća, gorući problem. Mi koji živimo u Srbiji svakodnevno možemo da svedočimo o vraćanju ljudi iz susednih zemalja u našu zemlju. Tu često ima i nasilja. Ima raznih drugih stvari koje same po sebi nisu u redu i ne treba da budete pravnik da biste znali da niko nikoga ne treba da tuče. I u ovoj zemlji i šire u Evropi moramo pod hitno da shvatimo zašto je važno da se izbeglicama omogući pristup zaštiti.
RSE: Koliko je ljudi trenutno u Srbiji, koji pokušavaju da pređu granice ka zemljama Evropske unije?
Kovačević: U Srbiji konstantno u prethodnih nekoliko meseci boravi između četiri i pet hiljada ljudi. Sa onima koji su u neformalnom sistemu i koji borave van ustanova pod nadležnošću Komesarijata za izbeglice i migracije, verovatno ih je šest, sedam. Velika većina njih ne vidi Srbiju kao zemlju destinacije.
Raste broj zahteva za azil
Ali isto tako, kao neko ko zastupa te ljude, moram da kažem da broj onih koji su zainteresovani da podnesu zahtev za azil u Srbiji postepeno raste, iz više razloga. Jedan je vrlo često taj što ne mogu više - neću da pokušavam, nemam para, neću sa krijumčarima ili mi se više smučilo da kad god probam, nešto mi se desi.
RSE: Koliko je to ljudi?
Kovačević: Ima više stotina ljudi koji su u postupku azila u Srbiji. Nije više ni zanemarljiv broj ljudi koji su dobili azil, mislim da ih je sada nešto više od 200.
Pogotovo u prethodnih šest meseci su počele da se dešavaju stvari koje do sada nisu, jer su neki od njih počeli da upisuju fakultete, da traže poslove koji nisu samo u nekom neformalnom sistemu, već da rade i za neke kompanije.
Konvencija o statusu izbeglica nije propisala nekome pravo da traži azil, ona je propisala i šta određena država mora da stvori od uslova da bi taj neko mogao ponovo da uspostavi svoj život. To je i krov nad glavom i da jede i da pije i da se leči, ali isto tako i da nastavi školovanje, da pristupi tržištu rada, da svoja znanja i veštine koja je doneo iz svoje zemlje unese u novo društvo, koje ima obavezu da mu da međunarodnu zaštitu, ali kojem on isto tako može da doprinese ako hoće. I to treba podstaći.
U prethodnih deset godina sam imao prilike da radim sa sjajnim ljudima koji pričaju i po sedam, osam jezika, koji su bili inženjeri, pravnici. Među tim ljudima kroz našu zemlju je prošlo ne znam koliko njih koji su ovom društvu itekako mogli da doprinesu. Isto tako, neki od njih koji su ostali imaju kapacitet da doprinesu.
Prvi pomaci ka uključivanju u društvo
RSE: Koliko ljudi danas radi ili studira u Srbiji?
Kovačević: Svake godine se izda oko 300 ili 400 ličnih radnih dozvola. To su i tražioci azila i ljudi koji su dobili azil. U toj brojci ima i onih koji na šest meseci obnavljaju dozvolu što znači da verovatno između 200 i 300 ljudi ima pravo da pristupi tržištu rada.
Profesije kojima se ti ljudi bave su različite. Dobar deo za koje znam, a pogotovo zbog poznavanja retkih jezika, rade kao prevodioci za međunarodne organizacije. Rade kao kulturni medijatori. Postoje i razne kompanije koje pokušavaju da imaju inkluzivne programe što je takođe novina koju do sada nismo imali u Srbiji.
Sa druge strane, postoje ljudi koji su došli sa izraženim talentima za umetnost, slikarstvo. Tu su dva dečaka iz Avganistana koji su upisali Fakulet primenjenih umetnosti. Jedna devojka iz Burudija i jedan dečko iz Libije su upisali faklutete.
To je malo u odnosu na ukupan broj ljudi koji je ovuda prošao, ali ovih primera nije bilo pre. Pre smo imali situacije da neko dobije azil, ali ode jer nema priliku da se uključi.
RSE: Zašto većina ljudi ne želi da ostane u Srbiji?
Kovačević: To su socio-ekonomske prilike. Nije lako integrisati se u društvo, pogotovo ono u kome sigurno ne postoje iste prilike za integraciju. Nijedno društvo, nijedna zemlja neće biti poželjna za ostanak ni izbeglica, ni našeg stanovništva dokle god se socio-ekonomske prilike ne poprave.
Neće se ponoviti 2015. godina
RSE: Da li očekujete da će se broj ljudi koji dolaze u Srbiju povećavati zbog situacije u Avganistanu?
Kovačević: Moja procena je da se 2015. i 2016. godina nikada neće ponoviti.
Da li je promena koja se desila u Avganistanu i koja je vrlo zabrinjavajuća nešto što može da pokrene veći broj ljudi nego što je to bio slučaj do sada - jeste. Ti ljudi će verovatno u povećanom broju dolaziti ovde, ali sumnjam da će to biti nešto što će podsećati na 2015. i 2016. godinu.
Niti ti ljudi mogu lako da napuste Avganistan zbog toga što Avganistan kontroliše jedna grupacija, to su talibani i oni ne dozvoljavaju tako lako da se ode odatle. Svi znamo koja je poteškoća bila sa evakuacijom.
Isto tako, 2015. godine su ljudi samo išli iz jedne zemlje u drugu, zadržavanja su bila 24 ili 48 sati. Danas je stvar dosta drugačija i vraćamo se na početak priče o tome kako je pristup zaštiti otežan zbog uspostavljanja graničnih praksi duž cele jedne rute koja, podvlačim, ne sme da bude takva.
Dakle, verujem da će brojevi biti veći, pogotovo ljudi iz Avganistana koji su i do sada na ovim prostorima bili najbrojnija populacija. Ali isto tako ne mislim da će se ikada ponoviti ona seoba naroda, one biblijske scene koje smo gledali.
RSE: Kakav odgovor vlasti u Srbiji i drugim državama očekujete?
Kovačević: Svako ko je svoju zemlju porekla napustio u strahu od progona, trpljenja ozbiljne nepravde, od nasilja opštih razmera, je neko ko je po definiciji izbeglica.
Svaka od naših zemalja, svaka evropska zemlja je potpisnica Konvencije o statusu izbleglica. U odnosu na sve te ljude, bez obzira na vreme i uzroke napuštanja zemlje porekla obaveza je jasna - moraju da imaju pristup zaštiti, dostojanstven tretman i na granici i unutar teritorije i kada dobiju međunarodnu zaštitu u bilo kojoj od ovih zemalja, uključujući i Srbiju, oni moraju da imaju uslove da se uključe u društveni, kulturni, privredni i svaki drugi život jer to je ono što njima pripada.
To su njihova prava, to nije ničija milostinja i to je nešto što im je priznato, kao što je priznato belom evropskom čoveku posle Drugog svetskog rata.
Nasleđe Evrope i nasleđe Konvencije o statusu izbeglica iz 1951. godine je nešto što moramo da štitimo i ne smemo da zaboravimo jer ako to zaboravimo, bojim se da će se desiti nešto daleko gore od onoga što gledamo danas i neće se reflektovati samo na izbeglice, već na sve nas.
Ta Konvencija je proizvod čovečanstva pod vođstvom Evrope koje je izašlo iz najmračnijeg perioda u istoriji našeg kontinenta. Svako od nas ponovo može da se nađe u situaciji da jednog dana mora da napusti svoj dom i da nema izbora. Zbog toga to moramo da štitimo.
Zaboravili smo na solidarnost
RSE: Da li je evropska politika štiti, da li se i šta od 2015. godine do danas promenilo?
Kovačević: Od 2015. naovamo ne vidim jedinstvenu politiku i problem je što smo svi malo zaboravili šta je to solidarnost. Od te 2015. naovamo se pokazalo kako nije došlo do konsenzusa oko rešavanja gorućih pitanja koja se dešavaju pre svega na Bliskom istoku. Kao da je svako za sebe - muko moja pređi na drugoga i neću ja time da se bavim.
Onda imamo i neke momente kao što je ova solidarnost sa Avganistancima, pa će se određeni broj tih ljudi razmestiti. Ali, sve su to neki mali fragmenti u jednom opštem sivilu u kome nema jedinstvenog odgovora.
RSE: Šta to konkretno znači za ove ljudi? Imali smo priču jednog momka iz Iraka koji je pokušavao da pređe severne granice Srbije, doživeo je nebrojeno pushback-ova i nedavno nam se javio da je stigao u Austriju. Sada je u prihvatnom centru u toj zemlji. Kakva je njegova dalja sudbina?
Kovačević: Biti iz Iraka, Sirije ili Avganistana je do 2014. bilo nešto što uglavnom nije bilo problematično za postupak azila. Onda smo ušli u fazu 2015. i 2016. kad su Sirijci uzeli primat, pa je u tom periodu i sve do početka 2020. relativizovana bezbednosna situacija u Avganistanu. Stopa priznavanja međunarodne zaštite Avganistancima je sa 80, 90 posto pala na 50, 60. A onda smo videli šta se desilo.
Širom Evrope skloništa za izbeglice iz Avganistana
Kakvi su izgledi nekoga iz Iraka sada kada su sva svetla na Avganistanu, a još uvek je i Sirija aktuelna, zavisi od njegove priče. Svaki slučaj je priča za sebe. Taj čovek ima pravo da se njegova priča čuje i da se ustanovi da li je on izbeglica ili nije.
Migracije i pad nataliteta
RSE: Kako tumačite potpis predsednika Srbije Aleksandra Vučića na zajedničku deklaraciju lidera Mađarske, Poljske, Češke i Slovenije na nedavnom demografskom samitu u Budimpešti u kojoj se navodi da migracije ne bi trebalo da budu odgovor na pad nataliteta u Evropskoj uniji i poziv zemljama članicama da porodičnu politiku drže pod nacionalnom nadležnošću?
Kovačević: Pad nataliteta nema nikakve veze sa migracijama, niti migracije imaju ikakve veze sa padom nataliteta u jednoj populaciji. Ove migracije o kojima danas pričamo su prinudne migracije, prinudna pomeranja. To je pomeranje ljudi koji nisu krenuli da izleče belu kugu ni u jednoj od ovih zemalja, nego su krenuli jer su izgubili sve što su imali u životu.
Nije sporno, i smatram da svaka država treba da ima odgovarajuću populacionu politiku i da se generalno učini da svaka od ovih država bude dobro mesto za život naših ljudi. Ali, migracija u beli svet nema apsolutno nikakve veze sa ratom u Iraku, Siriji ili Avganistanu.
Požari populizma
RSE: Jedan od razloga zbog kojeg ste dobili nagradu je i zagovaranje prava prava izbeglica naspram populista. Koliko je danas u Srbiji jaka antimigrantska retorika i od koga dolazi?
Kovačević: Od različitih grupacija, udruženja građana, da li su to političke partije, nekada čak i parlamentarne, ili su to neke formalne ili neformalne grupe koje deluju tako da ih treba zabraniti.
U svakom slučaju, nekoliko mantri se stalno ponavlja. Jednu smo spomenuli, a to je ta bela kuga, što nema veze sa realnošću. Druga je da postoje tajni sporazumi sa nekim Austrijama i drugim zemljama koji podrazumevaju da će, pošto nam odlaze mladi ljudi, da se vrati 600 hiljada izbeglica. Nije mi bilo teško i računao sam koliko u teoriji najviše njih može da se vrati i to je možda oko dvadesetak hiljada pod uslovom da je Srbija jedina zemlja koja ih vraća.
Kada čujete da tako nešto izgovori neko ko ima mesto u parlamentu i prostor pred celim auditorijumom, jasno je sa čime se suočavamo i koliko populizam lako pusti i napravi požar, a koliko ga je posle teško ugasiti.
Ne verujem da smo mi ksenofobno društvo, ali mogu da poverujem u to da će, ako se nešto ne uradi, ksenofobija da se proširi kao požar ovim društvom.
RSE: Nagrada koju ste dobili je ustanovljena 1954. i nosi ime norveškog naučnika, diplomate, humanitarca, prvog visokog komesara za izbeglice i dobitnika Nobelove nagrade za mir Fridtjofa Nansena.
Među inicijativama koje je pokrenuo i uveo je bio i takozvani "Nansenov pasoš", sertifikat koji je omogućio da više od 450 hiljada izbeglica i ratnih zarobljenika posle Prvog svetskog rata, ali i druge izbeglice poput jermenskih, pronađu novi dom ili da se ponovo nastane u svojim zemljama.
Nansen je verovao da sve nacije "treba da stoje zajedno kao braća".
Kovačević: Ni tada nije bilo jedinstva u Evropi, i tad je bilo Istoka i Zapada i strana pobednica i strana gubitnica. A taj gospodin Nansen je smatrao da, bez obzira što je možda bio na onoj zapadnoj strani, treba da se vodi računa i šta se dešava sa gladnim ljudima u Sovjetskom savezu.
Koliko god danas po pitanju azila, izbegličke zaštite i migracija generalno, ne možemo da kažemo da se Evropa drži kao braća, ne možemo da kažemo da ona nekada nije imala taj bratski odnos po tom ovom pitanju.
Koliko god sa današnjim pokazateljima to bilo teško, želim naivno da verujem da i dalje u toj Evropi, kojoj pripadamo i mi, postoji kapacitet da se ljudima koji pate, koji su pobegli iz svojih zemalja i kojima treba pomoć, pomogne.
Facebook Forum