Preventiva je jedini delotvoran odgovor i način da se spreči repriza dramatičnih slika opustošenih gradova i sela, uništenih obradivih površina, puteva, mostova, pruga... Srbija taj posao još nije ni započela, a nove kiše su na obzoru. Dočekuje ih decenijama unazad zapušten sistem odbrane od poplava. Dok se država oglušuje o savete struke, građani njenu neodgovornost i nemar plaćaju sve skuplje.
Četiri meseca nakon poplava, koje su opustošile veliki deo Srbije, reporteri RSE zaputili su se ka istoku zemlje. U mestu Tekija kraj Dunava zabeležili su:
"Prizor koji zatičemo je zastrašujući. Iz blata vire krovovi automobila, razrušene kuće do pola je progutao mulj, a niz nekadašnju ulicu teče blatnjava bujica koja kotrlja kamenje, debla, ali i stolariju sa kuća i delove automobila."
Većina meštana je evakuisana, a ono malo ljudi, koje je su naši reporteri zatekli u blatu, među balvanima, loptama i motornim testerama pokušavali su da prokrče ulice i omoguće barem prilaz kućama, u kojima im sada preostaje samo da konstatuju:
"Više nemam ništa tu."
Kako to izgleda kada vas debla sa obližnjeg brda, koje se zbog jakih kiša bukvalno survalo na naselje, izbace iz kuće - samo oni znaju:
"Kako me izbacilo otamo, leteo sam napolje, nemam za šta da se uhvatim i pravo na ovu ogradu ovde. Sa ove ograde me bacilo na onaj crveni auto, sa auta do one kuće i greda."
Vratimo se dva meseca unazad. U julu smo se zaputili na suprotnu stranu, ka zapadu i mestu Mali Zvornik, na obali Drine. Našeg sagovornika, meštanina Malog Zvornika, zatekli smo u centru tog mesta, na magistralnom putu koji vodi ka naselju, a koji je sada presečen zemljom, koja se odronila sa brda u čijem smo podnožju:
"Strava i užas."
Obližnje selo Donja Trešnja odron je, baš kao i sada opštinu na istoku, odsekao od ostatka sveta, a meštani su prenosili gotovo iste slike.
Klizišta su se pokrenula nakon poplava koje su maju pogodile Srbiju. Kiša je padale danima, vodostaj reka je rastao, a onda - premijer Aleksandar Vučić, mogao je da konstatuje:
"Imamo katastrofalnu, kataklizmičnu situaciju u Obrenovcu."
Nabujala Kolubara poplavila je gotovo celu opštinu nadomak Beograda, ljudi su iz vode izvlačeni helikopterima i čamcima. Poplava je za sobom ostavila pustoš i u drugim delovima Srbije. Stradalo je 57 ljudi, evakuisano njih preko 30.000 - Lazarevac, Kostolac, Šabac, Krupanj, Loznica, Svilajnac, Ćuprija, Paraćin, Čačak, Valjevo, Gornji Milanovac, Sremska Mitrovica, Šid - samo su neka od mesta u kojima su ljudi ostali bez ičega. Smeštani su u kolektivne centre, srećni ako su uspeli da ponesu bar ono osnovno:
Utisak je da su se građani tokom majskih poplava samoorganizovali brže i efikasnije od države, a u prikupljanju pomoći, iskazana je solidarnost kakva se retko može videti na ovim prostorima. U Briselu, na donatorskoj konferenciji za Srbiju i Bosnu i Hercegovinu, predstavnici 23 međunarodne organizacije iz 60 zemalja, prikupili su i više nego što se očekivalo:
"Za Srbiju, obećani iznos je 995,2 miliona evra."
Birokratija je u Srbiji učinila da mnogi do danas čekaju obećanu pomoć.
"Nemam gde da se vratim. Imala sam kuću sa pet odelenja. To je sve otišlo. Pločice. Prijavili smo u opštinu, oni su rekli čekajte do septembra, videćemo šta ćemo", ističe jedna građanka.
Septembar je stigao, a sa njim i nove kiše. Umesto rada na prevenciji, ponovo će se zbrajati šteta.
Preventiva, koja izostaje poslednjih dvadeset godina, male sume novca koje država izdvaja za zaštitu od bujica i erozije, uništena vodoprivredna preduzeća - samo su deo problema u zapuštenom sistemu.
"Svi mehanizmi koji su bili uspostavljeni i koji su bili vrlo delotvorni u čitavom prošlom veku za zaštitu od bujičnih poplava i erozija, su prilično degradirani i zapušteni", podvlači Ratko Ristić, profesor Šumarskog fakulteta u Beogradu.
"Prema svim relevantnim pokazateljima, Srbiji je godišnje potrebno, samo za održavanje postojećih i izgradnju novih protiv-bujičnih sistema, oko 30 miliona evra, a trenutno se u periodu od 2006. do 2013. godine beleži istorijski minimum u investiranju reda veličine od 100.000 do 800.000 evra, što je apsolutno nedovoljno", konstatuje on.
Preventiva i upravljanje rizicima - to je jedini delotvoran odgovor i način da se spreči ponavljanje dramatičnih situacija. Upozoravala je na to struka godinama unazad, ali se nije radilo gotovo ništa. Vodoprivreda je u svim budžetima posmatrana kao nevažna. A onda, kada se pod vodom našlo gotovo 2.300 objekata, a još oko 2.000 ugroženo, kada je oštećeno 4.500 kilometara puteva i 250 mostova, a poplavljeno 90.000 hektara oranica, kada su stradale trafo stanice, dalekovodi, pruge i železnička infrastruktura, država se našla zatečena:
"Ovo se ne pamti u istoriji Srbije. Iako majsku katastrofu nije mogla da spreči, država, da je radila svoj posao kada je trebalo, mogla je da umanji razornost, koja bi bila daleko manja. Mi već dugo upozoravamo da je Srbija jedno ekstremno ugroženo područje. Dakle čitav prostor južno od Save i Dunava je ekstremno ugrožen. Poznato je i u međunarodnoj naučnoj i stručnoj literaturi i u domaćoj da su bujične poplave najčešća pojava iz arsenala prirodnih rizika koji se pojavljuju na teritoriji Srbije", tvrdi Ristić.
No, vlasti su svoju nespremnost tokom maja pravdale "višom silom" i "božjom voljom". Kada se voda povukla, uz sredstva koja su na donatorskoj konferenciji u Briselu izdvojena za saniranje posledica poplava, kao jednako važna idu i ona koja su predviđena za prevenciju:
"Dodatno tu je i paket od 42 miliona evra za regionalnu saradnju, za prekogranične projekte, pre svega za izgradnju sistema za sprečavanje poplava i prirodnih katastrofa."
To je, kako nam objašnjava direktor Kancelarije za pomoć i obnovu poplavljenih područja, Marko Blagojević, druga faza, koja dolazi nakon faze sanacije štete.
"Potpuno se slažem sa svakim ko tvrdi da je trebalo da novac, koji smo imali na raspolaganju, usmerimo ka popravljanju štete na oštećenim i uništenim objektima za zaštitu od poplava. Tu puno pomaka nije napravljeno, zato što novca nije bilo. Imalo je smisla onih 30 miliona evra, koje smo trebali usmeriti na tu stranu, međutim taj novac sada, u ovom trenutku, trošimo na materijalnu pomoć ljudima da poprave svoje kuće", ističe Blagojević.
Dok država raspoređuje, za mnoge je ovo jalov posao.
"Ovo je već treći put. Prvi put 14. maja. Dva i po meseca je prošlo, niko nije došao da pročisti rečno korito", naglašava jedan građanin.
Tako je bilo u avgustu, a samo mesec dana kasnije slike brda koje se survalo na naselje. Niko se decenijama unazad nije angažovao na pošumljavanju goleti, niko nije radio na edukaciji stanovništva, niti se vodilo računa o onome što se događa u brdsko-planinskom regionu.
"Počevši od radova u šumarstvu, načina seče drveća, površina na kojoj se to radi, načina izvlačenja te drvne građe, gradnja šumskih puteva - sve to, ako se ne radi na pravi način, može biti razlog za pojavu bujičnih poplava i onih enormnih količina blata, mulja i kamena koje smo videli tokom majskih poplava, a koje vidimo i sada u Kladovu, Negotinu i Tekiji. Dakle sav taj materijal nije pao sa neba, nego je došao sa nekih brda i planina jer se prostor ne koristi na adekvatan način", napominje Ratko Ristić.
A nadležne je još jednom iznenadio. Građani su se ponovo, odsečeni od sveta, snalazili sami, kako znaju i umeju.
"Želim da im čestitam na tome što nisu čekali da stigne pomoć da stigne iz Beograda, što nisu čekali državu nego su sami preuzeli odgovornost i zato možemo da kažemo da niko nije stradao, što je najvažnije", pre nekoliko dana je poruči ministar Aleksandar Vulin.
"U prošlosti je situacija bila bitno drugačija. Svako u svoje vreme, Marija Terezija i Josip Broz Tito, i te kako su znali šta rade, kada su pravili kanale po Vojvodini i po Srbiji", kaže profesor Šumarskog fakulteta Ratko Ristić, uz podsećanje da ih danas niko ne održava:
"Ono što je jako dobro urađeno sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka su bio-tehnički radovi na uređenju bujičnih slivova, koji podrazumevaju pre svega izradu takozvanih pregrada, a to su male brane od kamena ili od betona, koje efikasno zaustavljaju takozvani nanos. Pored toga, trebalo je raditi na izgradnji novih regulacija bujičnih korita i na održavanju starih. Potrebno je na nivou Ministarstva poljoprivrede i životne sredine napraviti jedan organ koji će koordinirati radove u domenu šumarstva, poljoprivrede i vodoprivrede, sa aspekta zaštita od erozije i bujica. Pedesetih godina prošlog veka, u našem socijalističkom eksperimentu, imali izvanredno rešenje za ovaj problem, jer smo imali takozvanu republičku direkciju za zaštitu od erozije i uređenje bujica."
Dok priroda nastavlja da pokazuje šta zna, država se oglušuje na savete struke, a građani njenu neodgovornost i nemar plaćaju sve skuplje:
"Svaka dalja politizacija jednog takvog procesa je jako opasna jer vidimo šta se dešava. Izgovor da nema para, ne može da opstoji jer ako nemamo elementarnu sigurnost na bujične poplave, mi ne možemo računati ni na privrednu sigurnost, ni na sigurnost infrastrukture, niti bilo kakvih objekata koje budemo gradili jer sve će biti ugroženo", zaključuje Ristić.
