Životinje su jedini prijatelji povratniku Muratu Hodžiću iz sela Fočanska Jabuka. Tešku zimu u podnožju Grepka, u istočnoj Bosni, proveo je u društvu pasa i mačaka brinući se i o farmi krava.
Murat Hodžić iz Fočanske Jabuke svojoj je stoci osigurao bolji smještaj od onog koji sam ima.
Od vlasti nije dobio ništa, pa je vlastitim sredstvima i sa ono malo snage koju nije potrošio u svojih 80 godina, počeo graditi nešto što liči na kuću. Prije 13 godina zimovao je pod limom:
„Po limom, natkrio. Imao cuke, dva mala štenčića, i dvoje mačadi. Sve mi među nogama spavali, grijali me. Kad smo ovo ozidao vamo, spavo sam vamo, nije bilo pokriveno. Ja došao đe spavam, na onoj sećiji nekakvoj, kad zmija leži: ja je samo zbacim. Šta ću, drugog izlaza nemaš. Ovdi sam zube pogubio, imao sam svoje zube. Valjda vodu promijenio, šta li? Ali, eto, dobro je.“
Prije rata, među prvima u selu, imao je mehanizaciju, živio od svoga rada. Danas, kada je poljoprivreda u našoj zemlji prepuštena tzv. slobodnom tržištu, nije jednostavno prehraniti brojnu farmu.
Mlijeko za marku
Povremeno muku muči sa lokalnim hohštaplerima koji mu kradu stoku, ali i sa nakupcima koji povremeno svrate do njega:
„Hoće na veresiju. Đe ću ja dati na veresiju, a ja sam dužan. Pa kaže: ’Nek čeka.’ Pa što ću da čeka, neću. Imam krava devet i ove junadi, i dva velika bika – evo ovdi jedan, i ovaj mali bičić jedan. Meni žao, bolan, da prodam ovo ženskinje. Sad imam struju, upalim, odem, počistim im. Imam štenad, neđe su mi pobjegli mali oni... Kažu što će mi. Meni da nije cuka ovdi, šta bih onda? Ja dokle mogu, ja ću raditi. Eno sam nabavio kokoši. Oni nemaju doli u selu kokoši, nemaju, a štale imaju - neće. Ko kad doli daju im. Ide, plače - ja ne mogu plakati. Jedino kad bi me tukao - i tada bih li se rasplakao, ne znam. Neće niko dolje. A daj mi, kaže, mlijeka. Još da mu ja nosim mlijeko dolje za njegovu marku? Pa volim cukama dati, neka iziju.“
U selu u kojem su visina snijega i hladnoća ove zime oborili rekorde, skromni starac nas čak uvjerava da mu je dobro. Ipak, ima jednu želju koju sam ne može ostvariti:
„Da mi je bar te kuće. Eto, to bi mi bilo - da imam banju, da se okupam, da se operem, da mogu ljudski leći. Eno na onoj sećiji sam, pokriješ se dekom. Šta ću? Ne mogu ja nazor - da ja idem da plačem dolje, ja nemam vremena. Kaže: ’Trebaš dodijavati.’ Ima li drugi način, a ne da ti ja dodijavam, pobogu si? ’Prođeš pored mene’, jesam mu rekao, ’nemoj mi dati, molim te, samo dođi pa vidi, pa nek te grize savjest ako imaš obraza.’ Pa šta ću mu?“
Murat Hodžić iz Fočanske Jabuke svojoj je stoci osigurao bolji smještaj od onog koji sam ima.
Od vlasti nije dobio ništa, pa je vlastitim sredstvima i sa ono malo snage koju nije potrošio u svojih 80 godina, počeo graditi nešto što liči na kuću. Prije 13 godina zimovao je pod limom:
„Po limom, natkrio. Imao cuke, dva mala štenčića, i dvoje mačadi. Sve mi među nogama spavali, grijali me. Kad smo ovo ozidao vamo, spavo sam vamo, nije bilo pokriveno. Ja došao đe spavam, na onoj sećiji nekakvoj, kad zmija leži: ja je samo zbacim. Šta ću, drugog izlaza nemaš. Ovdi sam zube pogubio, imao sam svoje zube. Valjda vodu promijenio, šta li? Ali, eto, dobro je.“
Prije rata, među prvima u selu, imao je mehanizaciju, živio od svoga rada. Danas, kada je poljoprivreda u našoj zemlji prepuštena tzv. slobodnom tržištu, nije jednostavno prehraniti brojnu farmu.
Mlijeko za marku
Povremeno muku muči sa lokalnim hohštaplerima koji mu kradu stoku, ali i sa nakupcima koji povremeno svrate do njega:
„Hoće na veresiju. Đe ću ja dati na veresiju, a ja sam dužan. Pa kaže: ’Nek čeka.’ Pa što ću da čeka, neću. Imam krava devet i ove junadi, i dva velika bika – evo ovdi jedan, i ovaj mali bičić jedan. Meni žao, bolan, da prodam ovo ženskinje. Sad imam struju, upalim, odem, počistim im. Imam štenad, neđe su mi pobjegli mali oni... Kažu što će mi. Meni da nije cuka ovdi, šta bih onda? Ja dokle mogu, ja ću raditi. Eno sam nabavio kokoši. Oni nemaju doli u selu kokoši, nemaju, a štale imaju - neće. Ko kad doli daju im. Ide, plače - ja ne mogu plakati. Jedino kad bi me tukao - i tada bih li se rasplakao, ne znam. Neće niko dolje. A daj mi, kaže, mlijeka. Još da mu ja nosim mlijeko dolje za njegovu marku? Pa volim cukama dati, neka iziju.“
U selu u kojem su visina snijega i hladnoća ove zime oborili rekorde, skromni starac nas čak uvjerava da mu je dobro. Ipak, ima jednu želju koju sam ne može ostvariti:
„Da mi je bar te kuće. Eto, to bi mi bilo - da imam banju, da se okupam, da se operem, da mogu ljudski leći. Eno na onoj sećiji sam, pokriješ se dekom. Šta ću? Ne mogu ja nazor - da ja idem da plačem dolje, ja nemam vremena. Kaže: ’Trebaš dodijavati.’ Ima li drugi način, a ne da ti ja dodijavam, pobogu si? ’Prođeš pored mene’, jesam mu rekao, ’nemoj mi dati, molim te, samo dođi pa vidi, pa nek te grize savjest ako imaš obraza.’ Pa šta ću mu?“
