Nema istinskog pomirenja dok Beograd ne prizna genocid

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li se odnos vicepremijera i predsednika Srbije, Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića, prema Republici Srpskoj bitno razlikuje od odnosa bivšeg predsednika Borisa Tadića.

Sagovornici su bili Enver Kazaz, profesor Filozofskog fakuleta iz Sarajeva i Boško Jakšić, politički analitičar iz Beograda.

Bilo je reči o tome zašto Milorad Dodik nije više tako rado viđen gost u Beogradu kao u Tadićevo vreme, zašto Vučić i Nikolić drže Dodika na distanci, kako Dodik pokušava da popravi odnose sa Beogradom, zašto vlast u Beogradu i dalje ignoriše genocid u Srebrenici, zbog čega je genocid u Srebrenici Rubikon koji Vučić i Nikolić ne mogu preći, koliko je u Srbiji rašireno uverenje da je Republika Srpska kompenzacija za gubitak Kosova, zašto sadašnja srpska vlada nastavlju praksu Tadićeve garniture i drži zajedničke sednice sa vladom Republike Srpske, kao i o tome da li će Brisel izvršiti pritisak na Beograd da krene u normalizaciju odnosa sa Bosnom i Hercegovinom kao što to čini sada, kada je u pitanju Kosovo.

Omer Karabeg: Poslednjih godinu dana, otkako je Srpska napredna stranka došla na vlast, dosta se priča o tome da su Vučić i Nikolić, kako se to kolokvijalno kaže, otkačili Dodika. Koliko ima istine u tim pričama?

Enver Kazaz: Treba imati u vidu da su Vučić i Nikolić napravili veliki zaokret u srbijanskoj politici, prije svega prema Kosovu, i potom su počeli odlučno da realiziraju ono što možemo nazvati evropskim putem Srbije, pri čemu su izostale unutarnje reforme srbijanskog društva. Kad je u pitanju odnos prema Bosni i Hercegovini, u početnim Nikolićevim izjavama Bosna je tretirana maltene kao nestabilna zemlja unutar koje treba stvoriti drugu srpsku državu na Balkanu. Potom se Nikolić korigirao. Dodikov režim bio je pupčanom vrpcom vezan sa Tadićevom vlašću. Otvorena Dodikova podrška Tadiću prilikom prošlogodišnjih izbora imala je za posljedicu Nikolićev i Vučićev hladan odnos prema Banjaluci. U posljednje vrijeme primjećuje se da Dodik pokušava da napravi, suvremenim rječnikom rečeno, konekciju prije svega prema Vučiću, a potom i prema Nikoliću, jer je procijenio da njegov opstanak na vlasti sržno ovisi od njegovih odnosa sa zvaničnim Beogradom. Otvorena netrpeljivost, rekao bih čak mržnja prema Vučiću, Nikoliću i Srpskoj naprednoj stranci pretvorila se u snishodljivost i umiljavanje da bi Beograd pomogao Dodiku da se održi na vlasti na izborima, koji će se iduće godine održati u Bosni i Hercegovini.

Boško Jakšić: Nema sumnje da je odnos Beograda i Banjaluke mnogo više promenjen, nego odnos Beograda i Sarajeva. On počinje da se menja, govorim o jednom procesu, u onoj meri u kojoj je Banjaluka do sada zatvarala vrata Beogradu na putu ka Sarajevu. Mislim da sada može jasno da se kaže da je prošlo vreme u kome je Mile Dodik najpre sa Vojislavom Koštunicom cupkao po Guči, a potom se sa Borisom Tadićem grlio na košarkaškim utakmicama, i sa Vukom Jeremićem i Cecom dernečio po Banjaluci, dok mu je Dobrica Ćosić odavde slao otvorenu podršku. Ako je Dodik bio potreban Tadiću da neutralizuje prigovore o njegovom nedostatku patriotizma, takva gromada srpstva, kao što je Dodik, očigledno više nije neophodna sadašnjim liderima u Beogradu. Dodik je nedavno u Andrićgradu pokušavao da sa Vučićem poravna ono što je pokvario u junu kada niko od državnog vrha Republike Srpske nije dočekao Nikolića prilikom njegove posete Trebinju. Ali sve to bilo je od male pomoći - odnosi Beograda i Banjaluke su nesumnjivo na nizbrdici.

Omer Karabeg: A zar nije Vučićeva poseta Andićgradu pomalo ličila na ponovno pružanje ruke Dodiku?

Boško Jakšić: Mislim da je razlaz dubok i da iza njega stoje veoma jasno definisani pragmatski interesi koji danas udaljavaju Beograd i Banjaluku. Ako i dođe do nekakvog spoja, onda se samo radi o interesima. Nesumnjivo je da je u ovom momentu Beograd mnogo više potreban Dodiku, nego Dodik Beogradu.

Enver Kazaz: Vučiću nije potreban simbolički kapital Dodikovog nacionalizma i patriotizma, budući da u svojoj političkoj karijeri baštini jaku dozu onoga što bismo mogli nazvati pripadanjem Šešeljevom pokretu. Vučićeva posjeta Andrićgradu je potpuno razumljiva. Radi se o novom simboličkom toposu srbijanskog i republičkosrpskog identiteta i Vučić nije sebi mogao dozovoliti da ga ne prisvoji za sebe. S druge strane, treba imati u vidu da kraci Miškovićevog kriminala sežu, rekao bih to metaforički, do Banskih dvora u Banjaluci. Dodik je upleten u poslove koji su na ivici zakonitosti. Sa svojim robusnim, teškim, gotovo primitivnim nacionalizmom, on više ne može igrati ključnu ulogu u nečemu što bismo mogli nazvati svesrpskom politikom. Dodik je danas treća liga u poređenju sa Vučićem i Nikolićem. Ni Nikolić, ni Vučić ne žele da prte Republiku Srpsku na način na koji je Srbija morala da prti Kosovo. Presudni interes Srbije u ovom trenutku je njena evropeizacija, što ne znači da će se Srbija odreći Republike Srpske kao svog dugotrajnog nacionalnog interesa. U ovom trenutku Vučić i Nikolić načinili su paradigmatski lom u srbijanskoj politici. Mitsku jezgru srbijanskog i ukupnog srpskog identiteta, mitsku jezgru velikosrpskog nacionalizma koja je zasnovana na Kosovu, oni su uspjeli da, tako da kažem, prelome na početku svoga mandata. Ono što u ovom trenutku oni nipošto ne smiju da urade, jer bi to bio ogroman ideološki lom, je odricanje od Republike Srpske kao nekakve fantazme koja će, kako se u Srbiji smatra, u jednom povjesnom trenutku u budućnosti rezultirati nekom srpskom državom.

Omer Karabeg: Srpska napredna stranka je nedavno pokazala da se, bar se meni tako čini, ni za milimetar nije odmakla od Tadića, kada je reč o odnosu prema genocidu u Srebrenicu. Rekao bih čak da nije bila spremna da uradi ni ono što je uradio Tadić, kada je otišao u Srebrenicu i poklonio se žrtvama. Niko iz vrha Srbije nije otišao na ovogodišnju komemoraciju u Srebrenici, a naprednjaci su odbili predlog bošnjačkih poslanika u skupštini Srbije da parlament minutom ćutanja oda počast srebreničkim žrtvama.

Boško Jakšić: Zvanična retorika Nikolića kao predsednika nije se promenila u odnosu na Tadićevu retoriku. I jedan i drugi su se krili iza rezolucije skupštine Srbije koja osuđuje ono što se dogadilo tokom genocida, pozivajući se na odluku Međunarodnog suda pravde u kojoj se govori o genocidu, ali ta reč nikada nije pomenuta ni u skupštinskoj rezoluciji, ni u izjavi srpskih zvaničnika. To je svojevrsna retorička igra mačke i miša koju nastavlja i Nikolić. Setimo se samo njegovog intervjua iz aprila ove godine, kada se više puta izvinio za zločine počinjene u Srebrenici, ali nije pomenuo reč genocid. Govorio je, ukoliko se dobro sećam, o teškom zločinu, što je nastavak jedne politike koja će se prelomiti tek onda kada odnosi između Beograda i Sarajeva dostignu mnogo viši nivo nego što ga imaju u ovom trenutku. Dodik nema nikakvog udela u tome. Ako ga je do sada i imao, onda ga danas svakako nema. To je autohtoni stav, pre svega, predsednika Nikolića da tako kvalifikuje genocid u Srebrenici.

Omer Karabeg: Verovatno i Vučića, jer i Vučić je na pitanje novinara zašto nije otišao u Srebrenicu rekao "Nisam dobio poziv". Mislim da nema razlike između Nikolića i Vučića, kada je reč o odnosu prema Srebrenici.

Boško Jakšić: Ne. Nema razlike. Apsolutno ste u pravu. Ovaj Rubikon još nije pređen. Kažem još, jer se iskreno nadam da će, ukoliko srpsko rukovodstvo ostane dosledno ovom svom evropskom kursu, ta stvar pre ili kasnije biti rešena.

Enver Kazaz: Tačno je rekao kolega Jakšić. To je Rubikon ukupne srbijanske politike. Naime, onog trenutka kada neki zvaničnik u Srbiji zločin u Srebrenici nazove genocidom, tog trenutka moći ćemo govoriti o počeku potpune reforme srbijanskog društva. Negacija genocida, a priznavanje zločina, je u stvari neka vrsta najgoreg licemjerja. Odnos srbijanske politike prema Srebrenici je, s jedne strane, rezultat unutrašnjeg stanja u Srbiji u kojoj nijedno zvanično političko tijelo nije u stanju da se suoči sa prošlošću, a s druge strane, riječ je o onome što bismo mogli nazvati nacionalnim interesom. Republika Srpska je uvijek doživljavana kao neka vrsta kompenzacije za očigledne poraze Srbije u posljednjim ratovima - poraz u Hrvatskoj, poraz na Kosovu, gubitak teritorija koje su se smatrale nacionalnim. Republika Srpska se doživljava kao neka vrsta političke pobjede iako je, kako bi rekao Dobrica Ćosić, tokom rata bila pred vojnim slomom. Još dugo će se čekati na priznanje genocida u Srebrenici i na politiku koja treba da, tako da kažem, izvrši denacifikaciju i Hrvatske, i Bosne i Hercegovine, i Srbije. Ali, to je presudna politika, presudna u onom smislu u kojem nije moguće konceptualizirati budućnost sa tragovima loše prošlosti. Otprilike ovako - govorite o evropskom puta, a iz ormara vam ispadaju kosti žrtava. Konačno pomirenje mora da krene iz Beograda i ono će krenuti onog trenutka kada se u srpskom parlamentu izgovori ta zabranjena riječ genocid i kada, naravno, sve strane koje su učestvovale u sukobima budu sposobne za denacifikaciju.

Omer Karabeg: Srpski političari, koji se toliko boje da izgovore reč genocid, verovatno polaze od toga da to ne bi bilo dobro primljeno u široj javnosti. Koliko je među običnim ljudima u Srbiji rašireno uverenje da Republika Srpska pripada Srbiji, da je to teritorija koju su Srbi dobili u ratu, za razliku od Kosova koje su u ratu izgubili, pa je onda Republika Srpska nekakva kompenzacija?

Boško Jakšić: Činjenica je da srpskoj javnosti nedostaju mnoge istine o onome što se događalo tokom nesretnih balkanskih ratova. Ali, promena odnosa prema Dodiku nagoveštava da proces nesumnjivo ide u pozitivnom smeru. Nemoguće je očekivati, mada bih ja to voleo, da svi teški legati, koji su ostali nakon ratova, budu raščišćeni potezom pera ili izborom nove vlade. To traži vreme i ovo što se sada događa sa Dodikom može da pomogne da se oslobodimo stereotipa, koji u delu javnosti nesumnjivo postoje. Sve je to sastavni deo šireg procesa koji je ovde otvoren zaokretom, pre svega, u kosovskoj politici, što ima direktnu refleksiju i na ponašanje prema Dodiku i na promenu retorike, jer Beograd sada Republiku Srpsku jasno definiše kao deo jedne druge države, a ne kao teritoriju na koju Srbija ima istorijsku i političku tapiju.

Omer Karabeg: S obzirom da su Vučić i Nikolić ohladili prema Dodiku, moglo bi se pretpostaviti da će na izborima, koji će se iduće godine održati u Bosni i Hercegovini, podržati Srpsku demokratsku stranku. Ali, kad je reč o odnosu prema Bosni i Hercegovini, nema nikakve razlike između Dodika i Mladena Bosića i ostalih čelnika Srpske demokratske stranke. Može li se onda očekivati nekakav boljitak, ako pobedi Srpska demokratska stranka?

Enver Kazaz: Kad su u pitanju republičkosrpske elite, vrlo je važno imati u vidu slijedeće. Dodik je nacionalist kao neka vrsta drugog lica Harisa Silajdžića, koji mu je omogućio dolazak na vlast 2006. godine obaranjem čuvenog Aprilskog paketa ustavnih promjena. Nakon toga Dodikov nacionalizam je rastao. Od 2006. godine do danas Bosna i Hercegovina stagnira i nazaduje i ona je u raljama republičkosrpskog nacionalizma. U ovom trenutku ne postoji bitna razlika između Dodika i Bosića, ali Bosić i Srpska demokratska stranka imali bi šansu da dolaskom na vlast iščupaju Republiku Srpsku iz ralja velikosrpskih fantazmi, jer je taj entitet nužno iznutra demokratizirati.

Omer Karabeg: Da li Mladen Bosić i njegova stranka žele da to urade?

Enver Kazaz: Oni u ovom trenutku ne smiju da odstupe od jake nacionalističke ili kvazipatriotske politike, kao što Zlatko Lagumdžija nije smio da odstupi od one retorike i one politike koju je promovirao Haris Silajdžić. Ali Bosić je nacionalist koji nije upetljan u ono u šta je upetljan Dodikov režim, a to je ekonomsko pustošenje Republike Srpske. Republika Srpska je u ovom trenutku prostor s najvećim stupnjem ekonomske krize u regionu, čak mnogo većim nego li je to Federacija Bosne i Hercegovine, koja je administrativno složenija. To je ključno pitanje za Bosića. On na tome može dobiti naredne izbore - otvarajući ključna pitanja, kao što je pitanje zakonitosti privatizacije u Republici Srpskoj. Natjecanje u nacionalizmu Bosića će voditi ka njegovoj "dodikizaciji", što je najopasniji trend i za Bosnu i Hercegovinu i za Republiku Srpsku.

Boško Jakšić: Poseta Nikolića Trebinju, kada se sastao sa gradonačelnikom Slavkom Vučurevićem, koji je izabran na to mesto kao kandidat opozicije, ovde je doživljena i komentarisana kao početak podrške naprednjaka opoziciji u Republici Srpskoj. Štaviše, ovde se u kuloarima tvrdi da je Srpska napredna stranka već donela odluku da podrži opoziciju u Republici Srpskoj. Dakle, kao što sam u jednom tekstu napisao, Dodik postaje nepoćudan jaran Beogradu. On teško može da računa na to da će, kao što je to bio slučaj do sada, Beograd stajati iza njega i aminovati njegove postupke i njegovu nepopularnu politiku. Jer, zaista, u ovom momentu možemo da konstatujemo da se Dodik koji je, svojevremeno bio čak i darling Zapada, sada smatra najvećim ratnim huškačem na teritoriji Bosne i Hercegovine. Hteo bih da dodam još jednu dimenziju kada je u pitanju ponašanje Dodika. Pored insistiranja na nacionalizmu, koji on koristi da bi branio svoju poziciju, kod njega se oseća i izvesna doza straha, čak i panike, zbog onoga što sada radi vlast u Srbiji. Beograd je, odnosno Vučić, otvorio niz antikorupcionaških afera i sasvim je logično da se u tom “pranju“ Balkana, kako neki to nazivaju, neke stvari preliju i do Republike Srpske. Možda je simptomatično ono što je nedavno pisao beogradski Kurir koji je povezao Dodika sa uhapšenim narko-bosom, Naserom Keljmendijem. Dodik u ovom trenutku ne brani samo svoju politiku, za koju računa da će mu doneti pobedu na narednim izborima nego, bogami, brani i sopstvenu kožu.

Omer Karabeg: Nedavno je održana zajednička sednica vlade Srbije i vlade Republike Srpske. Vidimo da se ni sadašnja vlada Srbije ne odriče onoga što je praktikovala prethodna, Cvetkovićeva vlada. Kako to komentarišete?

Enver Kazaz: Dejtonski sporazum daje mogućnost specijalnih veza Beograda i Banjaluke i u okviru tih specijalnih veza moguće je držati takve zajedničke sjednice. Ne bi to bilo ništa problematično kada se ne bi događalo da i Beograd i Zagreb traže mogućnost, tako da kažem, tihe kolonizacije, rekao bih, kvazikolonizacije Bosne i Hercegovine. Republika Srpska je kao ekonomski prostor pretrpana robama iz Srbije, a Federacija robama iz Hrvatske. Dakle, treba samo pogledati ekonomske pokazatelje i vidjeti šta je stvarni interes srbijanske vlade. Isto tako, ne treba gubiti iz vida da ideološke matrice velikosrpskog i velikohrvatskog nacionalizma ne mogu tek tako lako otići sa scene. Idealno bi bilo kada ni Srbija, ni Hrvatska ne bi imale nikakvu posebnu politiku prema Bosni i Hercegovini, kada bi se prema njoj odnosile kao prema inostranstvu. Tada bi se dogodilo ono što bismo mogli nazvati normalnim dobrosusjedskim odnosima. Inače, Sarajevo mora nužno da se odrekne fantazmi o unitarnoj, centraliziranoj Bosni i Hercegovini i taj glas mora da dođe iz Sarajeva, jer bi on oduzeo sve moguće argumente ne samo Dodikovom, već svakom obliku republičkosrpskog nacionalizma. Na kraju, zašto Sarajevo ne pokrene inicijativu i napravi zajednički sastanak vlade Bosne i Hercegovine, to jeste Vijeće ministara i srbijanske vlade. Dodikov nacionalizam pogoduje određenim sarajevskim političkim elitama, jer i one na taj način prikrivaju svoje mutne radnje. Dodik je u ovom trenutku jedino poželjan partner bošnjačkom nacionalizmu.

Boško Jakšić: Moram da priznam da u zajedničkom sastanku vlade Srbije i vlade Republike Srpske ne vidim ništa neobično. To je deo specijalnih odnosa koji su zapisani u Dejtonskom sporazumu i koji su u krajnoj liniji normalni između etničkih entiteta koji žive u dve države. Sve je to potpuno u redu. Problem nastaje kada Dodik pokušava sebe da prikaže kao zaštitnika svekolikog srpstva, što nesumljivo iritira Beograd. Može Mile Dodik da misli šta god hoće o Briselskom sporazumu, može da ga smatra lošim po srpstvo, ali ne može da se javno stavlja na stranu radikalnih Srba sa severa Kosova i mitropolita Amfilohija. Možda on smatra da treba tako da se ponaša, ali će onda sam morati da kusa čorbu koju sprema. Jer, Beograd više nije spreman da jede jela zapaprena i jako začinjena Dodikovim nacionalizmom.

Omer Karabeg: Sporazum sa Prištinom napravljen je pod velikim pritiskom Evropske unije. Mislite li da će u jednom trenutku Brisel izvršiti pritisak na Beograd da krene u normalizaciju odnosa i sa Bosnom i Hercegovinom, kao što to sada čini kada je u pitanju Kosovo?

Boško Jakšić: Ja lično ne verujem u spontano pomirenje. Te stvari se rade pod pritiskom. I što se političari manje bune protiv tih pritisaka - to će biti bolje. To dokazuje i primer Kosova.

Enver Kazaz: Naravno da će, kad je u pitanju Bosna i Hercegovina, na Beograd biti vršen lagani pritisak u cilju stabilizacije regiona, ali neće biti one vrste pritiska kakav je bio u slučaju Kosova. Republika Srpska nije samo proizvod rata, Republika Srpska je proizvod i međunarodne zajednice i Dejtonskog mirovnog sporazuma. S te strane gledano, ona je legitimna jedinica u sastavu Bosne i Hercegovine. Kako će Bosna i Hercegovina izgledati ovisi, prije svega, o promjenama ustava. Onog trenutka kada se promijeni ustav Bosne i Hercegovine počeće da nestaju i svi problemi. Kako će taj ustav izgledati i da li će on podrazumijevati da oba entiteta budu demokratska i multietnička - to ovisi, prije svega, o unutarnjim snagama u Bosni i Hercegovini. Mislim da ni Beograd, ni Zagreb više ne mogu imati onu vrstu uticaja kakav su imali u prošlosti. I još nešto. Beogradu je u ovom trenutku za vratom ekonomska kriza, Beograd mora da izvrši reformu srbijanskog društva. Sadašnja vlast u Srbiji ima puno poslova kod kuće, njoj je Republika Srpska samo fantazma s kojom može da se poigrava na ovaj ili onaj način. Stvarni interes rukovodstva Srbije je brzi razvoj zemlje. Ukoliko se on ostvari, to će povoljno djelovati i na Bosnu i Hercegovinu. Demokratizacija i europeizacije Srbije dovešće do sve većeg udaljavanje Beograda od Banjaluke, pa neće biti potrebno da Brisel vrši pritisak na Beograd, nego na Sarajevo, Banjaluku i Mostar.