Ko su najveći proizvođači mržnje u Srbiji i BiH

U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li je etnička distanca među narodima bivše Jugoslavije danas veća nego što je bila u ratu i prvim poratnim godinama. Sagovornici su bili Žarko Korać, profesor Filozofskog fakuleta iz Beograda i Nerzuk Ćurak, profesor Fakuleta političkih nauka iz Sarajeva.

Bilo je reči o tome zašto je u Srbiji najnegativniji stav prema Albancima i Bošnjacima, kako politički poredak u Bosni i Hercegovini razdvaja narode koji tamo žive, ko su najveći proizvođači mržnje, šta Dobrica Ćosić govori o Albancima, o političarima koji se održavaju na vlasti šireći nacionalnu mržnju, o negativnim stereotipima o drugim narodima, o ulozi religije u razdvajanju naroda, kao i o generaciji rođenoj početkom devedestih za koju su pripadnici susednih naroda apsolutni stranci.

Omer Karabeg: Ima onih koji misle da je danas etnička distanca među narodima bivše Jugoslavije veća nego što je bila u ratu i prvim poratnim godinama. Delite li to mišljenje?

Žarko Korać: Poslednja istraživanja pokazuju da je u Srbiji etnička distanca u odnosu na Albance ogromna. Mogao bih reći da je ona tako velika da ne može biti veća. Ona je jako velika i u odnosu na Bošnjake, skoro maksimalna.Velika je i prema Hrvatima, dok je nešto pala prema Slovencima. Ali mene zapanjuje da je tako velika prema Albancima i Bošnjacima jer su to dva naroda koja žive u Srbiji. To je po meni duboko zabrinjavajuća činjenica kojom se naša javnost uopšte ne bavi. Umesto toga u mnogim medijima, ne svim, o tim narodima se strahovito negativno govori. Moj je utisak da se to vrlo svesno radi. Čini se sve da se ne bi smanjila negativna etnička distanca prema Albancima i Bošnjacima, pa delimično i prema Hrvatima, jer to politički ne odgovara nacionalistima i šovinistima. U istraživanjama su se doskora kao najbliži narod pojavljivali Crnogorci. Oni su bili ubedljivo na prvom mestu, ali su pali od kada je proglašena nezavisnost Crne Gore. Znači, čim su formirali svoju državu oni su pali sa prvog mesta. To nam pokazuje kako nosioci političkih ideja, političke i kluturne elite, proizvode negativne stavove o narodima.

Nerzuk Ćurak: U Bosni i Hercegovini je nakon Dejtonskog mirovnog ugovora etnička distanca poprimila razmjere koji su, po meni, duboko povezani sa samom mogućnošću daljnje egzistencije zemlje. Šta to znači? To znači da je priroda našeg političkog poretka takva da generira etničku distancu. Uprkos volji ljudi da uspostavljaju međunacionalne političke, kulturne i druge veze, priroda političkog poretka od njih zahtijeva daljnju proizvodnju etničke distance. To je strašno za zemlju koja je bila poznata po onoj famoznoj leopardovoj koži, koja je, na žalost, potrgana, nadam se ne bespovratno, ali u velikoj mjeri. U svakom slučaju, dokle god u Bosni i Hercegovini budemo imali ovakav politički sistem, on će proizvoditi kulture pamćenja koje će generirati novi kapital za buduće strašne etničke podjele.Aposlutna dominacija tog sistema kao da šalje poruku ljudima da su uzaludni svi napori za uspostavom načina života koji negira rezultate rata.

Omer Karabeg: Ko su najveći proizvođači mržnje?

Žarko Korać: To je politička i, na žalost, i kulturna elita u Srbiji, jedan njen veliki deo, koja ne dozvoljava da se promeni način govora. Jer etnička distanca se može menjati, može se smanjivati. To pokazuju brojni primeri. Navešću jedan, često pominjani. Tokom Drugog svetskog rata Amerikanci su stekli užasne predrasude o Japancima koje su se graničile sa rasizmom. Kad gledate njihove ratne filmove, tu su Japanci su prikazani kao fanatici, kao ludaci. Međutim, kada je nakon rata Japan postao najveći saveznik Amerike u Aziji i jedan od njenih najvećih saveznika u svetu, o Japancima se govorilo da su marljivi, vredni, sposobni, da bi se onda zbog ekonomske konkurencije o njima opet počelo govoriti negativno. Za 50, 60 godina Amerika je tri puta menjala tu distancu. Znači, etnička distanca je nešto što se menja. Ali, elita u Srbiji ne dozvoljava tu promenu, ne dozvoljava da se na drugačiji način počne da govori o Alabancima i Bošnjacima. Pre svega zbog Kosova i zbog Republike Srpske. Iako se ovde svaki čas ritualno ponavlja da Srbija podržava celovitost Bosne i Hercegovine, svako živi vidi da se uspostavljaju, najblaže rečeno, preferencijalni odnosi sa Banjalukom, odnosno sa Miloradom Dodikom koji je u Srbiji prisutan na svakom otvaranju, na svakoj utakmici, što je prilično bizarno.

Dakle, političke ideje i politički programi, odnosno njihovo ideolozi ne dozvoljavaju da se drugačije govori. Kad bi se drugačije govorilo, recimo, o Bošnjacima, kada bi se govorilo da su nam oni bliski, kao što i jesu, onda bi se logično postavilo pitanje - a zašto ne razgovarate s tim ljudima. Ali nacionalni program, koji počiva na ideji da je Bosna i Hercegovina veštačka tvorevina i da je zato došlo do rata i da Kosovo zauvek mora ostati deo Srbije, to ne dozvoljava. Da bi se taj projekt održao potrebno je neprekidno proizvoditi negativne stereotipe o Albancima i Bošnjacima, pa onda svakog dana u medijima čitate strašne stvari. Stalno se stvara negativna slika o tim narodima, neprekidno se plasiraju informacije koje ne dozvoljavaju da se etnička distanca smanji. To je potpuna logička inverzija - proizvodiš predrasude o Bošnjacima, pa onda tvrdiš da se sa njima ne može zajedno živeti. Zastrašujuće je kako naša elita olako generalizuje. Dovoljno je pogledati šta je Dobrica Ćosić u svoje dve poslednje knjige napisao o albanskom narodu. Rekao je da se radi o jednom podmuklom narodu. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji podneo je protiv njega krivičnu prijavu zbog govora mržnje, koju tužilaštvo nije prihvatilo, ali citati koji su navedeni u toj prijavi pokazuju da je reč o klasičnim šovinističkim i rasističkim tvrdnjama.

Nerzuk Ćurak: Proizvodnja mržnje nije nikakva ukorijenjena datost, to nije nikakva metafizička činjenica, radi se o konkretnom radu konkretnih ljudi i konkretnih ideologija na proizvodnji zla. Ko su subjekti tog đavolskog, mefistofelovskog posla? Prije svega, političke, intelektualne i kulturne elite, kleptokratske elite koje su iskoristile rat da bi se obogatile i koje znaju da je proizvodnja mržnje pogonsko gorivo za opstanak njihovih projekata. Ipak ne mislim da su oni dominatni u Bosni i Hercegovini, mada ne treba podcijeniti uticaj tih ljudi iza scene. Naime, kada stvari u Bosni i Hercegovini krenu na bolje, odjednom poslije izvjesnog vremena dođe do zastoja upravo zbog toga što su pripadnici elita, koje proizvode mržnju, procijenili da treba zaustaviti svaki napredak, kako bi se onemogućila bilo kakva ideja konstitucije Bosne i Hercegovine kao političke zajednice s kojom se mogu identificirati svi njeni narodi.

Žarko Korać: Igranje sa etničkim stereotipima na Balkanu duboko je zabrinjavajuće, a toga ima i u udžbenicima. Zatim, ako pogledate najpopularnije humorističke emisije na televiziji, ima neka koja se zove Kursadžije, u njima se ništa drugo ne radi nego se serviraju stereotipi - da su muslimani lenji i prevrtljivi, da su Albanci tupavi, blesavi, primitivni i tako dalje. U civilizovanom svetu takve emisije ne bi bile uopšte dozvoljene, kod nas su, međutim, one najpoželjniji oblik humora. Ako vi jednu naciju stalno prikazujete na najnegativniji način i pripisujete joj besmislene osobine koje se ni na koji način ne mogu empirijski potvrditi, naravno da će se etnička distanca neprekidno održavati. Zbog toga sam ja veliki pesimista i mislim da će nam biti potrebne godine da izađemo iz onoga što sada stvaramo širenjem negativnih stereotipa. Dodao bih još nešto. U Srbiji se najveći broj ljudi iz Miloševićevog režima vratio u javni život, nisu baš svi ali najveći broj jeste, oni su abolirani, a da nikada nisu dali nikakvo izvinjenje. Istina, ne govore svi jezikom kojim su nekada govorili, ali oni vas fizički asociraju na ono što su govorili u Miloševićevo vreme. Vrlo je teško voditi novu politiku sa istim ljudima. Ni Nemačka nije mogla da gradi svoju demokratiju posle Drugog svetskog rata sa ljudima koji su bili istaknute figure u nacističkom režimu. Ja ne pravim direktnu analogiju Milošević - Hitler, to svakako istorijski ne bi bilo tačno, iako najgore mislim o Miloševićevom režimu, ali činjenica je da se i danas održavaju stereotipi iz tog vremena.

Institucionalizovane predrasude

Omer Karabeg: Koliko ima istine u tvrdnji, koja se ponegde može čuti, da je nacionalna mržnja danas veća nego što je bila u ratu? Da li je to mogućno?

Nerzuk Ćurak: Narodi se ne mrze. Ono što postoji - to su pokretači mržnje koji imaju instrumente da je pokrenu, a to je uvijek skopčano sa osiguravanjem svoje vlastite pozicije. Mi imamo političare koji su spremni da povedu ljude u rat samo da bi izbjegli zatvor zbog kriminala koji su počinili. Pristati na ideju da je danas mržnja veća nego što je bila u ratu znači isključiti svaku mogućnost napretka. Ja mislim da iznošenje te teze samo ide u prilog nacionalnoj homogenizaciji. Mržnja je rezultat produkcije, kao što je to i tolerancija. Kada bi na vlasti bile političke elite koje se zalažu za suradnju, koje su otvorene prema drugima, koje se trude da razumiju druge, kada bi takve poruke stizale i iz Federacije i iz Republike Srpske, vidjeli bismo kako bi korak po korak došlo do pozitivnih promjena. Ti novi valeri optimizma i suradnje postepeno bi prozvodili novo stanje, ali, na žalost, mi toga nemamo. Mi smo zarobljeni u jednoj matrici koja generira strah. Zašto je to tako? Zato što se preko indirektnih oblika nasilja, preko kulturnih modela, preko obrazovanja, preko medija proizvodi situacija u kojoj se etnička distanca nameće kao prirodno stanje.

Omer Karabeg: U ratu je bilo dosta primera da su Srbi spasavali Bošnjake i obratno, da su Albanci pomagali Srbima i Srbi Albanicima, dok su danas primeri takvih odnosa veoma retki ili se o njima uopšte ne govori. Sećam se jednog slučaja kada je Srbin sa juga Srbije spasio devojčicu Albanku sa Kosova koja je zalutala u šumi i prešla na srpsku stranu. Očevi su se sreli i dogovorili da dve porodice potvrde svoje prijateljstvo kumstvom, ali se je umešala politika i od toga ništa nije bilo.

Žarko Korać: Potpuno svesno se izbegava da se govori o bilo kakvom primeru koji bi rušio uvrežene i besmislene teze o večnoj mržnji, o večnoj distanci, o večnom istorijskom sukobu. Neverovatno je koliko su dominantna lažna pseudopolitička i pseudoistoriografska tumačenja događaja na ovom prostoru. Oni govore potpune neistine. Oni govore besmislice. Oni falsifikuju činjenice. Ja bih sada mogao cinično da kažem da se Kosovska bitka završila tako što se je kćerka poginulog kneza - uzgred, Lazar nikad nije bio car, on je bio samo knez - udala za novog sultana, otišla u harem. Srbija je pristala na vazalni odnos kakav su imale i sve druge države koje je tada pokorila otomanska vojska. A to se nikad ne kaže. Stalno se proizvode laži i floskule, ali nikada se ne govori o pozitivnim primerima koje vi napominjete. To nije u interesu nacionalističkih elita koje su na vlasti jer, kad bi se to afirmisalo, one ne bi bile na vlasti. Došli bi neki potpuno drugi ljudi koji bi drugačije govorili i drugačije se ponašali. Za mene je bilo veliko, pozitivno iznenađenje izbor kolege, inače profesora, Josipovića za predsednika Hrvatske. Radi se o sasvim drugačijoj vrsti političara, ako njega uopšte možemo zvati političarem u klasičnom smislu te reči. On je pravnik i profesor na muzičkoj akademiji, sasvim drugačije govori, drugačije izgleda, drugačije se oblači. A bojim da i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini još uvek imamo političare koji se održavaju na nacionalnim sukobima i konfliktima. Kada građani budu spremni da izglasaju takvog predsednika onda ćemo moći da kažemo da su šovinizam i etnička distanca stvar prošlosti. Pomenuo bih još nešto. U Srbiji se odbacuje teza o tome da su učinjeni masovni zločini nad Albancima 1999. godine. U Beogradu je bilo suđenje za zločin u Suvoj Reci. To je jedan od najmonstruoznijih zločina koji su učinjeni u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije kada su susedi zapalili kuću i pobili celu jednu veliku albansku porodicu uključujući i decu u kolevci i trudne žene. Počinioci su osuđeni, da li je kazna mogla da bude veća drugo je pitanje, ali njih je osudio srpski sud. Mediji su, međutim, vrlo lako prešli preko tog suđenja. Na televiziji nije bilo emisija, niti priloga u nedeljnicima u kojima bi se razgovaralo o tome kako je uopšte bio mogućan takav monstruozan zločin. To se izbegava zato što bi se onda čitava ideja rata dovela u pitanje kao i teza da nad Albancima nije bilo masovnih zločina.

Omer Karabeg: Gospodin Korać je pomenuo negativne stereotipe o drugima. Koliko su oni jaki u Bosni i Hercegovini i koliko utiču na odnos prema komšijama?

Nerzuk Ćurak: Stereotipe i predrasude nije lako iskorijeniti. Nije lako promijeniti svijest koja je kultivisana na negativnim premisama. Vrlo često se može čuti kako u nacionalizmu nema ništa loše jer je nacionalizam, za razliku od šovinizma, izraz ljubavi prema sopstvenoj naciji, a ne mržnje prema drugoj. Za mene je to potpuno isprazna retorika jer je nacionalizam stanje duha koje proizvodi zlo. On pothranjuje negativne stereotipe i predrasude prema drugom. Nažalost, u ovom vremenu vladavine etnonacionalizma mi imamo situaciju da su privatne spekulacije, privatne predrasude, privatni stereotiopi izašli u javni prostor. Na njima se normiraju politički poredak i zakoni. Imamo potpuno šizofrenu situaciju da je najgore privatno postalo “najbolje“ javno. Mi ustvari živimo u poretku u kome su institucionalizirane najgore predrasude. Da li je moguće u Bosni i Hercegovini afirmirati priče o suradnji sa drugima, o pomaganju i spasavanju drugih? Zar ne bi bilo veličanstveno kada bi se u parlamentu Bosne i Hercegovine izglasalo nešto što bih ja nazvao jevrejskom gestom, to jeste kada bi se usvojio zakon koji bi stvorio uvjete da se oda počast onim ljudima koji su u posljednjem ratu spasili ljude druge nacionalnosti, kao što to rade u Izraelu dodjeljivanjem Povelje pravednika ljudima koji su rizikovali život da bi spasili Jevreje u Drugom svjetskom ratu. To ja nazivam institucionalnom proizvodnjom memorije dobra. Ali, na žalost, takvo nešto uopće ne može da se desi, takva ideja ne može da se rodi u arhaičnom, nacionalističkom umu.

Negativna uloga religije

Omer Karabeg: Kakvu ulogu u razdvajanju naroda igra religija?

Žarko Korać: Ja mogu govoriti jedino o situaciji u Srbiji, a tu se pokazalo da je crkva bila učesnik nacionalističkog političkog projekta. Ja mislim da je to bilo pogubno za samu crkvu. Ona je bila upotrebljena i iskorišćena od strane Miloševića i snosi ogromnu odgovornost što je na to pristala i što je učestovala u svemu tome. Ona je bila jedan od stubova tog nacionalnog projekta. Ponekad je to imalo najdrastičnije oblike. Sećate se onog stravičnog snimka na kome se vidi kako pripadnici “Škorpiona“ ubijaju bošnjačke mladiće. Na tom snimku je i jedan sveštenik koji blagosilja te ljude pre nego što su krenuli u akciju. On je morao znati o kakvim se ljudima radi, nije to bila nikakava regularna jedinica, to je bila banda kriminalaca, pljačkaša i psihopata. Bilo je i nekoliko vladika koji su javno govorili stvari koje bi se mogle označiti kao najteži oblici šovinstičkog govora. Sve to, na žalost, pokazuje da crkva nije odigrala onu ulogu koju biste očekivali od institucije koja propoveda ljubav prema bližnjem. To je bio trenutak kada je crkva mogla da odigra svoju istinsku hrišćansku ulogu, ali ona je izabrala nacionalnu ulogu. I, kad ste spomenuli Povelju pravednika, jedan od prvih koji je tu povelju dobio bio je vladika Bugarske pravoslane crkve Stefan. On je spasio plovdivske Jevreje, rekao je da će ići peške od Plovdiva do Sofije da moli cara da ne dira njegove sugrađane jer su njemu svi oni jednaki. Zamislite da je to uradio jedan srpski vladika u istočnoj Bosni, da je rekao: “Meni su svi građani ovde jednaki, ja vam zabranjujem, ja vam ne dozvoljavam da ih ubijate“. Ali, kao što znate, to se nije dogodilo. Nijedan vladika nije otišao ni u Srebrenicu da učini makar simbolički gest.

Nerzuk Ćurak: Religija je, na žalost, odigrala negativnu ulogu. A religije u Bosni i Hercegovini imale su veličanstvenu mogućnost da budu ključni igrači u proizvodnji mira. Ne samo da su imale mogućnost, to je bilo njihovo poslanje. Ali mi živimo u dijelu svijeta u kome su vjerske zajednice prikopčane na nacionalističke poretke. Evo, uzmimo sadašnju situaciju socijalnog beznađa u kome živi veliki broj građana Bosne i Hercegovine. Zar ne bi bilo prirodno da lideri svih vjerskih zajednica - bilo bi sjajno kada bi to učinili zajedno, ali nije loše ni odvojeno - uputili najrazoraniju moguću kritiku vlasti, ali toga nema. Ja bih rekao da u javnom prostoru Bosne i Hercegovine imamo sekularizirane teologije i teologizirane politike. Posljedica te simbioze vjerskoga i političkoga je proizvodnja priče o sopstvenom etnosu i o sopstvenoj vjeri. I vrlo često u tim religijama imate najveći otpor približavanju drugim narodima, kao da se plaše da će se desiti nešto strašno ako dođe do nekog miješanja, do nekog približavanja, do neke konvergencije. Umjesto da religije rade na tome da smanjuju sklonost čovjeka ka zlu, u posljednjem ratu bili smo svjedoci simbioze između pojedinih vjerskih službenika i ljudi koji su činili zlo. A istorija religije je puna najveličanstveniijih primjera borbe za dobro. Profesor Korać je pomenuo plovdivskog vladiku Stefana, meni sada pada na um veličanstveni njemački teolog Bonhofer koji je u vrijeme nacizma rekao da je smisao hrišćanstva biti na strani Jevreja i koji je zajedno sa Jevrejima pogubljen u logoru. I u religijskim zajednicama u Bosni i Hercegovini ima ljudi koji žele doprinijeti uspostavi tolerancije i razumijevanja u ovoj zemlji. Na žalost, ti ljudi su autsajderi, oni su na margini. Sa povlašćenih govornica čujemo samo govor mržnje ili lažni govor o dobru.

Omer Karabeg: Mislite li da će se etnička distance i dalje povećavati s obzirom da sada imamo generaciju dvadesetogodišnjaka koja je rođena u ratu i koja je bila izložena pogubnom uticaju novih sistema obrazovanja u kojima se veliča vlastita nacija, a oni drugi se predstavljaju kao neprijatelji.

Žarko Korać: Mi smo odrasli u državi koje više nema i nama su ti narodi stvarno bili jako bliski jer smo živeli u istoj državi. Realnost sadašnje generacije dvadesetogodišnjaka je da sada ti narodi žive u drugim državama. Tačno je da je stepen nacionalizma kod nekih mladih ljudi veliki jer su odrasli u ratu, bili su izloženi ratnoj propagandi i nisu mogli da putuju. Ali verujem da će oni izgraditi svoje sopstvene stavove, a na to će pozitivno uticati dva faktora. Jedan je elektronska komunikacija - Facebook i sve te mreže, a drugi je mogućnost da putuju koja im se sada otvara. Ako budu putovali u Austriju, Francusku i druge evropske zemlje otićiće i u Bosnu, Hrvatsku i Sloveniju. Vidim da su oni radoznali i ljubopitljivi, oni će komunicirati i izgraditi svoje stavove o susednim narodima. Oni će morati da iznova otkivaju te zemlje i te narode i nadam se da će to učiniti u jednoj evropskoj perspektivi. Oni će izgraditi neku novu realnost, realnost 21 veka. Nadam da će imati manje predrasuda i da će biti bolji od nas.

Nerzuk Ćurak: Mladost vapi za upoznavanjem drugoga, za prekoračenjem granica, ona je radoznala i to je ono što budi nadu da će se etnička distanca smanjivati. Ali Bosna i Hercegovina je priča za sebe. Ja opet podvlačim da mi imamo jednu šizofrenu situaciju u kojoj politički sistem svojom nacionalističkom logikom uvijek iznova multiplicira etničku distancu. On je proizvodi je kao notornost, kao datost koja se podrazumijeva. To je onaj hendikep s kojim se suočava mlada generacija u Bosni i Hercegovini. Šta tu čovjek može uraditi? Meni kao profesoru ostaje jedino da potičem svoje studente da upoznaju drugog, da uspostavljaju što intenzivniju komunikaciju sa studentima iz drugih dijelova Bosne i Hercegovine da bi se uvjerili da tamo ne žive babaroge. Prije nekoliko mjeseci držao sam jedno predavanje ovdje u Sarajevu mladim ljudima iz Srbije i Bosne i Hercegovine, bila je tu i jedna djevojka iz Banjaluke koja je prvi put došla u Sarajevo. Ona je rekla da je imala toliko negativnu predstavu o Sarajevu da je bila potpuno šokirana kad je vidjela nešto sasvim drugo. To govori o važnosti putovanja, razmjene i komunikacije. Kamo sreće kada bi pedagoški zavodi u okviru nastavnih planova predvidjeli posjete djece iz Republike Srpske Federaciji i obratno. Ja vjerujem da će u mladim umovima jačati otpor prema mitoligijskim slikama stvarnosti koje im se sada nude, mada sam vrlo svjestan političkog dizajna koji je naprosto takav da gotovo ne pruža mogućnost da do toga dođe. Ali, nema nam druge nego vjerovati u um mladosti i nadati se da će biti bolje.