Razgovaralo se o odlasku mladih naučnika i talentovanih studenata u inostranstvo, o retkim slučajevima povratka naučnika koji su stekli afirmaciju u svetu, u kojoj meri naučnici poreklom sa Zapadnog Balkana učestvuju u velikim naučnim projektima u svetu, o saradnji naučnika u regionu, o ideološkim pritiscima na nauku, kao i o tome koliko će sadašnja ekonomska kriza pogoditi nauku.
Omer Karabeg: Da li nauka ima društvenu podršku?
Biljana Stojković: Razumevanje nauke u Srbiji, a mislim da je takvo stanje i u ostalim državama bivše Jugoslavije, je prilično loše.
Damir Marjanović: Situacija je slična kao i u Srbiji, s tim što u Bosni i Hercegovini postoji i jedan dodatni otežavajući faktor. U Bosni i Hercegovini, nažalost, ima više nivoa vlasti, pa tako i ministarstava za nauku. Za moj institut, recimo, nadležno je ministarstvo kantona Sarajevo, znači regionalno ministarstvo. Pored toga postoji i ministarstvo za nauku na nivou entiteta, dok na državnom nivou uopće nema ministarstvo za nauku, već se ministarstvo civilnih poslova djelomično bavi i naukom, tako da se i ono malo sredstava, koja se izdvajaju za nauku, rasparča na sva ta ministarstva.
Omer Karabeg: Reklo bi se više ministarstava nego instituta.
Damir Marjanović: Nažalost, tako ispada. A svako ministarstvo, naravno, ima i svu svoju administraciju. Mi se u Bosni i Hercegovini šalimo, pa kažemo da ko se ne uda za ministra ili ne oženi za ministricu, onda je stvarno promašio. Danas vam je najveća šansa za tako nešto. Svaki peti, deseti grdajanin postaje ministar.
Omer Karabeg: Da li mladi naučnici, uopšte talentovani ljudi, i dalje napuštaju Srbiju i traže afirmaciju u inostranstvu?
Biljana Stojković: Nažalost, to je i dalje slučaj, mada moram da priznam da srećem sve više mladih ljudi koji žele da ostanu. Stanje u svetu nije sada pogodno za nauku, pa mladi ljudi, kada završe fakultete, odlučuju da ostanu ovde, bar dok kriza ne prođe.
Omer Karabeg: Znači, kriza ide u korist domaće nauke?
Biljana Stojković: Pa, tako nekako.
Damir Marjanović: Iz Bosne i Hercegovine mladi ljudi i dalje odlaze. Kad dobiju neku stipendiju, pa odu vani i, kad vide kakve su tamo mogućnosti za naučni rad, teško se vraćaju. Jedan od razloga što mladi naučnici odlaze je i, da tako da kažem, nemobilnost ljudi koji žive u Bosni i Hercegovini. Kad dobijete poziv za neki naučni kongres, pored pripremanja prezentacije, morate dobar dio vremena da provedete stojeći u redu pred ambasadama da biste dobili vizu za neku stranu zemlju.
Omer Karabeg: Da proverim jedan podatak na koji sam nedavno naišao. Prema jednom istraživanju, ako mladi nastave da odlaze ovim tempom, u Bosni i Hercegovini će 2040. godine, dakle za 30 godina, biti samo jedan posto mladih ljudi. Da li je to moguće?
Damir Marjanović: Moram da priznam da mi taj podatak nije poznat, a i zvuči dosta bombastično. Ne znam koliko je taj podatak blizu ili daleko od istine, ali jedna stvar je definitivno zabrinjavajuća. Bosna i Hercegovina je na neki način navikla da izvozi sirovine, a ne gotov proizvod. Upravo to sada radimo i u nauci. Izvozimo jako kvalitetne i dobre sirovine, neka mi oproste mladi ljudi što upotrebljavam taj izraz, a onda nam gotov proizvod dolazi sa strane po mnogo većoj cijeni. Veliki broj briljantnih momaka i djevojaka, čim završe studij, gledaju da dobiju neku stipendiju i da se “ispale“ preko granice. Ali, ja ih razumijem. Ne možete u ime patriotizma i ljubavi prema domovini tražiti od mladih ljudi da ostanu ovdje i odreknu se svojih snova o naučnoj karijeri.
Omer Karabeg: Čuo sam da mladi, talentovani ljudi napuštaju Srbiju još kao studenti i srednjoškolci. Naime, njihovi roditelji i profesori pronalaze im stipendije u razvijenim zemljama - možda sad u ovom trenutku nije tako jer je kriza, ali tako je bilo - jer veruju da ovde na Balkanu za njih nema šanse. To je ono što kaže gospodin Marjanović - izvozi se sirovina.
Biljana Stojković: Zvaničnih podataka nema, ali je sigurno da skoro svi bolje stojeći ljudi u Srbiji pokušavaju da svoju decu školuju van zemlje. Taj trend postoji još od devedesetih godina. Ja ne znam mnogo takve dece koja su otišla, ali je to možda zato što se ne krećem u krugovima koji imaju dovoljno novca da šalju svoju decu u inostranstvo. To sebi mogu dozvoliti samo imućne porodice.
Omer Karabeg: Ima li slučajeva da se naši naučnici koji su napravili karijeru u svetu vrate u zemlju?
Biljana Stojković: Nisam čula za mnogo takvih slučajeva, bar ne iz svoje oblasti. U Srbiju se vraćaju neki stariji, koji su davno otišli, ali više kao gostujući predavači, ne kao neko ko će ostati ovde i napraviti projekat, napraviti laboratoriju. Znam da se u Hrvatsku vratio profesor Miroslav Radman i da je tamo napravio institut. To je baš lepo i izuzetno se radujem zbog Hrvatske.
Damir Marjanović: Posljednjih godina su na inicijativu Ministarstva obrazovanja kantona Sarajevo održana su dva kongresa bosanskohercegovačkih naučnika iz zemlje i svijeta. To je bilo jako korisno. Imali smo priliku da se upoznamo sa radom naših kolega porijeklom iz Bosne i Hercegovine koji su otišli u inostranstvo i tamo napravili naučnu karijeru. Neki od njih došli su na kongres i sa konkretnim projektima. Taj način razmjene informacija bio je jako dobar. Kolegica Stojković je spomenula Hrvatsku. Sticajem okolnosti upoznat sam sa radom instituta gospodina Radmana. Oni rade fenomalne stvari. U Hrvatskoj je pokrenut veliki projekat povratka hrvatskih znanstvenika iz inozemstva. Njima je omogućeno da formiraju svoje male ekipe koje rade na velikom broju projekata. Bilo bi mi jako drago kada bi i Bosna i Hercegovina krenula tim putem.
Omer Karabeg: Da li postoje ideološki pritisci na nauku? Ja znam za onaj jedan kada je izvršen pokušaj da se Darvin izbaci iz škola u Srbiji, ali on je, srećom, neslavno završio. Da je bilo i drugih pokušaja?
Biljana Stojković, docent na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu: "Nakon uvođenja veronauke u škole došlo je do degradacije obrazovanja u okviru naučnih predmeta, prilično je urušen naučni pristup tako da je ugrožen ceo koncept obrazovanja."
Biljana Stojković: Postoje sve izrazitiji pokušaji religije, i to ne samo u Srbiji nego i u velikom delu Evrope, da se uplete u obrazovanje. Kreacionizam koji dolazi iz Amerike - to je teorija da je svet stvorio jedan vrhovni tvorac i da je život na Zemlji star svega 6.000 godina, što se potpuno kosi sa naučnim podacima - vrši veliki pritisak na celu Evropu, pa i na zemlje bivše Jugoslavije. U Srbiji je pritisak religije konstantan. Nakon uvođenja veronauke u škole došlo je do degradacije obrazovanja u okviru naučnih predmeta, prilično je urušen naučni pristup tako da je ugrožen ceo koncept obrazovanja.
Damir Marjanović: Ja nemam ništa protiv vjeronauke, ali sam protiv obaveznog pohađanja tih časova. Za mene je sasvim u redu da roditelji imaju izbor da li će njihovo dijete ići na časove vjeronauke ili na časove etike, ali sam protiv insistiranja na vjeronauci i na dogmama. Imam utisak da u Bosni i Hercegovini vjeronauka sve više služi kao jedan filter po principu - ako ideš na vjeronauku podoban si, ako ne ideš nisi. To me neodoljivo podsjeća na ono što smo imali u bivšoj Jugoslaviji, a o čemu su mi pričali roditelji - ako ne ideš na partijske sastanke nisi podoban i nemaš šanse za napredovanje. Zato mi se nimalo ne sviđa inicijativa da se vjeronauka uvede i u dječije vrtiće.
Omer Karabeg: Gospođo Stojković, da li je u Srbiji bilo pokušaja da se veronauka uvede u dečije vrtiće?
Biljana Stojković: Ne, za sada nije bilo pokušaja da se veronauka uvede u vrtiće za koje je odgovorna država. Naravno, ona je prisutna u vrtićima koji se otvaraju pri crkvama. To bi zaista bilo pogubno za decu, za izgradnju njihovog pogleda na svet. Da se razumemo, ja ne bih imala ništa protiv veronauke kada bi se ona predavala kao istorija religije. Međutim, znam da taj predmet nije tako osmišljen, znam da se svodi na propoved i to je zaista velika opasnost. Dodatna opasnost je i politička klima koja je stvorena oko religije. Crkvena lica su uključena u razna stručna i politička tela koja se apsolutno ne bave religijskim pitanjima. Insistira se na dubokoj povezanosti nacionalnih i religijskih vrednosti što ostavlja negativne posledice na sistem obrazovanja. Zbog takve društvene klime sve je više slučajeva da nastavnici biologije i drugih srodnih predmeta zaziru od predavanja onog gradiva koje je u suprotnosti sa religioznim pogledom na svet.
Omer Karabeg: Sarađuju li naučnici u regionu? Ima li regionalnih projekata u kojima učestvuju naučnici iz zemalja Zapadnog Balkana?
Damir Marijanović, docent na Institutu za genetsko inženjerstvo i biotehnologiju iz Sarajeva: "Ja sam nedavno u jednoj emisiji hrvatske televizije rekao da bi bilo veoma dobro kada bi saradnja između Hrvatske i Bosne i Hercegovine bila na nivou saradnje naučnika dvije zemlje."Damir Marjanović: Naš Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju ima jako lijepu saradnju sa ekipom naučnika iz cijeloga regiona, počevši od Slovenije, Hrvatske, dijelom Srbije, pa do Makedonije. S obzirom da živimo u malim zemaljama, ograničenih ekonomskih, pa time i naučnih mogućnosti, jedini način da opstanemo u svijetu nauke je da međusobno sarađujemo, da pravimo zajedničke projekte. Uostalom i Evropska unija daje prednost onim projektima koji se ostvaruju kroz regionalnu saradnju. Oblast u kojoj ja radim, forenzička genetika, je dobar primjer kako kolege iz regiona međusobno sarađuju. Organiziramo skupove na kojima se susrećemo, razmijenjujemo ideje, razgovaramo o projekatima na kojima već radimo, kao i o onima koje pripremamo. Ja sam nedavno u jednoj emisiji hrvatske televizije rekao da bi bilo veoma dobro kada bi saradnja između Hrvatske i Bosne i Hercegovine bila na nivou saradnje naučnika dvije zemlje.
Biljana Stojković: Sigurno je da naučnici međusobno bolje sarađuju nego političari, zato što u nauci nema mnogo ideologije. Ljude koji se bave naukom ne interesuju ideološke priče i zbog toga mi tako dobro sarađujemo. Uostalom, to je i jedan od razloga zašto se ja uopšte bavim naukom. I naš fakultet ima dobru saradnju sa zemljama u regionu, posebno sa Slovenijom, ali i sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom.
Omer Karabeg: Pominjete regionalne projekte koje finansiraju stranci. Da li bi nauka u zemljama Zapadnog Balkana mogla uopšte da preživi da stranci ne finansiraju mnoge projekte?
Damir Marjanović: Jako teško. Uzmimo jedan projekat iz oblasti koja mi je najbliža, iz genetičkog inženjerstva. Za takav projekt od ministarstva možete da dobijete 10.000 najviše 15.000 eura. I jako ste sretni ako toliko dobijete. Međutim, jedan genetički analizator koji mi koristimo, najjeftiniji, košta negdje oko 50.000 do 60.000 eura. Nama nije ostalo ništa drugo nego da odemo u banku i podignemo kredit da bismo ga kupili. I sada ga otplaćujemo i molimo boga da nam u ovoj krizi ne podignu kamate. U Bosni i Hercegovini, nažalost, mnoge su stvari važnije od nauke, te hoćemo li imati himnu, te hochemo li u dječije vrtiće uvesti vjeronauku, koliko ćemo nivoa vlasti imati, koliko ministara i tako dalje. U takvoj situaciji, ako hoćete ozbiljnije da se bavite naukom, morate se sa projektima pojaviti negdje vani i pokušati obezbijediti sredstva za naučni rad.
Biljana Stojković: Pitanje je o kojoj oblasti nauke se radi. Postoje oblasti za koje nije potrebno mnogo novaca, a, s druge strane, imate molekularnu genetiku i slične discipline koja zahtevaju velika ulaganja u opremu. Molekularno-biološka i biohemijska istraživanja trenutno u Srbiji dobro stoje zato što smo dobili veli broj donacija posebno od Evropske agencije za rekonstrukciju. Mnogi instituti su dobili vrlo skupe uređaje i to im omogućuje da rade na veoma ozbiljnim projektima.
Omer Karabeg: Da li znate primer da neki naš naučnik, bilo iz Srbije, Bosne i Hercegovine ili Hrvatske, učestvuje u nekom velikom svetskom projektu?
Biljana Stojković: Znam da ima dosta naših naučnika koji su u okviru CERN-a, Evropske organizacije za nuklearna istraživanja, učestovali u projektu izgradnje najvećeg akceleratora na svetu. To je veliki projekat na kome radi oko 2.000 naučnika iz celog sveta.
Damir Marjanović: Ovdje kod nas malo, malo pa saznate za nekog mladog naučnika porijeklom iz Bosne i Hercegovine koji učestvuje u nekom velikom projektu. Zbog svega što nam se ovdje dešavalo mnogi mladi ljudi napustili su Bosnu i Hercegovinu kao tinejdžeri ili kao klinci od devet, deset godina. Neki od njih su sada veoma uspješni mladi naučnici. Isto je i sa sportistima i umjetnicima. Ovaj naš region, pri tome mislim na cijeli region Zapadnog Balkana, uvijek je bio rasadnik briljantnih mozgova, pa me ne bi čudilo da maltene u svakom ozbiljnijem projektu imate nekoga ko, ako baš nije ovdje rođen, onda bar ima genetičku vezu sa ovim područjem.
Omer Karabeg: Da li je domaća privreda zainteresovana za razvoj nauke? Da li kod poslovnih ljudi postoji svest o značaju nauke?
Biljana Stojković: Imam utisak da ne postoji zato što je i sama privreda prilično loše razvijena. Da bi privreda podržavala nauku, potrebno je da bude na stabilnim nogama i da zarađuje veliki novac. To nije slučaj u Srbiji. To nam zaista nedostaje, pre svega da firme stipendiraju ljude koji će raditi istraživanja od kojih će privreda imati koristi.
Damir Marjanović: U Bosni i Hercegovini, na žalost, velike kompanije više i ne postoje. Nekadasnji giganti, kao što su bili Energoinvest i UNIS, sada se motaju po novinskim crnim hronikama povodom malverazacija i podjele ostavštine. Privreda u Bosni i Hercegovini i sama ima velikih problema i niko nije zainteresiran da ulaže u naučna istraživanja.
Omer Karabeg: Plašite li se da će ova finansijska kriza, koja je pogodila sve zemlje Zapadnog Balkana, dovesti nauku u još nepovoljniji položaj, da će se smanjiti i ono malo koliko se sada odvaja za nauku?
Biljana Stojković: Sigurna sam da hoće, i to je strašno. I ovo malo što se do sada izdvajalo za nauku biće još manje. Mislim da će se gasiti projekti. To neće biti samo slučaj sa zemljama Zapadnog Balkana već i sa zemljama Evropske unije. Čula sam da se, na primer, u Rumuniji gase veoma dobri projekti. Države više nemaju novca za nauku koja se sada, u uslovima krize, smatra čistim luksuzom.
Damir Marjanović: Kod nas se već najavljuje, ne samo smanjivanje novca za naučna istraživanja, već i plata naučnih radnika. Siguran sam, međutim, da će entuzijasti uspjeti da održe nauku bar na nivou koji imamo. Mi u Bosni imamo izreku “ono što te ne ubije, ojačaće te“. I ta kriza ne može trajati vječno i nadam se da ćemo se nakon izvjesnog vremena, ne samo vratiti na stare staze, mada ni one nisu bile pretjerano dobre, nego i da ćemo krenuti naprijed.
Omer Karabeg: Da li nauka ima društvenu podršku?
Biljana Stojković: Razumevanje nauke u Srbiji, a mislim da je takvo stanje i u ostalim državama bivše Jugoslavije, je prilično loše.
Damir Marjanović: Situacija je slična kao i u Srbiji, s tim što u Bosni i Hercegovini postoji i jedan dodatni otežavajući faktor. U Bosni i Hercegovini, nažalost, ima više nivoa vlasti, pa tako i ministarstava za nauku. Za moj institut, recimo, nadležno je ministarstvo kantona Sarajevo, znači regionalno ministarstvo. Pored toga postoji i ministarstvo za nauku na nivou entiteta, dok na državnom nivou uopće nema ministarstvo za nauku, već se ministarstvo civilnih poslova djelomično bavi i naukom, tako da se i ono malo sredstava, koja se izdvajaju za nauku, rasparča na sva ta ministarstva.
Omer Karabeg: Reklo bi se više ministarstava nego instituta.
Damir Marjanović: Nažalost, tako ispada. A svako ministarstvo, naravno, ima i svu svoju administraciju. Mi se u Bosni i Hercegovini šalimo, pa kažemo da ko se ne uda za ministra ili ne oženi za ministricu, onda je stvarno promašio. Danas vam je najveća šansa za tako nešto. Svaki peti, deseti grdajanin postaje ministar.
Omer Karabeg: Da li mladi naučnici, uopšte talentovani ljudi, i dalje napuštaju Srbiju i traže afirmaciju u inostranstvu?
Biljana Stojković: Nažalost, to je i dalje slučaj, mada moram da priznam da srećem sve više mladih ljudi koji žele da ostanu. Stanje u svetu nije sada pogodno za nauku, pa mladi ljudi, kada završe fakultete, odlučuju da ostanu ovde, bar dok kriza ne prođe.
Omer Karabeg: Znači, kriza ide u korist domaće nauke?
Biljana Stojković: Pa, tako nekako.
Damir Marjanović: Iz Bosne i Hercegovine mladi ljudi i dalje odlaze. Kad dobiju neku stipendiju, pa odu vani i, kad vide kakve su tamo mogućnosti za naučni rad, teško se vraćaju. Jedan od razloga što mladi naučnici odlaze je i, da tako da kažem, nemobilnost ljudi koji žive u Bosni i Hercegovini. Kad dobijete poziv za neki naučni kongres, pored pripremanja prezentacije, morate dobar dio vremena da provedete stojeći u redu pred ambasadama da biste dobili vizu za neku stranu zemlju.
Omer Karabeg: Da proverim jedan podatak na koji sam nedavno naišao. Prema jednom istraživanju, ako mladi nastave da odlaze ovim tempom, u Bosni i Hercegovini će 2040. godine, dakle za 30 godina, biti samo jedan posto mladih ljudi. Da li je to moguće?
Veliki broj briljantnih momaka i djevojaka, čim završe studij, gledaju da dobiju neku stipendiju i da se “ispale“ preko granice. Ali, ja ih razumijem. Ne možete u ime patriotizma i ljubavi prema domovini tražiti od mladih ljudi da ostanu ovdje i odreknu se svojih snova o naučnoj karijeri...
Omer Karabeg: Čuo sam da mladi, talentovani ljudi napuštaju Srbiju još kao studenti i srednjoškolci. Naime, njihovi roditelji i profesori pronalaze im stipendije u razvijenim zemljama - možda sad u ovom trenutku nije tako jer je kriza, ali tako je bilo - jer veruju da ovde na Balkanu za njih nema šanse. To je ono što kaže gospodin Marjanović - izvozi se sirovina.
Zvaničnih podataka nema, ali je sigurno da skoro svi bolje stojeći ljudi u Srbiji pokušavaju da svoju decu školuju van zemlje. Taj trend postoji još od devedesetih godina...
Omer Karabeg: Ima li slučajeva da se naši naučnici koji su napravili karijeru u svetu vrate u zemlju?
Biljana Stojković: Nisam čula za mnogo takvih slučajeva, bar ne iz svoje oblasti. U Srbiju se vraćaju neki stariji, koji su davno otišli, ali više kao gostujući predavači, ne kao neko ko će ostati ovde i napraviti projekat, napraviti laboratoriju. Znam da se u Hrvatsku vratio profesor Miroslav Radman i da je tamo napravio institut. To je baš lepo i izuzetno se radujem zbog Hrvatske.
Damir Marjanović: Posljednjih godina su na inicijativu Ministarstva obrazovanja kantona Sarajevo održana su dva kongresa bosanskohercegovačkih naučnika iz zemlje i svijeta. To je bilo jako korisno. Imali smo priliku da se upoznamo sa radom naših kolega porijeklom iz Bosne i Hercegovine koji su otišli u inostranstvo i tamo napravili naučnu karijeru. Neki od njih došli su na kongres i sa konkretnim projektima. Taj način razmjene informacija bio je jako dobar. Kolegica Stojković je spomenula Hrvatsku. Sticajem okolnosti upoznat sam sa radom instituta gospodina Radmana. Oni rade fenomalne stvari. U Hrvatskoj je pokrenut veliki projekat povratka hrvatskih znanstvenika iz inozemstva. Njima je omogućeno da formiraju svoje male ekipe koje rade na velikom broju projekata. Bilo bi mi jako drago kada bi i Bosna i Hercegovina krenula tim putem.
Omer Karabeg: Da li postoje ideološki pritisci na nauku? Ja znam za onaj jedan kada je izvršen pokušaj da se Darvin izbaci iz škola u Srbiji, ali on je, srećom, neslavno završio. Da je bilo i drugih pokušaja?
Imam utisak da u Bosni i Hercegovini vjeronauka sve više služi kao jedan filter po principu - ako ideš na vjeronauku podoban si, ako ne ideš nisi...
Omer Karabeg: Gospođo Stojković, da li je u Srbiji bilo pokušaja da se veronauka uvede u dečije vrtiće?
Biljana Stojković: Ne, za sada nije bilo pokušaja da se veronauka uvede u vrtiće za koje je odgovorna država. Naravno, ona je prisutna u vrtićima koji se otvaraju pri crkvama. To bi zaista bilo pogubno za decu, za izgradnju njihovog pogleda na svet. Da se razumemo, ja ne bih imala ništa protiv veronauke kada bi se ona predavala kao istorija religije. Međutim, znam da taj predmet nije tako osmišljen, znam da se svodi na propoved i to je zaista velika opasnost. Dodatna opasnost je i politička klima koja je stvorena oko religije. Crkvena lica su uključena u razna stručna i politička tela koja se apsolutno ne bave religijskim pitanjima. Insistira se na dubokoj povezanosti nacionalnih i religijskih vrednosti što ostavlja negativne posledice na sistem obrazovanja. Zbog takve društvene klime sve je više slučajeva da nastavnici biologije i drugih srodnih predmeta zaziru od predavanja onog gradiva koje je u suprotnosti sa religioznim pogledom na svet.
Omer Karabeg: Sarađuju li naučnici u regionu? Ima li regionalnih projekata u kojima učestvuju naučnici iz zemalja Zapadnog Balkana?
Ljude koji se bave naukom ne interesuju ideološke priče i zbog toga mi tako dobro sarađujemo...
Omer Karabeg: Pominjete regionalne projekte koje finansiraju stranci. Da li bi nauka u zemljama Zapadnog Balkana mogla uopšte da preživi da stranci ne finansiraju mnoge projekte?
U Bosni i Hercegovini, nažalost, mnoge su stvari važnije od nauke, te hoćemo li imati himnu, te hoćemo li u dječije vrtiće uvesti vjeronauku, koliko ćemo nivoa vlasti imati, koliko ministara i tako dalje...
Biljana Stojković: Pitanje je o kojoj oblasti nauke se radi. Postoje oblasti za koje nije potrebno mnogo novaca, a, s druge strane, imate molekularnu genetiku i slične discipline koja zahtevaju velika ulaganja u opremu. Molekularno-biološka i biohemijska istraživanja trenutno u Srbiji dobro stoje zato što smo dobili veli broj donacija posebno od Evropske agencije za rekonstrukciju. Mnogi instituti su dobili vrlo skupe uređaje i to im omogućuje da rade na veoma ozbiljnim projektima.
Omer Karabeg: Da li znate primer da neki naš naučnik, bilo iz Srbije, Bosne i Hercegovine ili Hrvatske, učestvuje u nekom velikom svetskom projektu?
Biljana Stojković: Znam da ima dosta naših naučnika koji su u okviru CERN-a, Evropske organizacije za nuklearna istraživanja, učestovali u projektu izgradnje najvećeg akceleratora na svetu. To je veliki projekat na kome radi oko 2.000 naučnika iz celog sveta.
Damir Marjanović: Ovdje kod nas malo, malo pa saznate za nekog mladog naučnika porijeklom iz Bosne i Hercegovine koji učestvuje u nekom velikom projektu. Zbog svega što nam se ovdje dešavalo mnogi mladi ljudi napustili su Bosnu i Hercegovinu kao tinejdžeri ili kao klinci od devet, deset godina. Neki od njih su sada veoma uspješni mladi naučnici. Isto je i sa sportistima i umjetnicima. Ovaj naš region, pri tome mislim na cijeli region Zapadnog Balkana, uvijek je bio rasadnik briljantnih mozgova, pa me ne bi čudilo da maltene u svakom ozbiljnijem projektu imate nekoga ko, ako baš nije ovdje rođen, onda bar ima genetičku vezu sa ovim područjem.
Omer Karabeg: Da li je domaća privreda zainteresovana za razvoj nauke? Da li kod poslovnih ljudi postoji svest o značaju nauke?
Biljana Stojković: Imam utisak da ne postoji zato što je i sama privreda prilično loše razvijena. Da bi privreda podržavala nauku, potrebno je da bude na stabilnim nogama i da zarađuje veliki novac. To nije slučaj u Srbiji. To nam zaista nedostaje, pre svega da firme stipendiraju ljude koji će raditi istraživanja od kojih će privreda imati koristi.
Damir Marjanović: U Bosni i Hercegovini, na žalost, velike kompanije više i ne postoje. Nekadasnji giganti, kao što su bili Energoinvest i UNIS, sada se motaju po novinskim crnim hronikama povodom malverazacija i podjele ostavštine. Privreda u Bosni i Hercegovini i sama ima velikih problema i niko nije zainteresiran da ulaže u naučna istraživanja.
Omer Karabeg: Plašite li se da će ova finansijska kriza, koja je pogodila sve zemlje Zapadnog Balkana, dovesti nauku u još nepovoljniji položaj, da će se smanjiti i ono malo koliko se sada odvaja za nauku?
Države više nemaju novca za nauku koja se sada, u uslovima krize, smatra čistim luksuzom...
Damir Marjanović: Kod nas se već najavljuje, ne samo smanjivanje novca za naučna istraživanja, već i plata naučnih radnika. Siguran sam, međutim, da će entuzijasti uspjeti da održe nauku bar na nivou koji imamo. Mi u Bosni imamo izreku “ono što te ne ubije, ojačaće te“. I ta kriza ne može trajati vječno i nadam se da ćemo se nakon izvjesnog vremena, ne samo vratiti na stare staze, mada ni one nisu bile pretjerano dobre, nego i da ćemo krenuti naprijed.
