Rasprava u Međunarodnom sudu pravde u Hagu o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, završena je u petak izlaganjem delegacija Venecuele i Vijetnama koje smatraju da je time prekršeno međunarodno pravo.
Predstavnik Venecuele Alejandro Fleming je istakao da je Badenterova komisija utvrdila da se moraju poštovati granice pre raspada Jugoslavije, to znači da je Kosovo deo Srbije i nije imalo pravo na otcepljenje.
Po njegovom mišljenju u Rezoluciji Saveta bezbednosti 1244, nigde se ne pominje nezavisnost Kosova, već se predviđa interno samoopredeljenje Kosova, kao autonomije unutar Srbije.
Stoga Fleming smatra da ova Rezolucija i dalje važi, kao i njome utvrđeni privremeni status. On je dodao da slučaj Kosova ne spada u kontekst dekolonizacije. Takođe, pošto nije imalo status federalne jedinice, odnosno republike, nema pravo da se otcepi od Srbije. Po njemu, slučaj Kosova se može porediti sa primerom Severne Irske.
Fleming je istakao da je Srbija spremna da ponudi punu autonomiju Kosova koju bi garantovala međunarodna zajednica. Stoga je kritikovao stav Holandije da protok vremena ne može biti sam po sebi lek za počinjene zločine.
„To znači da državu treba kazniti amputaciom dela teritorije iako je spremna da obezbedi autonomiju i poštuje sva prava“, kazao je Fleming kritikujući i poziciju država koje smatraju da bi obnavljanje pregovora vodilo nestabilnosti u regionu, postavljajući pitanje kako pregovori mogu da izazovu nestabilnost.
Predstavnica Vijetnama Ma Hju Tong je istakla da princip teritorijalnog integriteta država i njihove jedakosti je u osnovi međunarodnog sistema, pa u skladu sa tim treba rešavati i status Kosova.
„Jednostrano proglašenje nezavisnosti može imati pogubne posledice po međunarodni poredak, kao i poštovanje ljudskih prava. Pravo na samoopredeljenje ne može da ima prevagu u odnosu na princip teritorijalnog integriteta“, smatra predstavnica Vijetnama.
SUDIJE PITAJU
Na kraju današnje sesije trojica sudija postavili su pitanja na koje učesnice u postupku treba da odgovore do 22. decembra. Tako je sudija Abdul Koroma iz Sijera Leona pitao da li je nezavisnost dozvoljena izvan konteksta dekolonizacije.
Sudija Mohamed Benuna iz Maroka je pitao da li su privremene institucije Kosova vodile kampanju za izbore u jesen 2007. na platformi da kada budu izabrane proglase nezavisnost jednostrano, ili su, u najmanju ruku, prezentirale Deklaraciju o nezavisnosti kao alternativu.
Sudija Kansado Triundade, Brazil, postavio je pitanje kakvo je značenje dokumenta iz Rambujea, da li je njime utvrđeno pravo na samoopredeljenje, ako jeste, pod kojim uslovima.
Šef delegacije Kosova Skender Hiseni je izjavio za Radio Slobodna Evropa da je rasprava uglavnom potvridla argumente Kosova, volju naroda za samoopredeljenjem i legitimnost te odluke.
„Svaki posmatrač može utvrditi da argumenti druge strane, zapravo, uglavnom govore u prilog nezavisnosti Kosova.“
Zamenik šefa delegacije Srbije Sađa Obradović je rekao da je zadovoljan raspravom. On je istakao da nikada u istoriji Međunarodnog suda pravde nisu bila tako podeljena mišljenja, dodajući da očekuje odluku u prvoj polovini sledeće godine.
Petnaestorica sudija saslušali su u proteklih devet dana stavove Srbije, Kosova i još 27 država.
Argentina, Azerbejdžan, Belorusija, Bolivija, Brazil, Kina, Kipar, Španija, Rusija, Rumunija, Venecuela i Vijetnam su ocenili su da je jednostranom deklaracijom o nezavisnosti Kosova prekršeno međunarodno pravo.
Legalnost te deklaracije do sada su podržale Albanija, Nemačka, Saudijska Arabija, Austrija, Bugarska, Hrvatska, Danska, SAD, Finska, Francuska, Jordan, Norveška, Holandija i Velika Britanija.
Pravni zastupnici Burundija nisu se izričito izjasnili. To znači da je rezultat za sada 14:12 u korist Kosova.
STAVOVI I TABORI
Međunarodni sud pravde će potom doneti savetodavno mišljenje koje nije obavezujuće za države. Za izjašnjavanje ne postoje rokovi, ali se očekuje da se Sud oglasi tokom sledeće godine.
Zanimljivo je da je osam sudija iz zemalja koje su priznale Kosovo (SAD, V. Britanija, Francuska, Nemačka, Japan, Jordan, Sijera Leone i Novi Zeland), a sedam koje se tome protive (Rusija, Kina, Slovačka, Meksiko, Maroko, Brazil i Somalija).
To ne bi trebalo nužno da se odrazi na njihovo izjašnjavanje, ali svakako unutar Suda postoje različita mišljenja o ovom pitanju pa će biti zanimljivo videti kakvu će odluku doneti.
Naravno, dilema je u kojoj meri će ovakva debata u kojoj nije postojala dodirna tačka ni oko jednog pitanja, pomoći sudijama ili iskomplikovati odlučivanje. Ta različitost se iskazivala čak i tumačenju konkretnih brojki.
Tako je predstavnik Velike Britanije Daniel Betlehem osporio tvrdnju šefa delegacije Srbije Dušana Batakovića da se nezavisnosti Kosova protivi većina sveta. Betlehem ističe da tih 63 države čine sve zemlje sa prostora bivše Jugoslavije, osim Srbije, 9 od 15 članica Saveta bezbednosti, skoro sve članice EU i Saveta Evrope.
Dakle, potpuno su oprečno tumačena sva pitanja, počev od Rezolucije UN 1244 pa do prava na secesiju. Postavlja se pitanje kako vrhunski pravnici mogu imati dijametralno suprotne stavove.
Naime, nekoliko zemalja, među njima i delegacije Beograda i Prištine, angažovale su najpoznatije strane stručnjake za međunarodno pravo, koji su se svojski trudili da odbrane svoje stavove.
Tako je jedan strani pravnik u kuloarima rekao za svog kolegu u protivničkom taboru “Sjajan pravnik, ali je šteta što zastupa pogrešnu stvar”.
Rasprava je poprimala i politički karakter, a nije izbegnuto ni kritikovanje stavova drugih zemalja što nije uobičajena praksa u sudu. Tako je pravni savetnik SAD Harold Honđu Ko prokomentarisao stav Kipra da je Savet bezbednosti učestvovao u amputaciji teritorije Srbije.
Ko je uzvratio da Kipar nije pomenuo da nezavisnost Kosova nije posledica brutalne akcije UN, već angažmana svetske organizacije čime su okončane brutalnosti.
Predstavnik Bolivije je istakao da “država Kosovo ne postoji”, a ruski ambasador Kiril Gevorgijan je tvrdio da prelazni period tokom koje bi Kosovo trebalo da uživa punu autonomiju u okviru Srbiju, a pod upravom međunarodne zajednice još je na snazi kao i Rezolucija 1244 i “niko nema pravo da proglasi nezavisnost Kosova”.
Izrečeni stavovi su komentarisani u sudnici ali i van nje. Tako je izjava predstavnice Hrvatske Andreje Metelko Zgombić da su autonomne pokrajine prema Ustavu Jugoslavije iz 1974. uživale takoreći ista prava kao i republike i da „stoga, nije bila moguća promenja njihovog statusa bez njihove saglasnosti, uključujući i granice“ – izazvala lavinu kritika.
Zamenik šefa delegacije Srbije Saša Obradović istakao da je time „obnovljen Tuđmanov svetonazor po kome su svi imali pravo na otcepljenje osim Srba u Hrvatskoj“. U Beogradu su otišli korak dalje tumačeći ovakav stav kao opravdavanje eventualnog zahteva Vojvodine za otcepljenjem.
Dakle, u debati su obuhvaćena sva važna pravna pitanja, ali nije izbegnuta ni politička argumentacija i to otvoreno, “bez rukavica”.
Koplja su se lomila oko sledećih pitanja:
1) Pobornici nezavisnosti Kosova smatraju da međunarodno pravo ne reguliše pitanja secesije pa samim tim ni Međunarodni sud pravde nije nadležan da odlučuje o ovom pitanju. Oni ističu da je to politički čin koji druge države mogu da priznaju ili ne. Kako kaže britanski predstavnik Džejms Kroford, "priznanja, a ne deklaracija, čine državnost".
Srbija i zemlje koje je podržavaju, naglašavaju da su države ključni akteri međunarodnog sistema, pa je samim tim, stvaranje novih državnih tvorevina pitanje međunarodnog prava par excellence.
2) Protivnici nezavisnosti Kosova smatraju da se nezavisnošću Kosova narušava princip poštovanja teritorijalnog integriteta država. Međutim, pobornici smatraju da se taj princip tiče samo odnosa među državama pa jednostranom deklaracijom o nezavisnosti Kosova nije narušen ni princip zaštite teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, zato što se odnosi samo na situacije kada druge države naruše integritet određene zemlje, a ne i entitet koji traži secesiju.
Sledstveno tome, teritorijalni integritet Srbije nije povređen zato što ga poštuju druge države (Austrija).
3) Pristalice nezavisnosti Kosova ukazuju da se pravo naroda na samoopredeljenje ne može posmatrati samo u kontekstu dekolonizacije, kada su se kolonije oslobađale od tuđinske vlasti, već i kao univerzalno demokratsko pravo, pogotovo kada je jedna etnilčka grupa, u ovom slučaju Albanci, lišena svih prava. Protivnici, s druge strane, instistiraju da je se prevashodno mora voditi računa o očuvanju teritorijanog integriteta država, jer u suportonom preti nestabilnost i haos u međunarodnim odnosima.
4) Prva grupa zemalja kao i institucije u Prištini, tvrde da Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 ne sprečava nezavisnost Kosova. Štaviše, njome je predviđen politički process koji bi trebalo da omogući pronalaženje konačnog rešenja i da je jednostrano proglašenje bilo iznuđeno zbog blokade Srbije. S druge strane, druga grupa zemalja i Beograd insistiraju da se u Rezoluciji 1244 nigde ne pominje nezavisnost Kosova kao opcija, već da je rešenje moguće samo dogovorom obe strane.
5) Pristalice nezavisnosti Kosova ukazuju i na drastična kršenja prava Albanaca počev od ukidanja autonomije 1989, pa do nasilja i proterivanja 1998-9, kao osnov za nezavisnosti Kosova, što po njima, regulišu i različiti međunarodni dokumenti (remedial secession).
U tom smislu, ukazivano je i na presudu drugog suda, Haškog tribunala (SAD) da je u presudi bivšem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću konstatovano da je na Kosovu krajem 1990-ih ubijeno 10 hiljada, a proterano million Albanaca.
Zemlje koje se protive nezavisnosti Kosova ističu, pak, da kršenje prava Albanaca ne može da bude izgovor za secesiju, već je trebalo ta prava uspostaviti. Po njima, Rezolucija 1244 je već osiguravala dovoljnu autonomiju Kosova u prelaznom periodu uz nadgledanje Ujedinjenih nacija dok se ne pronađe rešenje. To znači da 2008, u vreme kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, nisu bila ugrožena prava Albanaca, kao i da današnja Srbija nije isto što i Miloševićeva (Rumunija). Međutim, pristalice nezavisnosti (Holandija) ističu da vreme samo po sebi ne može da zaceli ozbiljna kršenja prava Albanaca
6) Pobornici nezavisnosti Kosova smatraju da je ono jedinstveni slučaj, sui generis, kao rezultat nasilnog raspada bivše Jugolsavije, zatim da je na osnovu Ustava Jugoslavije iz 1974, bilo direktno zastupljeno u Federaciji i da je, kao i ostale federalne jedinice, imalo pravo na samoopredeljenje. Takođe, da je raspadom Jugoslavije nestao širi okvir, odnosno mehanizam zaštite prava Kosova ukoliko bi ostalo u Srbiji.
Beograd i zemlje koje podržavaju njegovu poziciju ukazuju, međutim, da je tačno da je Kosovo imalo ista prava kao i republike, osim jednog – da se otcepi. Protivnici nezavisnosti Kosova upozoravaju takođe da se time stvara presedan, jer to znači da “svaka provincija, okrug pa čak i zaseok može da traži nezavisnost, što je opasno” (Rumunija).
JEDINSTVENA RASPRAVA
U svakom slučaju, ova rasprava je bila jedinstvena po mnogo čemu. Najpre, takoreći se prvi put u ovoj instituciji razmatralo pitanje secesije, odnosno stvaranja nove države. Po prvi put je nastupilo svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti, prvi put je pred ovom institucijom prezentirala argumente Kina, prvi put nakon Drugog svetskog rata odmerili su snage SAD i Rusija…
Iako ima mišljenja da svako ima pravo koliko i moći, a tokom rasprave je upozoreno da moć ne bi trebalo da postane pravo, a sila zakon (Azerbejdžan) - preplitanje pravnih i političkih argumenata i u ovom sudu je samo na prvi pogled iznenađujuće. Oni su zapravo neraskidivo isprepleteni.
S jedne strane, norme su bitne jer utvrđuju osnovna pravila ponašanja kako u odnosima između pojedinaca tako i među državama, garant su slobode, stabilnosti i razvoja društva. Istovremeno, društveni procesi imaju svoju dinamiku, i ako ih pravo ne prati i sankcioniše, preti mu opasnost da postene okoštala ljuštura bez smisla i značenja.
Kakvu god odluku da donese Međunarodni sud, uključujući i da se uzdrži od izjašnjavanja, imaće dalekosežne posledice ne samo za sve eventualno druge slučajeve koji bi bili pokrenuti pred njim, već i kao vodilja u definisanju odnosa između država.
Predstavnik Venecuele Alejandro Fleming je istakao da je Badenterova komisija utvrdila da se moraju poštovati granice pre raspada Jugoslavije, to znači da je Kosovo deo Srbije i nije imalo pravo na otcepljenje.
Po njegovom mišljenju u Rezoluciji Saveta bezbednosti 1244, nigde se ne pominje nezavisnost Kosova, već se predviđa interno samoopredeljenje Kosova, kao autonomije unutar Srbije.
Stoga Fleming smatra da ova Rezolucija i dalje važi, kao i njome utvrđeni privremeni status. On je dodao da slučaj Kosova ne spada u kontekst dekolonizacije. Takođe, pošto nije imalo status federalne jedinice, odnosno republike, nema pravo da se otcepi od Srbije. Po njemu, slučaj Kosova se može porediti sa primerom Severne Irske.
Fleming je istakao da je Srbija spremna da ponudi punu autonomiju Kosova koju bi garantovala međunarodna zajednica. Stoga je kritikovao stav Holandije da protok vremena ne može biti sam po sebi lek za počinjene zločine.
„To znači da državu treba kazniti amputaciom dela teritorije iako je spremna da obezbedi autonomiju i poštuje sva prava“, kazao je Fleming kritikujući i poziciju država koje smatraju da bi obnavljanje pregovora vodilo nestabilnosti u regionu, postavljajući pitanje kako pregovori mogu da izazovu nestabilnost.
Predstavnica Vijetnama Ma Hju Tong je istakla da princip teritorijalnog integriteta država i njihove jedakosti je u osnovi međunarodnog sistema, pa u skladu sa tim treba rešavati i status Kosova.
„Jednostrano proglašenje nezavisnosti može imati pogubne posledice po međunarodni poredak, kao i poštovanje ljudskih prava. Pravo na samoopredeljenje ne može da ima prevagu u odnosu na princip teritorijalnog integriteta“, smatra predstavnica Vijetnama.
SUDIJE PITAJU
Na kraju današnje sesije trojica sudija postavili su pitanja na koje učesnice u postupku treba da odgovore do 22. decembra. Tako je sudija Abdul Koroma iz Sijera Leona pitao da li je nezavisnost dozvoljena izvan konteksta dekolonizacije.
Sudija Mohamed Benuna iz Maroka je pitao da li su privremene institucije Kosova vodile kampanju za izbore u jesen 2007. na platformi da kada budu izabrane proglase nezavisnost jednostrano, ili su, u najmanju ruku, prezentirale Deklaraciju o nezavisnosti kao alternativu.
Sudija Kansado Triundade, Brazil, postavio je pitanje kakvo je značenje dokumenta iz Rambujea, da li je njime utvrđeno pravo na samoopredeljenje, ako jeste, pod kojim uslovima.
Šef delegacije Kosova Skender Hiseni je izjavio za Radio Slobodna Evropa da je rasprava uglavnom potvridla argumente Kosova, volju naroda za samoopredeljenjem i legitimnost te odluke.
„Svaki posmatrač može utvrditi da argumenti druge strane, zapravo, uglavnom govore u prilog nezavisnosti Kosova.“
Zamenik šefa delegacije Srbije Sađa Obradović je rekao da je zadovoljan raspravom. On je istakao da nikada u istoriji Međunarodnog suda pravde nisu bila tako podeljena mišljenja, dodajući da očekuje odluku u prvoj polovini sledeće godine.
Petnaestorica sudija saslušali su u proteklih devet dana stavove Srbije, Kosova i još 27 država.
Argentina, Azerbejdžan, Belorusija, Bolivija, Brazil, Kina, Kipar, Španija, Rusija, Rumunija, Venecuela i Vijetnam su ocenili su da je jednostranom deklaracijom o nezavisnosti Kosova prekršeno međunarodno pravo.
Legalnost te deklaracije do sada su podržale Albanija, Nemačka, Saudijska Arabija, Austrija, Bugarska, Hrvatska, Danska, SAD, Finska, Francuska, Jordan, Norveška, Holandija i Velika Britanija.
Pravni zastupnici Burundija nisu se izričito izjasnili. To znači da je rezultat za sada 14:12 u korist Kosova.
STAVOVI I TABORI
Međunarodni sud pravde će potom doneti savetodavno mišljenje koje nije obavezujuće za države. Za izjašnjavanje ne postoje rokovi, ali se očekuje da se Sud oglasi tokom sledeće godine.
Zanimljivo je da je osam sudija iz zemalja koje su priznale Kosovo (SAD, V. Britanija, Francuska, Nemačka, Japan, Jordan, Sijera Leone i Novi Zeland), a sedam koje se tome protive (Rusija, Kina, Slovačka, Meksiko, Maroko, Brazil i Somalija).
To ne bi trebalo nužno da se odrazi na njihovo izjašnjavanje, ali svakako unutar Suda postoje različita mišljenja o ovom pitanju pa će biti zanimljivo videti kakvu će odluku doneti.
Naravno, dilema je u kojoj meri će ovakva debata u kojoj nije postojala dodirna tačka ni oko jednog pitanja, pomoći sudijama ili iskomplikovati odlučivanje. Ta različitost se iskazivala čak i tumačenju konkretnih brojki.
Tako je predstavnik Velike Britanije Daniel Betlehem osporio tvrdnju šefa delegacije Srbije Dušana Batakovića da se nezavisnosti Kosova protivi većina sveta. Betlehem ističe da tih 63 države čine sve zemlje sa prostora bivše Jugoslavije, osim Srbije, 9 od 15 članica Saveta bezbednosti, skoro sve članice EU i Saveta Evrope.
Dakle, potpuno su oprečno tumačena sva pitanja, počev od Rezolucije UN 1244 pa do prava na secesiju. Postavlja se pitanje kako vrhunski pravnici mogu imati dijametralno suprotne stavove.
Naime, nekoliko zemalja, među njima i delegacije Beograda i Prištine, angažovale su najpoznatije strane stručnjake za međunarodno pravo, koji su se svojski trudili da odbrane svoje stavove.
Tako je jedan strani pravnik u kuloarima rekao za svog kolegu u protivničkom taboru “Sjajan pravnik, ali je šteta što zastupa pogrešnu stvar”.
Rasprava je poprimala i politički karakter, a nije izbegnuto ni kritikovanje stavova drugih zemalja što nije uobičajena praksa u sudu. Tako je pravni savetnik SAD Harold Honđu Ko prokomentarisao stav Kipra da je Savet bezbednosti učestvovao u amputaciji teritorije Srbije.
Ko je uzvratio da Kipar nije pomenuo da nezavisnost Kosova nije posledica brutalne akcije UN, već angažmana svetske organizacije čime su okončane brutalnosti.
Predstavnik Bolivije je istakao da “država Kosovo ne postoji”, a ruski ambasador Kiril Gevorgijan je tvrdio da prelazni period tokom koje bi Kosovo trebalo da uživa punu autonomiju u okviru Srbiju, a pod upravom međunarodne zajednice još je na snazi kao i Rezolucija 1244 i “niko nema pravo da proglasi nezavisnost Kosova”.
Izrečeni stavovi su komentarisani u sudnici ali i van nje. Tako je izjava predstavnice Hrvatske Andreje Metelko Zgombić da su autonomne pokrajine prema Ustavu Jugoslavije iz 1974. uživale takoreći ista prava kao i republike i da „stoga, nije bila moguća promenja njihovog statusa bez njihove saglasnosti, uključujući i granice“ – izazvala lavinu kritika.
Zamenik šefa delegacije Srbije Saša Obradović istakao da je time „obnovljen Tuđmanov svetonazor po kome su svi imali pravo na otcepljenje osim Srba u Hrvatskoj“. U Beogradu su otišli korak dalje tumačeći ovakav stav kao opravdavanje eventualnog zahteva Vojvodine za otcepljenjem.
Dakle, u debati su obuhvaćena sva važna pravna pitanja, ali nije izbegnuta ni politička argumentacija i to otvoreno, “bez rukavica”.
Koplja su se lomila oko sledećih pitanja:
1) Pobornici nezavisnosti Kosova smatraju da međunarodno pravo ne reguliše pitanja secesije pa samim tim ni Međunarodni sud pravde nije nadležan da odlučuje o ovom pitanju. Oni ističu da je to politički čin koji druge države mogu da priznaju ili ne. Kako kaže britanski predstavnik Džejms Kroford, "priznanja, a ne deklaracija, čine državnost".
Srbija i zemlje koje je podržavaju, naglašavaju da su države ključni akteri međunarodnog sistema, pa je samim tim, stvaranje novih državnih tvorevina pitanje međunarodnog prava par excellence.
2) Protivnici nezavisnosti Kosova smatraju da se nezavisnošću Kosova narušava princip poštovanja teritorijalnog integriteta država. Međutim, pobornici smatraju da se taj princip tiče samo odnosa među državama pa jednostranom deklaracijom o nezavisnosti Kosova nije narušen ni princip zaštite teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, zato što se odnosi samo na situacije kada druge države naruše integritet određene zemlje, a ne i entitet koji traži secesiju.
Sledstveno tome, teritorijalni integritet Srbije nije povređen zato što ga poštuju druge države (Austrija).
3) Pristalice nezavisnosti Kosova ukazuju da se pravo naroda na samoopredeljenje ne može posmatrati samo u kontekstu dekolonizacije, kada su se kolonije oslobađale od tuđinske vlasti, već i kao univerzalno demokratsko pravo, pogotovo kada je jedna etnilčka grupa, u ovom slučaju Albanci, lišena svih prava. Protivnici, s druge strane, instistiraju da je se prevashodno mora voditi računa o očuvanju teritorijanog integriteta država, jer u suportonom preti nestabilnost i haos u međunarodnim odnosima.
4) Prva grupa zemalja kao i institucije u Prištini, tvrde da Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 ne sprečava nezavisnost Kosova. Štaviše, njome je predviđen politički process koji bi trebalo da omogući pronalaženje konačnog rešenja i da je jednostrano proglašenje bilo iznuđeno zbog blokade Srbije. S druge strane, druga grupa zemalja i Beograd insistiraju da se u Rezoluciji 1244 nigde ne pominje nezavisnost Kosova kao opcija, već da je rešenje moguće samo dogovorom obe strane.
5) Pristalice nezavisnosti Kosova ukazuju i na drastična kršenja prava Albanaca počev od ukidanja autonomije 1989, pa do nasilja i proterivanja 1998-9, kao osnov za nezavisnosti Kosova, što po njima, regulišu i različiti međunarodni dokumenti (remedial secession).
U tom smislu, ukazivano je i na presudu drugog suda, Haškog tribunala (SAD) da je u presudi bivšem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću konstatovano da je na Kosovu krajem 1990-ih ubijeno 10 hiljada, a proterano million Albanaca.
Zemlje koje se protive nezavisnosti Kosova ističu, pak, da kršenje prava Albanaca ne može da bude izgovor za secesiju, već je trebalo ta prava uspostaviti. Po njima, Rezolucija 1244 je već osiguravala dovoljnu autonomiju Kosova u prelaznom periodu uz nadgledanje Ujedinjenih nacija dok se ne pronađe rešenje. To znači da 2008, u vreme kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, nisu bila ugrožena prava Albanaca, kao i da današnja Srbija nije isto što i Miloševićeva (Rumunija). Međutim, pristalice nezavisnosti (Holandija) ističu da vreme samo po sebi ne može da zaceli ozbiljna kršenja prava Albanaca
6) Pobornici nezavisnosti Kosova smatraju da je ono jedinstveni slučaj, sui generis, kao rezultat nasilnog raspada bivše Jugolsavije, zatim da je na osnovu Ustava Jugoslavije iz 1974, bilo direktno zastupljeno u Federaciji i da je, kao i ostale federalne jedinice, imalo pravo na samoopredeljenje. Takođe, da je raspadom Jugoslavije nestao širi okvir, odnosno mehanizam zaštite prava Kosova ukoliko bi ostalo u Srbiji.
Beograd i zemlje koje podržavaju njegovu poziciju ukazuju, međutim, da je tačno da je Kosovo imalo ista prava kao i republike, osim jednog – da se otcepi. Protivnici nezavisnosti Kosova upozoravaju takođe da se time stvara presedan, jer to znači da “svaka provincija, okrug pa čak i zaseok može da traži nezavisnost, što je opasno” (Rumunija).
JEDINSTVENA RASPRAVA
U svakom slučaju, ova rasprava je bila jedinstvena po mnogo čemu. Najpre, takoreći se prvi put u ovoj instituciji razmatralo pitanje secesije, odnosno stvaranja nove države. Po prvi put je nastupilo svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti, prvi put je pred ovom institucijom prezentirala argumente Kina, prvi put nakon Drugog svetskog rata odmerili su snage SAD i Rusija…
Iako ima mišljenja da svako ima pravo koliko i moći, a tokom rasprave je upozoreno da moć ne bi trebalo da postane pravo, a sila zakon (Azerbejdžan) - preplitanje pravnih i političkih argumenata i u ovom sudu je samo na prvi pogled iznenađujuće. Oni su zapravo neraskidivo isprepleteni.
S jedne strane, norme su bitne jer utvrđuju osnovna pravila ponašanja kako u odnosima između pojedinaca tako i među državama, garant su slobode, stabilnosti i razvoja društva. Istovremeno, društveni procesi imaju svoju dinamiku, i ako ih pravo ne prati i sankcioniše, preti mu opasnost da postene okoštala ljuštura bez smisla i značenja.
Kakvu god odluku da donese Međunarodni sud, uključujući i da se uzdrži od izjašnjavanja, imaće dalekosežne posledice ne samo za sve eventualno druge slučajeve koji bi bili pokrenuti pred njim, već i kao vodilja u definisanju odnosa između država.
