Sagovornici najnovijeg Mosta bile su dve istaknute političke ličnosti Srbije i Kosova - Vuk Drašković i Azem Vlasi.
Oni su pre deceniju i po u dva navrata, 1995. i 1996. godine, bili gosti Mosta i razgovarali o tome kako rešiti problem Kosova. Složili su se da je dijalog jedini ispravan put za pronalaženje rešenja.
Stvari, nažalost, nisu krenule tim tokom. Usledilo je Miloševićevo nasilje, pa NATO bombardovanje, da bi na kraju Kosovo proglasilo nezavisnost, koju Srbija ne priznaje.
Ovoga puta razgovaralo se o tome mogu li Albanci i Srbi, ako već nisu mogli da žive u zajedničkoj državi, živeti kao dobri susedi. Ovaj dijalog, koji je trajao više od jednog sata, objavljujemo u dva dela, prvi deo danas, a drugi iduće nedelje 5. juna.
U prvom delu razgovaralo se o tome zbog čega vrh Srbije ponovo oživljava ideju o podeli Kosova, da li bi na zahtev da se sever Kosova pripoji Srbiji Priština uzvratila zahtevom da Preševska dolina na jugu Srbije uđe u sastav Kosova, da li bi eventualna podela Kosova izazvala domino efekat u regionu, o kosovskom mitu i njegovim zloupotrebama i o odnosu Albanaca prema srpskoj kulturnoj baštini na Kosovu.
Vuk Drašković: To je teško objasniti. U načelu može se razgovarati o svemu, ali u okviru realnosti. Današnja realnost na Balkanu je takva da bi podela bilo koje teritorije uzrokovala domino efekat, znači podelu i ostalih teritorija. Zbog toga međunarodna zajednica uopšte nije sklona takvim razmišljanjima.
Vuk Drašković: To treba pitati one koji tu ideju lansiraju. Mi ovde bolujemo od nespremnosti političke elite da prihvati stvarnost. Kosovo je sastavni deo Srbije samo u preambuli srpskog ustava. U stvarnosti Kosovo je već
10 godina izvan Srbije i to je realnost koja se ne može promeniti time što je mi ne priznajemo.A živeti se mora. Šta nam onda preostaje? Ja odavno insistiram na tome da se u okviru postojeće stvarnosti pronađe kompromisno rešenje, a ono bi bilo u tome da Srbija prihvati nestatusni deo Ahtisarijevog plana i da u dijalogu sa predstavnicima Kosova taj nestatusni deo Ahtisarijevog plana bude osnažen nekim rešenjima iz plana Z4, koji je međunarodna zajednica 1995. godine ponudila Srbima u Hrvatskoj, a koji su oni tada odbili.
Azem Vlasi: Nema nikoga na Kosovu ko bi hteo razgovarati o podeli Kosova, pa i o podeli Srbije, pošto bi nametanje ideje o pripajanju severa Kosova Srbiji automatski podrazumevalo i otvaranje pitanja podele Srbije, to jeste da krajnji jug Srbije, teritorija oko Preševske doline, pripadne Kosovu. Ali o toj ideji se ne diskutuje, jer nije realna. Treba da shvatimo da je geopolitička karta Balkana, koja je nastala nakon raspada bivše Jugoslavije, konačna.
Sada imamo novu realnost - sedam novih država na prostoru bivše Jugoslavije. Politička pamet nam nalaže da se okrenemo budućnosti i razgovaramo o uređenju naših odnosa. Moramo jednom zauvek shvatiti da je Jugoslavija bila jedini okvir za neku formu zajedničkog života Srba i kosovskih Albanaca. Nestankom Jugoslavije definitivno je nestala mogućnost da Kosovo i Srbija budu u jednoj državi. Kad u jednoj državi nisu mogli ostati Srbija i Crna Gora, u kojima žive dva naroda po svemu najbliža, kako bi onda Kosovo i Srbija mogli ostati u zajedničkoj državi. A što se tiče mogućnosti dobrosusedskih odnosa, ja mislim da ih je moguće izgraditi. Nametanje ideje o podeli, o razgraničenju, kako god je nazovemo, samo govori o tome da se Srbija još nije oslobodila recidiva prošlosti. Priča o tome da još nije sve razjašnjeno oko granica Srbije i Kosova podrazumeva otvaranje tog pitanja i na drugim punktovima bivše Jugoslavije. A videli smo do čega nas je to bilo dovelo i kroz šta smo sve prošli.
Vuk Drašković: Između formalnog čina priznanja Kosova kao nezavisne države i čina priznanja realnosti ne mora da postoji znak jednakosti. Ja sam svojevremeno kao ministar spoljnih poslova predlagao formulu “više od autonomije, manje od nezavisnosti“, odnosno jedna država sa dva odvojena sistema - nešto po uzoru na Kinu i Tajvan. Ima zemalja u svetu, i to ne mali broj, koje
priznaju Tajvan. Kina ga ne priznaje. Međutim, Kina ni sa kim nema tako intenzivne ekonomske, kulturne i sve druge odnose kao sa Tajvanom. Naravno, ne mogu se praviti paralele između Srba i Albanaca, s jedne strane, i Kineza, koji žive u Kini, i onih koji žive na Tajvanu, s druge strane. Međutim, po Ahtisarijevom planu, ja govorim o njegovom nestatusnom delu, Kosovo je podeljeno na tri evroregije. Sever Kosova je jedna od te tri regije, a regije se u Evropskoj uniji povezuju prema svojim interesima s kim im to odgovara. Prema Ahtisarijevom planu koji je Beograd odbio, a ja sam bio protiv odbijanja njegovog nestatusnog dela, na Kosovu je formirano nekoliko opština sa srpskom većinom, koje imaju daleko veći stepen lokalne samouprave nego što ga danas ima ijedna opština u Srbiji. Imaju čak pravo i na svoju lokalnu policiju. To znači da bi i na severu Kosova, nastanjenjenom Srbima, i policija i sudstvo i svi organi odgovarali nacionalnoj strukturi.
Sever je nametnuto pitanje
Azem Vlasi: To što se zove sever Kosova više je nametnuto pitanje, a ima za cilj da dovede u pitanje status Kosova kao celine. Gospodin Drašković kaže - hajde da primenimo nestatusni deo Ahtisarijevog plana. Kosovo, međutim, ne može pristati na polurešenja. Kosovo ima rešenje, a to je nezavisnost. I drugo, da ponovim, pokretanjem pitanja posebnog statusa za sever Kosova obavezno se otvara pitanje posebnog statusa Preševske doline. Ako se kaže da bi Srbi sa severa Kosova radije živeli u Srbiji nego na Kosovu, pa i Albanci iz Preševske doline
bi, ako ih pitate, rekli da bi više voleli da žive u državi Kosovo nego u Srbiji. To važi i za manjine u skoro svim evropskim zemljama, a naročito na Balkanu. Prema tome, ostavimo to pitanje. Kosovska nezavisnost, odnosno Kosovo kao nova država, je definitivna činjenica. Usporedba sa Tajvanom uopšte nije primerena. Pogledajte koliko je kontroverzna srpska politika oko Kosova. Srbija je tražila od Međunarodnog suda pravde da se izjasni da li je proglašenje kosovske nezavisnosti u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Dobila je odgovor da je to bilo u skladu sa međunarodnim pravom, a Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je prihvatio mišljenje tog suda. Međutim, nakon toga iz Beograda i dalje stižu zaklinjanja: “Nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova“, a ministar spoljnih poslova Srbije, unuk mog pokojnog prijatelja Hakije Pozderca, putuje po svetu da se zahvali državama koje još nisu priznale Kosovo. Čemu sve to? Ta politika mi liči na ono - da komšiji crkne krava. Zna službeni Beograd da Kosovo ne stanuje više u Srbiji, da je Kosovo rešilo svoj status, ali misli da čini veliku stvar za Srbiju, ako Kosovu zagorčava život. To je apsurdna politika.
Vuk Drašković: Pa, verovatno bi. Ali ja ne bih želeo da se mi krećemo periferijom. Ja mislim da je demokratska vlast u Srbiji posle obaranja Slobodana Miloševića propustila istorijsku priliku da narodu saopšti istinu o svemu onome što se događalo na Kosovu za vladavine Slobodana Miloševića, o svemu onome što je prethodilo NATO bombradovanju, da mu saopšti da na Kosovu i Metohiji,
kao rezultat Miloševićeve politike, blizu dva miliona ljudi ne priznaje državu Srbiju, a da je broj Srba, opet kao rezultat Miloševićeve politike, sveden na najviše 150 do 200 hiljada ljudi. Propustili smo priliku da narodu postavimo pitanje: da li želite da dajete decu za novi rat? Da li Srbija može silom naterati dva miliona Albanaca da žive u državi Srbiji? Jeste li spremni da odete u ambis, biološki i ekonomski, ili treba da okrenemo list i da, poštujući sve ono što nam Kosovo znači u istorijskom smislu, pokušamo da živimo u skladu sa sadašnjom realnošću? U duhovnom i istorijskom smislu Kosovo i danas za Srbe ima isto ono značenje koje je imalo jučer. Srpski narod je Kosovo smatrao nekom vrstom svog duhovnoga Jerusalima i onda kada Kosovo nije bilo u Srbiji, i onda kada nije bilo Srbije kao države. Crkve i manastiri su i dalje na Kosovu. Poštujući novu realnost, Srbija treba da te crkve i manastire i taj srpski narod na Kosovu ekonomski i kulturno pomaže, a da istovremeno sa Prištinom uspostavi najbolje ekonomske, kulturne, prometne i sve druge odnose. Da li će se trgovati, da li će preduzeća iz Srbije graditi po Kosovu i obratno, da li će se ljudi međusobno posećivati - to nema nikakve veze sa kosovskim epom i kosovskim mitom. Ko to ne shvata, ništa ne shvata.
Azem Vlasi: Srpska duhovnost na Kosovu postoji. Manastire, kulturu i religiozne spomenike štite međunarodne i evropske konvencije, štiti ih Ahtisarijev plan, štiti ih ustav Kosova i kosovske institucije. Manastir Gračanica je danas u boljem stanju nego u vreme Miloševićevog režima. Spomenici srpske duhovnosti -
i Gračanica, i Dečani i Pećka patrijaršija i drugi manastiri - bili su ovde vekovima i kad nije bilo srpske države, i uvek su bili štićeni. Mi to smatramo duhovnim kulturnim spomenicima, ne samo Srba u celini, nego i države Kosovo. Nemamo mi ništa protiv toga što Srbi u svom srcu imaju kosovski ep i mit. Ali videli smo do kakvih tragedija može doći kad se mit pokušava pretvoriti u realnost, što je činjeno 1989., 1990., pa sve do 1999. godine na Kosovu. Srbija i srpski narod mogu da budu potpuno mirni i spokojni u pogledu zaštite spomenika srpske kulture i duhovnosti na Kosovu, jer to za nas nije kultura i duhovnost srpskih režima koji su nam nanosili zlo, nego srpskog naroda, a deo srpskog naroda živi i na Kosovu. To su naši susedi, to su naši sugrađani, to su naši državljani.
Omer Karabeg: Gospodine Draškoviću, koliko kosovski mit predstavlja prepreku da u Srbiji prevlada racionalan stav prema Kosovu?
Vuk Drašković: Kosovski mit u Srbiji danas kapitalizuju i zloupotrebljavaju oni koji leleču, oni koji i ne znaju šta je kosovski ep i mit, oni koji, maltene, zagovaraju da je Kosovo grobnica u koju moraju da legnu cela Srbija i ceo srpski narod, jer to dugujemo činjenici da je Kosovo “najskuplja srpska reč“. Ništa oni ne znaju o kosovskom epu i mitu. Ja često govorim. Na Kosovo polju 1389. godine, u jednome danu, Bajazit je carici Milici ubio muža, devetero
braće i oca. Ali pogledajte, Milica posle toga ne izdaje naredbu da nestane cela nacija, nego zarad nove realnosti uspostavlja sa Bajazitom najbolje odnose. Ona mu u harem šalje kćerku Oliveru, a sina Stefana na čelu srpskih oklopnika da mu pomogne u odbrani od Mongola. Mi o tome ne pričamo na našim televizijama, u našim medijima, zato što se držimo jedne iracionalne, nepostojeće stvarnosti i što je sve pod sumnjom - osim gluposti. Ja sam otvoren za političku maštu u odnosima između Beograda i Prištine. Ja kažem - Albanci sada, kao većina na Kosovu, imaju obavezu da primene načelo pozitivne diskriminacije prema srpskoj manjini koja tamo živi. Ali ovde mnogi patrioti izbegavaju čak i da javno priznaju da su Srbi tamo manjina. Ja bih voleo da se u sklopu ovog sadašnjeg dijaloga između Beograda i Prištine postigne dogovor da Srbi na Kosovu dobiju i statusna prava državljana Srbije, pa da kao državljani Srbije glasaju na izborima za srpski parlament i za srpskog predsednika, a da učestvuju i na lokalnim izborima, kao i na izborima za kosovski parlament. Mi danas imamo apsurdnu situacije da u opštinama Kosova, gde žive Srbi, imamo dve skupštine, jednu koja se bira na izborima koje zakazuje Srbija, a drugu koja se bira na izborima koje zakazuju kosovski organi. To je neodrživo. Toga nema nigde u Evropi. Ako je cena ovoga što ja predlažem da i Albanci u Srbiji dobiju pravo da učestvuju na izborima za kosovski parlament, zašto da i to ne prihvatimo? Okrenimo se čoveku, njegovoj zaštiti, njegovim pravima i vrlo brzo ćemo doći do političkih rešenja. Nemojmo život gurati u okvire nekakvih nacionalnih, ustavnih ili ne znam kakvih pravila.
Azem Vlasi: Pitanje dvojnog državljanstva rešile su i neke druge novonastale države na području bivše Jugoslavije - recimo, Hrvatska za Hrvate
u Bosni i Hercegovini i Srbiji. To treba da se vidi. A da li će Srbi sa Kosova glasati u Srbiji, to zavisi od srpskog izbornog zakona, mi im to nećemo braniti. Ali, suština stvari je u tome što vlast u Srbiji nastavlja da manipulaše kosovskim Srbima, a sve na njihovu štetu. Zbog toga u severnom delu Kosova cveta kriminal, s tim što kriminalci, i Srbi i Albanci, tamo vrlo dobro međusobno sarađuju, a posledice osećaju građani koji tamo žive.
Oni su pre deceniju i po u dva navrata, 1995. i 1996. godine, bili gosti Mosta i razgovarali o tome kako rešiti problem Kosova. Složili su se da je dijalog jedini ispravan put za pronalaženje rešenja.
Stvari, nažalost, nisu krenule tim tokom. Usledilo je Miloševićevo nasilje, pa NATO bombardovanje, da bi na kraju Kosovo proglasilo nezavisnost, koju Srbija ne priznaje.
Ovoga puta razgovaralo se o tome mogu li Albanci i Srbi, ako već nisu mogli da žive u zajedničkoj državi, živeti kao dobri susedi. Ovaj dijalog, koji je trajao više od jednog sata, objavljujemo u dva dela, prvi deo danas, a drugi iduće nedelje 5. juna.
U prvom delu razgovaralo se o tome zbog čega vrh Srbije ponovo oživljava ideju o podeli Kosova, da li bi na zahtev da se sever Kosova pripoji Srbiji Priština uzvratila zahtevom da Preševska dolina na jugu Srbije uđe u sastav Kosova, da li bi eventualna podela Kosova izazvala domino efekat u regionu, o kosovskom mitu i njegovim zloupotrebama i o odnosu Albanaca prema srpskoj kulturnoj baštini na Kosovu.
Omer Karabeg: Gospodine Draškoviću, u Srbiji se ponovo oživljava ideja o podeli Kosova, odnosno o razgraničenju, kako se to eufemistički izrazio ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić. Zašto se sada lansira ta ideja kada je ona u suprotnosti sa ustavom Srbije u kome piše da je Kosovo nedeljivi deo Srbije?
Vuk Drašković: To je teško objasniti. U načelu može se razgovarati o svemu, ali u okviru realnosti. Današnja realnost na Balkanu je takva da bi podela bilo koje teritorije uzrokovala domino efekat, znači podelu i ostalih teritorija. Zbog toga međunarodna zajednica uopšte nije sklona takvim razmišljanjima.
Omer Karabeg: A zašto se onda ta ideja lansira?
Vuk Drašković: To treba pitati one koji tu ideju lansiraju. Mi ovde bolujemo od nespremnosti političke elite da prihvati stvarnost. Kosovo je sastavni deo Srbije samo u preambuli srpskog ustava. U stvarnosti Kosovo je već
U stvarnosti Kosovo je već 10 godina izvan Srbije i to je realnost koja se ne može promeniti time što je mi ne priznajemo.
10 godina izvan Srbije i to je realnost koja se ne može promeniti time što je mi ne priznajemo.A živeti se mora. Šta nam onda preostaje? Ja odavno insistiram na tome da se u okviru postojeće stvarnosti pronađe kompromisno rešenje, a ono bi bilo u tome da Srbija prihvati nestatusni deo Ahtisarijevog plana i da u dijalogu sa predstavnicima Kosova taj nestatusni deo Ahtisarijevog plana bude osnažen nekim rešenjima iz plana Z4, koji je međunarodna zajednica 1995. godine ponudila Srbima u Hrvatskoj, a koji su oni tada odbili.
Omer Karabeg: Gospodine Vlasi, po vama, postoji li iko na Kosovu ko bi prihvatio da razgovara o podeli?
Azem Vlasi: Nema nikoga na Kosovu ko bi hteo razgovarati o podeli Kosova, pa i o podeli Srbije, pošto bi nametanje ideje o pripajanju severa Kosova Srbiji automatski podrazumevalo i otvaranje pitanja podele Srbije, to jeste da krajnji jug Srbije, teritorija oko Preševske doline, pripadne Kosovu. Ali o toj ideji se ne diskutuje, jer nije realna. Treba da shvatimo da je geopolitička karta Balkana, koja je nastala nakon raspada bivše Jugoslavije, konačna.
Nema nikoga na Kosovu ko bi hteo razgovarati o podeli Kosova, pa i o podeli Srbije, pošto bi nametanje ideje o pripajanju severa Kosova Srbiji automatski podrazumevalo i otvaranje pitanja podele Srbije.
Sada imamo novu realnost - sedam novih država na prostoru bivše Jugoslavije. Politička pamet nam nalaže da se okrenemo budućnosti i razgovaramo o uređenju naših odnosa. Moramo jednom zauvek shvatiti da je Jugoslavija bila jedini okvir za neku formu zajedničkog života Srba i kosovskih Albanaca. Nestankom Jugoslavije definitivno je nestala mogućnost da Kosovo i Srbija budu u jednoj državi. Kad u jednoj državi nisu mogli ostati Srbija i Crna Gora, u kojima žive dva naroda po svemu najbliža, kako bi onda Kosovo i Srbija mogli ostati u zajedničkoj državi. A što se tiče mogućnosti dobrosusedskih odnosa, ja mislim da ih je moguće izgraditi. Nametanje ideje o podeli, o razgraničenju, kako god je nazovemo, samo govori o tome da se Srbija još nije oslobodila recidiva prošlosti. Priča o tome da još nije sve razjašnjeno oko granica Srbije i Kosova podrazumeva otvaranje tog pitanja i na drugim punktovima bivše Jugoslavije. A videli smo do čega nas je to bilo dovelo i kroz šta smo sve prošli.
Omer Karabeg: Gospodine Draškoviću, da li priča o podeli znači da Srbija odustaje od stava, koji je državni vrh Srbije do sada stotinu puta ponovio, da Srbija nikada neće priznati Kosovo, jer da bi se nešto delilo mora se prvo priznati da postoji?
Vuk Drašković: Između formalnog čina priznanja Kosova kao nezavisne države i čina priznanja realnosti ne mora da postoji znak jednakosti. Ja sam svojevremeno kao ministar spoljnih poslova predlagao formulu “više od autonomije, manje od nezavisnosti“, odnosno jedna država sa dva odvojena sistema - nešto po uzoru na Kinu i Tajvan. Ima zemalja u svetu, i to ne mali broj, koje
Ja sam svojevremeno kao ministar spoljnih poslova predlagao formulu “više od autonomije, manje od nezavisnosti“, odnosno jedna država sa dva odvojena sistema - nešto po uzoru na Kinu i Tajvan.
priznaju Tajvan. Kina ga ne priznaje. Međutim, Kina ni sa kim nema tako intenzivne ekonomske, kulturne i sve druge odnose kao sa Tajvanom. Naravno, ne mogu se praviti paralele između Srba i Albanaca, s jedne strane, i Kineza, koji žive u Kini, i onih koji žive na Tajvanu, s druge strane. Međutim, po Ahtisarijevom planu, ja govorim o njegovom nestatusnom delu, Kosovo je podeljeno na tri evroregije. Sever Kosova je jedna od te tri regije, a regije se u Evropskoj uniji povezuju prema svojim interesima s kim im to odgovara. Prema Ahtisarijevom planu koji je Beograd odbio, a ja sam bio protiv odbijanja njegovog nestatusnog dela, na Kosovu je formirano nekoliko opština sa srpskom većinom, koje imaju daleko veći stepen lokalne samouprave nego što ga danas ima ijedna opština u Srbiji. Imaju čak pravo i na svoju lokalnu policiju. To znači da bi i na severu Kosova, nastanjenjenom Srbima, i policija i sudstvo i svi organi odgovarali nacionalnoj strukturi.
Sever je nametnuto pitanje
Omer Karabeg: Sever Kosova je u ovom trenutku najveći kamen spoticanja između Prištine i Beograda. Gospodine Vlasi, kakvo bi moglo da bude realno rešenje za sever Kosova?
Azem Vlasi: To što se zove sever Kosova više je nametnuto pitanje, a ima za cilj da dovede u pitanje status Kosova kao celine. Gospodin Drašković kaže - hajde da primenimo nestatusni deo Ahtisarijevog plana. Kosovo, međutim, ne može pristati na polurešenja. Kosovo ima rešenje, a to je nezavisnost. I drugo, da ponovim, pokretanjem pitanja posebnog statusa za sever Kosova obavezno se otvara pitanje posebnog statusa Preševske doline. Ako se kaže da bi Srbi sa severa Kosova radije živeli u Srbiji nego na Kosovu, pa i Albanci iz Preševske doline
Ako se kaže da bi Srbi sa severa Kosova radije živeli u Srbiji nego na Kosovu, pa i Albanci iz Preševske doline bi, ako ih pitate, rekli da bi više voleli da žive u državi Kosovo nego u Srbiji.
bi, ako ih pitate, rekli da bi više voleli da žive u državi Kosovo nego u Srbiji. To važi i za manjine u skoro svim evropskim zemljama, a naročito na Balkanu. Prema tome, ostavimo to pitanje. Kosovska nezavisnost, odnosno Kosovo kao nova država, je definitivna činjenica. Usporedba sa Tajvanom uopšte nije primerena. Pogledajte koliko je kontroverzna srpska politika oko Kosova. Srbija je tražila od Međunarodnog suda pravde da se izjasni da li je proglašenje kosovske nezavisnosti u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Dobila je odgovor da je to bilo u skladu sa međunarodnim pravom, a Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je prihvatio mišljenje tog suda. Međutim, nakon toga iz Beograda i dalje stižu zaklinjanja: “Nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova“, a ministar spoljnih poslova Srbije, unuk mog pokojnog prijatelja Hakije Pozderca, putuje po svetu da se zahvali državama koje još nisu priznale Kosovo. Čemu sve to? Ta politika mi liči na ono - da komšiji crkne krava. Zna službeni Beograd da Kosovo ne stanuje više u Srbiji, da je Kosovo rešilo svoj status, ali misli da čini veliku stvar za Srbiju, ako Kosovu zagorčava život. To je apsurdna politika.
Omer Karabeg: Gospodine Draškoviću, gospodin Vlasi je pomenuo da bi zahtev za specijalnim statusom severa Kosova otvorio pitanje specijalnog statusa Preševske doline. Kako vi na to gledate?
Vuk Drašković: Pa, verovatno bi. Ali ja ne bih želeo da se mi krećemo periferijom. Ja mislim da je demokratska vlast u Srbiji posle obaranja Slobodana Miloševića propustila istorijsku priliku da narodu saopšti istinu o svemu onome što se događalo na Kosovu za vladavine Slobodana Miloševića, o svemu onome što je prethodilo NATO bombradovanju, da mu saopšti da na Kosovu i Metohiji,
Demokratska vlast u Srbiji posle obaranja Slobodana Miloševića propustila je istorijsku priliku da narodu saopšti istinu o svemu onome što se događalo na Kosovu za vladavine Miloševića.
kao rezultat Miloševićeve politike, blizu dva miliona ljudi ne priznaje državu Srbiju, a da je broj Srba, opet kao rezultat Miloševićeve politike, sveden na najviše 150 do 200 hiljada ljudi. Propustili smo priliku da narodu postavimo pitanje: da li želite da dajete decu za novi rat? Da li Srbija može silom naterati dva miliona Albanaca da žive u državi Srbiji? Jeste li spremni da odete u ambis, biološki i ekonomski, ili treba da okrenemo list i da, poštujući sve ono što nam Kosovo znači u istorijskom smislu, pokušamo da živimo u skladu sa sadašnjom realnošću? U duhovnom i istorijskom smislu Kosovo i danas za Srbe ima isto ono značenje koje je imalo jučer. Srpski narod je Kosovo smatrao nekom vrstom svog duhovnoga Jerusalima i onda kada Kosovo nije bilo u Srbiji, i onda kada nije bilo Srbije kao države. Crkve i manastiri su i dalje na Kosovu. Poštujući novu realnost, Srbija treba da te crkve i manastire i taj srpski narod na Kosovu ekonomski i kulturno pomaže, a da istovremeno sa Prištinom uspostavi najbolje ekonomske, kulturne, prometne i sve druge odnose. Da li će se trgovati, da li će preduzeća iz Srbije graditi po Kosovu i obratno, da li će se ljudi međusobno posećivati - to nema nikakve veze sa kosovskim epom i kosovskim mitom. Ko to ne shvata, ništa ne shvata.
Azem Vlasi: Srpska duhovnost na Kosovu postoji. Manastire, kulturu i religiozne spomenike štite međunarodne i evropske konvencije, štiti ih Ahtisarijev plan, štiti ih ustav Kosova i kosovske institucije. Manastir Gračanica je danas u boljem stanju nego u vreme Miloševićevog režima. Spomenici srpske duhovnosti -
Nemamo mi ništa protiv toga što Srbi u svom srcu imaju kosovski ep i mit. Ali videli smo do kakvih tragedija može doći kad se mit pokušava pretvoriti u realnost.
i Gračanica, i Dečani i Pećka patrijaršija i drugi manastiri - bili su ovde vekovima i kad nije bilo srpske države, i uvek su bili štićeni. Mi to smatramo duhovnim kulturnim spomenicima, ne samo Srba u celini, nego i države Kosovo. Nemamo mi ništa protiv toga što Srbi u svom srcu imaju kosovski ep i mit. Ali videli smo do kakvih tragedija može doći kad se mit pokušava pretvoriti u realnost, što je činjeno 1989., 1990., pa sve do 1999. godine na Kosovu. Srbija i srpski narod mogu da budu potpuno mirni i spokojni u pogledu zaštite spomenika srpske kulture i duhovnosti na Kosovu, jer to za nas nije kultura i duhovnost srpskih režima koji su nam nanosili zlo, nego srpskog naroda, a deo srpskog naroda živi i na Kosovu. To su naši susedi, to su naši sugrađani, to su naši državljani.
Omer Karabeg: Gospodine Draškoviću, koliko kosovski mit predstavlja prepreku da u Srbiji prevlada racionalan stav prema Kosovu?
Vuk Drašković: Kosovski mit u Srbiji danas kapitalizuju i zloupotrebljavaju oni koji leleču, oni koji i ne znaju šta je kosovski ep i mit, oni koji, maltene, zagovaraju da je Kosovo grobnica u koju moraju da legnu cela Srbija i ceo srpski narod, jer to dugujemo činjenici da je Kosovo “najskuplja srpska reč“. Ništa oni ne znaju o kosovskom epu i mitu. Ja često govorim. Na Kosovo polju 1389. godine, u jednome danu, Bajazit je carici Milici ubio muža, devetero
Kosovski mit u Srbiji danas kapitalizuju i zloupotrebljavaju oni koji leleču, oni koji i ne znaju šta je kosovski ep i mit, oni koji, maltene, zagovaraju da je Kosovo grobnica u koju moraju da legnu cela Srbija i ceo srpski narod.
braće i oca. Ali pogledajte, Milica posle toga ne izdaje naredbu da nestane cela nacija, nego zarad nove realnosti uspostavlja sa Bajazitom najbolje odnose. Ona mu u harem šalje kćerku Oliveru, a sina Stefana na čelu srpskih oklopnika da mu pomogne u odbrani od Mongola. Mi o tome ne pričamo na našim televizijama, u našim medijima, zato što se držimo jedne iracionalne, nepostojeće stvarnosti i što je sve pod sumnjom - osim gluposti. Ja sam otvoren za političku maštu u odnosima između Beograda i Prištine. Ja kažem - Albanci sada, kao većina na Kosovu, imaju obavezu da primene načelo pozitivne diskriminacije prema srpskoj manjini koja tamo živi. Ali ovde mnogi patrioti izbegavaju čak i da javno priznaju da su Srbi tamo manjina. Ja bih voleo da se u sklopu ovog sadašnjeg dijaloga između Beograda i Prištine postigne dogovor da Srbi na Kosovu dobiju i statusna prava državljana Srbije, pa da kao državljani Srbije glasaju na izborima za srpski parlament i za srpskog predsednika, a da učestvuju i na lokalnim izborima, kao i na izborima za kosovski parlament. Mi danas imamo apsurdnu situacije da u opštinama Kosova, gde žive Srbi, imamo dve skupštine, jednu koja se bira na izborima koje zakazuje Srbija, a drugu koja se bira na izborima koje zakazuju kosovski organi. To je neodrživo. Toga nema nigde u Evropi. Ako je cena ovoga što ja predlažem da i Albanci u Srbiji dobiju pravo da učestvuju na izborima za kosovski parlament, zašto da i to ne prihvatimo? Okrenimo se čoveku, njegovoj zaštiti, njegovim pravima i vrlo brzo ćemo doći do političkih rešenja. Nemojmo život gurati u okvire nekakvih nacionalnih, ustavnih ili ne znam kakvih pravila.
Omer Karabeg: Gospodine Vlasi, da li ste vi za ovo rešenje koje predlaže gospodin Drašković - da Srbi sa Kosova mogu da učestvuju na izborima u Srbiji, a da Albanci iz Preševske doline učestvuju na izborima na Kosovu? To je faktički neka vrsta dvojnog državljanstva.
Azem Vlasi: Pitanje dvojnog državljanstva rešile su i neke druge novonastale države na području bivše Jugoslavije - recimo, Hrvatska za Hrvate
Suština stvari je u tome što vlast u Srbiji nastavlja da manipulaše kosovskim Srbima, a sve na njihovu štetu.
u Bosni i Hercegovini i Srbiji. To treba da se vidi. A da li će Srbi sa Kosova glasati u Srbiji, to zavisi od srpskog izbornog zakona, mi im to nećemo braniti. Ali, suština stvari je u tome što vlast u Srbiji nastavlja da manipulaše kosovskim Srbima, a sve na njihovu štetu. Zbog toga u severnom delu Kosova cveta kriminal, s tim što kriminalci, i Srbi i Albanci, tamo vrlo dobro međusobno sarađuju, a posledice osećaju građani koji tamo žive.
