Zarobljeni u dejtonskoj matrici

U novom izdanju emisije Most Radija Slobodna Evropa pokušali smo odgovoriti na pitanje da li je mogućan dogovor političara u Bosni i Hercegovini koji bi stvorio šanse da ova zemlja izađe iz dugogodišnje političke blokade. Sagovornici su bili politikolog Nerzuk Ćurak, vanredni profesor Fakuleta političkih nauka u Sarajevu, i sociolog Ivan Šijaković, profesor Univerziteta u Banjaluci.

Razgovaralo se o tome u kojoj mjeri dejtonska matrica Bosne i Hercegovine onemogućava dogovor, da li u privatnim odnosima nacionalnih lidera vlada tolika netrpeljivost kao što bi se moglo zaključiti iz njihovih javnih nastupa, kako je mogućno da član Predsjedništva Bosne i Hercegovine govori o njenom raspadu, šta je bio cilj izjave Milorada Dodika da su tuzlanski masakr i masakr na Markalama bili inscenirani, kao i o tome zašto bi Bosna i Hercegovana trebalo da bude corpus separatum Evropske unije.

Omer Karabeg: Zašto u Bosni i Hercegovini, evo već godinama, propada svaki pokušaj političkog dogovora, čak i o najsitnijim stvarima. Da li je razlog tome što političari ne žele da se dogovore ili su razlike među njima tolike da oni objektivno ne mogu da postignu dogovor?

Nerzuk Ćurak: Ja mislim da je mogućnost političkog dogovora u Bosni i Hercegovini minimalna jer uvjeti za zbiljski politički dogovor ne postoje. Bosna i Hercegovina je faktički konstituirana kao dvojna država u kojoj entiteti imaju kapacitet države, dok ga sama država nema. U takvoj političkoj zajednici nemoguće je postići dogovor. Rekao bih da na tom nedogovoru Bosna i Hercegovina i funkcionira.

Ivan Šijaković: Ja mislim da političari u Bosni i Hercegovini neće da se dogovore i to iz dva razloga. Jedan je što iz nefunkcionisanja Bosne i Hercegovine oni izvlače korist za sebe i svoje političke partije, a drugi što dobar deo birača ne želi da Bosna i Hercegovina funkcioniše kao jedna jedinstvena, održiva i perspektivna država.

Omer Karabeg: Da li političari u Bosni i Hercegovini formiraju javno mnjenje ili se oni tako ponašaju prije svega zbog toga što njihovi birači to žele, što je to, ustvari, način da dobiju njihove glasove?

Nerzuk Ćurak: Mi, ustvari, imamo koaliciju etnonacionalističkih birača i istih takvih političara. Takva koalicija je rezultat političkog sistema, i što vrijeme više odmiče, a evo već je 14 godina prošlo od potpisivanja Dejtonskog mirovnoga sporazuma, samo onome ko ne želi da vidi nije jasno da se na ovim premisama ne može izgraditi država.

Ivan Šijaković: Ja mislim da političari u Bosni i Hercegovini zaista učestvuju u kreiranju javnog mnjenja. Oni usmeravaju jedan deo javnosti i tako formiraju jedno specifično javno mnjenje koje uglavnom reaguje na ekscese. To je neka vrsta, ja bih rekao, marketiške gerile koja se svodi na to da se u svemu što drugi radi vidi nekakva opasnost, nekakva fobija, nekakva zavera. Ako imamo u vidu i to da mnogi političari imaju svoje medije i da tako mogu uspešno da kreiraju situacije koje im pogoduju, onda moramo reći da su oni vrlo čvrsto u sedlu što se tiče javnog mnjenja.

Patologija politike

Omer Karabeg: Kakvi su privatni odnosi između nacionalnih lidera? Da li među njima vlada tolika netrpeljivost kao što bi se moglo zaključiti iz njihovih izjava i javnog ponašanja?

Nerzuk Ćurak: To je čista patologija politike. Ako odete u Parlament Bosne i Hercegovine, vi ćete u foajeu ili u restoranu vidjeti kako političari, koji nikako ne mogu da se dogovore i koji faktički onemogućavaju razgovor između ljudi različite nacionalnosti, međusobno razgovaraju kao najbolji prijatelji, zbijaju šale, smiju se. To je ta dualistička pozicija - u kafani ću se sa svojim mrskim protivnikom zezati, a zatim ćemo se, kad uđemo u salu parlamenta, zakrviti do kraja i nećemo usvojiti nijedan zakon koji omogućava boljitak države. Mi smo, očigledno zarobljenici jedne političke kaste, koja živi svoj odvojeni život u kulama dejtonske kvazi države, daleko od pauperizirane svakodnevice građana.

Omer Karabeg: Gospodine Šijakoviću, da li su, po vama, privatni odnosi političara bolji nego javni?

Ivan Šijaković: Ja mislim da nisu, da oni faktički nemaju privatnih odnosa, da je ovo o čemu govori gospodin Ćurak samo jedna vrsta kamuflaže, jedna vrsta simuliranja dobrih odnosa. To je, što bi mladi rekli, jedno čisto foliranje da se pokaže građanima - evo, mi imamo dobre odnose, ali, znate, politika je surova stvar i mi se u parlamentu moramo zakrviti, iako smo dobri prijatelji, nije to ništa nije lično. Ja mislim da je sve to jedno teško simuliranje, jedna vrsta prevare, jer oni zaista jedni drugima ne veruju. Naravno, oni jedni drugima čine usluge, kada treba tamo u drugom enitetu obezbediti neku protekciju ili namestiti neki posao, ali to je nešto drugo, to nema veze sa dobrom saradnjom i prijateljskim odnosima.

Omer Karabeg: Da li je nedavna izjava člana Predsjedništva Bosne i Hercegovine Nebojše Radmanovića da je Bosna i Hercegovina bliže raspadu nego jedinstvenom funkcionisanju ozbiljna prijetnja ili je to samo još jedan pritisak na bošnjačke političare da odustanu od zahtijeva za jačenjem centralnih organa u Bosni i Hercegovini?

Dodikovo kopanje berlinskih zidova

Nerzuk Ćurak: Moram reći da sam razočan postupcima gospodina Radmanovića u posljednje vrijeme jer sam ga doživljavao kao političara sklonog kompromisu. On je, međutim, odnedavno ušao u matricu svoga partijskoga predsjednika, pa bi se ta izjava mogla posmatrati u kontekstu strategije Saveza nezavisnih socijaldemokrata čiji je cilj stvaranje uvjeta za konačno i definitivno nefunkcioniranje Bosne i Hercegovine. U to se uklapa i nedavna sramna izjava Milorada Dodika da su tuzlanski masakr i masakr na Markalama bili inscenirani. Ona je data sa ciljem da se na drugoj strani proizvedu reakcije kako bi se iskopali berlinski zidovi u Bosni i Hercegovini. Naslućuje se namjera da se stanje u Bosni i Hercegovine do krajnosti radikalizira kako bi se međunarodna zajednica uvjerila u neminovnost disolucije. Očigledno je da nekima odgovora ovo stanje dugotrajne agonije. Ja sam siguran, recimo, da Savez nezavisnih socijaldemokata sve što radi - radi sa ciljem da se stanje ne promijeni kako bi se ova sadašnja situacija svima zgadila. Međutim, to nema nikakvoga smisla jer povijest pokazuje da je Bosna i Hercegovina, kakva god da je, bez obzira na to da li je neko voli ili mrzi, preživjela sve nasrtaje na nju, bilo da je riječ o Turskoj, Austrougrskoj ili nasrtajima u ovom posljednjem ratu.

Ivan Šijaković: Sa stanovišta političke kulture mogu da kažem da izjava gospodina Radmanovića ne pripada dobrom ukusu. Kako je moguće da neko ko je predsednik jedne države govori da je ona bliže raspadanju nego funkcionisanju, a to smo već imali u bivšoj Jugoslaviji kada je gospodin Mesić nešto slično rekao. Naravno da je on to rekao i s namerom da ojača svoju poziciju u Republici Srpskoj, da se približi i dodvori onim grupama u Republici Srpškoj koje priželjkuju odvajanje. To je na neki način bilo i puštanje balona da se vidi kako će reagovati ona druga strana, uslovno nazvana sarajevska, kao i Visoki predstavnik i zvaničnici međunarodne zajednice. Jer, ako posle takve izjave ne dobijete neku jaču reakciju ili vas neko ozbiljno ne opomene, onda je mogućno otići i korak dalje, dati neku još jaču izjavu, pa eventualno pomenuti i datum kada će se to desiti.

Omer Karabeg: Koliko sadašnjoj krizi doprinosi zalaganje Harisa Silajdžića za ideju koju je on promovisao pod parolom “sto posto Bosne i Hercegovine“?

Nerzuk Ćurak: Ne znam šta da vam kažem. U posljednje vrijeme primjećujem apatiju, nedjelovanje, rekao bih čak i agoniju, kada je riječ o ključnim političkim liderima u Sarajevu. Čini mi se da je nakon propasti prudskih pregovora došlo do neke velike strateške promjene u regionu. O čemu se radi? Kada je počeo prudski proces, Savez nezavisnih socijademokrata se složio sa ustavnim promjenama, počeo je i proces stavljanja ustavnih promjena na dnevni red parlamenta, pa su se mnogi ponadali da smo na putu izgradnje jedne racionalne i efikasne države. A onda je iznenada u Domu naroda gospođa Majkić, poslanik Dodikove stranke, sve to prekinula. Očito je došlo do nekog preokreta, vjerovatno pod pritiskom nacionalističke elite Srbije kojoj odgovara da se nastavi proces destrukcije države. I od tada je gospodin Tihić u nekoj svojevrsnoj apatiji, ne vuče nikakve poteze. Što se tiče gospodina Silajdžića, ne znam šta da kažem. Čini mi se da je njegovo uporno insistiranje na “sto posto Bosne i Herecgovine“ izgubilo dah i da mu je jedino ostala ideja o ukidanju entitetskoga glasanja oko koje se sada lome koplja. U ovom trenutku naprosto nema elemenata da se Silajdžić stavi u isti red sa Dodikom, jer Dodik je u strašnoj ofanzivi, dočim je Silajdžić u dosta pasivnoj poziciji. Sve u svemu, mogu primjetiti da Silajdžić nije više u onoj vrsti unitarističke forme u kojoj je bio prije nekoliko godina.

Ivan Šijaković: Mislim da su stavovi gospodina Silajdžića, koji su naročito bili ratoborni za vreme izbora, sada dosta izbledeli, a političari iz Republike Srpske pozivaju se na njih samo kada im zatreba da šire strah od unitarizacije Bosne i Hercegovine. Ali sada je sve to palo u senku Dodikove političke ofanzive i priče o trećem entitetu, koju su podstakle neke partije bosanskohercegovačkih Hrvata, pa se tako sada Banjalukom širi dosetka: “ Evo, biće sto posto Harisove polubosne minus hrvatski entitet“.

Nerzuk Ćurak: Ima jedna stvar preko koje Evropska unija ne bi smjela preći. Bosna i Hercegovina ne može ući u Evropsku uniju dokle god je u njoj dozvoljena ksenofobija. Pogledajte kakve se daju izjave. To su izjave koje su slične onima koje su se mogle čuti u Njemačkoj u vrijeme nacionalsocijalizma. Tome se naprosto mora stati u kraj. To više nema veze sa Bosnom i Hercegovinom, već sa govorom mržnje. Međutim, i dalje je aktuelna mantra - mi ništa nećemo uraditi, vi lideri u Bosni i Hercegovini treba da se dogovorite. Ja tvrdim da konstitucija države onemogućava dogovor. Da dovedete najbolje ljude, njih će dejtonska matrica potrošiti, jer ona onemogućava dogovor. Rekao bih još nešto. Kao što znate, Tužilašto Bosne i Hercegovine vodi istagu protiv Dodika i još nekih lica iz Republike Srpske za koje se sumnja da su prilikom izgradnje zgrade vlade Republike Srpske i još nekih drugih objekata oštetili entitetski budžet. Zamislite, šta bi se desilo, kada bi došlo do njegovog hapšenja i eventualnog suđenja, bio bi to trenutak u kome bi se kriminal pretvorio u pitanje od nacionalnog interesa. Ako se sjećate, prije rata u bivšoj Jugoslaviji Momčilo Krajišnik i Radovan Karadžić bili su osuđeni zbog lopovluka i otišli su u zatvor, ali je u epskoj i mitskoj historiji to transformirano u zaštitu nacionalnih interesa.

Nema napretka bez ozbiljnog angažmana EU

Omer Karabeg: Da li bi se političari mogli dogovoriti kada bi na njih izvršili pritisak susjedi, znači Zagreb i Beograd, i predstavnici međunarodne zajednice?

Nerzuk Ćurak: Ja mislim da Beograd zaista može djelovati na Banjaluku na način da odredi njenu politiku. Međutim, očigledno je da je Liberalno demokratska partija jedina stranka u Srbiji koja bi ostavila Bosnu i Hercegovinu na miru. Sve druge političke stranke računaju na Republiku Srpsku kao na nešto što im može pomoći u njihovim političkim borbama i nadmetanjima. Što se tiče Hrvatske, mislim da je Zagreb više zainteresiran za Evropsku uniju. Iako je Bosna i Hercegovina jedno od najvažnijih strateških pitanja Hrvatske, hrvatska politika ignoriše Bosnu i Hercegovinu, to je počelo još od Račana. Znate, šta bi, po meni, bilo najbolje? Najbolje bi bilo kada bi i Beograd i Zagreb povukli svoj potpis sa Dejtonskog sporazuma i pustili da političari u Bosni i Hercegovini i međunarodna zajednica pokušaju da naprave što se napraviti može.

Ivan Šijaković: Ja mislim da se oni ne bi mogli dogovoriti ni kad bi susedi i međunarodna zajednica na njih izvršili pritisak i to iz nekoliko razloga. Prvo, oni su ljudi nedgovora, oni su ljudi razmirica, cela njihova politička logika i psihologija u prethodnih petnaestak godina kretala se u tom okviru. Drugo, oni se neće dogovoriti zato što im sadašnja pozicija omogućuje različite benefite. Njima je dobro, oni ne žele da to pokvare. A, ako bi pod pritiskom nešto zaista i napravili, taj dogovor ne bi bilo moguće primeniti, jer bi se odmah javila opstrukcija. U to smo se uverili poslednjih godina.

Nerzuk Ćurak: Nema rješenja za dejtonsku Bosnu i Hercegovinu. Od ove države se ne može napraviti uspješna politička zajednica. Ovo je mirovanje u lažnom kretanju. Za Bosnu i Hercegovinu se ne mogu postavljati isti uslovi kao za druge zemlje jer je očigledno da je ovo drugačija država. Ja sam prije nekoliko mjeseci napisao da je jedino rješenje da Evropska unija proglasi da je Bosna i Hercegovina corpus separatum, izdvojena oblast nad kojom Brisel ima drugačiju jurisdikciju nego nad ostalim zemljama. To govorim zato što je očigledno da neće doći do promjene političke strukture u Bosni i Hercegovini, a od ove sadašnje se ne može napraviti država. Budući da je to tako, ja zaista smatram da bi Bosna i Hercegovina zbiljski profunkcionirala, ako bi je Brisel proglasio svojom izdvojenom oblašću. Možda bi prvi korak u tom pravcu bio ako bi se Visoki predstavnik pretvorio u predstavnika Bosne i Hercegovine u Evrospkoj uniji.

Ivan Šijaković: Ideja je zanimljiva jer podrazumeva veću i konkretniju brige Evropske unije za Bosnu i Hercegovinu. Da li bi to bio corpus separatum ili neka druga forma, ne znam, ali neka vrsta posebnog tretmana je potrebna, jer sadašnje političke garniture ne mogu ništa uraditi. Neohodno je da Bosna i Hercegovina bude mesto od posebnog interesa za Evropsku uniju. Verujem, međutim, da bi to naišlo na veliki otpor. Već sada se priča da smo mi protektorat, da ne možemo tako da funkcionišemo, da treba da nas puste da sami odlučujemo i tako dalje.

Omer Karabeg: Znači, u zaključku se možemo složiti - da bi Bosna i Hercegovina izašla iz krize, neophodan je veliki i pozitivan angžaman Evropske unije.

Ivan Šijaković: Da, samo tako. Neće biti napretka bez ozbiljnog, ali zaista ozbiljnog angažmana Evropske unije i to ne sa nekim trećerazrednim političarima, nego sa jednom garniturom koja poznaje i razume situaciju u Bosni i Hercegovini. Bosna i Hercegovina, ostavljena i prepuštena sama sebi, bila bi, kao što neki zloslutnici govore, prostor za rasparčavanje.

Nerzuk Ćurak: Nažalost, mi smo u situaciji da osim Evropske unije nemamo drugo zlatno tele kojem se možemo moliti, jer sve je bolje od nasilja. A, da bi se to nasilje izbjeglo, dobro bi bilo da Brisel, koji je je de facto već novi glavni grad 27 zemalja, bude glavni grad i 28. države, ali na drugačiji način nego što je to kod ovih 27 država.