BiH može spasiti samo vladavina stručnjaka

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li je Bosna i Hercegovina osuđena na permanentnu krizu. Sagovornici su bili dva univerzitetska profesora - Asim Mujkić, profesor Fakulteta političkih nauka u Sarajevu, i Ivan Šijaković, profesor sociologije na Univerzitetu u Banjaluci.

Razgovaralo se o tome da li će Bosna i Hercegovina nakon formiranja Vijeća ministara početi da se izvlači iz krize ili će se nastaviti sukobi lidera vladajućih partija, šta je danas Bosna i Hercegovina - federacija, konfederacija ili savez entiteta, zašto je 17 godina nakon završetka rata i dalje veliko nepoverenje među narodima Bosne i Hercegovine, ko je kriv za dugogodišnju krizu - lideri ili politički sistem, postoji li državni okvir u kome bi Bosna i Hercegovina mogla funkcionisati, zašto su bosanskohercegovački političari praktično nezamjenjivi, da li bi se masovnim bojkotom izbora mogle delegitimisati sadašnje političke garniture, kao i tome da li bi Bosnu i Hercegovinu mogla spasiti vladavina stručnjaka koji ne pripadaju političkim partijama.

Omer Karabeg: Mislite li da će nakon formiranja Vijeća ministara, na šta se čekalo više od 14 mjeseci, Bosna i Hercegovina postepeno početi da se izvlači iz krize?

Asim Mujkić: Mislim da će nakon formiranja Vijeća ministara Bosna i Hercegovina izlaziti iz krize onoliko koliko bude morala, odnosno onoliko koliko bude nalagao pritisak izvana. Inače, domaćim političarima ova permanentna kriza odgovara. Uradiće se samo ono što je neophodno za funkcioniranje entiteta i nekih državnih institucija. Ne vejrujem da će se išta bitno promijeniti.

Ivan Šijaković: Možda će se malo stišati politička kriza, ali opšta društvena svakako neće. Činjenica da se toliko dugo živelo bez Veća ministara pokazuje da se može i bez njega. To znači da je permanetna kriza postala prirodno stanje.

Omer Karabeg: Može li Bosna i Hercegovina kao država uopšte funkcionisati kada vladajuće partije koje čine koaliciju imaju potpuno oprečne ciljeve - jedni žele što slabiju državu, sa što manje ovlašćenja, a drugi jaču centralnu administraciju.

Asim Mujkić: Vladajuća koalicija, formirana na takvim osnovama je mehanička. To je, uostalom, bila karakteristika i svih prethodnih vlada. Svaki poticaj da se nešto uradi stizao je izvana. Država je praktično na aparatima za vještačko disanje. To je samo preživljavanje.

Ivan Šijaković: Bosna i Hercegovina kao država vrlo teško može funkcionisati. Sve se radi na principu političke trgovine - vi ćete meni ustupiti toliko, a ja vama ovoliko. Na taj način se sklapaju koalicije, što nije zdrava i normalna politika.

Omer Karabeg: Šta je danas Bosna i Hercegovina - savez entiteta, federacija, konfederacija ili po malo od svega toga?

Asim Mujkić: Vrlo je teško to definirati. Dodao bih vašim opisima da Bosna i Hercegovina danas podsjeća i na Ligu naroda, ima i tih elemenata. Riječ je o potpuno nefunkcionalnoj zemlji, napravljenoj po mjeri nacionalnih elita, nikako po mjeri njenih građana, koja funkcionira na vještački način.

Ivan Šijaković: Danas je Bosna i Hercegovina simulacija konfederacije. Ona je po Dejtonskom ustavu zamišljena kao jedinstvena država, ali s obzirom na svoje sastavne delove ona to ne može biti. Bosna i Hercegovina je sastavljena od jedne federacije i jedne republike. Tako nešto ne postoji u teoriji političkih i pravnih sistema. Nigde nećete naći konfederaciju koja je sastavljena od jedne federacije i jedne republike. Zato ja i kažem da je Bosna i Hercegovina simulacija konfederacije. A i unutrar jednog od entiteta - Federacije Bosne i Hercegovine - imate konfederalne elemente u odnosima između kantona.

Omer Karabeg: Zašto je 17 godina nakon rata tako veliko nepoverenje među narodima Bosne i Hercegovine? Zašto Bošnjaci, Srbi i Hrvati strahuju jedni od drugih?

Asim Mujkić: Mnogo je razloga za to, a glavni je etnopolitika. Naš izborni zakon priznaje samo etničko glasanje, ne postoji mogućnost prekoetničkog glasanja. Politički lideri se bore za glasove unutar vlastitih etničkih grupa. A kako se dobijaju glasovi i postiže pobjeda na izborima? Tako što se širi nepovjerenje i strah od drugog. Imamo izborni sistem koji počiva na širenju nepovjerenja i straha. To je naš ključni problem. Sve je u funkciji očuvanja nacionalnih revolucija s početka devedesetih godina.

Ivan Šijaković: Tačno je da su nepoverenje i strah glavni uzroci nestabilnosti. Pomenuo bih još i večitu težnju da se prave podele unutar svih oblika društvenog života u Bosni i Hercegovini. Trenutno u Bosni i Hercegovini nemate nijednu oblast ili segment društvenog života gde vladaju poverenje među ljudima, solidarnost, timski duh, osećaj da smo upućeni jedni na druge. Svemu tome treba dodati i masovnu proizvodnju ideologije. Danas se i religija pretvorila u jednu vrstu ideologije, koja se ravnopravno takmiči sa nacionalističkim, profašističkim i drugim radikalnim ideologijama. U takvoj situaciji lako je gospodariti ljudima širenjem straha i nepoverenja.

Simulacija demokratije i izbora

Omer Karabeg: Mnogi kažu da su sadašnji političari ustvari glavni proizvođači nepovjerenja. Da li bi neki drugačiji, mudriji, tolerantniji politički lideri lakše postigli kompromis?

Asim Mujkić: Dakako da dosta zavisi od ljudi, ali glavni krivac je sistem koji proizvodi takve ljude. Mislim da bi mnogi političari drugačije govorili kada bismo imali sistem koji bi nagrađivao pružanje ruke, toleranciju i iskazivanje povjerenja prema drugome. Mi danas živimo u sistemu gdje se spremnost da saslušate drugoga smatra slabošću. To će vam biti minus na izborima.

Ivan Šijaković: Mislim da je glavni problem način na koji se biraju političari i kako oni dolaze na vlast. To je simulacija demokratije i izbora. Mi biramo od onoga što nam je neko drugi servirao, što je neko drugi već prethodno izabrao. Sadašnji politički lideri su se nametnuli na različite načine. Kada zagospodare političkom scenom, oni na njoj opstaju dugi niz godina. Naravno da je na njima najveća krivica, jer oni ne razumeju potrebe savremenog čoveka. Ne verujem da bi neku promenu na bolje donela nova generacije političara, jer se i
oni razvijaju u sistemu u kome dominiraju nacionalističke, verske i političke ideologije. Oni zavise od birača koji žive u ambijentu u kome ima mnogo mržnje i netrpeljosti, u kome se deca od malih nogu uče da treba da se plaše komšije druge vere, nacije i kulture. Da bi bili izabrani - oni moraju da podilaze biračima. Moje je mišljenje da samo stručnjaci i nepolitički ljudi, ljudi od znanja i nauke, mogu spasiti Bosnu i Hercegovinu. To je ono što se zove meritokratija, dakle ljudi izabrani prema svojim biografijama, a ne po tome da li su pripadnici određene politike, vere ili ideologije. U Bosni i Hercegovini je demokratija izigrana, a njene vrednosti su devalvirane. Ona služi kao fasada za različite monopole. Ona služi za podsmeh, jer nikoga ne možete smeniti demokratskim putem.

Omer Karabeg: Vi mislite, gospodine Šijakoviću, da bi bilo najbolje da Bosnom i Hercegovinom upravlja protektorat domaćih stručnjaka.

Ivan Šijaković: Pa jeste, nazovimo to tako. Evo, već 17 godina posle rata imamo protektorat međunarodne zajednice - i nismo od toga videli neku preteranu vajdu. Ali stotinjak bosanskohercegovačkih stručnjaka izabranih na osnovu njihovih kvalifikacija i po svim drugim kriterijumima - polnim, nacionalnim i tako dalje - mogli bi od Bosne i Hercegovine da naprave koliko-toliko pristojno mesto za život. To je jedini spas. Ovi sadašnji političari, ograničeni verskim i nacionalističkim ideologijama, napravili su jedno zatvoreno društvo sa, rekao bih, tri nivoa rešetki. Prvi nivo je partokratija. Ne možete nigde mrdnuti, ne možete zaposliti čoveka da skuplja lišće po kampusu - govorim o univerzitetu koji najbolje poznajem - ako ga nije poslala partija. Ako to prođete, onda vas čeka test iz nacionalne pripadnosti, što znači da možete biti ne znam kakav stručnjak, ali nećete proći ako niste pripadnik određene nacije. I na kraju vas čeka verski test - morate se potvrditi kao dobar pravoslavac, katolik ili musliman. Takva vrsta zarobljenosti ne da narodu da diše. To je premreženo nebo. Ne možete videti nebo od partokratije, etnokratije i teokratije. Samo se stručnjaci mogu odupreti toj pošasti.

Omer Karabeg: Gospodine Mujkiću, šta vi mislite o ideji vladavine stručnjaka?

Asim Mujkić: Moj filozofski bekgraund bi samo mogao podržati takvu ideju. Od Platona govorimo o tome da filozofi treba da budu vladari. To, naravno, dobro zvuči. Volio bih kada bi to bilo moguće, ali ne vidim ko bi podržao tu ideju. Sigurno bi je najmanje podržali oni koji bi trebalo da odustanu od vlasti.

Omer Karabeg: Hajde da se još malo bavimo tom idejom, ma koliko ona zvučala utopijski. Gospodine Šijakoviću, odmah bi se postavilo pitanje ko da bira te stručnjake.

Ivan Šijaković: Stručnjake bi birao, ja ću to uslovno reći, kompjuter. Kriterije bi moglo utvrdit nekoliko najuglednijih akademika iz Bosne i Hercegovine - ja sad potpuno slobodno izvodim taj eksperiment - a kompjuterski stručnjaci bi kreirali softver u koji se ubacuju biografije kandidata i njihove reference. Pored stručnosti kao glavnog kriterijuma, uslov bi trebalo da bude da se kandidat nije ranije politički angažovao ni u kakvim partijama i pokretima i da nije zastupao retrogradne ideje, jer mi moramo da pročistimo atmosferu u Bosni i Hercegovini. Sve lepo može da se isprogramira, da se ljudi biraju prema njihovim objektivnim vrednostima, a ne da na vlast dolaze oni koji umeju da izmanipilišu narod nacionalističkim idejama, drskim govorom, ovakvim ili onakvim ponašanjem. A kako ćemo se rešiti ovih sadašnjih političara? Tako što nećemo izaći na sledeće izbore, čime ćemo delegitimisati postojeću vlast. Kada je zemlja u krizi - svugde u svetu se pozivaju stručnjaci.

Egzistiranje ne rubu bijede

Omer Karabeg: Gospodine Mujkiću, kako vi gledate na ideju da se neizlaskom na izbore delegitimiše vlast. Jer, zaista, svi govore protiv ovih sadašnjih partija i političara, narod je beskrajno nezadovoljan, ljudi jako loše žive i u Republici Srpskoj i u Federaciji, ali opet stalno izlaze na izbore i stalno biraju iste. Da li je moguće delegitimizirati sadašnju garnituru političara?

Asim Mujkić: Potpuno se slažem da bi zaista trebalo pokrenuti nešto što bi delegitimiralo postojeći sistem i garnituru koja vlada zahvaljujući tom sistemu. Kada bi 75 do 80 posto ljudi izašlo na izbore i u glasačke kutije ubacilo prazan listić, bila bi to snažna poruka da nam je kao građanima svega dosta. Time bismo delegitimizirali ovu bestidnu dvadesetogodišnju vladavinu nacionalizma koji je, to se još jednom i u našem slučaju potvrdilo, utočište hulja.

Omer Karabeg: Kako sada stvari stoje, Bosna i Hercegovina se ne može raspasti, jer to ne dozvoljavaju međunarodne okolnosti. Istovremeno ne može normalno ni funkcionisati zbog stalnih svađa, trzavica i kriza. Koji je to okvir, ako on uopšte postoji, u kome bi Bosna i Hercegovina mogla funkcionisati?

Ivan Šijaković: Bosna i Hercegovina bi mogla funkcionisati, ne kao konfederacija kakva je danas, nego u federalnom tipu administrativnog uređenja. Danas su potpuno promenjeni kriterijumi o tome šta je država. One države, koje nešto znače u svetu, a nema ih mnogo, trude se da na prvo mesto stave funkcionalnost. Neka je ona federacija, ali neka njeni delovi budu
funkcionalni i neka se ne suprostavljaju jedni drugima. Ako, recimo, Federacija Bosne i Hercegovine gradi neke odnose, onda to ne treba da ide na uštrb Republike Srpske. Ako Republika Srpska razvija neki projekt, to ne treba da bude u koliziji sa Federacijom. Ja sam zgrožen slavljima i spektaklima, ali ako neko nešto slavi, onda onaj drugi ne treba da to osporava. Dakle, neophodna je neka vrsta približavanja. Najvažnije je da nađemo način da država funkcioniše. Da je ova sadasnja Bosna i Hercegovina u rukama nekih drugih naroda, Japanaca ili Skandinavaca, uveren sam da bi, i ovako nakaradno konstituisana, mnogo bolje funkcionisala nego što je to sada slučaj. Nama država ne funkcioniše, jer nećemo da se potrudimo da lokalne zajednice - od opština do kantona - budu efikasne. Zašto se one međusobno ne povezuju? Ja ću reći nešto što se mnogima možda neće dopasti. Da bismo održali ravnotežu između tri naroda u Bosni i Hercegovini, mislim da bi i Hrvatima u Federaciji trebalo dozvoliti neku vrstu autonomije. Mislim na administrativnu autonomiju. Ako je država funkcionalna, održiva i privlačna, onda je ona i naša. A ne da kažemo - ona je naša, pa kakva god da je, naša je, makar i ne valjala.

Asim Mujkić: Ja ne mogu podržati ideju etničkog federalizma. Nacionalizam ima ekspanzivnu narav. On će ići do kraja, to znači do formiranja nacionalne države. Dovrši li se proces etnofederalizma, Bosna i Hercegovina će postati besmislena. Dobićemo tri zatvorene mini države unutar Bosne i Hercegovine, koje će se izgrađivati u međusobnom suprodstavljanju. Ne vidim da bi konsekventna realizacija etnoteritorijalnog principa dovela do rješenja krize u Bosni i Hercegovini. Bojim se da bi eventualno teritorijalno razgraničenje u Federaciji moglo izazvati užasne probleme, jer je na Balkanu uvijek opasno pokretati pitanje teritorija. S druge strane, i Federacija i Republika Srpska su multietnički entiteti, pri čemu je i u jednom i u drugom sraman položaj onih naroda koji nisu titulari tog entiteta. U Republici Srpskoj bošnjačkog i hrvatskog, a u Federaciji srpskog naroda.

Ivan Šijaković: Kolega Mujkić me je pomalo krivo shvatio. Ja nisam govorio o zatvorenim etničkim jedinicama. Naprotiv, kod mene je multietničnost na prvom mestu. U organizaciji, za koju se ja zalažem, administrativne jedinice bi se takmičile ko će obezbediti bolje uslove za onog drugog. I opet se vraćam na svoju ideju o vladavini stručnjaka. Kada bi administrativnim jedinicama upravljali ozbiljni, stručni, dokazani i tolerantni ljudi, oni ne bi pravili probleme nacionalnim grupama koje su u manjini, već bi poštovali njihova prava. Ključno je ko će upravljati tim administrativnim jedinicama, a ne koliko će ih biti. Ja svojim studentima često kažem - mi u Bosni i Hercegovini imamo potencijal da napravimo deset Luksemburga, ali da li će neko iz onog stvarnog Luksemburga doći da živi u njima - zavisi od toga kako će oni izgledati i funkcionisati.

Asim Mujkić: Sa ovim bih se mogao složiti. Zaista mislim da Bosna i Hercegovina treba da bude jedna vrlo tolerantna, liberalna federacija multietničkih jedinica, u kojima ljude neće pitati ko su i odakle su. Na žalost, sa padom Berlinskog zida na Balkanu je krenuo val reafirmacije nacionalnih država, što je prouzročilo mnoge probleme u svim onim zemljama gdje su živjele nacionalne manjine. Izgradnja nacionalne države podrazumjevala je nedvojbenu homogenizaciju etničke većine, što se moglo realizirati jedino kroz nasilje i etnički inženjering. Moramo tragati za formulom kako očuvati multietničnost. Imamo uspješan primjer u susjedstvu. Rekao bih da je Crna Gora multietnička država koja je manje-više uspjela da razriješi te probleme. Volio bih kada bismo mi u Bosni i Hercegovini tražili rješenja na tragu ovoga što govori kolega Šijaković. Dakle, mali, multietnički Luksemburzi koje vode ljudi kojima je dobrobit građana na prvom mestu.

Omer Karbeg: Sve su ovo zaista lijepe ideje, ali da se vratimo u bosanskohercegovačku stvarnost. U zaključku, postavio bih vam pitanje iz naslova emisije - da li je sudbina građana Bosne i Hercegovine život u permanentnoj krizi kojoj se ne vidi kraj?

Ivan Šijaković: Nažalost jeste. Dok god u Bosni i Hercegovini dominiraju partokratija, naciokratija i teokratija - imaćemo velike probleme. Stalno će se proizvoditi krize i stalno ćemo biti u statusu stagnacije.

Asim Mujkić: Potpuno se slažem sa kolegom Šijakovićem. Sadašnji sistem, u kome dominira nacionalno, može se održavati jedino tako što će stalno generirati krizu i homogenizirati etničke grupe, a to znači dalje širenje nepovjerenja među narodima koji žive u Bosni i Hercegovine. To je egzistiranje ne rubu bijede. Pitanje je samo koliko to može da traje.