Nezavršen posao: 20 godina od uvođenja evra

Autori: Dragan Štavljanin, Masha Durkalić

Evro puni prvog januara 20 godina. Uprkos sumnjičanjima i krizama kroz koje je prolazio, stekao je "punoletstvo", postavši druga valuta u svetu i jedan od simbola evropskog projekta, bez obzira na iskušenja sa kojima se suočava.

Kreiranje Evropske monetarne unije (EMU) se smatra jednim od najvažnijih događaja nakon pada Berlinskog zida, zajedno sa stvaranjem jedinstvenog tržišta, raspadom Sovjetskog Saveza i ujedinjenjem Nemačke.

Kada su 1998. potpisani sporazumi o uvođenju zajedničke valute, smatralo se da će uspešna monetarna unija "svuda promovisati slobodnu i efikasnu trgovinu".

Ekonomista i nobelovac Robert Mandel (Mundell), koji je smatra "ocem" evra, svojevremeno je napisao u Volstrit džornelu (The Wall Street Journal) da će "benefiti proizilaziti iz transparentnosti utvrđivanja cena, stabilnosti očekivanja i smanjenje troškova transakcija".

Predsednik Evropske centralne banke (ECB) Mario Dragi uporedio je svojevremeno evro sa bumbarom - "čudom prirode" - koji po svojim karakteristikama ne bi mogao da leti, ali ipak to nekako čini. On je to izjavio na vrhuncu grčke dužničke krize kada su mnogi brinuli hoće li se evrozona ubrzo raspasti. Međutim, obezbeđivanjem velikih količina gotovog novca, ECB i Dragi su uspeli da očuvaju san o zajedničkoj valuti.

Obećavajućih prvih 10 godina

Evro je u početku postojao samo kao virtuelna valuta u računovodstvenim i finansijskim transakcijama i koristilo ga je 11 država.

Tri godine kasnije su u promet ušle evro kovanice i novčanice. Kasnije se pridružilo još osam zemalja, a moglo bi se uključiti još sedam nakon što ispune kriterije.

Zajedničku valutu koristi 340 miliona ljudi u 19 zemalja. Još 175 miliona ljudi izvan evrozone ili koriste evro ili svoju domaću valutu ravnaju u skladu s evrom. Oko 38 procenata populacije u evrozoni nije koristilo nijednu drugu valutu u svom životu.

Na početku je bilo otpora njegovom uvođenju jer se smatralo da će dovesti do rasta cena. U Nemačkoj je čak dobio nadimak "teuro", po nemačkoj reči za skupo.

U vreme uvođenja, jedan evro iznosio je 1.1747 dolara, da bi samo za dve godine izgubio 30 odsto vrednosti. Nakon toga, ECB je, zajedno sa ostalim centralnim bankama članica grupe sedam najrazvijenih (G7), intervenisala na tržištu da bi sprečila dalji pad evropske valute.

U skladu s očekivanjima, stvaranje evra povećalo je tokove kapitala unutar evrozone. Prekogranična potraživanja banaka su porasla od ispod 1.000 milijardi evra 1998. godine do blizu 10.000 milijardi 2008, prenosi Fajnenšel tajms (Financial Times). Unutrašnja trgovina u evrozoni se više nego udvostručila između 1999. i 2008. godine.

Ubrzo je postao druga najznačajnija valuta u svetu posle dolara. Tako je od 17 odsto na početku, deceniju kasnije 27,6 procenta svetskih deviznih rezervi bilo u evrima. Bez obzira na oscilacije, udeo evropske valute nikada nije pao ispod 20 odsto, čini 36 procenata svih svetskih uplata, a centralne banke drugih država poseduju 2.400 milijardi evra u deviznim rezervama.

Kriza 2008. godine - izazov za opstanak evra

Globalna ekonomska kriza 2008. pogodila je i evrozonu, pa se čak strahovala da će se raspasti. "Brojni investitori su došli do zaključka da je jedini način izbavljenja za zemlje pogođene krizom da izađu iz evrozone", rekao je Mario Dragi. "Plašeći se prelaska u valute niže vrednosti, investitori su prodavali domaću imovinu."

No, zemlje članice evrozone preduzele su različite mere kako bi ostale zajedno. Tako je 2010. stvoren Evropski sistem finansijske stabilnosti (European Financial Stability Facility), kao privremeni krizni mehanizam u cilju obezbeđivanja finansijske pomoći Irskoj, Portugalu i Grčkoj, od 175 milijardi evra. Kasnije je formiran Evropski mehanizam za stabilnost (European Stability Mechanism), stalni samostalni fond za finansijsku pomoć sa maksimalnom količinom pozajmica do 500 milijardi evra.

Mario Dragi se smatra zaslužnim za spasavanje evra 2012. godine i tada je izgovorio sada legendarne reči da će ECB, učiniti "šta god bude potrebno" da sačuva jedinstvenu valutu.

Velika podrška građana evru

Kada je Grčka primila 2010. godine međunarodni paket pomoći, te spašavana irska ekonomija od kolapsa, samo 51 odsto ispitanika u istraživanju Evropske komisije je ocenilo da je jedinstvena valuta dobra za njihovu zemlju.

Međutim, krajem ove godine 64 procenta ispitanika je odgovorilo da je evro dobar za njihovu zemlju, a čak 75 odsto da je koristan za Evropu, bez obzira na jačanje evroskeptičnih i populističkih pokreta širom starog kontinenta. Time se razbija predodžba da u mnogim zemljama opada naklonost prema evru. To je najveća podrška projektu zajedničke valute otkako je Evropska komisija počela da meri raspoloženje građana 2002. godine. Jedino u Litvaniji i na Kipru, većina ispitanika ima negativno mišljenje o evru.

Zanimljivo je da uprkos velikim ekonomskim i socijalnim nedaćama sa kojima se suočili stanovnici Grčke zbog veoma restriktivnih uslova pod kojima su odobreni međunarodni zajmovi, 60 odsto njih smatra da je evro dobra opcija po njihovu zemlju.

Slično je i u Italiji. Njen ekonomski rast je već duže vreme anemičan, ima treći po veličini dug na svetu - posle SAD i Japada - a aktuelna populistička vlada preti da napusti evrozonu. Međutim, 57 odsto Italijana ima pozitivno mišljenje prema zajedničkoj valuti.

Štaviše, 69 procenata ispitanika iz 19 članica evrozone se zalaže za tešnju ekonomsku koordinaciju u ovom bloku, uključujući i oko budžeta. Samo 7 odsto građana smatra da je potrebna labavija ekonomska koordinacija.

Evro premijum

Važnu ulogu igra i "evro premijum", odnosno novac koje su vlade uštedele jer je članstvo u evrozoni smanjilo troškove pozajmljivanja. Tako analitičari "Unikredit banke" procenjuju da je dug Italije za oko 900 milijardi evra niži nego što bi bio da nije članica evrozone, navodi Rojters.

Slično je i u "perifernim" članicama Evropske monetarne unije, kao što su Španija, Grčka i Portugalija, koje su uštedele stotine milijarde vraćajući dugove po nižim stopama. Još bolje su prošle kompanije i pojedinci koji su se zaduživali.

ECB je kombinacijom negativnih kamatnih stopa, hiljada milijardi jeftinih kredita, te otkupom duga država i kompanija kroz program kvantitativnog popuštanja (APP),uspela da stabilizuje ekonomiju evrozone.

Studija Bundesbanke iz prošle godine je pokazala da su članice evrozone uštedele skoro 1.000 milijardi evra između 2008. i 2016. godine prilikom plaćanja kamata jer su troškovi pozajmljivanja bili mnogo niži nego pre krize. Time je ušteđeno skoro 9 odsto bruto društvenog proizvoda (GDP).

Na taj način je, kako ocenjuje Rojters, primenjena ranijie nezamisliva fleksibilnost i sposobnost rešavanja krize, uprkos restriktivnoj monetarnoj politici ECB, bez uvažavanja specifičnost (one size fits all).

Tri velika dostignuća

Nakon dve decenije žestiokih kritika i predviđanja da će propasti, jedinstvena evropska valuta je uspela da opstane. Bez obzira na sve mane i kritike na račun Evropske monetarne unije, kako ocenjuje Rojters, postoje tri njena značajna dostignuća:

Prvo, evro sada uživa popularnost kao nikada do sada.

Drugo, vlade najzaduženjih zemalja evrozone uštedele su hiljade milijarde evra zbog smanjenih troškova pozajmljivanja koje omogućava članstvo u ovom bloku.

Evropska centralna banka se pokazala mnogo fleksibilnijom i inovativnijom u vreme periodičnih kriza nego što su najvatreniji pobornici zajedničke valute mogli i da zamisle u vreme njenog koncipiranja u drugoj polovini 1990-ih.

Uprkos svim usponima i padovima, to je potvrda izdržljvosti i prilagodljivosti evropskog monetarnog sistema, koji su mnogi smatrali - uključujući američkog nobelovca Miltona Fridmana - isuviše rigidnim da bi se suoči sa recesijom 2008.

U međuvremenu, ECB je odlučila pre dve godine da krajem 2018. prestane da štampa novčanice od 500 evra, poznate i kao "Bin Laden", za koju se smatra da je omiljena među kriminalcima za pranje novca kao i finansiranje terorizma.

Veliki jaz između bogatih i siromašnih

No, evru ne ide baš sve od ruke - što priznaju i njegovi najgorljiviji pobornici. Kriza prošle decenije razotkrila je greške u strukturi eura koje su zemlje članice nastojale rešiti. Reforma je spora i jaz između bogatih i siromašnih članica EU ostaje veliki.

Oporavak je omogućio usklađivanje inflacije i kamatnih stopa, ali to je manje došlo do izražaja u generalnom ekonomskom i socijalnom smislu, posebno među starim članicama eurozone.

Daniel Gros, direktor Centra za istraživanje evropske politike (CEPS), kako prenosi Fajnenšel tajms, ocenjuje da novije članice evrozone iz centralne i istočne Evrope uspevaju da smanje razliku u prihodima po glavi stanovnika, ali i da se "sever udaljio od juga od početka finansijske krize".

Ista je razlika primetna i po indiktorima poput realne vrednosti plata, investicija i produktivnosti. Prema OECD-u, prošle godine je vrednost rada zaposlenog u Nemačkoj ili Belgiji za sat vremena iznosila 70 dolara, što je skoro duplo više nego u Grčkoj i Portugalu, nakon korekcije cena.

"Zemlje sa niskom početnom produktivnošću su imale konstantno niži ukupni faktor rasta produktivnosti i iskusile su oštriji pad poslednjih godina", piše u izveštaju Međunarodnog monetarnog fonda.

Za uspostavljanje intenzivnije fiskalne saradnje biće potrebne godine, ako ne i decenije.

Evropska centralna banka je često bila napadana sa obe strane, odnosno istovremeno kritikovana da je njen pristup isuviše rigidan jer nastoji da zadrži inflaciju ispod 2 odsto. Istovremeno, da je odgovorna za "nevidljivu inflaciju" kada je 2002. godine uvela novčanice.

U poređenju sa centralnim bankama pojedinačnih država sa viševekovnom istorijom, kao što su američke Federalne rezerve, donošenje odluka u Evropskoj centralnoj banci je neretko bilo sporo, nezgrapno i neadekvatno.

Od stvaranja evrozone, njene zemlje članice su preduzele mnogobrojne korake da ojačaju otpornost na krize, uključujući i kreiranje bankarske unije, ali je ta ideja u povoju zbog neslaganja oko uvođenja jedinstvene evropske šeme osiguranja depozita.

Takođe, predlog francuskog predsednika Emanuela Makrona da se uvede budžet evrozone značajno je "razvodnjen".

Zbog izostanka dublje finansijske integracije manje banke su uglavnom izložene domaćoj ekonomiji zbog čega su sklone da ograniče pozajmice, a što otežava oporavak u kriznim situacijama. "No, ako postoje prekogranične banke koje rade u svim delovima unije, one mogu kompenzirati sve gubitke nastale u regiji pogođenoj recesijom sa dobicima u drugoj regiji, tako da mogu nastaviti da daju kredite pouzdanim dužnicima", rekao je Dragi.

Politički "okovi" oko evra

Osnivači evra su se nadali da će zajednička valuta ohrabriti Evropljane da se osećaju i kao delovi zajedničke evropske zajednice, odnosno da će ekonomska integracija voditi i ka tešnjoj političkoj uniji, što bi trebalo da osnažni globalni prestiž i moć Evrope. Takođe, da će pospešiti neophodne ekonomske reforme, koje kasne nekoliko decenija.

No, kako piše "Volstrit džornel", taj optimizam je zanemario koliko su mnogi Evropljani neskloni reformama. Pojedine zemlje su poštovale ograničenja budžetskog deficita, dok su manje konkurentne ekonomije iskoristile priliku da pozajmljujući po povoljnim uslovima žive mimo mogućnosti.

Otkako je počela kriza u evrozoni 2009, ni Brisel niti većina evropskih prestonica nisu pokazali spremnost da sprovedu reforme neophodne da se dostigne nivo prosperiteta pre ekonomskih teškoća. Kao rezultat toga, ekonomija evrozone sporo raste i izgleda još manje otporna na svaki eventualni novi globalni udar.

"Nejednaka raspodela troškova reforme pojačala je političke tenzije među članicama. Nemci, koji su prihvatili manja socijalna davanja i rast plata kao cenu dugoročne konkurentnosti, nezadovoljni su jer Grci teže da koriste nemačke subvencije kako bi izbegli da sami snose trošak pomenutih reformi", piše Volstrit džornel.

Predlozi Brisela o jačanju Evropske monetarne unije kreću se od kreiranja evropskog monetarnog fonda do evropskog ministarstva ekonomije i finansija. To je bila okosnica evropske agende Emanuela Makrona kada je izabran prošle godine. Međutim, njegova pozicija je uzdrmana protestima "žutih prsluka".

Takođe, EU još uvek čine nacionalne države, koje žele da sačuvaju suverenost, sa različitim tradicijama i ne postoji konsenzus o takvoj političkoj integraciji.

U svakom slučaju, lekcija iz prvih 20 godina zajedničke valute je da jedino ekonomske reforme koje podstiču rast i produktivnost u zemljama koje zaostaju - omogućuju evru da očuva svoj puni potencijal.

EU se složila u decembru da osnaži ESM (European Stability Mechanism) i kreira budžet za evrozonu - barem u načelu. To je nagoveštaj promene koja će bi se mogla desiti u naredne dve decenije.

Budžetski plan je bio "mali po obimu i još uvek neadekvatan", rekao je Erik Nielsen, glavni ekonomista u Unikredit banci. "Ali, Rim nije izgrađen u jednom danu, i sve dok pravimo čak i najmanje korake u ispravnom pravcu, postoji nada."