U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li je Aleksandar Vučić nakon upravo završenih izbora i dalje apsolutni gospodar Srbije ili mu je vlast delimično oslabljena. Sagovornici su bili sociolog Jovo Bakić i politički analitičar Boško Jakšić. Bilo je reči o tome zašto Vučić nije ostvario svoj cilj da osvoji više od 50 posto glasova i zašto misli da je pokraden od opozicije, da li je Vučić preskupo platio vlastitu želju da svoju vlast produži za još dve godine, zbog čega su ljudi u velikom broju izašli na izbore, iako se unapred znalo ko je pobednik a ko su gubitnici, zašto je Vučić u predizbornoj kampanji odbio TV duele sa opozicionim prvacima, zbog čega ljudi još uvek veruju Vučićevim obećanjima, da li narod u Vučiću vidi vođu kojeg je dugo tražio nakon pada Miloševića, kako izgleda najmoćniji čovek Srbije u poređenju sa drugim autoritarnim liderima - Putinom, Erdoganom, Orbanom i Đukanovićem, kao i tome da li će Vučić još dugo vladati Srbijom.
Omer Karabeg: Zašto je Vučić, i pored ubedljive pobede, nezadovoljan rezultatom izbora, pa govori da su neke stranke pod čudnim okolnostima prešle cenzus i ušle u parlament i traži ponovno prebrojavanje glasova?
Nikada i nigde u istoriji parlamentarizma nije se desilo da čovek, koji je osvojio 48 posto glasova, tvrdi da je pokraden od totalno rasturene i razbijene opozicije.
Jovo Bakić: Za mene je to potpuni nonsens. Nikada i nigde u istoriji parlamentarizma nije se desilo da čovek, koji ima apsolutnu vlast i koji je na izborima osvojio 48 posto glasova, tvrdi da je pokraden od totalno rasturene i razbijene opozicije. To nikada nigde nije bilo. To svedoči o vrlo specifičnoj političkoj kulturi, ali i o nesigurnosti i psihičkoj nestabilnosti apsolutnog pobednika koja je sada izbila na videlo. To što Vučić neće imati 158 poslanika nego par desetina manje u suštini ništa ne znači, jer on među opozicijom ima svoje ucenjene ljude koji uvek mogu da pređu na njegovu stranu. Slobodanu Miloševiću, koji je uvek u opoziciji imao svoje ljude, nikada na pamet nije palo da toliko nervozno reaguje, čak ni nakon relativnog poraza. Kada je nakon izbora 1993. godine imao 123 poslanika, on je kupio šest poslanika Nove demokratije i nastavio da vlada. A Vučić, koji ima znatno više poslanika nego što ih je tada imao Milošević, potpuno nervozno reaguje. To je signal da on, bez obzira na svoju realnu snagu, uopšte nije jak. Nesreća je u tome što bi neki realni gubitak moći, a ovo to nije, mogao dovesti do vrlo neželjenih okolnosti u Srbiji.
Omer Karabeg: Meni sve ovo liči kao kada bi neki fudbalski tim potpuno nadigrao protivnika i vodio sa sedam nula, pa kada taj protivnik da jedan počasni gol, tražio od sudije da se taj gol poništi.
Cela ova afera mogla bi se nazvati - očekivani izborni rezultat sa neočekivanim epilogom.
Boško Jakšić: Moglo bi i tako da se kaže, ali onaj jedan gol kvari goldiferenciju koja može da se pokaže značajnom. Vučić i njegovi naprednjaci su ostvarili ubedljivu pobedu, ali je ona bila praćena gubitkom poslaničkih mesta što nekome kao što je Aleksandar Vučić, koji je sebi odredio nebo kao granicu svojih ambicija, svakako ne odgovora. On zaista pokazuje neverovatan stepen nervoze. Kada Vučić govori o čudnovatim okolnostima pod kojima su u skupštinu ušle neke opozicione partije, to pokazuje da on apsolutno nije zadovoljan izbornim rezultatom. Cela ova afera mogla bi se nazvati - očekivani izborni rezultat sa neočekivanim epilogom.
Omer Karabeg: Čini mi da je glavni razlog Vučićevog nezadovoljstva pre svega to što je on uložio ogromnu energiju u predizbornu kampanju i sve brižljivo isplanirao ne bi li bio apsolutni pobednik. U predizbornoj kampanji na televiziji i u novinama bio je samo njegov lik, otvorio je na desetine fabrika, puteva i škola, išao je kod Dodika u Laktaše, dogovorio sa Kinezima da se ugovor o smederevskoj železari potpiše nedelju dana uoči izbora i još mnogo toga. Sve je savršeno isplanirao, a cilj o apsolutnoj pobedi nije ostvaren. Meni se čini da to njega najviše iritira.
Jovo Bakić: Realno gledajući Vučić u ovom trenutku zaista ima apsolutnu vlast. Tačno je da je izgubio par desetina poslanika u odnosu na prethodne izbore, ali i dalje ima apsolutnu vlast. Problem je u tome što je on hteo da dobije još više. Desilo se nešto što se retko dešava - da tri-četiri liste budu između pet i šest posto, a dve na samoj ivici cenzusa. Može se reći da Aleksandar Vučić nije imao sreće. Sve je lepo proračunao, kontrolisao je medije - 60 posto ljudi u Srbiji se obaveštava preko pet televizija sa nacionalnom pokrivenošću koje su pod njegovom totalnom kontrolom - pa ipak nije ostvario svoj cilj. Sada on zbog svoje vrlo čudnovate psihičke strukture smatra da je pokraden. S druge strane, naša politička kultura je na vrlo niskom nivou. Navešću vam jedan primer. Milan Krkobabić, predsednik Partije ujedinjenih penzionera Srbije, koji je pred ovu predizbornu kampanju promenio koalicionog partnera i pristupio listi Srpske napredne partije, izjavio je uoči izbora da penzioneri ne treba da čekaju poštara, ako Aleksandar Vučić izgubi. Normalno bi bilo da nakon takve izjave lista na kojoj se on našao dobije četiri- pet procenata manje glasova nego što je dobila. To se nije desilo. Nažalost, socijalna ugroženost je toliko velika da ljudi ne mogu da razmišljaju o politici, nego brinu o tome kako će preživeti.
Omer Karabeg: Otkud kod Vučića tolika opsednutost apsolutnom pobedom, želja da ne samo pobedi nego i uništi opoziciju?
Veoma je simptomatično da je Vučić tokom predizborne kampanje odbio bilo kakav direktni TV duel.
Boško Jakšić: To umnogome govori o njegovom političkom mentalitetu. To je apsolutizam bez obzira u koju je političku formu zaodenut. Veoma je simptomatično da je Vučić tokom predizborne kampanje odbio bilo kakav direktni TV duel. To pokazuje njegovu nespremnost da prihvati ono što je bitan element demokratije, a to su argumentovana rasprava i sučeljavanje argumenata. On nije želeo da se izloži riziku da ne dominira. Da li će Vučić izvući pouke iz ovih izbora na kojima su birači pokazali da žele da uvedu neke nove snage u politički život Srbije, bez obzira da li je reč o desnici ili centru? Ili će se zbog povređene sujete još više okrenuti ličnoj vlasti što podrazumeva i oslonac na poslušnike bez profesionalnog integriteta. Vučić će se svakako pozivati i na sve one silne izraze podrške koje je dobio od Evropske unije. Njima je Vučić važan pre svega zbog kosovskog dijaloga i evropskih integracija, a kako će biti građanima Srbije - to njih mnogo ne zanima. Evropska unija je u dobroj meri spremna da se prema Vučiću ponaša kao što se ponaša prema turskom predsedniku Erdoganu povodom izbegličke krize, što je u velikoj meri sramno ponašanje. Vučić spada u one regionalne lidere koji su jako dobro naučili - to mora da mu se prizna - kako treba govoriti da bi to godilo ušima funkcionera u Briselu.
Omer Karabeg: Moram da kažem da je meni najčudnije što je na ove izbore izašlo više ljude nego na one 2014. godine. Na ovim izborima se ni o čemu važnom nije odlučivalo, sve je bilo jasno, znao se pobednik, znali su se gubitnici. Šta je motivisalo građane da umesto da sede kod kuće idu na izbore i u velikom broju glasaju za Vučića?
Nije bilo nikakvog realnog razloga da se ide na ove izbore, jer je Vučić imao nadmoćnu većinu u prošlom parlamentu.
Jovo Bakić: Apsolutno delim vašu začuđenost. Uoči izbora bio sam spreman kladiti se da će na ovim izborima izlaznost biti manja nego na prethodnim. Ponižavajuće je za građane da idu na izbore samo zbog toga što je najmoćnijem čoveku dunulo da ih zakazuje. Nije bilo nikakvog realnog razloga da se na njih ide, jer je Vučić imao nadmoćnu većinu u prošlom parlamentu. On je ipak rešio da ide na izbore, najverovatnije zbog toga da bi kupio još dve godine vlasti, jer je mislio da do 2018. ne može doći do privrednog oporavka, a da će se to možda dogoditi do 2020. godine, kada treba da budu sledeći izbori. Drugog objašnjenja nemam.
Omer Karabeg: Ekonomista Milan Kovačević duhovoto je primetio da je Vučić izgubljene mandate zamenio za dve godine vladavine.
Jovo Bakić: Tako je. Upravo to je on uradio. Međutim, pošto sada ima manje poslanika, neće tako jeftino proći kao nakon prošlih izbora u pogađanju sa budućim političkim saradnicima. Sada će morati da plati nešto veću cenu različitim političkim mešetarima, manipulantima, secikesama. Ali on se opet uzda u svoje ucenjene partnere poput Ivice Dačića, Čedomira Jovanovića i sličnih. Svejedno, moraće da plati više. Postavlja se pitanje - o tome je i kolega Jakšić govorio - da li će on da izvuče pouke iz svega ovoga ili će se ponašati još više autoritarno. Nažalost, iako je Vučić jako inteligentan čovek, on ne može izvući pouke, jer je njegova autoritarna struktura ličnosti toliko jaka da će ga neminovno vući u jačanje autoritarnosti. Zbog činjenice da je za Evropsku uniju i Sjedinjene Američke Države Vučić bitan čovek za rešavanje regionalnih problema kao što su oni sa Kosovom i Bosnom i Hercegovinom - mi ćemo plaćati danak njegovoj autoritarnosti. Podsetiću da je autoritarni vođa Slobodan Milošević svojevremeno, kada je potpisao Dejtonski sporazum, bio garant mira na Balkanu, a onda je posle tri-četiri godine bombardovan, odnosno mi smo bili bombardovani. To je taj zakon spojenih sudova po kome današnji autoritarni junaci kroz nekoliko godina postaju veliki zlikovci, a narod pati.
Omer Karabeg: Kako to da narod još uvek veruje Vučićevim obećanjima o boljem životu, mada vidi da se ona ne ispunjavaju?
Kako je moguće da taj nezadovoljni narod u toj meri glasa za vlast koja mu ništa nije donela?
Boško Jakšić: Mogao bih samo da stavim ruke na kristalnu kuglu, jer to jeste gotovo misterija. U svim anketama, čak i onima koje su bile pomalo cenzurisane da ne bi bilo oštre kritike, gotovo 90 posto ljudi je iskazivalo nezadovoljstvo pre svega ekonomskom situacijom. Nezaposlenost je pominjana kao problem broj jedan ove zemlje. I ja sam se kao i vi nakon ovih izbora pitao kako je moguće da taj nezadovoljni narod u toj meri glasa za vlast koja mu ništa nije donela, ne samo tokom ove dve dve godine koliko je prošlo od prethodnih izbora, nego i tokom poslednje četiri koliko je Aleksandar Vučić na vlasti. Srbija je posle Hrvatske pretposlednja u regionu po privrednom rastu, a prosečna zarada je nekih 375 eura. Sve su to pokazatelji koji ne ulivaju nikakav optimizam. Mislim da je on išao na ove izbore vrlo smišljeno da bi kupio još dve godine vlasti znajući da u dogledno vreme neće biti opipljivih rezultata ni u ekonomiji, ni u životu građana. Ne bih isključio da će Vučić ponovo za dve godine ići na izbore. Rizikovaće gubitak još nešto poslaničkih mesta, ali će svoju vlast opet produžiti za još dve godine u opsesivnoj želji da što duže bude na čelu Srbije.
Tokom ove predizborne kampanje čelnici Srpske napredne stranke i Vučić su se kao đavo krsta klonili bilo kakve priče o neizbežnim otpuštanjima koja se tiču likvidacije gubitaških državnih preduzeća, što traži Međunarodni monetarni fond. Govori se čak o 75.000 ljudi, što je seizmički potres Rihterove snage. Vučić će morati da s tim krene, a efekti tih otpuštanja biće destabilizirajući za vlast. Sa tog stanovišta ovi izbori nisu bili besmisleni. On ih je kalkulisao. Istina, Vučić se u tim kalulacijama prebacio, jer je očekivao da će njegova partija povećati broj poslanika u parlamentu, ali za njega su dve godine vlasti važnije od tih gubitaka u parlamentu.
Omer Karabeg: Kako to da se Srbija nije umorila od Vučića? On je već četiri godine svakodnevno na televizijskim ekranima i prvim stranama novina. Recimo, prema analizi Instituta za javnu politiku on je u trećem kvartalu prošle godine 621 put bio na naslovnim stranama novina, a to nije bilo vreme predizborne kampanje. Kako narodu ne dodije da ga stalno gleda?
Da li se radi o tome da autoritarni građanin sluša autoritarnog vođu?
Jovo Bakić: Grešite, on stalno vodi predizbornu kampanju. Njegova dominacija na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću je tolika da mu kampanja uoči samih izbora nimalo nije neophodna. Inače, vaše pitanje mi je potpuno razumljivo. I sam često postavljam to pitanje. Meni je odavno dosadio, ali izgleda da se jedan deo građana nada da će on zaista doneti suštinske promene, da će sve ono što je rđavo upravo on iskoreniti. Vučić je uspeo da ih u to ubedi. Njegova stalna prenemaganja, svađanja sa izmišljenim i stvarnim protivnicima kod jednog dela građana nailaze na pozitivan odziv. Zašto je to tako - ne možemo sa sigurnošću reći. Da li je u pitanju veliko siromaštvo zbog kojeg su mnogi ogorčeni na bogataše, na kapitaliste koji ih izrabljuju, pa onda veruje da će neki političar to izmeniti? Da li se radi o tome da autoritarni građanin sluša autoritarnog vođu? Ne možemo do kraja znati, ali očigledno je da je bar četvrtina biračkog tela u Srbiji sklona da veruje Vučiću.
Među njima je dobar deo lovaca na položaje. To su ljudi koji su se učlanili u Srpsku naprednu stranku da bi dobili nekakav posao. Tu SNS nije nikakav izuzetak od srbijanskog političkog pravila koje glasi da stranka na vlasti deli sinekure svojim članovima. To je taj klijentelistički sistem koji vlada u Srbiji. SNS koja je obećavala da će taj sistem promeniti - ne da ga nije promenila nego se u njega savršeno uklopila i izdašno ga koristi. Zbog svega toga ne možemo znati kada će doći trenutak da većina građana bude istinski iritirana svakodnevnim pojavljivanjem vođe na televiziji.
Njegov bonapartizam nesumnjivo počiva na autohtonoj i masovnoj podršci koju je uspeo da izgradi.
Boško Jakšić: Nije baš toliko komplikovano objasniti zašto Vučić nije dodijao narodu imajući u vidu da se je njegova Srpska napredna stranka pretvorila u korporaciju od 700.000 članova i simpatizera. To je najmoćnija i najefikasnija agenciju za zapošljavanje u Srbiji. U zemlji koja pati od nezaposlenosti mnogi će lako preći preko svojih političkih uverenja i ići linijom manjeg otpora - učlaniti se u SNS i dobiti posao. To objašnjava kako uspeh naprednjaka tako i činjenicu da nema prirodnog zasićenja stalnim televizijskim pojavljivanjem Aleksandra Vučića. Njegov bonapartizam nesumnjivo počiva na autohtonoj i masovnoj podršci koju je uspeo da izgradi.
Omer Karabeg: Da li narodu ta sveprisutnost Vučića ne smeta zato što je konačno dobio vođu kojeg je uporno tražio nakon pada Miloševića?
Jovo Bakić: Meni se čini da se ne radi o tome. Desilo se to da su građani Srbije postali preumorni od oligarhijske politike i kada im je jedan čovek demagoški obećao da će ih osloboditi oligarhijskih okova - oni su bili spremni da mu poveruju.
Omer Karabeg: Kako vam Vučić izgleda u poređenju sa drugim autoritarnim vođama, recimo, sa Putinom, Orbanom ili Erdoganom?
Boško Jakšić: Ima mnogo elemenata za poređenje. Ambiciju putinizacije u Srbiji su mnogi ispoljavali na ovaj ili onaj način, da li u soft ili hard varijanti - svejedno. Tačno je da narod traži vođu. Da li je to potreba ljudi da se u vremenima krize okupljaju oko lidera, da li je to vizantijsko nasleđe ovog prostora - ne bih ulazio u sva ta komplikovana i kompeksna objašnjenja, ali činjenica da je Aleksandar Vučić našao narod kome je u ovom trenutku očigledno potreban vođa.
Aleksandar Vučić je u poređenju sa Orbanom znatno manje zlo, ali nije isljučeno da će od svog brata ponešto naučiti i i ovde primeniti.
Jovo Bakić: Ja mislim da je u Srbiji na delu đukanovizacija, drugim rečima Milo Đukanović je, uz Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića, treći učitelj Aleksandra Vučića. Ja mislim da mu je on i najznačajniji s obzirom da Đukanović vlada preko četvrt veka u Crnoj Gori. Da li ćemo koristiti termin đukanovizacija, erdoganizacija, putinizacija, orbanizacija - sve je to u suštini ista pojava. Naravno, pošto vlada jednom regionalnom silom, Erdogan može sebi da dozvoli i da zatvara novinare, profesore, sudije, oficire - to je veći stepen samovolje. Što se tiče Đukanovića, on je blagodareći osloncu - u prvom redu na Sjedinjene Američke Države - mogao da opoziciju tretira kao elementarnu nepogodu s kojom se može nositi. Orban je čovek koji je postao simbol za Evropsku uniju. Taj simbol je žilet žica koju je on patentirao i sada je izvozi širom Evrope. Aleksandar Vučić je u poređenju sa Orbanom znatno manje zlo, ali nije isljučeno da će od svog brata ponešto naučiti i i ovde primeniti.
Omer Karabeg: Mislite li da će Vučić još dugo vladati Srbijom i da neće lako otići s vlasti?
Ja mislim da je Vučić često i samom sebi nepredvidiv, pa su onda i predviđanja o njegovoj sudbini veoma komplikovana.
Boško Jakšić: Po svemu onome kako sada stvari stoje, barem površinski, to bi mogao da bude zaključak. Međutim, to je nemoguće predvideti. Nemoguće je pre svega zbog toga što je najjača i najdominatnija figura srpske politike nepredvidiva. Ja mislim da je Vučić često i samom sebi nepredvidiv, pa su onda i predviđanja o njegovoj sudbini veoma komplikovana.
Jovo Bakić: Uglavnom se slažem sa ovom ocenom s tim što bih dodao da se u Srbiji bez međunarodnog činioca nikada ništa do kraja nije odigralo.
