Razmenjujmo knjige a ne teritorije

Nedavno su u Beogradu i Prištini objavljene dve antologije. Jedna se zove “Iz Prištine s ljubavlju”, a druga “iz Beograda s ljubavlju”. Prva, koja je objavljena u Beogradu, sadrži izbor pesama, pripovedaka i dramskih tekstova savremenih albanskih pisaca sa Kosova, a druga, koja je izašla u Prištini, predstavlja izbor pripovedaka pisaca iz Srbije.

Autori ovog projekta - pisci Saša Ilić iz Beograda i Jeton Neziraj iz Prištine u Mostu RSE razgovarali su o tome kakvo su nastale antologije, zašto su svoju prepisku nazvali prepiskom izdajnika, koliko je jezik prepreka u komunikaciji između Beograda i Prištine, zašto Narodno pozorište Kosova nije gostovalo u Beogradu, koliko negativni stereotipi, koji dva naroda imaju jedan o drugom, utiču na visoki stepen nepoverenja između Srba i Albanaca, zašto je bolje razmenjivati knjige nego teritorije, o slobodi kretanja kao preduslovu kulturne i svake druge komunikacije i o projektima saradnje mladih umetnika iz Beograda i Prištine kojima se probijaju barijere između kultura dva naroda.

Omer Karabeg: Kako je nastao ovaj vaš, rekao bih, pionirski projekat?

Saša Ilić: Ovaj projekat je proizvod alternativnih kultura. Nastao je iz jednog našeg gotovo slučajnog susreta prošle godine u Lajpcigu. Počeli smo da pričamo o zajedničkim projektima i tako se rodila ideja da napravimo ove dve knjige. Saradnja sa autorima bila je odlična. Ja sam birao uglavnom pisce mlađe generacije. Svi su se rado odazvali. To su umetnici drugačije poetike i drugačijeg svetonazora od etabliranih autora.

Jeton Neziraj: Naša ideja je bila da razmenjujemo književnost, nije nas interesovala politika. Posle tog susreta u Lajpcigu Saša i ja smo bili stalno u kontaktu. Znao sam kakav je njegov odnos prema književnosti i zato sam verovao da ćemo uspeti. Ovde na Kosovu postoje, uslovno rečeno, dve grupe pisaca - jedna koja neguje moderni izraz i druga koja piše tradicionalnu književnost. Ja sam uglavnom birao pisce iz ove prve grupe. Većina je rado prihvatila da bude zastupljena u antologiji. Ali bilo je i onih koji su me pitali: “Kakav je to projekat, budi oprezan jer oni znaju da nas lažu“. Naravno da se ja nisam obazirao na njihove reči.

Omer Karabeg: U obe knjige štampana je i vaša prepiska koju ste vodili dok ste pripremali ove dve antologije. Ta pisma su objavljena pod ironičnim naslovom “Prepiska izdajnika“.

Saša Ilić: Taj naslov je Jetonova ideja. On je, naravno, ironičan i subverzivan. U opštoj blokadi svake komunikacije između Srba i Albanaca pojave se neki ljudi koji žele da sarađuju i prave zajedničke projekte. Za mnoge su oni izdajnici.

Jeton Neziraj: Kad sam Saši predložio taj naslov imao sam na umu da u ovim krajevima postoje samo heroji i izdajnici. A mi smo, kao autori ovog projekta, naravno izdajnici.

Omer Karabeg: Kakve je u Beogradu bila reakcija na pojavu ove dve antologije?

Saša Ilić: Do sada su objavljene samo dve vesti, obe na internetu. Portal SeeCult je objavio kratku informaciju da su se knjige pojavile, a e-novine su pripremile širi prilog koji je sadržavao izbor iz poezije kosovskih pesnika i iz naše prepiske.

Omer Karabeg: Moglo bi se, znači, reći da je vaš projekat, sa ta dva izuzetka, praktično prećutan.

Saša Ilić: Za sada se ćuti. Ne znam kako će ići dalje.

Jeton Neziraj: U Prištini je bilo više tekstova i to pozitivnih. Objavljene su šire informacije u dva najveća dnevna lista Koha Ditore i Zeri, dok su ostale novine prenele tu vest.

Nema institucionalne saradnje

Omer Karabeg: Postoje li prema vašim saznanjima ikakvi drugi kontakti, sem ovih vaših, između albanskih i srpskih umetnika?

Saša Ilić: Zaista ne znam. Postoje kontakti između pozorišta. A što što se tiče samih pisaca, osim saradnje između Vladimira Arsenijevića i Dževdeta Bajraja pre desetak godina, nisam siguran da je bilo drugih projekata.

Jeton Neziraj: Ono što postoji to je privatna komunikacija između umetnika, nema nikakve institucionalne saradnje. Evo jednog primera. Ja radim u Narodnom pozorištu Kosova i Atelje 212 nedavno nas je pozvao da gostujemo u Beogradu. Mi smo prihvatili taj poziv, a onda se je, kao što to uvek biva u ovim krajevima, umešala politika preko Ministarstva kulture, pa je naša direktorica donela odluku da sada nije momenat da idemo i da ne postoji garancija za sigurnost ekipe. Ja sam, naravno, bio protiv toga jer mislim da uopšte ne bi bio neki problem da se putuje u Beograd. I uprava je bila za to da se ide. Ali od gostovanja se odustalo. Postoji oni koji uvek iznose političke argumente protiv kulturne saradnje sa Beogradom - te nisu nas priznali, te ne priznaju naša dokumenta i registarske tablice, ali, na sreću, postoje i hrabri ljudi koji su insistirali na tome da gostujemo u Beogradu i koji smatraju da prepreke, koje postavlja politika, moraju da se ruše. I ja verujem da će se to vrlo brzo i dogoditi.

Omer Karabeg: Koliko je jezik prepreka za uspostavljanje komunikacije, posebno među mladim ljudima. Oni danas, čini mi se, mogu međusobno komunicirati samo na engleskom ili na nekom drugom svetskom jeziku?

Saša Ilić: To je velika barijera. I mislim da bi brže došlo do komunikacije između Srba i Albanaca da nema te prepreke u jeziku. Srbi nisu učili albanski jezik, čak ni oni koji su živeli ili žive na Kosovu. Kad smo pripremali ovaj projekt nismo mogli da nađemo prevodioce sa albanskog na srpski, čiji je maternji jezik srpski, tako da smo antologiju “Iz Prištine s ljubavlju“ realizovali zahvaljući albanskim prevodiocima - Škeljzenu Malićiju, Antonu Beriši, Fadilu Bajraju i Naile Imami. Da nije bilo njih ne bi bilo ni te antologije. I to je zaista veliki problem. Ukoliko albanologija u Beogradu ne proizvede relevantne književne prevodioce koji će moći valjano da prevode albanske pisce, barijere između dve kulture biće još veće.

Jeton Neziraj: Ja mislim da pripadam poslednjoj generaciji koja još priča srpski. Mislim da je došlo vreme da i Srbi malo uče albanski. Inače, nećemo moći da komuniciramo. Postoji, naravno, i engleski koji uvek može da pomogne da se sporazumemo, ali to nije to. Meni je bilo neverovatno da nismo mogli da nađemo nijednog Srbina koji bi mogao da prevodi s albanskog na srpski.

Omer Karabeg: Da li u javnosti Srbije upšte postoji interesovanje za ono što se dešava u kulturi Kosova, sem onoga što je vezano za život tamošnjih Srba?

Saša Ilić: Jedino na alternativnoj sceni. Recimo regionalni festival “Na pola puta“, koji se održava u Užicu, ove godine će pozvati autore sa Kosova, a “Grupa 484“ će antologiju “Iz Prištine s ljubavlju“ predstaviti u nekim školama u Srbiji. To je jako malo, ali je ipak nešto.

Omer Karabeg: Da li među kosovskim Albancima postoji interesovanje za ono što se događa u kulturi Srbije?

Jeton Neziraj: Generalno, Albance danas ne zanima ni Srbija, ni druge zemlje u regiji. Najviše ih interesuju ono što se dešava u Albaniji i zbog jezika i zbog drugih veza. Ne zna se gotovo ništa o književnosti koja se piše u Srbiji. A antologija “Iz Beograda s ljubljavlju“ pokazuje da je u Srbiji naročito jaka proza što bi nama moglo biti zanimljivo jer mi imamo jako dobre pesnike, ali i ne i dobre prozne pisce.

Omer Karabeg: Koliko stereotipi koje dva naroda imaju jedan o drugome utiču na ovako visoki stepen nepoverenja koje postoji između Albanaca i Srba?

Saša Ilić: Ja mislim da je to ključna stvar. Reč je o stereotipima koji su se formirali tokom dva veka. Oni ne potiču iz folklora, nisu nastali u bazi, u narodu, nego su ih gradile političke i kulturne elite. Ti negativni stereotipi, koji su postali opšta mesta, predstavljaju veliku barijeru, to je zid koji je teško probiti. Ali kada ljudi izađu iz tih stereotipa, kada počnu da čitaju pisce s one strane zida, onda se vrlo brzo uvere da i oni tamo pišu odličnu književnost koju vredi čitati.

Jeton Neziraj: Stereotipi su najlošija stvar koja postoji u našim odnosima. Oni nastaju onda kada se narodi ne poznaju, tada ima mesta za stereotipe. Na žalost, i kosovska i srpska književnost pune su negativnih stereotipa. Recimo, u kosovskom pozorištu veoma često srećemo lik vojnika - Srbina koji je uvek pijan i koji ubija.

Saša Ilić: Negativni stereotipi o Albancima kao necivilizovanom i manje vrednom narodu dolaze iz literature i nekih političkih spisa. To može da se prati od “Načertanija“ Ilije Garašanina pa sve od Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti. Zapravo, to je jedan rasistički odnos koji se negovao vekovima i koji je znatno uticao na podizanje zida prema Albancima.

Vreme je da se upoznamo

Omer Karabeg: Kako gledate na priče o podeli Kosova i o razmeni teritorija, posle koje bi, naravno, usledilo i preseljavanje ljudi? Gospodine Neziraj, video sam da ste u jednom vašem pismu Saši Iliću rekli: “Bolje je da se razmenjuju knjige nego teritorije“.

Jeton Neziraj: Priče o podeli i razmeni teritorija, koje i dan-danas cirkulišu, su glupost iza koje se krije nehuman odnos prema ljudima - i Srbima i Albancima. Ako razmenimo više knjiga, verujem da nećemo imati želju da razmenjujemo teritorije. Svi ćemo ostati tamo gde smo i živećemo kao normalni ljudi.

Saša Ilić: Mislim da je krajnje vreme da se prestane razmišljati o takozvanim humanim preseljenjima i razmeni teritorija. Vreme je da upoznamo svoje susede, da vidimo kako oni žive, kako misle, kako pišu i o čemu pišu. Mislim da je to ključ za izgradnju neke normalne, zajedničke budućnosti.

Omer Karabeg: Ima onih koji misle da bi trebalo napraviti istorijski sporazum između Albanaca i Srba kako bi se prevazišlo neprijateljstvo i uspostavili odnosi tolerancije. Da li je mogućan jedan takav sporazum?

Jeton Neziraj: Mislim da je to ideja srpskog lidera Borisa Tadića. Ta ideja naizgled zvuči super, ali, kad se pogleda generalna srpska politika prema Kosovu, onda se vidi da je to samo retorika. Uostalom, nije reč o problemu između dva naroda nego između dve države. Priznanje Kosova bi bio ključni korak ka ostvarivanju te Tadićeve ideje.

Saša Ilić: Ne verujem da se jednim potezom, nekim dogovorom ili nekakvim papirom može poništiti 200 godina izgradnje neprijateljstva. Verujem da je put uspostavljanja tolerancije i dobrih susedskih odnosa drugačiji, da on dolazi odozdo, od alternativne kulture i neformalnih grupa, i da, pre svega, zavisi od uspostavljanja komunikacije. Ukoliko nema komunikacije nema ni međusobnog razumevanja. Nikakav sporazum, pa zvao se on i istorijski, ne može to da nadomesti.

Jeton Neziraj: Barijere u odnosima Albanaca i Srba su velike. Dijalog pomirenja treba da počne, ali poverenje se ne može graditi na sastancima zvaničnika, ono se uspostavlja komunikacijom između običnih ljudi. Politika može da pomogne u tom procesu, ali politika neće biti ta koja će rešiti problem, njega mogu rešiti samo obični ljudi.

Omer Karabeg: Na čemu bi se moglo graditi poverenje? Koje su to dodirne tačke?

Saša Ilić: Pa, mogu da vam kažem kako je to teklo između Jetona i mene. Kada smo se upoznali i počeli da pričamo o našem projektu, mi smo uspostavili neko elementarno ljudsko i intelektualno poverenje. Ja sam verovao da će on napraviti izbor pisaca koji će biti oslobođen svakog nacionalizma. On je isto tako poverovao meni. Tokom pripreme ove dve antologije mnogi pisci sa albanske i srpske strane su stupili u kontakt, razmenili mejlove i tekstove. Tako se među nama postepeno gradilo poverenje. Ali, da bismo ostvarili komunikaciju, politika mora da stvori uslove za to. Jer, ako mi ne možemo normalno da putujemo, ako moramo da se dovijamo, da idemo nekim kombijima i ilegalnim putevima da bismo prešli granicu, ako ljudi sa Kosova nemaju mogućnost da uđu u Srbiju - o čemu mi onda pričamo?

Omer Karabeg: Da, ja mislim da je najveći problem u uspostavljanju komunikacije, ne samo kulturne nego i svake druge, to što stanovnici Kosova ne mogu ući u Srbiju sa kosovskim pasošem, ni sa kosovskim tablicama, jer ih Srbija ne priznaje. Očekujete li da će se to rešiti u ovim sadašnjim pregovorima između Beograda i Prištine?

Jeton Neziraj: Mora. Ne postoji drugi put. Apsurdno zvuči, ali mi sa kosovskim dokumentima ne možemo ni u Bosnu. Ljudi sa Kosova nekako i dođu u Srbiju, ali nikako ne mogu u Bosnu. Bez slobode kretanja teško će biti ostvariti bilo kakvu komunikaciju u regionu.

Saša Ilić: To se mora rešiti. Bez toga ćemo stajati u mestu i jedino će nekakvi pioniri, koji se probiju preko barijera, ostvarivati komunikaciju. Mi smo ovaj naš projekat praktično uradili preko Evrope. Sreli smo se u Lajpcigu i onda nastavili komunikaciju.

Omer Karabeg: Gde ste se sve sastajali nakon susreta u Lajpcigu?

Jeton Neziraj: Prvi susret bio je u Lajpcigu, drugi u Prištini, pa onda u Beogradu.

Omer Karabeg: Znači, ipak ste mogli da odete u Beograd?

Jeton Neziraj: Pa, mogao sam, pošto još imam stari jugoslovenski pasoš kome uskoro ističe važnost. Inače, sa kosovskim dokumentima se ne može u Srbiju.

Omer Karabeg: Gospodine Iliću, kako ste vi putovali u Prištinu?

Saša Ilić: Ja sam sa ličnom kartom prešao granični prelaz s tim što su saobraćajne veze potpuno sumanute. Pođete sa železničke stanice u Beogradu nekim minibusom, a on vas ostavi negde na kružnom toku na ulazu u Prištinu, pa se onda snalazite kako da dođete do grada. Isti je problem i kad se vraćate. Nikada ne znate kada će da dođe taj minibus.

Omer Karabeg: Da li ćete nastaviti sa sličnim projektima kao što su ove dve antologije? Neko je primetio da je ovaj vaš projekat uvod u normalnu kulturnu komunikaciju između Beograda i Prištine. Verujete li da je tako nešto mogućno ostvariti?

Saša Ilić: Što se tiče nas sa alternativne scene mi već imamo normalnu komunikaciju. U pripremi je još jedan projekat. To je razmena pisaca Beograd - Pristina. Grupe pisaca iz Beograda boraviće po sedam dana u Prištini i vice versa. I u Beogradu i Prištini biće organizovana zajednička čitanja i razni susreti.

Jeton Neziraj: Mislim da reč normalno ne postoji u odnosima između naše dve zemlje, ali normalizacija je jedini mogući put. Mi smo sa ove dve antologije napravili nekakav prvi korak. Možda nije velik, ali je bitan - jer se krenulo od nule. Verovatno će takve stvari pomoći da dođemo do nekog normalnog dijaloga.