„Vreme je za pravdu, vreme je za istinu“ – pevao je koncem osamdesetih Koja iz Discipline Kičme, avangardnog rock sastava koji do dan-danas propituje svet koji nas okružuje. Kičma je – zajedno sa Haustorom i Šarlom Akrobatom – bila šifra prepoznavanja čitavih generacija, kojima je retorika poznog socijalizma bila dosadna, jednako kao što im je bila odbojna nacionalistička euforija koja je usledila raspadom Jugoslavije.
U vremenu u kojem živimo – vremenu divljeg kapitalizma – i dalje se u iznajmljenim studijima i garažama okupljaju mladi rokeri, pankeri, reperi... Razloga za pobunu im ne nedostaje, za razliku od medijskog prostora kojeg, kako kažu, nema dovoljno.
Beogradski rock sastav Repetitor pojavio se na sceni polovinom 2000-ih. Energičnim koncertima i intimnim stihovima u kojima sažimaju unutarnju teskobu mladog čoveka danas, ovaj trio je već nakon prvog albuma privukao pažnju poštovalaca alternativnog gitarskog zvuka iz okolnih zemalja.
Njihove pesme se ne bave dnevnom politikom, već ličnim osećanjima koji se, kako kaže gitarista i pevač Boris Vlastelica, kuvaju u članovima benda. Umesto angažovanosti, Vlastelica uz svoj bend vezuje pojam subverzije.
„Bojim se da je danas umetnost u takvom položaju da teško može da ugrozi sistem. Teže je nego u nekoj skorijoj prošlosti biti subverzivan, ako subverziju shvatamo kao delovanje u cilju obaranja društvenog sistema“, kaže Vlastelica.
Na pitanje, koliko su bendovi njegove generacije zainteresovani za društveno-političku svakodnevicu, Vlastelica odgovara: „Mislim da su bendovi, kao i ostatak ljudi, dosta zainteresovani, međutim jako im je teško da objasne i da nađu neki izlaz makar u teoriji. Onda se malo manje bave time, ali čini mi se da svi mislimo o tome.“
Klopka za Pionira, pančevačko-beogradska noise rock grupa radikalnog muzičkog izraza ne beži od društvenog angažmana. Naprotiv, ističu da su se početkom trećeg milenijuma, kada su oformljeni, donekle bavili čak i dnevno-političkim temama.
Mali čovek u žrvnju različitih ideologija, pedofilija u Crkvi, masovne grobnice u hladnjačama, tajkuni i korumpirani novinari – sve ove pojave naći ćete u stihovima Milete Mijatovića, jednog od osnivača Klopke.
Prema njegovim rečima, mali broj bendova se danas usuđuje da progovori o neurotičnim tačkama srpskog društva. Razlozi su, kaže, višestruki:
„Prvi, iza kojeg se svi kriju a nije najvažniji je ekonomski: ti ne možeš pustiti na radio stanici muziku koju neće da slušaju svi slušaoci... Pitanje je uopšte šta je sad angažovano. Angažovan je i Bora Čorba i otkud znam ko sve. Pogrešna je stvar što se uglavnom rock’n’roll vezuje za stav. Muzičari, pogotovo naše zvezde osamdesetih, su pokazali da niti imaju stav, niti ih zanima bunt. Samo ih zanima njihova karijera“, ističe Mijatović.
Za Srbiju devedesetih se – osim Miloševića, ratova, inflacije i opšteg društvenog posrnuća – vezuje i jaka underground scena, koju su činili garažni rock i punk sastavi. Neki od njih su se ugasili, drugi, pak, i danas sviraju, poput novosadske punk-rock grupe Atheist Rap.
Više od dve decenije, koliko su na sceni, Atheisti ironijom i humorom podbadaju vlastodršce, bez obzira na to kom režimu pripadaju. Novih bendova koji u kritikama ne štede vlast ima i danas, ali im je medijski prostor sužen, smatra Vladimir Radusinović Radule, gitarista i pevač Atheist Rapa.
„Od Petog oktobra dvehiljadite, mediji su se jednostavno zatvorili za kritička mišljenja. Jako je profiltrirano šta će se naći u medijima. S te strane je gomila bendova uskraćena za prostor koji smo mi imali devedesetih. Devedesetih je bilo subverzivno što smo mogli da se nađemo na Trećem kanalu u ’Dodatnom ubrzanju’ i nekim sličnim emisijama na TV Politici. Sada je sve to pridavljeno“, smatra naš sagovornik.
Osim rock’n’rolla, u prvoj deceniji 2000-tih na scenu je stupila i nova generacija hip-hop izvođača. Iz grupe mladih repera okupljenih oko izdavačke kuće Bassivity izdvojio se Marko Šelić Marčelo koji je tokom desetogodišnje karijere snažnom lirikom odavno prešao granice Srbije i postao popularan među slušaocima iz regiona.
U međuvremenu, na ovdašnju hip-hop scenu polako izlaze i romski sastavi. Među njima je i bend Gypsy Mafija, koji su osnovala dva momka iz Zrenjanina. Ferid Ajeti, jedan od osnivača benda, kaže da u svojim tekstovima govori o svojoj svakodnevici.
“Teme kojima se bavimo su diskriminacija, policija, naša država, politika… Nismo oni klasični reperi koji pevaju da imaju veliku kuću i dobar auto, nego jednostavno pričamo istinu. Nama je prvenstveno važna ta antifa poruka. Vidite šta se dešava, sve je više nacionalizma u muzici, sve je više mržnje. Mislim da to tako više ne može”, kaže Ajeti.
Čini se da za bendove mlađe generacije ove teme, ipak, nisu interesantne. Razloge za ovakvu pasivnost rock kritičar Petar Janjatović vidi u konformizmu novih bendova kojima je, dodaje, važnija karijera.
"Ogroman broj ljudi je zaista posvećen tome da organizuje svoj život što udobnije i kvalitetnije. Profit je odavno postao glavni bog, internet opet daje mogućnost da se gurne glava u pesak. Rekao bih da literatura, film i muzika imaju mnogo manju snagu nego što su je nekada imali", kaže Janjatović.
Za razvoj scene neophodne su iznad svega jake institucije kulture, zaključuje Mileta Mijatović:
„Scena se nikad neće sama od sebe desiti. Potrebno je da neko na njoj radi. To su domovi omladine, studentski kulturni centri itd. Njihov zadatak je da stvaraju scenu. Ali oni ne stvaraju scenu nego se bave ili šlihtanjem ili nekom ekonomijom.“
„Pošto kod nas nema razloga za protest omladine, pank je suvišan”, odgovorio je pre tridesetak godina jedan prolaznik u anketi Fakulteta za sociologiju, politologiju i društvene nauke u Ljubljani. Na nesreću anketiranog, bunt je i kasnije izbijao iz gitarskih rifova i stihova muzičkih grupa.
Ostaje nada da u gradskim podrumima Srbije stasavaju klinci koji će svojom energijom isprovocirati i dekonstruisati učmalu stvarnost u kojoj je i pobuna postala samo robna marka.
U vremenu u kojem živimo – vremenu divljeg kapitalizma – i dalje se u iznajmljenim studijima i garažama okupljaju mladi rokeri, pankeri, reperi... Razloga za pobunu im ne nedostaje, za razliku od medijskog prostora kojeg, kako kažu, nema dovoljno.
Beogradski rock sastav Repetitor pojavio se na sceni polovinom 2000-ih. Energičnim koncertima i intimnim stihovima u kojima sažimaju unutarnju teskobu mladog čoveka danas, ovaj trio je već nakon prvog albuma privukao pažnju poštovalaca alternativnog gitarskog zvuka iz okolnih zemalja.
Njihove pesme se ne bave dnevnom politikom, već ličnim osećanjima koji se, kako kaže gitarista i pevač Boris Vlastelica, kuvaju u članovima benda. Umesto angažovanosti, Vlastelica uz svoj bend vezuje pojam subverzije.
„Bojim se da je danas umetnost u takvom položaju da teško može da ugrozi sistem. Teže je nego u nekoj skorijoj prošlosti biti subverzivan, ako subverziju shvatamo kao delovanje u cilju obaranja društvenog sistema“, kaže Vlastelica.
Na pitanje, koliko su bendovi njegove generacije zainteresovani za društveno-političku svakodnevicu, Vlastelica odgovara: „Mislim da su bendovi, kao i ostatak ljudi, dosta zainteresovani, međutim jako im je teško da objasne i da nađu neki izlaz makar u teoriji. Onda se malo manje bave time, ali čini mi se da svi mislimo o tome.“
Klopka za Pionira, pančevačko-beogradska noise rock grupa radikalnog muzičkog izraza ne beži od društvenog angažmana. Naprotiv, ističu da su se početkom trećeg milenijuma, kada su oformljeni, donekle bavili čak i dnevno-političkim temama.
Mali čovek u žrvnju različitih ideologija, pedofilija u Crkvi, masovne grobnice u hladnjačama, tajkuni i korumpirani novinari – sve ove pojave naći ćete u stihovima Milete Mijatovića, jednog od osnivača Klopke.
Prema njegovim rečima, mali broj bendova se danas usuđuje da progovori o neurotičnim tačkama srpskog društva. Razlozi su, kaže, višestruki:
„Prvi, iza kojeg se svi kriju a nije najvažniji je ekonomski: ti ne možeš pustiti na radio stanici muziku koju neće da slušaju svi slušaoci... Pitanje je uopšte šta je sad angažovano. Angažovan je i Bora Čorba i otkud znam ko sve. Pogrešna je stvar što se uglavnom rock’n’roll vezuje za stav. Muzičari, pogotovo naše zvezde osamdesetih, su pokazali da niti imaju stav, niti ih zanima bunt. Samo ih zanima njihova karijera“, ističe Mijatović.
Za Srbiju devedesetih se – osim Miloševića, ratova, inflacije i opšteg društvenog posrnuća – vezuje i jaka underground scena, koju su činili garažni rock i punk sastavi. Neki od njih su se ugasili, drugi, pak, i danas sviraju, poput novosadske punk-rock grupe Atheist Rap.
Više od dve decenije, koliko su na sceni, Atheisti ironijom i humorom podbadaju vlastodršce, bez obzira na to kom režimu pripadaju. Novih bendova koji u kritikama ne štede vlast ima i danas, ali im je medijski prostor sužen, smatra Vladimir Radusinović Radule, gitarista i pevač Atheist Rapa.
„Od Petog oktobra dvehiljadite, mediji su se jednostavno zatvorili za kritička mišljenja. Jako je profiltrirano šta će se naći u medijima. S te strane je gomila bendova uskraćena za prostor koji smo mi imali devedesetih. Devedesetih je bilo subverzivno što smo mogli da se nađemo na Trećem kanalu u ’Dodatnom ubrzanju’ i nekim sličnim emisijama na TV Politici. Sada je sve to pridavljeno“, smatra naš sagovornik.
Osim rock’n’rolla, u prvoj deceniji 2000-tih na scenu je stupila i nova generacija hip-hop izvođača. Iz grupe mladih repera okupljenih oko izdavačke kuće Bassivity izdvojio se Marko Šelić Marčelo koji je tokom desetogodišnje karijere snažnom lirikom odavno prešao granice Srbije i postao popularan među slušaocima iz regiona.
U međuvremenu, na ovdašnju hip-hop scenu polako izlaze i romski sastavi. Među njima je i bend Gypsy Mafija, koji su osnovala dva momka iz Zrenjanina. Ferid Ajeti, jedan od osnivača benda, kaže da u svojim tekstovima govori o svojoj svakodnevici.
“Teme kojima se bavimo su diskriminacija, policija, naša država, politika… Nismo oni klasični reperi koji pevaju da imaju veliku kuću i dobar auto, nego jednostavno pričamo istinu. Nama je prvenstveno važna ta antifa poruka. Vidite šta se dešava, sve je više nacionalizma u muzici, sve je više mržnje. Mislim da to tako više ne može”, kaže Ajeti.
Čini se da za bendove mlađe generacije ove teme, ipak, nisu interesantne. Razloge za ovakvu pasivnost rock kritičar Petar Janjatović vidi u konformizmu novih bendova kojima je, dodaje, važnija karijera.
"Ogroman broj ljudi je zaista posvećen tome da organizuje svoj život što udobnije i kvalitetnije. Profit je odavno postao glavni bog, internet opet daje mogućnost da se gurne glava u pesak. Rekao bih da literatura, film i muzika imaju mnogo manju snagu nego što su je nekada imali", kaže Janjatović.
Za razvoj scene neophodne su iznad svega jake institucije kulture, zaključuje Mileta Mijatović:
„Scena se nikad neće sama od sebe desiti. Potrebno je da neko na njoj radi. To su domovi omladine, studentski kulturni centri itd. Njihov zadatak je da stvaraju scenu. Ali oni ne stvaraju scenu nego se bave ili šlihtanjem ili nekom ekonomijom.“
„Pošto kod nas nema razloga za protest omladine, pank je suvišan”, odgovorio je pre tridesetak godina jedan prolaznik u anketi Fakulteta za sociologiju, politologiju i društvene nauke u Ljubljani. Na nesreću anketiranog, bunt je i kasnije izbijao iz gitarskih rifova i stihova muzičkih grupa.
Ostaje nada da u gradskim podrumima Srbije stasavaju klinci koji će svojom energijom isprovocirati i dekonstruisati učmalu stvarnost u kojoj je i pobuna postala samo robna marka.
