Stvara li se u Srbiji kult Aleksandra Vučića

U najnovijem Mostu RSE razgovaralo se o karakteru vlasti Aleksandra Vučića. Sagovornici su bili Jovo Bakić, docent Filozofskog fakuleta u Beogradu, i politički analitičar Boško Jakšić.

Bilo je reči o tome zašto beogradski i novosadski odbor Srpske napredne stranke žele da organizuju miting podrške Vučiću, zašto visoki funkcioneri vladajuće partije stalno govore o zaverama protiv premijera, ko stvara kult Aleksandra Vučića, kako se svaka kritika Vučića, članova njegove porodice i njegovih bliskih saradnika shvata kao napad na državu, zašto vojna policija čuva Vučićevog brata, iako on nema nikakvu državnu funkciju, da li ljudi još uvek u Vučiću vide lidera koji će im doneti bolji život, zašto penzioneri veruju da se zahvaljujući Vučiću i dalje jeftino voze gradskim prevozom, koliko teška ekonomska situacija u Srbiji pogoduje stvaranju kulta ličnosti, ima li Vučić harizmu vođe, kao i o tome da li u Srbiji postoji klasičan kult ličnost ili je to još uvek kult u nastajanju.

Omer Karabeg: Ovih dana su beogradski i novosadski odbor vladajuće Srpske napredne stranke zatražili da se održi hitna sednica predsedništa te stranke zbog, kako se kaže, "orkestriranih napada na premijera i vladu Srbije". Pominje se i mogućnost organizovanja mitinga na kome će se "nedvosmisleno pokazati da su građani Srbije za politiku Aleksandra Vučića". Kako tumačite ove pozive?

Jovo Bakić: Kod organizacija koje su vrlo autoritarne u takvim slučajevima uvek treba postaviti pitanje - da li je autoritarac na čelu stranke, odnosno njen vođ, naredio da se to uradi ili se gomila čankolizaca utrkuje da se što više dodvori svome vođi. U ovom konkretnom slučaju čini se da je reč o ovom drugom, odnosno da autoritarac nije ništa naređivao, nego su se čankolisci utrkivali. Sudim to po tome što je vođ, malo nakon te inicijative, rekao da je on ne podržava, da ti mitinzi nisu potrebni. Onda je u klasičnom, uobičajenom maniru autoritarca rekao da treba da se radi, a ne da se mitinguje.

Boško Jakšić: Ja sam svojevremeno, kada je Vučić proglašen za počasnog građanina Leposavića i Leskovca, napisao tekst pod naslovom "Vučićevo Užice". Podsetio sam na sindrom iz Brozovog vremena, kada su se po njemu imenovali gradovi. To su inicijative koje su svojstvene našem mentalitetu kome u značajnoj meri pogoduje autoritarna vlast i koji je traži. U Srbiji je dosta uvreženo mišljenje da nam nema spasa bez čvrste ruke i bez nekog prosvetiteljskog autokrate. Inače, da bi se napravio kult ličnosti nije dovoljno da narod miloševićevski mitinguje i proglašava počasne gradjane. I oni kojima su upućene te poruke - moraju da ih prihvate. Na Vučiću je da kaže da li to dopušta ili ne. Moglo bi se reći da autoritarni način njegove vladavine ne kaže - ne.

Omer Karabeg: Zašto funkcioneri Srpske napredne stranke uporno insistiraju na tome da je Vučić ugrožen i da neko stalno kuje zavere protiv njega?

​Jovo Bakić: Na početku, kada je Aleksandar Vučić nagovestio da će se obračunati sa korupcijom - a vidimo da posle dve i po godine nijedan jedini slučaj nije razrešen - dakle, kada je krenuo u neku vrstu obračuna sa Miškovićem, tada je zaista moglo da se pretpostavi da bi on mogao biti ugrožen i da bi njegova bezbednost mogla biti dovedena u pitanje. U to vreme ni ja nisam bio neko ko se protivio merama za obezbeđenje Vučića. Međutim, kako vreme odmiče i kako se vidi da od borbe protiv korupcije nema ništa, čitava ta priča o ugroženosti Vučića, u kojoj se on često poredi sa Zoranom Đinđićem, ima za cilj da podigne rejting premijera. Ona je u funkciji građenja kulta ličnosti.

Boško Jakšić: Mogli bismo da kažemo da viši funkcioneri naprednjaka, ali ne samo oni, bukvalno glorifikuju Vučića i predstavljaju ga kao apsolutni i nepogrešivi autoritet. Mislim da u tome prednjače ministri unutrašnjih poslova i pravde, Stefanović i Selaković, koji ne propuštaju da u svakoj drugoj rečenici ulizički pohvale genijalnost svog šefa.

U tom kontekstu je i izjave ministra odbrane Gašića da je Vučić najugroženiji čovek u Srbiji. Ali, ono što je opasnije po Srbiju jeste činjenica da se, paralelno s tom glorifikacijom, svaka vrsta kritike Vučića, bilo da je direktna ili indirektna, bombastično predstavlja kao pokušaj rušenja države, obaranja vlasti i tako dalje. Mislim da je sam Vučić za to najzaslužniji, jer on sebe predstavlja kao vrhovnog arbitra i branitelja države i njenog ugleda.

Pomenuću nekoliko afera koje to potvrđuju. Podsetio bih na to kako je požurio da brani svog ministra Stefanovića koji je bio optužen da je plagirao svoj doktorat, kao i njegovu reakciju na kritiku OEBS-a zbog stanja u medijima koju je on proglasio za laž i tražio od OEBS-a izvinjenje. Tu je i slučaj Balkanske istraživačke mreže zbog čijeg je izveštaja Vučić optužio ambasadora Evropske unije u Beogradu da finansira laži.

Advokati, koji su stupili u štrajk, besmisleno su bili optuženi da preko Miroslava Miškovića ruše vlast, a ovih dana Vučić je uzeo u odbranu načelnika generalštaba pre nego se utvrdilo da li je odgovoran za masakr Albanaca 1999. godine, za koji je bio optužen. Premijer očito nije u stanju da sačeka da konačnu reč kažu institucije, što nagoveštava da sebe doživljava kao instituciju nad institucijama, a to je preduslov za pravljenje kulta ličnosti.

Omer Karabeg: Stiče se utisak da je ne samoVučić nedodirljiv, nego i njegova porodica. Svaka kritika onoga što radi njegov brat tumači se kao napad na Vučića.

Jovo Bakić: Oni koji malo bolje poznaju sistem današnje vlasti u Srbiji znaju da je Andrej Vučić središte neformalne moći. Ne samo on kao brat Aleksandara Vučića, nego i Vučićev kum Nikola Petrović i brat gradonačelnika Predrag Mali. To su ljudi koji čine neformalno središte moći, gde se institucije zaobilaze, jer kako je moguće objasniti da obezbeđenje premijera vlade čuva građanina Andreja Vučića koji nema nikakvu institucionalnu poziciju, pa prema tome ne može biti ni čuvan.

Dakle, vojska ne samo što nezakonito čuva premijera - jer ona može da čuva predsednika države, može i ministra odbrane, ali ne može premijera - već čuva i građanina Andreja Vučića koji apsolutno nema nikakvu državnu nadležnost. Čuva njega i građanina Predraga Malog. Stvaraju se neformalni centri moći koji su moćni upravo zbog toga što su - bilo krvnom vezom, bilo kumovskim ili prijateljskim vezama - bliski sa premijerom Aleksandarom Vučićem.

​Boško Jakšić: Kada pričamo o kultu ličnosti, naravno da uvek postoji jedna ličnost koja je ovaploćenje tog kulta. Ali to ne znači da se radi o samo jednom jedinom pojedincu. Krug koji on pravi oko sebe takođe spada u taj kult. Kada gradi sopstvenu autoritarnost, što je preduslov bilo kakvog kulta, Aleksandar Vučić to radi na tri fronta - političkom, medijskom i populističkom.

Što se tiče političkog fronta, imali smo prilike da vidimo kako se on na sednicama vlade ponaša kao razredni starešina, s tom razlikom što pred njim nisu đaci nego ministri. Ministri to trpe i oni znaju zašto to trpe. Vučić svima jasno pokazuje ko je gazda. Pri tom se arogancija s kojom on to čini prenosi i u skupštinu, gde Vučićevi poslanici itekako nipodaštavaju i vređaju poslanike opozicije.

Kad je reč o medijima, oni su već stavljeni pod punu kontrolu. Sistematski se eliminiše bilo kakva kritička reč i otvoreno se šalju preteće poruke. Treći Vučićev front je populizam. Vučić se pred narodom ponaša kao neko kome svi moraju da veruju. On je u stanju da padne u vatru, a nekoliko puta se gotovo rasplakao pred kamerama. Šta onda narod može da zaključi? Zar neko tako osetljiv zaista može da bude loš, ili da bude diktator, ili da pravi kult ličnosti? Zar se takvom čoveku može ne verovati?

Mehanizmi koje on koristi su rafinirani i bojim se da kod značajnog broja ljudi to prolazi. Nisu ovde kult ličnosti pravili samo vladari. Pa i lokalni seoski kmet u Srbiji imao je isti status. Imao ga je i komunistički šef opštinskog komiteta. Danas ga, pored Vučića, imaju i razne velmože vladajuće partije.

Omer Karabeg: Nedavno je gradonačelnik Beograda Siniša Mali saopštio da je odustao od povećanja cene gradskog prevoza za penzionere nakon što ga je Vučić pismeno zamolio da to ne čini, jer su, kako je Vučić napisao u pismu, "penzioneri dovoljno pogođeni neodgovornom politikom koja je vođena prethodnih godina". Znači, penzionerima neće poskupiti gradski prevoz zahvaljujući Vučiću.

​Jovo Bakić: Interesantno je da, po nekim svedočenjima, ima dosta penzionera koji zaista govore - dobri Vučić. Oni su poverovali da su samo blagodareći dobroj volji Aleksandra Vučića zadržali neke povlastice koje su uživali u proteklim decenijama. Svako ko vidi šta ova vlast radi svestan je da ona ograničava prava građana po različitim osnovama. I sada je odjednom svemoćni vođ rešio da bude dobar prema penzionerima, a oni, jadni, misle da se to zaista njegova dobra volja, kao božja, spustila na njih i obasjala ih Božjom dobrotom.

To je klasičan slučaj iz koga se vidi kako funkcioniše tehnologija autoritarne vlasti, gde je veliki broj ljudi zahvalan vlasti što im nije oduzela nešto što oni, valjda, zaslužuju jer su to i ranije imali. Jer, nije im prethodna vlast uskratila nešto, pa im nova to sada vraća. Ne, nego je autoritarni vođ rešio da zamoli svog najbližeg saradnika da ne radi ono što je on već najavio. I penzioneri su onda, naravno, do neba zahvalni.

Boško Jakšić: Ovo vreme krize veoma pogoduje stvaranju kulta ličnosti. Pogoduju nastanku arhetipa spasioca za kojim narod vapi. To je upravo ono što se desilo sa cenama gradskog prevoza za penzionere. To je ta zahvalnost koju gospodar Vučić dobija od penzionera. Zbog toga Vučić ne ispušta poziciju svojevrsnog spiritus movensa. On je čovek oko koga se sve vrti i koji sve zna, koji otvara firme i najavljuje hapšenja i koji se u sve meša. To su sve pretpostavke za stvaranje kulta ličnosti. Svemu dodatno doprinose i ankete koje pokazuju da je Vučićev rejting najviši. Na ruku mu ide i političko stanje u Srbiji. Od vremena podele Demokratske stranke, izazvane onim sramnim odlaskom Borisa Tadića, opozicije gotovo da i nema.

Jovo Bakić: Sigurno je da teška ekonomska situacija pogoduje stvaranju kulta ličnosti, ali i ono što su prethodne vlasti radile. To je bila jedna oligarhijska vlast koja je potpuno obesmislila politički život u Srbiji. Onda je Aleksandar Vučić, kao darovit političar, tu video šansu za sebe i iskoristio je. On se potrudio da sistematski rasturi svoje političke rivale koji su i inače bili slabi. On ih je rasturao dok ih nije sveo na ispod 10 procenata podrške. U tom smislu i svi napadi po tabloidnoj štampi protiv Tomislava Nikolića i Ivice Dačića - a znamo da tabloide kontroliše najmoćniji čovek u Srbiji - imaju jedinu funkciju da Vučićeve političke partnere, a potencijalne rivale, svedu na ispod 10 posto podrške. To Aleksandar Vučić radi sa zavidnom veštinom i na to troši ogromnu energiju.

Omer Karabeg: Vučić je došao na vlast, jer su se ljudi u Srbiji razočarali u partije koje su oborile Miloševića. Oni su u njemu videli čoveka koji će izvući zemlju iz krize. Da li, dve i po godine nakon Vučićevog dolaska na vlast, oni još uvek u njemu vide lidera koji će im doneti bolji život?

​Boško Jakšić: Da. To je gotovo paradoksalno, jer sva poslednja ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da, i pored bolnih reformi, popularnost Vučića ne pada. To je, međutim, dvosekli mač. S jedne strane, to Vučiću omogućava da nastavi sa reformama, ali ta velika popularnost može kod njega da stvori uverenje da može sve da radi. Pošto vidi da mu se ništa ne događa kada koristi autoritarna sredstva, on može postati još autoritarniji.

Hteo bih nešto da kažem o još jednom pitanju koje je po meni veoma važno, a to je stav Evropske unije. Zašto su izveštaji EU o Srbiji pretežno optimistički i blagi. Siguran sam da političke knjigovođe u Briselu pažljivo beleže sve ispade i incidente koji se u poslednje vreme sve češće događaju na relaciji Beograd-Brisel. Ali oni i dalje tetoše Vučića i ohrabruju ga.

Dok god prioriet EU bude nastavak briselskog dijaloga između Beograda i Prištine, dotle će, po mom mišljenju, Brisel činiti medveđu uslugu Srbiji tolerišići mnoge stvari. Jer nema oštrih kritika zbog medijske situacije u Srbiji, nema pitanja šta je urađeno u borbi protiv korupcije i u jačanju demokratskih institucija. To će Vučiću omogućiti da nastavi sa svojom politikom koja je u suštini protiv liberalne demokratije. Ali, to ne znači da on na duži rok ne bi mogao i da se saplete.

Omer Karabeg: Kako tumačite činjenicu da Vučić i dalje ima visok rejting i pored toga što se za ove dve i po godine narodu život nije nimalo poboljšao?

​Jovo Bakić: On je dobio podršku javnosti onda kada je krenuo u obračun sa Miškovićem. Ljudi su smatrali da je to početak obračuna sa omraženim oligarsima. Na neki način to mišljenje i danas važi u velikom delu javnosti - tako da Aleksandar Vučić još uvek koristi taj jaki vetar u leđa koji je dunuo pre dve i kusur godine. Naravno, to ne može večito trajati i on ulazi u sve veće i veće probleme. Problemi nastaju zbog njegovog konstantnog, sistematskog gušenja slobode govora u Srbiji, odnosno gušenja slobode sredstava masovnog opštenja. Zbog toga će, i na strani i kod kuće, nailaziti na sve veće probleme. U kući će neminovno rasti opozicija njegovoj vlasti.

Stanje u privredi je očajno. Stanje u društvu je očajno. Umesto da bude lek za probleme, njegova vlast je generator novih problema. Zbog toga će njegova popularnost svakako padati. Kada, kako i šta će biti okidači za taj pad - to ćemo tek videti. Ali, ne može se na takav način vladati u zemlji koja već ima iskustvo sa autoritarnim vođama. Vrlo brzo će se ljudi prisetiti kako je to bilo i za vreme Slobodana Miloševića i za vreme Josipa Broza, a naročito njegovih naslednika.

Boško Jakšić: Kada je Vučić došao na vlast on se obraćao svima. On je pokušao da ujedini Srbiju oko evrointegracija, što nije teško, jer je većinska Srbija zaista za evrointegracije. Pokušao je da ljude objedini i oko kosovskog pitanja, što takođe nije bilo teško, jer su mnogi želeli da se to pitanje konačno reši. Vučić je u startu hteo da privuče i onu drugu Srbiju koja je intelektualna. Setite se svih onih silnih citiranja Maksa Vebera. Onog trenutka kada tu Srbiju nije pridobio, a mislim da nije, on se okrenuo većinskom biračkom telu koje je naprednjake i Vučića doživelo kao poslednju šansu nakon što se je razočaralo u Koštunicu i Tadića.

Očekivanja su bila velika i u skladu sa mesijanskim stavom Aleksandra Vučića. Mislim da on danas samo računa na tu Srbiju i ta Srbija održava njegov visok rejting, dok ona druga Srbija ne zaboravlja da je lepio slike Ratka Mladića i da je bio portparol i ministar u vreme Miloševića. Ona ne zaboravlja njegovu radikalsku prošlost, iako je spremna da ga podrži oko evrointegracija i Kosova. Ono gde ga ta Srbija ne podržava - to je metodologija kojom on hoće da ostvari te ciljeve.

Omer Karabeg: Ima li Vučić harizmu vođe?

Jovo Bakić: On se trudi da je gradi. Izvorno on nije neko za koga bih rekao da je harizmarh i da ima neku urođenu harizmu. Nije on taj. Njegovi govori nisu naročito ubedljivi. Njegov izraz lica je vrlo često izraz lica uvređenog deteta. To nisu osobine harizmatičnog vođe.

​Boško Jakšić: Ne mislim da Vučić ima harizmu vođe. Mislim da je dosta jasno da on status vođe gradi na autoritetu. Čini mi se da on nije čovek od harizme u klasičnom smislu, to jeste da je on neko ko će da vam se odmah dopadne kada ga vidite, da je on ličnost koja na neki način zrači. Ja tu vrstu harizmatične radijacije kod Vučića ne prepoznajem i zato mi se i čini da on ide na autoritarnost kao kompenzacioni mehanizam.

Omer Karabeg: Ko najviše stvara kult Vučića?

Jovo Bakić: Sigurno on sam. On je taj koji se trudi da napravi kult od samog sebe, pri čemu treba još nešto imati na umu. On ima većinsku podršku u onom delu građanstva koje je politički opredeljeno. Ali, oko polovine građana Srbije nije politički opredeljeno. Prema nekim istraživanjima četrdesetak procenata građana bilo bi spremno da podrži neku novu političku snagu, kada bi se javila u Srbiji. U tom smislu, autoritarna vlast gosodina Vučića je na staklenim nogama. On crpi svoju moć iz činjenice da su njegovi politički rivali kompromitovani, ali on sam nije toliko jak kao što bi želeo da to prikaže u javnosti i kao što se njegovi trabanti trude da to prikažu.

​Boško Jakšić: Očigledno je da su izvođači radova stvaranja kulta ličnosti pre svega pretorijanci koje je Vučić oko sebe okupio. To počinje od ministara, pa se onda spušta do onih koji hoće da ga proglase za počasnog građanina. Međutim, kao što sam već rekao, da bi nastao kult ličnosti lider mora to da prihvati i da se s tim saglasi. Očigledno je da Vučić to ne odbija. Zato i govorimo da postoje sve pretpostavke za pravljenje kulta ličnosti i to je ono što je loše i uznemiravajuće.

Omer Karabeg: Može li se reći da već danas u Srbiji imamo klasičan kult ličnosti ili je to još uvek kult u nastajanju?

​Jovo Bakić: To je kult u nastajanju. Nije to izgrađeni kult. Svi mi, koji smo živeli u vreme Josipa Broza Tita, sećamo se da su ljudi u njegovom okruženju izgradili njegov kult na vrlo specifičan način. Tu je bilo rituala, kao što su nošenje štafete, pa se ta štafeta nosila i kada je čovek umro, pa je onda bila paraola "I posle Tita - Tito", iznad Sarajeva je pisalo "Ide Tito preko Romanije", pa su mediji prenosili pesme posvećene Titu.

Ako se sećate, pevali su i Đorđe Balašević, i Zdravko Čolić, i Ismeta Krvavac. Tu su bile i one priče o njegovom detinjstvu. Ovde svega toga nema. Naravno, vrlo je kratak period - samo dve i po godine - od kako je Aleksandar Vučić na vlasti i to je nedovoljno da bi se izgradio kult ličnosti. Da bi se stvorio jedan pravi kult trebalo bi da prođe desetak godina, pa da onda on uhvati korena među građanima. Za sada je to - i na sreću da je tako - u ranom stadijumu.

Boško Jakšić: Slažem se da je to kult u nastajanju. Ako bismo tražili sve insignije jednog klasičnog kulta ličnosti - kakav je bio Brozov i kakvi su postojali i u drugim zemljama - onda toga nema. Nećemo naći mnoštvo elemenata koji čine klasični kult ličnosti. Ali, pošto znamo da kult najpre počinje da se pravi politički, pa tek potom on dobija folklorna obeležja, onda možemo da kažemo da u Srbiji u ovom trenutku postoje pretpostavke za pravljenje kulta ličnosti. Njih je mnogo. Jedan deo već je ubačen u politički život Srbije.

Videćemo da li će biti ubačeni i novi elementi, što bi onda značilo temeljnije građenje kulta ličnosti. Mislim, precizniji da budem, nadam se da će to prepoznati i građanji Srbije i Evropska unija i da neće dopustiti da se izgradi kult ličnosti koji je sada u začetku.