Iz dana u dan, stranke – manje članice vladajuće koalicije, saopštavaju da će, umesto nastupom sopstvenog kandidata, u predstojećoj trci za predsednika Srbije učestvovati kroz podršku Aleksandru Vučiću, premijeru Srbije i kandidatu Srpske napredne stranke, partije-stožera vlade.
Takvim potezima, upozoravaju sagovornici Radija Slobodna Evropa, te stranke rizikuju gubitak i identiteta i biračkog tela, dok Srbija počinje još brže da „klizi“ ka jednostranačju unutar višestranačkog sistema, u kome je pretežno prihvatljivo samo saglasje sa kursom i politikom jedne partije.
Gotovo jednoglasno, preciznije uz samo jednu podignutu ruku kada je Ivica Dačić na sednici Glavnog odbora svoje Socijalističke partije Srbije upitao - „Da li ima neko protiv?“, ta stranka odlučila je da umesto kandidovanja svog, podrži kandidata SNS-a – Aleksandra Vučića.
Manje zapaženo prošla je vest da je i Rasim Ljajić, lider Socijaldemokratske partije Srbije, najavio da će ta partija - takođe manji koalicioni partner - podržati Vučića.
„Čini mi se da to što su mali koalicioni partneri podržali Vučića, govori ko je ’gazda u kući’“, utisak je Vesne Mališić, urednice u nedeljniku NIN.
Objašnjenje Ivice Dačića bilo je da SPS ne podržava kandidata naprednjaka već, kako je rekao, „zajedničkog kandidata vladajuće koalicije“. U to ime Dačić se sa žestinom većom od bilo kog naprednjačkog funkcionera obrušio i na aktuelnog šefa države Tomislava Nikolića, koji je izazvao neočekivani politički potres iznošenjem u javnost mogućnosti da se sam kandiduje za drugi mandat, suprotno volji SNS-a.
Lider socijalista tako se pokazao kao iskreni vojnik, ali partije naprednjaka, pri čemu je podršku Vučiću pravdao time „da se radi o čoveku koji bez dileme može da pobedi u prvom izbornom krugu i tako sačuva stabilnost države“.
Takvog je stava i potpredsednik SPS-a Branko Ružić, koji povodom odluke o podršci Vučiću za naš program kaže da je zasnovana na saradnji dve partije od 2012. godine, te zajedničkoj politici koju su od tada vodile dve vlade – one na čijem je čelu bio lider socijalista Dačić i aktuelne koju vodi Vučić.
Pre se može govoriti o utvrđivanju zajedničkog kandidata, nego o podršci kandidatu iz druge partije, uverava nas Ružić čiji je stav donekle iznenadio s obzirom da je reč o jednom od retkih socijalista koji je u proteklom periodu istupao suprotno oficijalnoj SPS-ovoj politici, te se kritički osvrtao na rad premijera Vučića.
Šta je Ružića, barem u slučaju predstojećih predsedničkih izbora, vratilo na partijsku liniju?
„Mi nismo u poziciji da bilo kome dajemo podršku, već smo isključivo u poziciji da odnesemo zajedničku pobedu sa Srpskom naprednom strankom, a jedini racionalan razlog i odluka koju smo doneli, korespondira sa činjenicom da je najjači unutar vladajuće koalicije, upravo gospodin Vučić i to smo u više navrata isticali, kao što smo isticali i činjenicu da smo spremni da podredimo naš partijski interes našoj državotvornoj orijentaciji“, rekao nam je.
Rizikuju li ipak stranke da se na ovaj način „utope“ u većeg partnera te da počnu da gube svoj identitet, pa i biračko telo?
„Stranke su odavno izgubile svoje identitete. Mislim da osim rezona vlasti, ne postoji drugi rezon“, kaže urednica NIN-a Vesna Mališić. „Tako da je potpuno svejedno da li je kandidat Aleksandar Vučić ili neko drugi. Apsolutno nemaju svoje profile, gube smisao svog postojanja.“
Kada je reč o identitetu, dalo bi se napomenuti da socijalisti (kao naslednici partije Slobodana Miloševića) i naprednjaci (kao nekadašnji radikali Vojislava Šešelja) i nisu suštinski daleko. Makar jedne zvali levicom, a druge, na primer, desnim centrom, suštinski radi se o vrlo srodnim partijama.
Njih povezuje ideologija, i to, kako se slažu i naši sagovornici, ideologija čistog interesa. U tom pragmatičnom sklopu, cenu, pa i samog opstanka, mogli bi platiti SPS-ovci.
Slično biračko telo dve vladajuće srpske partije, ukazuje Bojan Klačar, izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID), organizacije koja prati izborne procese u Srbiji, već je pokazalo kome je ipak naklonjenije.
Tezu, dodaje, potkrepljuje i statistika – od kada su 2012. godine prvi put ušli u koaliciju sa SNS-om, imaju konstantan pad u broju glasova. SPS je tako, na poslednjim parlamentarnim izborima, održanim aprila 2016. godine, „osvojio više od 153.000 glasova manje nego 2012. godine. Znači postoji pad i to je direktna posledica ove saradnje sa SNS-om“.
Sa takvim mišljenjem, međutim, nije saglasan potpredsednik SPS-a Branko Ružić, te u tom smislu ne vidi nikakav rizik od „utapanja“ SPS-a u SNS. „Birači SPS-a kulturološki, ideološki, programski, pa i istorijski, ne korespondiraju sa prosečnim biračem SNS-a“, rekao je Ružić.
Uz mogućnost osipanja birača, ova situacija nosi i rizik od revolta dela članstva, upozorava Bojan Klačar iz CeSID-a. U tom kontekstu, vratimo se usamljenoj podignutoj ruci pomenutoj na početku. Ona pripada Plamenki Laćarac, do tog trenutka javnosti manje poznatoj funkcionerki SPS-a iz okoline Novog Sada.
Iako je takav stav jedina iznela javno, veruje da on nije i usamljen.
Dačić je međutim odbacio bilo kakve navode da je u stranci, oko podrške Vučiću, došlo do raskola, dok je Ružić za naš program rekao da su predstojeći izbori bili tema stranačkih organa, a da je epilog rezultat glasanja na Glavnom odboru stranke.
Magični lepak vlasti
Analitičari ipak ukazuju da su rizici jasni i da su ih i stranke svesne. Zašto onda pristaju na rizične pogodbe? „Nažalost, objašnjenje za sve ove koalicije koje manje stranke prave sa većim strankama u Srbiji, povezano je sa tim magičnim lepkom vlasti“, ukazuje Klačar.
Taj lepak, dodaje, za većinu njih znači i jedinu nadu za opstanak.
„Manje stranke se vrlo često pretvaraju u klijentelističke stranke, dok ove veće stranke i veći partneri prosto dobijaju suviše mnogo učešćem u vlasti. Mislim na ministarska mesta, mislim na sve privilegije koje mogu da se povuku i u javnim preduzećima i u državnoj administraciji, da se veoma teško okreću nekom opozicionom radu i razvijanju sopstvene ideologije, sopstvene politike i sopstvenog biračkog tela.“
Iz stranačke perspektive, dakle, potencijalna dobit vredna je rizika. Mogućnost da partije u takvom stanju stvari koliko - toliko uspešno definišu opšti interes, skoro da se gubi, pošto ga potpuno preklapa uski stranački.
Tako i politički sistem klizi ka jednoj dominantnoj političkoj stranci, koja, kako primećuje Klačar, apsolutno kontroliše politički život. „Zapravo se radi o jednoj širokoj koaliciji u kojoj niko od malih partnera zapravo nema sopstveni stav niti sopstvenu politiku oko ključnih problema, nego se sve svodi na ono što kaže ključni koalicioni partner“.
Urednica u nedeljniku NIN, Vesna Mališić, istovremeno naglašava da Srbija odavno klizi upravo ka jednostranačju. „Sve ovo što se dešava, to u stvari i utvrđuje - kada pogledamo kako izgledaju mediji, kada pogledamo kako izgledaju mediji, kada pogledamo kako izgleda sudstvo – dakle ruše se sve grane vlasti i postoji samo jedan čovek. Mi se vraćamo 30 godina unazad.“
Predizborna trka sve se više zahuktava, mada izbori za predsednika Republike još uvek nisu zvanično raspisani. To će, prema rečima predsednice Parlamenta Maje Gojković biti učinjeno uz poštovanje roka -do 3. marta.
Do tada će biti doneta i odluka da li će, uz predsedničke, biti održani i još jedni vanredni parlamentarni izbori.
Facebook Forum