Kakva je sudbina severa Kosova

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je sudbini severa Kosova. Sagovornici su bili Ivan Vejvoda, direktor Balkanskog fonda za demokratiju iz Beograda, i Ramuš Tahiri, politički analitičar iz Prištine.

Bilo je reči o tome kakvu bi vrstu autonomije trebalo da imaju kosovski Srbi, da li je moguće primeniti dejtonski model na Kosovu, dolazi li u obzir razmena teritorija, pa da se sever Kosova pripoji Srbiji, a Preševska dolina Kosovu, da li bi, ako se Beograd i Prištine ne dogovore, na severu Kosova mogao biti ustanovljen međunarodni protektorat kao u Brčkom, da li bi Srbija priznala Kosovo u zamenu za specijalni status severa Kosova, kao i o tome da li bi problem severnog Kosovo mogao postati zamrznuti konflikt.

Omer Karabeg: Problem severa Kosova je najneuralgičnije pitanje u odnosima Kosova i Srbije. Da li će to biti predmet pregovora između Beograda i Prištine?

Ramuš Tahiri: Kosovski zvaničnici smatraju da to neće biti predmet dijaloga između Beograda i Prištine, jer je to unutrašnja stvar Kosova i pri tome se pozivaju na Ahtisarijev plan koji predviđa autonomiju samo na nivou opština.

Ivan Vejvoda: Čini mi se da tu imamo dva nivoa. Jedan je zvanični, koji je, kad je reč o Prištini, gospodin Tahiri upravo izložio. Priština polazi od toga da se mora poštovati suverenitet i integritet Kosova, dok Beograd ne priznaje nezavisnost. Ali ispod toga se dešava nešto što smo letos mogli videti iz raznih najava i demantija. Od proglašenja nezavisnosti govori se da je, bez obzira na Ahtisarijev plan, status severa Kosova nedefinisan. Rekao bih da ima indicija da će se na kraju, bez obzira na polazne izjave, i o tome razgovarati.

Omer Karabeg: U poslednje vreme u međunarodnim krugovima dosta se govori o mogućim varijantama za rešenje problema severa Kosova. Svi se, manje-više, slažu da to područje treba da dobije neku vrstu autonomije, ali su velika neslaganja oko toga kakva bi autonomija to trebalo da bude. Gospodine Tahiri, na kakvu bi autonomiju Priština mogla pristati?

Ramuš Tahiri: Zvanična Priština neće da se odmakne od Ahtisarijevog plana i smatra da tamo već postoji široka autonomija, iako je na opštinskom nivou. Na severu Kosova postoje opštine sa srpskom većinom - Zubin Potok, Leposavić i Zvečane, a nedavno je formirana i opština Severna Mitrovica. To je negde oko 1000 kvadratnih kilometara ili 10 odsto teritorije Kosova. Na tom prostoru, prema UNMIK-ovim statistikama, živi oko 76.000 Srba. Tamo postoje takozvane paralelne strukture i vlada Kosova očekuju da će uspostaviti svoje ingerencije na tom području pomoću EULEKS-a i međunarodnog pritiska. Ima i mišljenja da se kontrola mora uspostaviti po svaku cenu, čak i predloga da se tamo pošalju specijalne jedinice. Moje je osobno mišljenje da su to građani Kosova srpske nacionalnosti, da su oni normalno vezani za Beograd i da će uvek tražiti pomoć od Beograda zbog toga što je to mala zajednica i što bez pomoći Beograda ne mogu zadovoljiti sve svoje potrebe - pre svega nacionalne i verske. Ali oni, kao građani Kosova, moraju biti lojalni i prema državi Kosovo. Nije interes Kosova da to pitanje ostane nerešeno i mislim da se mora naći neka vrsta ili autonomije ili povezivanja opština, vodeći pri tome računa da na centralnom i južnom Kosovu živi oko 87.000 Srba. Ne bi bilo dobro da Srbi na severu imaju povlašteniji položaj u odnosu na Srbe koji žive u drugim krajevima Kosova, samo zbog toga što imaju teritorijalnu vezu sa Srbijom.

Ivan Vejvoda: Čini mi se da postoji svest i u Beogradu i u Prištini da je u obostranom interesu da se nađe rešenje zato što realnost na terenu pritišće obe strane. To otvara vrata za razne varijante - od minimalističkih koje nudi Priština, to jeste da se prihvati samo onaj stepen autonomije koje predviđa Ahtisarijev plan, do maksimalističkih koje postoje u Beogradu, a to je podela, odnosno novo razgraničenje. Razne su varijante u opciji. Pominje se model Južnog Tirola, pa i Plan Z4 koji je nuđen Srbima u Hrvatskoj, a koji su oni odbili. Ima tu mnoštvo varijanti, ima, tako da kažem, mnogo oruđa u alatnici. Mislim da je situacija sazrela za rešenje. Sada je na Beogradu i Prištini da sednu i vide šta je moguće, pre svega u političkom smislu, zato što i jedna i druga vlast žele da prežive takvu jednu odluku.

Omer Karabeg: Međunarodna krizna grupa je pre izvesnog vremena ponovo aktuelizovala ideju o razmeni teritorija, to jeste da sever Kosova pripadne Srbiji, a Preševska dolina, koja je pretežno nastanjena Albanicima, da se pripoji Kosovu. Analitičari Međunarodne krizne grupe su pri tome naglasili da bi ta varijanta bila prihvatljiva samo ako se o tome dogovore Beograd i Priština. Da li bi bilo mogućno da Beograd i Priština postignu takav dogovor?

Ramuš Tahiri: Teško je verovati da je to moguće zbog toga što postoji animozitet i s jedne i s druge strane i za sada ne postoji atmosfera za takvu vrstu razgovora. Međutim, u odnosima među državama moguć je svakakav dogovor, pa i dogovor o novom razgraničenju. Naime, tu se ne bi radilo o razmeni teritorija već o utvrdivanju novih granica na osnovu etničkog kriterijuma. To je sasvim moguće. Srbi bi rešili problem Albanaca u Srbiji, jer ih tamo više ne bi bilo, a Albanci bi se se oslobodili problema severnog Kosova koji ih stalno pritiska. Međutim, u tom slučaju ostao bi problem opština sa srpskom većinom u ostalim delovima Kosova, kao što su Štrpce, Gračanica, Ranilug, Parteš, Novo Brdo, Klokot. Tim dogovorom bi se možda rešio problem razmirica između Srbije i Kosova, ali se ne bi rešio suštinski problem, a to je ravnopravnost građana. Svaki sporazum između Beograda i Prištine morao bi da uvaži evropske norme o nacionalnoj i svakoj drugoj ravnopravnosti bez obzira da li je reč o Preševskoj dolini ili o severu Kosova.

Omer Karabeg: Gospodine Vejvoda, kako vi gledate na ovu varijantu koju je gospodin Tahiri definisao kao novo razgraničenje, a ne kao razmenu teritorija? Da li bi se o tome mogli dogovoriti Beograd i Priština?

Ivan Vejvoda: Teorijski rečeno, sve varijante su mogućne ukoliko su rezultat direktanog sporazum između Beograda i Prištine. Podsetiću vas da je i Volfgang Išinger, jedan od trojice posrednika u onim bečkim pregovorima Beograda i Prištine, svojevremeno rekao da je podela mogućna ukoliko se dve strane o tome dogovore. To je brzo skinuto s dnevnog reda i o tome se nije više pričalo. Međutim, ukoliko se Beograd i Priština slože da to urade, niko ih u tome ne može sprečiti, bez obzira šta ko o tome mislio. Prema tome, to jeste jedna od varijanti koja je u igri. Sve zavisi od toga kako i jedna i druga strana procenjuju kakve bi bile reakcije njihovih birača.

Pravo na posebne odnose

Omer Karabeg: Ali, ako bi se to dogodilo, postavlja se pitanje kako bi se to odrazilo na region. Da li bi takav potez mogao da izazove domino efekat, a upravo na to upozoravaju mnogi analitičari?

Ivan Vejvoda: Naravno da se određeni analitičari i oni koji stoluju u raznim ministarstvima boje da bi to moglo da izazove nekakav domino efekat. Međutim, svaka situacija je posebna. Ono što bi ovde bilo specifično je što bi takva vrsta razgraničenja bila rezultat neposrednog dogovora onih koji su izabrani u Beogradu i u Prištini, dakle onih koji imaju legitimnost da donose takve odluke. U svakom slučaju samo Beograd i Priština mogu odlučiti da će biti prihvaćeno ovo što pominje Međunarodna krizna grupa, da li neka varijanta veoma široke autonomije tipa Z4 ili nešto drugo. Uostalom, da napravim poređenje sa situacijom koja je mnogo komplikovanija. Evo, vidimo da premijeri Benjamin Netanjahu i Mahmud Abas sedaju za sto i po ne znam koji put traže rešenje za izraelsko-palestineke odnose. Realnost na terenu je takva da ih tera na to.

Omer Karabeg: U Srbiji se često pominje da bi sever Kosova trebalo da dobije status kakav ima Republika Srpska u Bosni i Hercegovini.

Ramuš Tahiri: Mislim da je to nerealano. Ako bi Srbija išla sa nečim takvim, realno je očekivati da bi Priština odmah tražila takav status i za Preševsku dolinu. A tu onda imamo i problem Sandžaka. Jer što narod kaže: “Što želiš susedu, čekaj i u svojoj avaliji“. Mislim da je to nerealno, po meni bi čak i razgraničenje bilo bolje nego da sever dobije status republike unutar Kosova.

Omer Karabeg: Gospodine Vejvoda, po vama, da li je dejtonski model mogućno primeniti na Kosovu?

Ivan Vejvoda: Na severu Kosova živi oko 70.000 Srba i kada saberete sav srpski živalj na Kosovu nema ih više od 150.000. S druge strane, imamo albansku većinu od oko oko 2.000.000 ljudi. Te brojke dosta govore o tome kakva je realnost, ali to, podvlačim, nikako ne umanjuje prava nacionalnih zajednica, bile one velike ili male. Jedina paralela koja bi se mogla povući sa Bosnom i Hercegovinom odnosi se na činjenicu da tamošnji entiteti imaju mogućnost posebnih odnosa sa matičnim državama. Posebni odnosi predviđeni su uostalom i u Ahtisarijevom planu. Bez obzira kako bude formulisan status severa, ja mislim da će svako rešenje sadržavati i pravo kosovskih Srba na posebne odnose sa Beogradom, kako zbog geografske blizine tako i zbog mnogobrojnih veza u obrazovanju, zdravstvu i u mnogim drugim oblastima.

Omer Karabeg: Gospodine Tahiri, da li je mogućno da Priština pristane na specijalne odnose?

Ramuš Tahiri: Specijalni odnosi - da. I specijalni status, takođe. Ja sam pristalica toga. Međutim, teritorij koji je nastanjen većinskim srpskim stanovništvom nije međusobno povezan, nema ni koridor kao Brčko u Bosni i Hercegovini, a i broj Srba je takav kakav je. Ni po ranijim statistikama na Kosovu nikada nije bilo više od 210.000 Srba i Crnogoraca. A mislim da nije ni interes Srba da imaju poseban teritorijalni status na severu, dok to ne mogu imati oni koji žive u ostalim delovima Kosova. Ne bi bilo u redu da Srbin, koji se rodio u Zvečanu na severu, bude u povlaštenom položaju u odnosu na Srbina starosedioca koji se, recimo, rodio u mom Uroševcu i tamo živi. Mislim da nam nije potrebno daljnje grupisanje i enklaviziranje. Srpski jezik je danas na Kosovu službeni na svim nivoima i u svim sredinama, bez obzira na to koliko Srba živi na nekom području. Prema Ahtisarijevom planu, koji je implementiran u Ustavu Kosova, nijedna odluka se ne može doneti majoriziranjem od strane većinskog albanskog naroda. Kosovo je, uostalom, definisano kao multietnička sredina, a ne kao država Albanca i ostalih. Predstavnici Srba i druguh etničkih grupa ili naroda imaju zagarantovana mesta u skupštini Kosova, čak i u vladi. I još nešto. Ako severu Kosova damo neku veliku autnomiju, onda će se Srbi iz središnjih delova Kosova tamo odseliti. Teritorija Kosova je svega 10.000 kilometara. To je mali teritorij i zato s njim ne treba eksperimentisati. Uz dobar odnos sa Srbijom, Srbi ne bi doživljavali Kosovo kao tuđu državu nego bi bili i Kosovci i povezani sa Beogradom.

Evropa neće novi Kipar

Omer Karabeg: Ali, recimo, ako ne bude dogovora, ako se obe strane ukopaju u svoje stavove i ne budu mogle da se dogovore, da li bi onda, da bi se izbegao zamrznuti konflikt, rešenje bilo u privremenom međunarodnom protektoratu, onakvom kakav sad postoji u Distriktu Brčko u Bosni u Hercegovini?

Ivan Vejvoda: To je sigurno jedna od varijanti. I mislim da su svi primeri od Farskih ostrva do Hong Konga izvučeni iz fascikli i da se razmatraju. I to ne od juče, još od 1999. godine. Iz svake od tih varijanti može da se uzme po nešto što bi bilo primenjivo na ovu situaciju. Vi ste rekli - ako ne bude dogovora, ali meni se čini da nije u interesu ni jedne ni druge strane da taj problem ostave nerešenim. Zna se da će svaka sledeća prilika biti teža. Izrael i Palestina su dobar primer za to - koliko su puta bili blizu dogovora, pa znamo kako se završavalo, pa, evo, opet pokušavaju. I jedna i druga strana dobro znaju da im je put u Evropsku uniju otvoren samo ako se to pitanje reši. Evropska unija je sasvim jasno stavila do znanja da u svoja nedra ne želi da unese još jednu zemlju kao što je Kipar.

Omer Karabeg: Gospodine Tahiri, da li bi po vama, ako ne bude dogovora, bio prihvatljiv model Brčkog?

Ramuš Tahiri: Mogao bi biti prihvatljiv i taj model. Ali kažem, ne bi dobro bilo da se na Kosovu stvori neka posebna teritorija u koju bi onda nagrnuli svi Srbi, prodali svoja imanja na centralnom Kosovu i krenuli na sever. A oni u centralnom Kosovu žive vekovima, tamo su im manastiri i svetinje. Nije problem sever Kosova, tih 1000 kvadratnih kilometara, nego celokupno srpsko pitanje na Kosovu. Inače, ako bude međunarodni protektorat na severu, ne mislim da će Kosovo time izgubiti, a Srbija dobiti, jer vlast Kosova ionako sada nije prisutna na tom teritoriju.

Omer Karabeg: Gospodine Vejvoda, mislite li da bi Beograd prihvatio da prizna nezavisnost Kosova u zamenu za specijalni status severa Kosova?

Ivan Vejvoda: Ne verujem da bi Beograd to učinio u zamenu za specijalni status severa Kosova. Jača autonomija ne bi automatski dovela do priznavanja nezavisnosti. Prosto, takav je principijelan stav Beograda. Za takvu vrstu odnosa imamo primer dve Nemačke, Zapadne i Istočne, koje su, bez obzira što se međusobno nisu priznavale, našle načina da normalizuju odnose i da čak obe budu članice Ujedinjenih nacija. To u neku ruku imamo i u slučaju Kine i Tajvana, dve zemlje koje se također ne priznaju, a imaju razmenu od milijarde i miljarde dolara i ne znam koliko dnevnih avionskih veza između dva glavna grada - Pekinga i Tajpeija. Rešenje će se naći, ako postoji politička volja, a čini mi se da je razaznajem i na jednoj i na drugoj strani.

Omer Karabeg: Gospodine Tahiri, da li bi Priština, ukoliko bi pristala na široku autonomiju i specijalni status severa, za uzvrat tražila od Beograda priznavanje nezavisnosti Kosova?

Ramuš Tahiri: Ne verujem. Za Kosovo sada nije nužno da ga Srbija prizna. Za Kosovo je važno da uspostavi dobre odnosi sa Srbijom kao susedom i da se regulišu neka praktična pitanja kao što su priznavanje dokumenata, kontrola na granici i uspostavljanje carinske službe. Sada se severna granica ne kontroliše, tamo vlada bezakonje, ulazi švercovana roba, a to šteti i Srbiji i Kosovu. Kosovo će sve više i više biti međunarodni faktor i biće sve više međunarodinih organizacija koje će primiti Kosovo u svoje članstvo. Kosovo je mala zemlja, ne može imati odnose sa 200 zemalja svijeta, niti ima za to potrebe. Kosovo ima potrebu da sarađuje sa evropskim i sa zemljama u regionu, a ne da vodi neku važnu međunarodnu politiku. Nećemo mi dati autonomiju zato da bi nas Srbija priznala. Kosovo će dati autonomiju ako to bude u interesu njegovih građana i odnosa u regionu. To ne zavisi od toga kako se Srbija postavlja prema našoj nezavisnosti.

Omer Karabeg: Verujete li da se problem severnog Kosova neće pretvoriti u zamrznuti konflikt, da će biti toliko mudrosti da se to ne dozvoli?

Ivan Vejvoda: Čini mi da neće biti zamrznuti konflikt. Zajednička rezolucija koja je nakon mišljenja Međunarodnog suda pravde usaglašena između Srbije i 27 članica Evropske unije, dakle i onih koje su priznale Kosovo i onih koje nisu, govori o tome da se otvara put rešavanju tog problema. Pri tome je važno da se taj problem rešava u sklopu ukupnog položaja srpske zajednice i očuvanja njenog kulturnog nasleđa. Verovatno će se krenuti s vrlo konkretnim pitanjima koje neki nazivaju tehničkim, ali rasprava o tome će nužno voditi i ka dijalogu o pitanjima o kojima smo mi upravo razgovarali.

Ramuš Tahiri: Sever Kosova neće postati zamrznuti konflikt. Srpsko pitanje na Kosovu će se rešiti integralno. Ne može se rešavati pitanje severa nezavisno od položaja Srba u centralnom i južnom Kosovu.