Dodika zanima vlast, a ne otcjepljenje RS

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je odnos međunarodne zajednice prema krizi u Bosni i Hercegovini. Sagovornici su bili Florian Bieber, profesor na Univerzitetu Kent u Velikoj Britaniji, i Srećko Latal, analitičar Međunarodne krizne grupe u Bosni Hercegovini.

Bilo je riječi o tome da li su Evropska unija i Sjedinjene Američke Države svjesne dubine krize u Bosni i Hercegovini, zašto u toj zemlji ne funkcioniše politika štapa i šargarepe, zašto visoki predstavnik nema podršku u Briselu, o nejedinstvu u Evropskoj uniji kad je riječ o politici prema Bosni i Hercegovini, o taktici puzajuće secesije koju spovodi Milorad Dodik, kao o tome ko može zaustaviti Republiku Srpsku ako odluči da se izdvoji iz Bosne i Hercegovine.

Omer Karabeg: Bosna i Hercegovina je trenutno u dubokoj krizi, najdubljoj od završetka rata. Njene institucije su u svakodnevnoj blokadi, političari ni o čemu ne mogu da se dogovore, na političkoj sceni dominira nacionalna netrpeljivost. Da li su u Briselu i Vašingtonu svjesni dubine i opasnosti sadašnje krize?

Florian Bieber: Ja mislim da su u Briselu počeli da budu svesni da postoji kriza i da su shvatili njenu ozbiljnost. Sumnjam da je tako i u Vašingtonu zbog drugačijih prioriteta američke spoljne politike. Možda su shvatili da postoji neka kriza, ali su više spremni da čekaju reakcije iz Brisela nego da sami nastupe sa nekim stavom.

Srećko Latal: Ja bih rekao da se i u Briselu i u Vašingtonu posljednjih godinu dana primjećuje povećan interes i zabrunutost za Bosnu i Hercegovinu. Međutim, nisam siguran da i Brisel i Vašington u potpunosti shvataju dubinu i ozbiljnost problema u Bosni i Hercegovini. Posebno mislim da ne znaju kako da priđu tom problemu i kako da ga riješe.

Omer Karabeg: Čini mi se da politika Evropske unije koja se svodi na priču o tome da lideri u Bosni i Hercegovini moraju sami da preuzmu odgovornost za budućnost zemlje i da im ništa ne treba nametati - ne daje rezultate. Očigledno je da oni ne mogu da se dogovore i da njih ne interesuje budućost Bosne i Hercegovine već samo ostanak na vlasti.

Florian Bieber: Teško da Evropska unija može da nametne neko rešenje u Bosni i Hercegovini. Prvo, ne postoji način da se to uradi, a, sa druge strane, u poslednjih pet, šest godina videli smo da pokušaj nametanja može samo privremeno da reši probleme, kao u vreme Pedija Ešdauna, ali sumnjam da može dovesti do nekih dugoročnih rešenja. U tom smislu je potreban unutrašnji dogovor.

Srećko Latal: Ja mislim da je problem u tome što međunarodna zajednica čitavo vrijeme ima duple aršine i poprilično konfuzan nastup u Bosni i Hercegovini. S jedne strane, traži od bosanskohercegovačkih lidera da oni sami nešto urade, a, s druge strane, ne odustaje od pokušaja da nameće rješenja, i to na dosta trapav način. To meni pomalo liči na situaciju kada roditelj pokušava da nauči dijete da hoda i stalno mu govori “Hajde hodaj, hajde hodaj“, ali nikako neće da mu pusti ruku.

Omer Karabeg: Ali zar ih nije i do sada ostavljala da se sami dogovore? Stalno ih ostavlja, a oni ne mogu da se dogovore.

Srećko Latal: Mislim da ih nije ostavljala, jer od aprilskog paketa 2006. do butmirskog paketa oktobra 2008. godine međunarodna zajednica je bila ta koja je diktirala i način i formu i sadržaj reformi koje su zahtijevane od Bosne i Hercegovine. S druge strane, ona je čitavo vrijeme mijenjala i pojeftinjavala svoje zahtjeve, pa su u neko doba lokalni lideri shvatili o čemu je riječ i na koji način mogu da se postave prema međunarodnoj zajednici.

Omer Karabeg: Na Balkanu je do sada uspješno funkcionisala politika štapa i šargarepe. Međutim, čini mi se da u slučaju Bosne i Hercegovine nema ni štapa ni šargarepe.

Florian Bieber: Postoji neka šargarepa u smislu članstva u Evropskoj uniji, ali ona je tako dugoročna da ne verujem da može da pozitivno utiče na proces reforme Bosne i Hercegovine. Istovremeno, kao što je rekao gospodin Latal, uslovi su se tokom vremena stalno ublažavali, tako da su bosanskohercegovački političari shvatili da Evropska unija očigledno nije toliko zainteresirana za svoje zahteve. Problem je u tome što, s jedne strane, više ne postoji štap jer nema spremnosti da se koriste bonske ovlasti, a, s druge strane, ne postoji ni jasna šargarepa. A i kad takva šargarepa postoji, kao što je, na primer, liberalizacija viznog režima, politički lideri nisu voljni da na vreme ispune potrebne uslove.

Srećko Latal: Slažem se da međunarodna zajednica u Bosni i Hercegovinu nema ni štap, ni šargarepu. Štap je postajao nekad davno i, na žalost, bivao je vrlo često zloupotrijebljen. U početku je bio korišten za prave stvari i tada je doprinio stabilizaciji situacije u Bosni i Hercegovini i relativno brzom napretku, a onda je međunarodna zajednica počela taj štap da prečesto koristi za raznorazne stvari tako da je on vremenom postao slamćica za koju se međunarodna zajednica sada bezuspješno pokušava uhvatiti. Sa druge strane, Evropska unija je od samog početka imala apsolutno pogrešan stav o važnosti svoje mrkve, to jeste mogućnosti pristupanja Evropskoj uniji. Oni već godinama govore da ne mogu da razumiju kako to bosanskohercegovački lideri ne vide koliko je članstvo u Evropskoj uniji bitno za njihovu zemlju, a pri tome zaboravljaju da u Evropskoj uniji već dosta dugo vladaju ozbiljne nesuglasice u vezi sa pitanjem njenog daljeg proširenja i da je ovdašnjim liderima vrlo dobro poznato da je veliko pitanje kada bi Bosna i Hercegovina pristupila Evropskoj uniji čak i kada bi se reformisala velikom brzinom.

Brisel je kapitulirao pred Vladom RS

Omer Karabeg: Da li je mudro zalagati se za ukidanje Ureda visokog predstavnika u trenutku kada u Bosni i Hercegovini ne funkciniše nijedan kohezioni faktor? Imam utisak da se Briselu jako mnogo žuri da zatvori taj ured. Evo već je najavljeno da se u junu zatvara mostarski ogranak Ureda Visokog predstavnika.

Florian Bieber: Slažem da Ured Viskog predstavnika treba zatvoriti u skoroj budućnosti, ali ne vidim šta je njegova alternativa. Postoji plan da specijalni zastupnik Evropske unije preuzme neke funkcije tog ureda, ali to je potpuno nejasno. I u tom smislu čini mi se da Brisel pokušava da zatvori Ured Visokog predstavnika bez prave alternative, što nije bio slučaj sa Kosovom. Evropska unija je godinu i više pre proglašenja nezavisnosti Kosova imala precizan plan kako će izgledati njena misija na Kosovu.

Srećko Latal: Jedan od razloga žurbe, o kojoj govorite, je to što je međunarodnoj zajednici, posebno Evropskoj uniji, očigledno dosta Bosne i Hercegovine. Oni su to više puta jasno stavili do znanja na različite načine. Oni Ured visokog predstavnika smatraju zaostatkom prošlog režima svog prisustva na Balkanu kome je došao kraj. Mislim da je dilema da li zadržati ili zatvoriti Ured visokog predstavnika pogrešnan pristup. Za mene bi pravo pitanje bilo kakav modalitet svog prisustva međunarodna zajednica može i hoće da ima u Bosni i Hercegovini. Podsjetio bih da su krajem 2008. godine, mislim da je to bilo u oktobru, Havijer Solana, komesar za bezbjednost, i Oli Ren, komesar sa proširenje Evropske unije, izašli sa planom u kome su rekli da je neophodno da Evropska unija napravi novu strategiju za Bosnu i Hercegovinu koja bi podrazumijevala jedan sasvim drugačiji prilaz. Svi su tada podržali taj dokument. Međutim, ta strategija nikada nije formulirana, pa je u fokus ponovo došla stara dilema - da li zatvoriti Ured Viskog predstavnika ili ne. U međuvremenu je taj ured, kako zbog slabosti unutar vlastite organizacije, tako i zbog nedostatka podrške od strane međunarodne zajednice, prevashodno Evropske unije, sveden na blijedu sliku, sjenu nekadašnjeg ureda.

Omer Karabeg: To se je jasno vidjelo kada je Incko donio odluku da ostanu međunarodne sudije i tužioci, a vlada Republike Srpske rekla da ne priznaje tu odluku i povela kampanju protiv njega. Brisel je tada ostavio Incka na cjedilu.

Srećko Latal: To nije prvi put da je Brisel ostavio Visokog predstavnika na cjedilu. Brisel je kapitulirao pred Vladom Republike Srpske još krajem 2008. godine kada nije podržao Miroslava Lajčaka koji je tada ušao u otvoreni konflikt sa Republikom Srpskom. Tada je već de facto bio označen kraj Ureda Visokog predstavnika. Lajčak je to jasno rekao više puta. Sjećam se njegovog intervjua koji je dao u februaru 2009. godine, netom prije nego što će napustiti svoju poziciju i Sarajevo. On je tada rekao da je Ured Visokog predstavnika mrtav konj i da on više nema namjeru da jaše tog mrtvog konja. I, nažalost, taj mrtav konj i dalje je ostao takav kakav je. Milorad Dodik i vlada Republike Srpske su u nekoliko navrata jasno stavili do znanja da apsolutno više ne priznaju i ne prihvataju odluke Ureda visokog predstavnika, a međunarodna zajednica je na sve to ostala nijema. Po mom mišljenju, pitanje zatvaranja tog ureda je pitanje izbora između dva zla. S jedne strane, njegovo zatvaranje bi moglo dovesti do novih tenzija i strahova, a, s druge strane, njegova dalja egzistencija u situaciji kada više nema mogućnosti da implementira svoj mandat postaje destabilizirajući faktor. Mislim, međutim, da je ova priča u ovom trenutku stavljena ad acta. Više je nego jasno da se Ured Visokog predstavnika neće zatvoriti ove godine, ne zbog toga što to neće Evropska unija, nego zato što unutar međunarodne zajednice ne postoji saglasnost da se to uradi.

Omer Karabeg: Taktiku omalovažavanja institucija Bosne i Hercegovine i jačanje državnih funkcija Republike Srpske, koju dosljedno već duže vremena primjenjuje Milorad Dodik, mnogi nazivaju puzajućom secesijom. To znači odbijanje svega što ima predznak Bosne i Hercegovine dok se svima ne smuči i dignu ruke od te zemlje. Prepoznajete li u potezima Milorada Dodika taktiku puzajuće secesije?

Florian Bieber: Strategija Milorada Dodika sigurno može da se poredi sa strategijom Mila Đukanovića u Crnoj Gori. Postoji tu dosta sličnosti. Meni, međutim, nije jasno da li je Dodikov krajnji cilj secesija ili veoma slaba država Bosna i Hercegovina u kojoj će Republika Srpska imati faktičku, ali ne i formalnu nezavisnost. Mislim da je potpuna nezavisnost Republike Srpske teško izvodljiva zbog postojanja Distrikta Brčko, kao i zbog nespremnosti druge polovine Bosne i Hercegovine da prihvati takvu vrstu formalne nezavisnosti. Dodikov cilj je verovatno da što više poveća ovlašćenja Republike Srpske i što više smanji prisustvo državnih institucija u tom delu zemlje. Također mislim da je cilj Milorada Dodika da zadrži moć. Ne verujem da je njegov dugoročni cilj nezavisnost Republike Srpske, to je samo strategija da se što više učvrsti njegova moć u Republici Srpskoj.

Srećko Latal: I ja mislim da ima dosta sličnosti između onoga što radi Milorad Dodik u Republici Srpskoj i onoga što je radio Milo Đukanović u Crnoj Gori. Šta zaista Milorad Dodik hoće i koji je njegov krajnji cilj, to vjerovatno samo on zna. Međutim, ja vjerujem da njegov krajnji cilj nije otcjepljenje zato što se, za razliku od Crne Gore, Republika Srpska nikada ne bi mogla odvojiti od Bosne i Hercegovine na tako jednostavan način. Za to ne postoje niti vanjska podrška, niti unutrašnja podrška u Bosni i Hercegovini. Ja, međutim, mislim da su aktivnosti koje je vlast Republike Srpske pokretala u protekle tri godine u određenoj mjeri bile reakcije na tendenciju centralizacije koja je bila preferirana kako od strane bošnjačkog političkog vodstva, tako i od strane nekih međunarodnih zvaničnika, i to je u velikoj mjeri zakomplikovalo situaciju i možda dalo mogućnost Dodiku i i vladi Republike Srpske da krenu ovim putem kojim su krenuli. Čini mi se su neki međunarodni zvaničnici, a posebno neki bošnjački lideri pokušali iskoristiti zahtjev za funkcionalnošću administracije i sistema donošenja odluka da proture centralizaciju i tamo gdje ona nije bila neophodna. Pri tom imam u vidu reformu policije gdje se tražio vrlo centralizovan sistem, mada stručnjaci Evropske unije to upošte nisu zahtijevali.

Niko ne bi priznao otcepljenu RS

Omer Karabeg: Ali evo da sada da govorimo hipotetično. Pretpostavimo da se odnosi u Bosni i Hercegovini toliko zaoštre da rukovodstvo Republike Srpske odluči da raspiše referendum o samostalnosti i narod izglasa nezavisnost. Ko u tom slučaju može da zaustavi raspad Bosne i Hercegovine?

Florian Bieber: Prvo je pitanje da li bi iko priznao Republiku Srpsku ako bi proglasila nezavisnost. Nisam siguran ni da bi to učinila Srbija. Moguće je takođe da se zastupnici Republike Srpske povuku iz zajedničkih institucija i da one faktički prestanu da postoje bar neko vreme. Ali sumnjam da bi taj projekat mogao biti uspešan najpre zbog toga što Distrikt Brčko, koji nije deo Republike Srpske, razdvaja taj entitet na dva dela, dakle onemogućava jedinstvenu teritoriju. U tom slučaju bi se veći deo Republike Srpske našao u okruženju Hrvatske i Federacije Bosne i Hercegovine koje ne bi prihvatile odluku o nezavisnosti. Da ne govorimo o tome da tu odluku ne bi prihvatili ni Evropska unija, ni Sjedinjene Američke države. Ne verujem da je politička elita Republike Srpske spremna da se izlaže tako velikom riziku, da u ulazi u jedan projekat u kome može izgubiti sve. A oni već imaju skoro sve, samo ne zvaničnu nezavisnost.

Srećko Latal: Mislim da je jasno da za to ne postoji podrška, nema je prevashodno u Srbiji. I mada još uvijek ima napetosti, kao što je ovaj slučaj sa Dobrovoljačkom koji je unio dosta tenzija u odnose između Bosne i Hercegovine i Srbije, predsjednik Tadić i vlada Srbije jasno su stavili do znanja da Srbija, kao jedan od potpisnika Dejtonskog sporazuma, čvrsto stoji na stavu podrške ustavnom i teritrijalnom integritetu Bosne i Hercegovine. Mislim, uostalom, da ni Rusija ne bi prihvatila tako nešto. Osim toga u Bosni i Hercegovini je još uvijek jako prisustvo međunarodne zajednice i ona ima mandat koji joj omogućuje da zaštiti ustavni i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine. Na Osnovu glave 7 Povelje Ujedinjenih nacija (United Nations Charter, Chapter 7) EUFOR i NATO u Bosni i Hercegovini imaju mandat koji im je dodijeljen od strane Savjeta bezbjednosti, a koji im omogućava misije i aktivnosti za zaštitu teritorijalnog i ustavnog integriteta Bosne i Hercegovine. To je onaj isti mandat po kome su SFOR i IFOR hapsili ratne zločince i onemogućili pokušaj uspostavljanja hrvatskog entiteta u Bosni i Hercegovini 2000. godine. Međutim, ja iskreno vjerujem da će vaše pitanje ostati u sferi hipoteze jer je apsolutno jasno da bi takav korak najviše ugrozio bosanske Srbe i sve građane Republike Srpske.

Omer Karabeg: Šta mislite o ideji da se sazove međunarodna konferencija o Bosni i Hercegovini, takozvani Dejton 2?

Florian Bieber: Ja mislim da bi to bila greška. Bosni su potrebne promene koje dolaze iznutra. Ne mislim da se taj problem može rešiti na nekoj međunarodnoj konferenciji, bilo da se ona drži u Evropi ili Americi, jer bi opet ostao utisak da se rešenja nameću. Vi možete da nametnute neki ustav ili neke institucije, ali, ako oni nisu prihvaćeni, nikada neće početi funkcionisati. Mi smo to videli u Butmiru. Butmirski skup je bio neki mali Dejton 2 u smislu pokušaja da se stvaranjem neke vanredne situacije završi posao - da se zatvori Ured Visokog predstavnika i da se reformiše ustav. I videli smo rezultat - taj pokušaj je potpuno propao.

Srećko Latal: Ono što je Bosni i Hercegovini u ovom trenutku potrebno to je jedna jasna zajednička poruka od strane međunarodne zajednice, pretežno Amerike i Evropske unije, šta se nudi, šta se traži i na koji način. Tu poruku Bosna i Hercegovina proteklih godina nije jasno dobijala, umjesto toga stizale su razne poruke sa raznih strana koje su vrlo često bile kontradiktorne i svaki čas su se mijenjale. Nakon propasti butmirskih razgovora, čuo sam neke lidere, koji su do tada čvrsto zastupali poziciju da međunarodna zajednica treba da razriješi probleme u Bosni i Hercegovini, kako govore da su toliko razočarani da sve više počinju razmišljati o tome da stvari uzmu u svoje ruke i pokušaju da kako znaju i umiju dođu do nekog rješenja. Zato ja mislim da je Dejton 2 u ovom trenutku više potreban međunarodnoj zajednici nego Bosni i Hercegovini. Neophodno je da predstavnici međunarodne zajednice, znači Evropska unija, Amerika, Rusija, Turska, odu možda u Butmir ili Dejton, da tamo sjednu i popričaju o tome kakvu Bosnu i Hercegovinu ili kakav Balkan žele, jer način na koji su oni do sada rukovodili ovim procesom u velikoj je mjeri gurnuo Bosnu i Hercegovinu u krizu u kojoj se sada nalazi.

Omer Karabeg: Da li je uopšte moguće da međunarodna zajednica usvoji jednu jedinstvenu strategiju o Bosni i Hercegovini ili će biti kao i do sada - da svako priča svoju priču?

Florian Bieber: To neće biti mogućno kada su svi akteri u pitanju zato što su njihovi interesi na Balkanu različiti. Sigurno je interes Rusije drugačiji od interesa Sjedinjenih Američkih Država ili Evropske unije. Ja mislim da bi najvažniji bio jasan stav Evropske unije. Glavni problem je u tome što Evropska unija nije jedinstvena, a posledica toga je slaba pozicija Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini. Ako bi postojala zajednička evropska politika prema Bosni i Hercegovini, onda bi i uticaj Evropske unije na političke lidere u Bosni i Hercegovini bio mnogo jači.

Omer Karabeg: Vi, znači smatrate da je u ovom trenutku najvažnije da Evropska unija usvoji jedinstven stav, da napravi plan, kaže šta hoće i kako vidi Bosnu i Hercegovinu?

Florian Bieber: Da, to je najvažnije - da postoje i plan i ponuda za Bosnu i Hercegovinu, da bude jasno šta je ta šargarepa o kojoj smo malo prije pričali, a koja trenutno ne postoji. Evropska unija mora da shvati da Bosna i Hercegovina nije kao svaka druga zemlja na zapadnom Balkanu ili u centralnoj i istočnoj Evropi i da mora da planira politiku koja je za nju specifična umesto da svakih šest meseci ili godinu dana stvara paniku i na brzinu organizuje neke konferencije nakon kojih ponovo zaboravi na Bosnu i Hercegovinu sve do sledeće krize.

Srećko Latal: Suština je upravo onome što je gospodin Bieber rekao, a to je dugoročni strateški pristup. Ja, međutim još uvijek ne vidim da je u Evropskoj uniji sazrelo razumijevanje o neophodnosti te strategije. Još uvijek je ona fokusirana na Avganistan, na Irak, na odnose s Amerikom, na odnose sa Rusijom, na međusobne odnose članica. Mislim da ne bi bilo previše teško da se uradi ta strategija i ne vjerujem da bi za to bilo potrebno mnogo više političkih, finansijskih i vojnih resursa. Ja mislim da i Evropska unija i Amerika imaju puno toga na šahovskoj tabli koja se zove Balkan i da je stvaranje dobre strategija samo pitanje reorganizacije pijuna i ostalih igrača koje već imaju na terenu.