Tekst: Mike Eckel
Umro je Mihail Gorbačov, čovek koji je predsedavao Sovjetskim Savezom u danima njegovog raspada i pomogao da se okončaju decenije straha od hladnog rata. Dobio je Nobelovu nagradu za mir i trajno neprijateljstvo miliona Rusa ogorčenih zbog haosa izazvanog raspadom najveće zemlje na svetu. Imao je 91 godinu.
Centralna klinička bolnica na periferiji Moskve saopštila je državnoj novinskoj agenciji TASS da je Gorbačov preminuo 30. avgusta uveče "posle teške i duge bolesti".
TASS je citirao izvor upoznat sa željama porodice koji je rekao da će on biti sahranjen na moskovskom Novodevičjem groblju zajedno sa svojom suprugom Raisom, koja je umrla 1999. godine.
Gorbačov je postao jedna od najuticajnijih ličnosti 20. veka, dobijajući globalna priznanja za svoju ulogu u smanjenju opasnosti od nuklearne apokalipse i oslobađanja miliona ljudi u svojoj zemlji i šire od sovjetskog ugnjetavanja.
Isto tako, poslednji lider Sovjetskog Saveza bio je meta prezira miliona svojih sunarodnika. Mnogi su upravo njega krivili za ekonomski i društveni preokret koji im je promenio život prateći kolaps zemlje i za gubitak moćne imperije koja se nekada prostirala u jedanaest vremenskih zona - od Berlinskog zida i Baltičkog mora do Beringovog moreuza i Centralne Azije.
Ovo je bio Gorbačovljev paradoks: voljen i omražen zbog procesa koji je pokrenuo i čiji je krajnji rezultat malo ko predvideo – a najmanje on sam, možda. Ruski predsednik Vladimir Putin, koji je došao na vlast manje od decenije nakon što je Gorbačov podneo ostavku i danas vlada u Kremlju, svojevremeno je to nazvao "najvećom geopolitičkom katastrofom" 20. veka.
Istoričari će nastaviti da raspravljaju o stepenu do kojeg je Gorbačovljeva revolucija, koja je dovela do oslobađanja Centralne i Istočne Evrope od skoro pola veka komunističke vladavine i raspada samog Sovjetskog Saveza, bila namerna.
Gorbačov je jasno stavio do znanja da nikada nije nameravao da sruši zemlju, ponavljajući gotovo kao mantru da je "unija mogla biti sačuvana". Ali uprkos povremenim preokretima, na kraju je stao na stranu sila promena kojima je pomogao da se oslobode. I u retrospektivi – desetak godina nakon što je Sovjetski Savez prestao da postoji – Gorbačov je insistirao da su te značajne promene rezultat svesne i veoma lične odluke.
"Drugi ljudi su mogli (da stupe na dužnost) i možda ne bi učinili ništa da zemlju postave na put humanog, slobodnog i demokratskog razvoja", rekao je on u intervjuu za RSE 2003. Gorbačov, dobrog zdravlja u to vreme, dodao je: "Mogao sam da ostanem generalni sekretar do danas, da sam imao takvu sklonost" – referirajući na titulu lidera Komunističke partije Sovjetskog Saveza, koji je takođe bio lider država.
Mihail Gorbačov: Život u slikama
Skromni počeci
U svakom slučaju, Gorbačov će se svrstati rame uz rame sa tako visokim ličnostima 20. veka kao što su Winston Churchill, Mahatma Gandhi, Nelson Mandela, Josef Stalin, i Mao Zedong – liderima koji su promenili sudbinu nacija i izvršili dubok uticaj na živote miliona ljudi.
Malo šta je u ranom životu Gorbačova nagovestilo njegovu budućnost kao svetskog lidera, posebno onog koji će otrgnuti ogromnu zemlju sa onoga što su mnogi mislili da će biti njen put u decenijama koje dolaze, i promeniti svet.
Rođen 2. marta 1931. u siromašnoj porodici u Privolnom, selu u južnom ruskom Stavropoljskom kraju, Gorbačov je odrastao usred ogromnih preokreta koji su potresli Sovjetski Savez u prve dve decenije njegovog života: kolektivizacija, Staljinov "Veliki teror", i Veliki otadžbinski rat, kako je Drugi svetski rat poznat u Rusiji.
Kao dvadesetjednogodišnjak, Gorbačov se pridružio Komunističkoj partiji dok je studirao pravo na Moskovskom državnom univerzitetu 1952. godine – četiri godine pre nego što je razorna kritika Nikite Hruščova potkopala kult ličnosti oko Staljina, koji je umro 1953, i njegovu vladavinu.
Nakon što se oženio koleginicom iz razreda Raisom Titorenko, koja je u to vreme završavala studije marksističke filozofije, Gorbačov se vratio u južnu Rusiju, gde je počeo da se penje na lestvici regionalne komunističke birokratije, specijalizujući se za regionalnu specijalnost: poljoprivredu. Do 1970. Gorbačov se popeo na vrh partijske hijerarhije u Stavropolju.
Zahvaljujući činjenici da su važne ličnosti često posećivale region tokom letnjih odmora, Gorbačov je privukao pažnju visokih zvaničnika iz Moskve - među njima i Jurija Andropova, koji je bio na čelu KGB-a 15 godina, a zatim kratko služio kao sovjetski lider pre nego što je preminuo 1984. godine.
'Država je tu da služi narodu'
Gorbačov je 1980. godine imenovan za punopravnog člana Politbiroa Komunističke partije u Moskvi. Nakon smrti Andropova, a potom Andropovljevog naslednika, Konstantina Černjenka, postao je generalni sekretar partije i lider zemlje u martu 1985.
Na iznenađenje mnogih posmatrača Kremlja i sovjetskih građana, Gorbačov je skoro odmah počeo da poziva na reformu, podržavajući dvostruke doktrine koje će postati sinonim za njegovo vreme: "glasnost" (otvorenost) i "perestrojku" (restrukturiranje). "Država je tu da služi narodu“, govorio je. "Narod nije tu da služi državi."
To bi, prema Gorbačovu, trebao biti novi princip i vodilja. Posle godina teškog, stagnirajućeg vođstva Leonida Brežnjeva, Andropova i Černjenka, Gorbačov i Raisa doneli su novi stil u Kremlj, putujući po SSSR-u i inostranstvu, susrećući se sa gomilom ljudi i vodeći improvizovane diskusije na ulici.
Relaksacija ekonomskih propisa donela je preporod malih preduzeća, kafića i restorana po prvi put od Lenjinove Nove ekonomske politike 1920-ih. Delimično ukidanje cenzure dovelo je do renesanse u kulturnom životu. Književni časopisi objavljivali su ranije zabranjene autore, a pozorišta su postavljala sve smelije predstave.
Katastrofa u nuklearnoj elektrani u Černobilju u Ukrajini 1986. primorala je rukovodstvo da nevoljno dozvoli još veću slobodu izražavanja i informisanja.
Vlada je počela da oslobađa političke zatvorenike – najpoznatiji je Andrej Saharov, fizičar koji je dizajnirao nuklearno oružje i kasnije vodio kampanju protiv toga, što je rezultiralo njegovim unutrašnjim izgnanstvom od 1980. do 1986. godine.
Gorbačov je pozvao na prekid trke u naoružanju i poboljšao odnose sa Vašingtonom, pomažući da se uklone hiljade bojevih glava koje su pretile Evropi uništenjem, potpisivanjem sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF) sa američkim predsednikom Ronaldom Reganom 1987. godine.
Dve godine kasnije, 1989. završio je sovjetski rat u Avganistanu, započet deset godina ranije pod Brežnjevom.
Kraj imperije
Međutim, stvari nisu najbolje stajale u imperiji. Do 1989. ono što je počelo kao napor da se reformiše ekonomija i spoljna politika Sovjetskog Saveza izazvalo je krizu u industriji i podstaklo vapaje za samoopredeljenjem koji će uskoro zahvatiti ceo region.
Gorbačov je u velikoj meri potcenio stepen ekonomskog propadanja. Nedostatak osnovnih potrepština za domaćinstvo i prehrambenih proizvoda je rastao, a konzervativci unutar Komunističke partije postajali su sve oštriji u svojoj kritici Gorbačovljevog rukovodstva. Takođe nije računao na činjenicu da će veća sloboda podstaći snage nacionalizma.
Istorijske pritužbe između Jermenije i Azerbejdžana zbog spornog regiona Nagorno-Karabaha pretvorile su se u etničke pogrome, a kasnije i u rat punog opsega. Kremlj se borio sa sve odlučnijim pokretima za nezavisnost u baltičkim republikama – gde je gnev zbog decenija posleratne dominacije Moskve bio snažan.
U srednjoevropskim satelitima SSSR-a, antikomunističko vrenje dovelo je do toga da je Poljska izabrala disidenta Tadeuša Mazovjeckog za prvog nekomunističkog premijera u zemlji nakon više od 40 godina.
U Mađarskoj, katarzični događaj koji je signalizirao smrt komunizma bila je sahrana. Imre Nađ, vođa ustanka protiv Sovjetskog Saveza 1956. godine, sahranjen je 31 godinu nakon što je obešen zbog izdaje. Na ceremoniji, kojoj je prisustvovalo desetine hiljada ljudi i koju je direktno prenosila nacionalna televizija, opozicioni lider Viktor Orban pozvao je na slobodne izbore i povlačenje sovjetskih trupa.
U jesen se pobuna proširila i na druge evropske kolonije Moskve. U oktobru 1989. godine, tokom posete Istočnom Berlinu povodom obeležavanja 40. godišnjice uspostavljanja Nemačke Demokratske Republike, Gorbačov je dao znak da Moskva neće pokušati da vrati sat unazad. Lideru Istočne Nemačke Erihu Honekeru rekao je da je "na samim ljudima da odluče šta je dobro za njihovu zemlju". Mesec dana kasnije pao je Berlinski zid.
Početak i kraj Berlinskog zida
"Odustali smo od pretvaranja da imamo monopol na istinu", rekao je Gorbačov nekoliko nedelja nakon toga, u govoru u Rimu dan uoči svog istorijskog susreta sa papom Jovanom Pavlom II. "Mi više ne mislimo da su oni koji se ne slažu sa nama naši neprijatelji."
'Sloboda izbora'
Godinu dana ranije, obraćajući se u Ujedinjenim nacijama, Gorbačov - lider zemlje zarobljene u jednopartijskom sistemu decenijama, na čelu sa diktatorom ili šačicom ljudi u Politbirou - govorio je o "neophodnosti principa slobode izbora", nazivajući ga "univerzalnim principom od kojeg ne bi trebalo biti izuzetaka".
Godine 1990. Gorbačov je dobio Nobelovu nagradu za mir za doprinos smanjenju tenzija između Istoka i Zapada, ali je imao malo dragocenog vremena da razmisli o svojim dostignućima. Dok je bio slavljen širom Evrope i ostatka sveta, nastavio je da se suočava sa rastućim nemirima kod kuće.
Sa porodicom je 4. avgusta 1991. otišao na godišnji odmor na Krim na Crnom moru, u nameri da završi novu verziju ugovora koji je imao za cilj da održi SSSR na okupu dok su ga centrifugalne sile razdvajale.
Šef kabineta Gorbačova, u pratnji grupe visokih vladinih zvaničnika, stigao je 18. avgusta u predsedničku daču na Forosu. Tražili su da Gorbačov potpiše dekret o proglašenju vanrednog stanja - ili podnese ostavku. Gorbačov je odbio i jedno i drugo. Zvaničnici su zaplenili šifre potrebne za lansiranje nuklearnog oružja Sovjetskog Saveza, "nuklearnu aktovku". Gorbačov i njegova porodica su zapravo bili u kućnom pritvoru.
Državna televizija je najavila uvođenje vanrednog stanja "sa početkom u 16:00 po moskovskom vremenu, 19. avgusta 1991.", tvrdeći da je to odgovor "na zahteve širokih slojeva stanovništva za najodlučnijim merama kako bi se sprečilo da društvo sklizne ka nacionalnoj katastrofi".
Tri dana kasnije, puč je propao, zahvaljujući nesposobnosti zaverenika i otporu koji je pokazao ruski politički lider Boris Jeljcin, kao i gomili građana koji su izašli na ulice da se suprotstave pokušaju preuzimanja vlasti.
'Drugačiji pravac'
U mesecima koji su usledili, više republika je proglasilo nezavisnost od Moskve. Jeljcin je 8. decembra, zajedno sa liderima Belorusije i Ukrajine, potpisao sporazume koji proglašavaju kraj Sovjetskog Saveza i najavljuju stvaranje novog entiteta pod nazivom Zajednica nezavisnih država (ZND).
Gorbačov je ostao u Kremlju još nekoliko nedelja, ali mu je vlast izmakla iz ruku. On je 25. decembra podneo ostavku – napuštajući mesto lidera zemlje koja je faktički prestala da postoji. "Ovu odluku donosim iz principa. Vodio sam kampanju za nezavisnost naroda i za suverenitet republika", rekao je on objavljujući ostavku na TV-u uživo. "Ali u isto vreme, vodio sam kampanju za očuvanje jedne države na teritoriji cele zemlje. Ali događaji su otišli u drugom pravcu."
Uprkos Gorbačovljevom stalnom insistiranju na suprotnom, te kontradiktorni ciljeve - suverenitet i jedinstvenu država, slobodu i nastavak dominacije, čak i u smanjenom obliku - možda je bilo nemoguće postići u to vreme i na tom mestu. Međutim, priznajući poraz na tom frontu, Gorbačov je naglasio da "ono što je postignuto treba da bude pravilno vrednovano. Društvo je dobilo slobodu, oslobođeno je svojih okova – i politički i duhovno – i to je glavno dostignuće". Taj argument je iznosio u svojim poslednjim godinama, dok je išao na predavanja širom sveta.
Gorbačov i Putin
Veliku pažnju Gorbačov je privukao kada se, pošto je otišao sa vlasti, pojavio u reklami za Pizza Hut, američki lanac restorana čiji je dolazak u Moskvu simbolizovao slobodu izbora za koju se zalagao. Restoran i izbor Gorbačova predstavljali su trijumf zapadnog kapitalizma nad komunizmom, pa čak, u stvari, i poraz Moskve u Hladnom ratu.
Ali kao državnik, koji je – svesno ili nesvesno – inicirao, a zatim i predsedavao krajem svoje zemlje, ostavio je trag u istoriji koji je pomogao da se definiše svet kakav danas poznajemo.
Godine 1991. osnovao je Fondaciju Gorbačov, u nastojanju da održi glas u ruskim poslovima, a 1996. se kandidovao za predsednika, ali je bio na dalekom sedmom mestu sa 0,5 odsto glasova. Kasnije je postao povremeni kritičar Putina, kome je Jeljcin predao predsedničku funkciju poslednjeg dana 1999. godine.
Gorbačov je u intervjuu za BBC 2013. godine pozvao Putina "da se ne plaši sopstvenog naroda", nakon što je Rusija donela zakone koji kažnjavaju organizatore nedozvoljenih protesta i izriču strože kazne za klevetu kako bi zaštitili zvaničnike od kritika. Takođe je rekao da je Putinov uži krug "pun lopova i korumpiranih zvaničnika"– ali nije rekao da je i predsednik jedan od njih.
A Gorbačov je bio glas odobravanja za neke od Putinovih najkontroverznijih akcija na međunarodnoj sceni, uključujući moskovsko zauzimanje ukrajinskog poluostrva Krim 2014. Nagoveštavajući da aneksiju posmatra u smislu ruskih nacionalnih interesa, rekao je medijima da bi postupio "na isti način" da je imao izbor.
Međutim, nastavio je da kritikuje mnoge Putinove represivne unutrašnje politike i protivio se Putinovoj odluci da se vrati na mesto predsednika 2012. godine, kada se ispostavilo da je Dmitrij Medvedev bio rezerva nakon četiri godine nagoveštavanja reformi.
Gorbačov je 2013. komentarisao da se "politika sve više pretvara u imitaciju demokratije". U intervjuu za RSE 2012. godine, Gorbačov je blago prekorio Putina, ponavljajući blage kritike koje je izlagao tokom mnogo godina o ruskom lideru i načinu na koji je stegao uzde tokom svog mandata, poništavajući deo napretka ostvarenog ka demokratiji i ljudskim pravima još od Gorčačovljeve ere.
"Učinio bih sve da ne budem na njegovoj poziciji", rekao je. "Tokom svog prvog predsedničkog mandata, mislio sam da će Vladimir Vladimirovič – po svaku cenu – učiniti mnogo pozitivnih stvari za stabilizaciju zemlje. Uradio je mnogo. Imao je šansu za temeljan rad na napredovanju Rusije ka demokratiji. Po mom mišljenju, nije uspeo".
"A sada sumnjam da li je sebi uopšte postavio takav zadatak", rekao je.
Gorbačov je takođe bio oštar kritičar Sjedinjenih Država, uglavnom okrivljujući Vašington za loše veze optužujući ga da nije uspeo da razvije dobre odnose sa Rusijom nakon raspada Sovjetskog Saveza.
U pozicijama koje su odjekivale ili ponavljale Putinove stavove, on je optužio Sjedinjene Države da uživaju u svom statusu jedine svetske supersile i kritikovao širenje NATO-a na istok. Protivio se NATO-vom bombardovanju Jugoslavije 1999. i američkoj invaziji na Irak 2003. Kritikovao je odluku predsednika SAD Donalda Trampa iz 2018. da se povuče iz INF sporazuma, koji je pregovarao i potpisao sa Reganom 1987. godine, kao nešto što nije "delo velikog uma."
Međutim, dok je Gorbačov govorio da Zapad nije dao Sovjetskom Savezu nikakvo obećanje da se NATO neće širiti na istok dalje od Nemačke, Putin je često tvrdio da jeste. On je taj argument učinio ključnim delom svoje litanije pritužbi protiv Sjedinjenih Država i alijanse, i delom opravdanja za svoju odluku da pokrene invaziju velikih razmera na Ukrajinu u februaru 2022.
Bolesni Gorbačov, koji je nedelju dana nakon početka invazije napunio 91 godinu, od tada je dao malo javnih komentara, o ratu u Ukrajini ili bilo čemu drugom. Jedan od najtrajnijih doprinosa Gorbačova post-sovjetskoj Rusiji možda je bio u oblasti novinarstva, profesije pod sve većom represijom i pretnjom Putinove vlade.
Godine 1993, tri godine nakon što je dobio Nobelovu nagradu za mir, Gorbačov je iskoristio deo novca od svoje nagrade da investira u male, nezavisne novine pod nazivom Novaja gazeta, pomažući im da kupe svoje prve računare.
Dvadeset osam godina kasnije, Dmitrij Muratov, suosnivač lista i njegov dugogodišnji glavni urednik, postao je sudobitnik Nobelove nagrade za mir 2021. "za (njegove) napore da zaštiti slobodu izražavanja, što je preduslov za demokratiju i trajni mir".
U martu 2022. Novaja gazeta je obustavila svoj rad nakon što je dobila upozorenja u vezi sa izveštavanjem o ratu Rusije protiv Ukrajine od Roskomnadzora, što bi omogućilo državnom medijskom regulatoru da nastavi sa zatvaranjem putem sudskog postupka.
U inostranstvu kao kod kuće
Dvosmislenosti u načinu na koji je Gorbačov gledao na ruski kurs u današnjem svetu ogledaju se u dvosmislenosti unutar same Rusije oko toga kako posmatrati sovjetsku eru za koju je Gorbačov toliko učinio da se završi.
Gorbačov je bio glorifikovan u inostranstvu. Proslavi njegovog 80. rođendana 2011. u londonskom Rojal Albert Holu prisustvovali su izraelski predsednik Šimon Peres, bivši predsednik Poljske i lider Solidarnosti Leh Valensa i mnoge druge zvanice.
Ranijih godina je redovno putovao svetom držeći govore i prezentacije popunjene do poslednjeg mesta, skupljajući počasti i aplauze od svetskih lidera. Neposredno nakon raspada Sovjetskog Saveza, činilo se da Rusi velikom većinom pozdravljaju priliku da napišu novu istoriju za novu nezavisnu Rusiju.
Poslednjih godina, međutim, ankete rutinski pokazuju da više od polovine svih građana Rusije veruje da je raspad Sovjetskog Saveza trebalo izbeći, što se odrazilo u Putinovoj otvorenoj jadikovki za sovjetskom prošlošću.
Ogorčenost Rusa zbog raspada Sovjetskog Saveza takođe se manifestovala u njihovim osećanjima – u mnogim slučajevima ambivalentnosti ili otvorenog gađenja – prema samom Gorbačovu. Anketa koju je 2016. objavila državna Fondacija za javno mnjenje pokazala je da samo devet odsto Rusa ima "dobro" mišljenje o Gorbačovu, dok ga 39 odsto smatra "lošim", a 42 odsto je bilo ambivalentno.
U istom istraživanju, 58 odsto je reklo da je igrao negativnu ulogu u ruskoj istoriji, dok je 15 odsto reklo da je njegova uloga pozitivna. Druga anketa, koju je 2013. sproveo nezavisni Levada centar, pitala je Ruse o njihovom stavu prema Gorbačovu i njegovoj eri. Mala većina je rekla da ga gleda u negativnom svetlu, dok je većina rekla da je ambivalentna. Upitan o eri "perestrojke" koju je pokrenuo Gorbačov, 66 odsto je reklo da u celini gledaju na tu eru negativno.
Gorbačovljeva supruga Raisa umrla je od leukemije 1999. godine. On je 2009. objavio album romantičnih balada pod naslovom Songs For Raisa da bi prikupio sredstva u dobrotvorne svrhe.
Jedino dete para, Irina, rođena je 1957. godine i školovala se za lekara u Stavropolju i Moskvi. Sada je potpredsednica Gorbačovljeve fondacije i ima dvoje dece. Od 2011. godine, Gorbačov je patio od pogoršanja zdravlja i bio je podvrgnut operacijama, a 2015. godine prestaje da putuje u inostranstvo.
