Tema Mosta Radija Slobodna Evropa (RSE) bila je da li je Srbija prezadužena. Sagovornici su bili dvoje ekonomista iz Beograda - Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta, i Goran Radosavljević profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju.
Bilo je reči o tome zašto dug Srbije u poslednje vreme enormno raste, koliko je tome doprinela kovid kriza, a koliko drugi faktori, pod kojim uslovima se vlada Srbije zadužuje, kako je moguće da je Srbija svoje državne obveznica prodala mnogo nepovoljnije od Crne Gore koja ima mnogo veći privredni pad od Srbije, zbog čega je Kina postala jedan od najvećih kreditora Srbije iako su njeni zajmovi skuplji od zapadnih i da li je zaduživanje u Kini vezano za političke ustupke.
Razgovaralo se i o tome zašto je Vučić odlučio da prošle godine podeli po 100, a ove godine po 60 eura svim odraslim građanima Srbije i koliko se Srbija morala zadužiti da bi se mogle podeliti tolike pare, zašto se ta pomoć daje, ne samo onima koji su socijalno ugroženi, nego i onima koji imaju pristojne prihode, zašto se ne zna po kojoj ceni i pod kojim uslovima se kupuju vakcine, da li Srbija ima kapacitet da vraća dugove, koliko će na sposobnost vraćanja duga uticati činjenica da veliki broj mladih stručnjaka odlazi iz Srbije, kao i o tome da li je u pravu Aleksandar Vučić kada kaže - deci nećemo ostavljati dugove.
Omer Karabeg: Koliki je trenutni dug Srbije?
Danica Popović: Trenutni dug Srbije iznosi nešto preko 66 odsto bruto domaćeg proizvoda, što nije strašna suma. Nakon što je pre četiri-pet godina velikim odricanjem - smanjivanjem penzija, ograničavanjem rasta plata, zabranom daljeg zapošljavanja i drugim merama - dug smiren, sada je došlo do ponovnog, enormnog rasta zaduživanja. Glavni razlog je epidemija, međutim sem toga ima još jedan faktor. U Srbiji se svake dve godine održavaju izbori, stalno smo u predizbornoj kampanji, pare se svaki čas dele šakom i kapom za neke namene koje nikome nisu potrebne.
Svaki građanin dužan 4.000 eura
Omer Karabeg: Gospodine Radosavljeviću, vi ste izračunali da trenutno svaki građanin Srbije duguje preko 4.000 eura.
Goran Radosavljević: Zvanični podaci kažu da je dug nešto ispod 27 milijardi evra. Kada se to preračuna na broj stanovnika Srbije, koji je sada ispod sedam miliona, dođete do cifre od preko 4.000 evra po stanovniku. Međutim, ono što mene više plaši od visine samog duga je dinamika zaduživanja koja je u ekspanziji ako izuzmemo kratkotrajnu stagnaciju u vreme smanjenja plata, penzija i drugih restriktivnih mera.
U prethodnih 10 godina dug se povećao sa 15 na blizu 27 milijardi. Do kraja godine verovatno će biti i veći. Dinamika zaduživanja je veoma brza i nijednog trenutka ne posustaje. Postavlja se pitanje šta će se desiti ako zbog neke nove krize privreda prestane da raste i dođe do njenog pada kao što bilo prošle godine. Može nam se desiti, kao što se to pre nekoliko godina dogodilo Grčkoj, da dug dostigne 70 do 80 procenata bruto društvenog proizvoda.
Omer Karabeg: Gde se Srbija najviše zadužuje i pod kojim uslovima?
Danica Popović: To je najveći problem. Mi se na međunarodnom tržištu kapitala zadužujemo pod jako lošim uslovima i dobijamo kamatne stope koje su najmanje dvostruko veće nego što ih dobijaju zemlje sa razvijenom privredom. Te kamate su 4, 5 i 6 procenata što je užasno. Zašto je užasno? Zato što zemlja siromaši ako je kamatna stopa veća od stope rasta njene privrede.
Neko će reći - kakav je problem što je naša zaduženost preko 60 posto bruto društvenog proizvoda kada je u slučaju Amerike ta zaduženost preko 100 posto. Ali Amerika uzima zajmove kao neki višak goriva. Ubacuje ih u sopstvenu privredu, pravi rast i svaki pozajmljeni dolar vraća na vreme. Zato svi kupuju američke obveznice iako one imaju nisku kamatnu stopu.
Mi se, za razliku od Amerike, zadužujemo po visokim kamatnim stopama, pa kad dođe vreme da vraćamo dug, vratićemo više nego što je naša stopa rasta i bićemo siromašniji nego kad smo se zadužili.
Omer Karabeg: Vlast se često hvali da dobija povoljne kamate kad uzima kredite i prodaje državne obveznice.
Goran Radosavljević: Zavisi šta podrazumevate pod povoljnim kamatama. Nikada u svetu novac nije bio tako jeftin kao poslednjih godina. Referentne kamatne stope na evro su nula. Kada pogledate kamatne stope po kojima se zadužuju neke druge zemlje, stope po kojima se Srbija zadužuje nisu baš tako niske.
Prošle godine na početku covid krize mi smo se zadužili po stopi od 3,375 posto dok su se neke države sa lošijim kreditnim rejtingom od Srbije zaduživale sa dosta nižim kamatama. Recimo, Crna Gora, koja je prošle godine imala pad bruto društvenog proizvoda od preko 15 posto i veliki deficit, zadužila se je po kamatnoj stopi od 2,27 posto.
Kineski zagrljaj
Omer Karabeg: Srbija se prilikom uzimanja kredita sve više okreće Kini. Dušan Nikezić, predsednik Odbora za finansije Stranke slobode i pravde, kaže da je trenutni dug Srbije Kini milijardu i sto miliona eura i da su dogovoreni krediti u vrednosti od 14 milijardi eura. Ako se realizuju svi ti krediti, Srbija će svake godine samo za kamate plaćati 450 miliona eura i milijardu za otplatu glavnice, upozorava Nikezić. Zašto se Srbija u toj meri ekonomski vezuje za Kinu?
Danica Popović: Srbija se okreće tamo gde može. Šta smo mi za Kinu? Nekakav polulegalni izlaz na tržište Evrope. Kao zemlja, koja pristupa Evropskoj uniji, Srbija ima neke povoljnije trgovinske aranžmane, a kineska firma, koja se osnuje u Srbiji, postaje srpska firma i kao takva može da izvozi na tržište EU. To se desilo i sa našom železarom i sa fabrikom bakra koje su Kinezi kupili.
Kina se preko nas uvlači u Evropu što je Evropljanima jasno, pa nam s vremena na vreme dele packe i šamare. Nažalost, ne dolazi Huawei ili neka IT tehnologija nego bakar, železo ili nešto slično, pa će Srbija postati još zagađenije mesto od Kine, a znamo kolika je tamo zagađenost zato što oni nimalo ne paze na ekologiju.
— SPECIJAL RSE: 'Kinesko čudo' na Balkanu
Omer Karabeg: Da li su krediti koje Srbija dobija od Kine povoljniji od onih koje dobija od Zapada?
Goran Radosavljević: Bilateralni krediti su uvek nepovoljniji, pogotovo kada dolaze sa Istoka. To je moje lično iskustvo, a to pokazuju i podaci. Kamate su više. Kamate na kredite, koje smo za razne infrastrukturne projekte uzimali od Azerbejdžana, Rusije i Kine, bile su između 3 i 5 posto. Ti krediti su nepovoljni i zbog toga što oni podrazumevaju da zemlja kreditor bude i izvođač radova. To su u stvari robni krediti gde zemlja kreditor u suštini prodaje usluge.
U našem slučaju to je izgradnja puteva, mostova i drugih infrastrukturnih objekata. Tako da taj kredit na kraju košta mnogo više nego što piše na papiru. Ključno je pitanje za šta se ti krediti koriste. Da li će privredni rast, koji će obezbediti ti krediti, biti takav da dug može da se vrati. Nažalost, često nema studija koje daju odgovor na to pitanje.
Pare sa Olimpa
Omer Karabeg: Predsednik Vučić je najavio da će ove godine svaki odrasli građanin Srbije dobiti po 30 eura u maju i novembru, a penzioneri još i 50 eura. A prošle godine svaki odrasli građanin je dobio po 100 eura. Zašto se svima daje isto - i onima koji su socijalno ugroženi i onima koji imaju pristojne prihode?
Danica Popović: Zato što se radi o predizbornoj kampanji. Poruka je - evo, vidite kako sam ja dobar gazda i vladar. Kad neko sa Olimpa baca pare kako može to da uradi nego da svima da isto. Svaki ekonomista će vam reći koliko je to besmisleno. Ali to je neka manija u Srbiji. Setimo se one velike akcije deljenja besplatnih udžbenika kada su udžbenici deljeni i deci tajkuna i deci onih koji nemaju šta da jedu. Niko ne postavlja pitanje čiji je to novac koji vlast deli. To nije njihov novac nego državni. Bojim se da bi to radila i opozicija kada bi sutra došla na vlast.
Goran Radosavljević: Nije slučajno podeljeno 100 evra baš pred prošlogodišnje izbore, a i ovogodišnje deljenje para ima veze sa izborima koji će biti početkom iduće godine. Prošle godine nas je deljenje para koštalo 600 miliona evra, a ove godine će koštati preko 400 miliona. To je oko milijardu evra od čega je sigurno preko 80 podeljeno bez nekog velikog razloga.
U isto vreme, dobar deo privrede nije dobio dovoljnu pomoć, pa ne zna kako da izađe iz krize. Režim koji nema kriterijume verovatno kaže - najbolje je da svima podelimo isto. Ne samo da su prošle godine svi odrasli građani dobili po 100 evra nego je i svim preuzećima vlada dala po tri, četiri, pet minimalaca iako su neka i pored krize imala rast proizvodnje i dobiti.
Da bi se tolike pare mogle da podele Srbija se prošle godine zadužila dve milijarde evra, pa ćemo samo za kamate platiti 450 miliona evra. Prošle godine država je potrošila šest milijardi evra za izlazak iz krize. Efekat je bio da je društveni proizvod pao nešto ispod dva procenta umesto nekih pet, šest procenata koliki bi bio da nije bilo tih mera.
Znači, potrošili smo šest milijardi evra da nam bruto društveni proizvod ne bi pao za milijardu evra. To najbolje pokazuje koliko su bile neefikasne mere koje je vlada sprovodila. Osim toga, veliko je pitanje koliko stotina miliona je potrošeno pod velom covida i hitnosti zarad covida i šta se sve provuklo kroz budžet. O tome ništa ne znamo.
Omer Karabeg: Gospodin Radosavljević kaže da pare koje se dele građanima i preuzećima potiču iz zaduživanja. Međutim, kada su gospodina Vučića novinari pitali odakle taj novac - on je rekao: “To su srpske pare, iz srpske kase, iz ozbiljne srpske države“.
Danica Popović: Da ste to isto pitanje postavili Vučiću nakon deset minuta - sasvim moguće je da biste dobili sasvim drugačiji odgovor. A svaki od tih odgovora bi sadržavao uvredu onoga koji pita da bi vam pokazao da ste niko i ništa, opozicija, neprijatelj. Čovek se bavi predizbornim marketingom. Ne mislim da je to neka patologija ili da je reč o osobi koja je totalno nekredibilna.
Reč je o čoveku koji je permanentno u predizbornoj kampanji i u svakom momentu ocenjuje šta je najbolje reći. Pošto se momenti menjaju, menjaju se i njegove izjave, a sve je usmereno ka tome da ponovo dobije izbore. To nema veze sa ekonomijom i sa istinom.
Koliko koštaju vakcine?
Omer Karabeg: Da li novac, kojim se kupuju vakcine, potiče iz zaduživanja? Vlast je kupila toliko vakcina da je Srbija trenutno zaista među najboljima u Evropi po broju vakciniranih. Ali javnost nije saznala po kojoj ceni su vakcine kupljene. Zašto se to krije?
Danica Popović: Eh, da je to jedina stvar koja se krije, ja bih danas častila sve prijatelje. Mi ništa ne znamo. Nismo videli nijedan ugovor - ni o koncesiji za aerodrom, ni o kupovini aviona, niti bilo koji drugi ugovor. Nijedan ne žele da nam pokažu. Tako je i sa kupovinom vakcina. Ovog puta to je odlično izvedeno, dosta ljudi je već vakcinisano, to ide vrlo brzo.
Srbija ima osobinu i uvek je imala, kao i bivša Jugoslavija, da, kada dođu kritične situacije, ljudi odjednom postanu užasno efikasni. A ko će da plati vakcine? To zaista niko ne zna. Moguće je da smo se beskamatno zadužili u zamenu za neke usluge, a moguće je da smo se zadužili uz ogromne kamate. Mi to jednostavno ne znamo.
Goran Radosavljević: Netransparentnost je nešto što ovu vladu konstantno prati od 2012. Netransparentnost je tokom pandemijske krize doživela, tako da kažem, istorijske razmere jer smo prošle godine budžet rebalansirali uredbom. To je bilo ukidanje svih zakona, institucija, Skupštine. Doneta je uredba jer navodno u to vreme Skupština nije mogla da zaseda zbog kovida. Tada smo dnevno imali 300 obolelih, a posle, kada smo dnevno imali 10.000 obolelih, Skupština je uredno zasedala.
Mi ne znamo ni koliko je koštala bolnica koja je hitno izgrađena. Čujemo da je koštala 2.000 evra po kvadratu, a dva dana nakon otvaranja počela je da prokišnjava. Apsolutno ne znamo iz čega su i koliko plaćene vakcine. Kad bi nam rekli, niko od toga ne bi pravio problem jer svi znamo koliko su nam vakcine neophodne. Ali bojim da se netransparentnost uvek slomi preko leđa građana.
Državna kasa je postala protočni bojler. Milion kineskih vakcina je sigurno mnogo koštalo. Ta suma bi se morala videti u budžetu. Da ne pričam o tome kako je prošle godine zbog izgradnje bolnice 200 miliona evra prebačeno na račun jedne institucije koja se, uslovno rečeno, bavi kapitalnim investicijama. Ne zna se za šta su ta sredstva potrošena. A za 200 miliona evra možete da sagradite, ne bolnicu, nego ceo klinički centar.
Omer Karabeg: Kako će se vraćati dugovi? Ima li Srbija kapacitet da vraća dugove?
Danica Popović: Naravno da ima. U Srbiji je najveći problem što ne rade institucije. Pošto ne rade institucije, ne rade sudovi, nema pravde, ljudi beže, mladi odlaze iz zemlje. Toliko odlaze da je to već epidemija. Ja više ne znam koliko sam preporuka potpisala svojim studentima. Nijedan se nikada nije vratio. Otišli su nam najbolji. To je problem, a ne da li možemo da vraćamo dugove.
Kapacitet ove zemlje je ogroman. Ali dok se ne napravi ambijent u kome će se poštovati znanje i stručnost, ljudi se neće vraćati. Njima se ne sviđa u inostranstvu. Oni više vole da ovde žive. Ovde ima više topline, život je lepši, prisniji, ali oni neće da ih ponižava ni SNS direktor, niti ovakva televizija, niti ovakav predsednik. I zato beže.
Goran Radosavljević: Ekonomski gledano dug od 60 posto bruto društenog proizvoda nije nešto što država ovog kapaciteta ne može da vraća. Ali demografija je ogroman problem. Srbija ima manje od sedam miliona građana, a samo prošle godine umrlo je 60.000 ljudi više nego što je rođeno.
Godišnje odlazi 40.000 do 50.000 ljudi. Za deset godina to je oko pola miliona građana manje. S druge strane, postoji problem strukture naše privrede koja treba da vraća dug. U ovom trenutku imamo jako čudna kretanja u sektoru građevinarstva koji dobrim delom utiče na rast bruto društvenog proizvoda.
Gotovo tri i po milijarde evra u kešu, za koje niko ne zna odakle dolaze, godišnje se okreće u tom sektoru. Bojim se da će se taj napumpani BDP smanjiti kada jednog dana ta sredstva nestanu, pa će se smanjiti i kapacitet za otplatu. Kada pogledate struktura stranih investicija, to su uglavnom preduzeća nižeg nivoa prerade jer strane investicije uglavnom dolaze zbog jeftine radne snage i visokih subvencija.
Vlast se hvali da je naša privreda tokom pandemije manje pala od privreda ostalih zemalja. To je normalno jer je Srbija jedna od retkih evropskih zemalja koja ima dvocifreno učešće poljoprivrede u bruto društvenom proizvodu. Bojim se da, s obzirom na strukturu privrede, demografske i ekološke probleme, otlpata dugova u jednom trenutku može postati problem.
Deca i dugovi
Omer Karabeg: Predsednik Vučić kaže: “Deci nećemo ostavljati dugove“. Znači li to da će ova generacija vratiti sve dugove?
Danica Popović: Ne znam. Zavisi od toga koliko će mladih otići. Moja ćerka se sprema na master u inostranstvo. Da li će se vratiti - zaista ne znam. Ako se promeni ambijent, vratiće se i ona i drugi mladi ljudi koji su otišli. Vratiće se, vraćaće dugove i ovde će im biti divno. Sve zavisi od toga da li će ova vlast jednog dana otići, da li će se napraviti normalan ambijent, pa će deca praviti visoku stopu rasta i vraćati dugove. To je optimistička varijanta.
Omer Karabeg: Po društvenim mrežama ljudi prave viceve na račun Vučićeve parole na prošlogodinjim izborima koja je glasila - Vučić za našu decu, aludirajući da će Vučić toj deci ostaviti dugove. Hoće li im ostaviti dugove?
Goran Radosavljević: Ova vlast će svakako ostaviti dugove. Ko će vraćati dugove - zavisiće od toga ko će ostati u ovoj zemlji. Možda će u nekom pesimističkom scenariju ostati samo njihova deca, pa će oni vraćati dugove, a ostala deca će nastaviti da žive negde drugde. Ali verujem da do toga neće doći. U svakom slučaju dugovi će ostati. Oni su trenutno 27 milijadi. Ako ova pandemijska kriza potraje, nastaviće da rastu i do 30 milijardi.
Apetiti ove vlasti neće se smanjiti. Ako se realizuje plan o izgradnji metroa, dug će se povećati za nekoliko milijardi evra. Za sada su to dugovanja na sedam do deset godina. Taj period će se prolongirati jer ne verujem da dugovi mogu biti vraćeni za to vreme. Tako da će generacije, koje dolaze, svakako vraćati te dugove.
Danica Popović: Uopšte nije važno koliko ću dugova da vraćam nego koliko ću para da zarađujem, da li će Srbija biti mesto gde može da se lepo zaradi. Zašto ljudi odlaze u Ameriku, zašto odlaze u razvijene zemlje? I te zemlje imaju velike dugove koje njihovu građani otplaćuju.
Nije nikakav problem vraćati dugove kada imate mogućnost da zaradite. Toga se niko ne plaši kada ode da živi u Ameriku čiji je dug 130 posto bruto društvenog proizvoda. Nije, dakle, problem u tome koliki je dug. Problem je u tome koliko možeš u Srbiji da zaradiš, a da nisi član Srpske napredne stranke.
Facebook Forum