Može li Srbija kao Titova Jugoslavija

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome dokle će Srbija moći da sedi na dve stolice - evropskoj i ruskoj. Sagovornici su bili Aleksandra Joksimović, direktorka Centra za spoljnu politiku iz Beograda, i Boris Varga, spoljnopolitički analitičar iz Novog Sada.

Bilo je reči o tome da li sadašnja Vučićeva politika "i Evropa - i Rusija" podseća na nekadašnju Tadićevu politiku "i Evropa - i Kosovo", o pritiscima koje na Beograd vrše Moskva i Brisel, da li Moskva računa na to da će, kada Srbija uđe u Evropsku uniju, preko nje ostvarivati svoje interese, o tome kako Srbija istovremeno vojno sarađuje i sa Rusijom i sa NATO paktom, u kojoj meri veoma izraženo prorusko raspoloženje u Srbiji utiče na politiku srpskog vrha, da li bi danas Srbija mogla imati istu onakvu neutralnu poziciju kakvu je imala Titova Jugoslavija, kao i o tome da li će, ukoliko se odnosi između Rusije i Zapada još više zaoštre, Brisel tražiti od Srbije da sledi politiku Evropske unije i uvede sankcije Rusiji.

Omer Karabeg: Da li ova današnja Vučićeva politika "i Evropa - i Rusija" podseća na onu Tadićevu politiku "i Kosovo - i Srbija"?

Aleksandra Joksimović: Okolnosti u kojima se nalazi današnji svet znatno su drugačije od onih kakave su bile u Tadićevo vreme. Danas na međunarodnoj političkoj sceni ništa nije isto kao što je bilo pre samo pola godina. Kriza u Ukrajini preti da se i dalje zaoštrava, a ne da se smiruje - i odnos prema ukrajinskoj krizi i prema Rusiji postao je velika politička tema. Kako se kriza zaoštrava, stav Zapada prema Rusiji je sve oštriji i Brisel očekuje od svih svojih partnera da pokažu solidarnost i da reaguju na isti način na koji reaguju zemlje Evropske unije. Danas se neutralnost više ne čita kao neutralnost, već je i to vrsta opredeljenja. Prema tome, bojim se da će Srbija u kratkom vremenskom periodu morati da izađe sa konkretnim stavovima, ukoliko želi da nesmetano nastavi pregovarački proces sa Evropskom unijom.

Boris Varga: Ne bih rekao da je to baš ista politika. Ne mislim da Vučićeva vlada vodi sličnu politiku kakvu je vodila vlada Borisa Tadića.

Omer Karabeg: Da li je Beograd izložen pritiscima?

Aleksandra Joksimović: Pritisci apsolutno postoje i to sa obe stane. Pritisci su postojali od samog početka ukrajinske krize. Oni su se prvo dešavali ispod stola, ali kako se kriza zaoštava, obe strane pokušavaju da na svojoj strani imaju što je moguće više saveznika. U ovdašnjoj javnosti se mnogo češće govori o pritiscima Evropske unije, mada se meni čini da su pritisci ruske strane povremeno mnogo jači. Evropska unija koristi diplomatski jezik, dok Rusija konstantno vrši snažan pritisak iza zatvorenih vrata. Rusija bi želela da Srbija zadrži neutralan stav, dok Evropska Unija očekuje od Beograda neku vrstu solidarnosti.

Boris Varga: Mislim da Rusija ne vrši direktan pritisak. Ona je svesna da će Srbija jednog dana biti deo Evropske unije i nada se da će Srbija biti njen igrač u Uniji, imajući u vidu kakva je današnja uloga Srbije u takozvanom energetskom lobiju. Srbija je jedna od najlojalnijh država Rusiji kada je u pitanju gasovod Južni tok i jedina koja, kada je u pitanju energetika, ne sedi na dve stolice. U Srbiji uopšte nije razmatran konkurentski projekat gasovoda Nabuko iza koga stoji Evropska unija, niti se o njemu govorilo. Kada govorimo o pritiscima Moskve na Beograd, oni se najviše odnose na NATO pakt.

Rusiji je najvažnije da Srbija ne pristupi NATO paktu. Videli smo kako je ruska diplomatija oštro reagovala na zahtev Crne Gore da postane članica te organizacije. Rusija nastoji da ostvari jake veze sa Srbijom različitim ugovorima - od onog o slobodnoj trgovini između dve zemlje iz 2000. godine, pa do toga da je Srbija prošle godine dobila status posmatrača u Organizaciji za kolektivu bezbednost i saradnju, koja okuplja postsovjetske države. To je nešto što je prošlo prilično nezapaženo u javnosti. Malo ko u Srbiji zna šta je Organizacija za kolektivnu bezbednost. To je vojno-bezbednosna struktura koja bi u Putinovom Evroazijskom savezu trebalo da ima sličnu ulogu koju NATO ima u Evropskoj uniji. Dakle, i u vojno-bezbednosnom pogledu Srbija sedi na dve stolice.

Omer Karabeg: Gospođo Joksimović, kako vi gledate na tezu da Rusija računa da bi Srbija mogla da bude njen igrač u Evropskoj uniji i da bi ona preko Srbije mogla da ostvari neke svoje interese?

Aleksandra Joksimović: Moguće je da Rusija računa s takvim scenarijem, ali mi on ne deluje previše realistično. To kažem zbog toga što su upravo nove članice Evropske unije, to jest one koje su ušle u Uniju 2004. i posle toga, najveći pobornici NATO pakta i u velikoj meri su okrenute prema Vašingtonu. One imaju mnogo manje razumevanja za ruske stavove nego stare članice. Imajući to u vidu teško je pretpostaviti da bi Srbija kao nova članica mogla da bude ruski igrač. Inače, Srbija je okružena zemljama NATO pakta i svaka priča o tome da bi ona mogla postati članica Organizacije sa kolektivnu bezbednost spada u domen utopije.

Omer Karabeg: Ima, međutim, znakova da Srbija i u vojno-bezbednosnom smislu želi da sedi na dve stolice, kao što kaže gospodin Varga. Na jesen bi trebalo da bude održana zajednička vežba pripadnika kopnenih snaga Vojske Srbije i ruskih vazdušno-desantnih jedinica. Ovih dana sam pročitao vest da su se komandant srpske kopnene vojske Aleksandar Živković i njegov ruski kolega Oleg Saljukov dogovorili da se nastavi obuka srpskih vojnika u vojno-obrazovnim ustanovama ruske kopnene vojske.

Aleksandra Joksimović: Srpska vojska sarađuje i sa vojskom Ohaja, znači i sa američkom vojskom. Inače, mislim da Srbija još nije rekla svoju poslednju reč u vezi sa NATO paktom. I pored toga što svaku priču o saradnji sa NATO savezom opterećuje bombardovanje Srbije, koje su snage te alijanse izvršile 1999. godine, iz nekih izjava aktuelnih srpskih zvaničnika da se naslutiti da tema NATO pakta ni u kojom slučaju nije za Srbiju zatvorena.

Omer Karabeg: Na početku ukrajinske krize Brisel je imao razumevanja za neutralni položaj Srbije. Međutim, izgleda da Evropska unija sve više postaje nestrpljiva. Tako je italijanska ministarka inostranih poslova Federika Mogerini prilikom nedavne posete Beogradu poručila da Brisel očekuje da će Srbija u narednom periodu povećati nivo usaglašenosti svoje spoljne politike sa Evropskom unijom. To je diplomatski jezik, ali zna se šta to znači.

Boris Varga: Srbija je na neki način u obavezi da svoju politiku sinhronizuje sa politikom Evropske unije. Na to je obavezuju dokumenti koje je Beograd do sada potpisao. Međutim, mene u ovoj ukrajinskoj krizi izuzetno brine jedna druga stvar, a to je da bi Rusija mogla da promeni svoj stav prema Srbiji, kada je u pitanju njeno članstvo u Evropskoj uniji. Naime, Rusija sada razvija Evroazijsku uniju. To je jedan od najvažnijih projekata predsednika Putina. Bojim se da bi u tom kontekstu i Balkan mogao da doživi sudbinu Ukrajine, pa da postane poligon za odmerevanja snaga Rusije i Zapada. Zbog toga se ne bih čudio kada bi Rusija promenila svoj stav i počela da se protivi članstvu Srbije u Evropskoj uniji, kao što je to bio slučaj sa Ukrajinom, s ciljem da ojača svoju poziciju na Balkanu i oslabi Evropsku uniju i NATO. Možda ovo zvuči nerealno, ali i taj scenario treba imati u vidu.

Omer Karabeg: Da li će Rusija, koja polaže velike nade u Evroazijsku uniju, insistirati da Srbija sarađuje s tom zajednicom? Znamo da je pre nekoliko meseci u Beogradu otvoren Evroazijski komunikacioni centar.

Aleksandra Joksimović: To je u geografskom smislu gotovo nemoguća misija. Ukoliko Srbija sebi dozvoli da se nađe između čekića i nakovnja velikih sila od kojih svaka vuče na svoju stranu - to bi bila najnepovoljnija situacija u kojoj se jedna mala zemlja, kakva je Srbija, može da nađe. Srbija to sebi ni u kom slučaju ne sme dozvoliti.

Omer Karabeg: Kada vrh Srbije objašnjava zašto ne može da prati Evropsku uniju i uvede sankcije Rusiji, uvek u prvi plan ističe energetski faktor i gasovod Južni tok. Premijer Vučić, pravdajući neutralnu poziciju Srbije prema ukrajinskoj krizi, kaže da Srbija ne može da baci pod noge stotine miliona dolara da bi nekome dokazala lojalnost. Da li je u pitanju samo energija ili je reč i o veoma jakom proruskom raspoloženju koje je dominantno u Srbiji i o kome Vučić mora da vodi računa?

Boris Varga: Svakako. Ne zaboravimo da sadašnju vodeću garnituru Srpske napredne stranke čine bivši radikali i da su to političari koji su svojevremeno zagovarali priključivanje Savezne Republike Jugoslavije savezu Rusije i Belorusije. Za njih danas, kada su se promenili, glasa ono isto biračko telo koje je glasalo i za radikale. U tom biračkom telu još uvek je jaka rusofilija i s njom vladajuća garnitura u Beogradu itekako računa. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da mnogi u Srbiji smatraju da Rusija materijalno i na svaki drugi način najviše pomaže Srbiji, mada podaci govore da investicije i pomoć Evropske unije i Nemačke daleko prevazilaze ono što stiže iz Rusije.

Odnose Srbije sa Zapadom opterećuju mnoge stvari od NATO intervencije u Bosni i Hercegovini, preko bombardovanja Srbije, do podrške Zapada osamostaljenju Kosova. Sve to ide u prilog Rusiji, sve je to ojačalo rusofilstvo. Rekao bih da Srbija spada među one bivše socijalističke države u kojima je rusofilstvo najjače. Ne znam nijednu zemlju osim Belorusije - naravno, izuzimam Rusiju - u kojoj je Putin toliko popularan kao u Srbiji, a posebno u Novom Sadu. Pogledajte kako se u srpskim medijima piše o Putinu, kako mu se dodeljuju titule počasnog građanina. Naravno da je sve to populizam, ali mi ne znamo kuda sve to može da odvede. Nadajmo se da će realna, pragmatična politika nadvladati mit o Rusiji, ali moramo biti svesni da će rusofilstvo i dalje biti jaka karta u srpskoj politici.

Aleksandra Joksimović: Rusofilsko raspoloženje sasvim sigurno postoji i naravno da svaki političar mora o tome da vodi računa. Ali u Srbiji je ekonomska situacija izuzetno teška i vlada se u potpunosti mora usmeriti na ekonomski oporavak. A bez ekonomske podrške Evropske unije, bez donacija, bez investicija - Srbija ekonomski ne može opstati. Prema tome, bojim se da Srbija nema alternativu evropskom putu. Ukoliko bude imala bilo kakvih dilema oko evropskog puta, Srbija će i dalje ekonomski tonuti.

Htela bih nešto da kažem i o gasovodu Južni tok, o kome se u ovdašnjoj javnosti mnogo spekuliše. Realizacija tog projekta najmanje zavisi od Srbije. Da li će Južni tok biti realizovan - zavisi isključivo od odnosa Brisela i Moskve. Bez zelenog svetla Evropske unije ovaj projekt će ostati mrtvo slovo na papiru. Srbija može potpisivati ugovore, može izgraditi nekakve cevovode, ali da li će kroz njih ikada poteći ruski gas - to u potpunosti samo i isključivo zavisi od Brisela.

Omer Karabeg: Kada se govori o nastojanju vrha Srbije da vodi neutralnu politiku, mnogi se pozivaju na Tita i politiku nesvrstavanja, kada je Jugoslavija uspevala da balansira između dva bloka, pa se pitaju zašto to ne bi moglo i sada.

Boris Varga: Mislim da može i da će se takva šansa pružiti iduće godine kada Srbije bude predsedavala Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju. Kao predsedavajuća zemlja Srbija može da se ponaša neutralno i izbalansirano, a da pri tome ne sedi na dve stolice. To je šansa da Srbija stekne ugled neutralnog posrednika. Međutim, pitanje je da li će političke partije i predstavnici vlasti biti u stanju da se suzdrže i da ne provociraju Zapad pričama o tome koliko im Rusija znači i pozivanjem u posetu lidera poput beloruskog predsednika Lukašenka.

Aleksandra Joksimović: Bojim se da je Titova Jugoslavija imala neuporedivo veću snagu nego što je to danas slučaj sa Srbijom. Bez obzira što se govori o nekom novom hladnom ratu, moramo imati u vidu da su danas okolnosti u svetu drugačije, da je odnos snaga potpuno drugačiji i da ta vrsta neutralnosti, koju je praktikovala Titova Jugoslavija, danas teško može postojati. Predsedavanje Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju biće veliki izazov za Srbiju. Biće veoma teško držati balans s obzirom na uticaj i snagu pojedininih zemalja, članica OEBS-a. Moramo imati u vidu da se i Švajcarska, koja ove godine predsedava OEBS-om, suočila sa prigovorima zbog svog neutralnog stava u vezi sa ukrajinskom krizom.

Omer Karabeg: Da li će Evropska unija, ako dođe do još većeg zaoštravanja između Zapada i Rusije, pa se svet nađe u predvorju hladnog rata, izričito zahtevati od Srbije da se priključi sankcijama protiv Rusije?

Boris Varga: Mislim da smo mi već u predvorju hladnog rata, jer se u Ukrajini vodi jedan ozbiljan rat kakav je bio na prostoru bivše Jugoslavije. Ukoliko dođe do još veće eskalacije krize, verujem da će od Srbije biti zahtevano da se priključi Zapadu, ali mislim da nije u interesu ni Evropske unije, ni Rusije da Srbiji postavljaju ultimatume.

Omer Karabeg: Gospođo Joksimović, verujete li da bi Brisel u jednom trenutku mogao da postavi ultimatum Srbiji?

Aleksandra Joksimović: Ultimatum je teška reč. Brisel ima na raspolaganju mnogo instrumenata kojim može pokazati svoje nezadovoljstvo. Na putu ka Evropskoj uniji Beograd čekaju pregovori o uslovima koje Srbija mora da ispuni. Brisel ima direktnu kontrolu nad tim pregovorima, tako da bez ikakvog ultimatuma može uticati na tok evropskih integracija Srbije. Mi se bližimo tački u kojoj će svet ponovo biti crno-beli, kada više neće biti sive zone i kada će se velike sile ponašati u skladu sa logikom - ako niste s nama, onda ste protiv nas. Srbija ne sme da čeka trenutak kada će biti stavljena pred zid i kada će od nje biti traženo da izvrši izbor. Ona mora pre toga da se opredeli u skladu sa svojim interesima.

Omer Karabeg: I na kraju, u zaključku - da li će Srbija još dugo moći da sedi na dve stolice?

Boris Varga: Sve zavisi od razvoja ukrajinske krize. Ako ta kriza bude kratka, onda će Srbija još neko vreme moći da sedi na dve stolice. Mislim da joj u tom slučaju ni Evropska unija, ni Rusija neće postavljati uslove. Evropska unija neće od nje tražiti da se decidno opredeli da ne bi dovela u nezgodan položaj sadašnju vlast u koju ima poverenje, a Rusiji je Srbija potrebna kao zemlja koja je unutar evropskih integracionih procesa, a sa kojom ona ima bliske odnose. Međutim, ukoliko ukrajinska kriza duže potraje, ukoliko dođe do još većeg zaoštravanja, Srbija će morati da se izjasni. Ukrajina je 20 i nešto godina vodila politiku sedenja na dve stolice, što je dovelo skoro do raspada države. Svakako je opasno dugoročno sedeti na dve stolice.

Aleksandra Joksimović: Ukoliko bi došlo do deeskalacije sadašnje napete situacije između Rusije i Zapada, Srbija bi imala prostora za predah. Međutim, s obzirom da se ukrajinska kriza do sada razvijala u pravcu najgorih mogućih scenarija, bojim se da je nerealno očekivati da tako neće biti i ubuduće, što će Srbiji ostavljati sve manje prostora da bude neopredeljena.