U najnovijem Mostu RSE razgovaralo se tome šta je značila nedavna Putinova poseta Srbiji i kakve su njene posledice. Sagovornici su bili Dušan Lazić, član Foruma za međunarodne odnose Srbije i dugogodišnji ambasador Jugoslavije i Srbije, i Filip Ejdus, docent na beogradskom Fakultetu političkih nauka.
Bilo je reči o tome zašto se rukovostvo Srbije u trenutku zategnutih odnosa između Rusije i Zapada odlučilo da velikom vojnom paradom oda počast Putinu, da li su paradu nametnuli Rusi ili je to bila domaća ideja, da li su se lideri Srbije tokom posete snishodljivo ponašali prema ruskom predsedniku, da li je Aleksandar Vučić, koji se hvali svojim vezama sa Angelom Merkel, počeo da se okreće i prema Moskvi, da li je Putinova poseta ojačala prorusko raspoloženje u Srbiji, da li je vojna parade u čast Putina bila prst u oko Zapadu ili se Brisel i Vašington nisu zbog toga previše uzbuđivali, kao i o tome da li će ova demonstracija izuzetne bliskosti Beograda sa Moskovom oslabiti poziciju Srbije kao kandidata za Evropsku uniju.
Omer Karabeg: Vojne parade u čast stranog državnika priređuju se samo onda kada se želi odati izuzetna počast tom državniku i naglasiti velika bliskost sa zemljom koju on predstavlja. Zašto se Srbija odlučila da u ovom trenutku na taj način demonstrira svoju vezanost za Rusiju?
Dušan Lazić: Tačno je da se parade prilikom poseta stranih državnika organizuju samo izuzetno i to onda kada se želi ukazati posebna pažnja ili odati priznanje tom državniku. Teško mi je da kažem šta je preovladalo prilikom donošenja odluke o paradi, ali vidim da ona nije naišla na neki veliki prijem. Naprotiv ona je kritikovana sa raznih stanovišta. Mislim da je prilikom donošenja odluke o njenom organizovanju odlučujuća bila činjenica da se Srbija nalazi u veoma teškom ekonomskom i socijalnom položaju, pa je trebalo podstaći saradnju između Srbije i Rusije, koja je naš veoma značajan partner, ne bi li to pomoglo da se brže izađe krize.
Organizovanje vojne parade u čast ruskog predsednika Putina u jeku ukrajinske krize je svakako prst u oko Evropskoj uniji
Filip Ejdus: Organizovanje vojne parade u čast ruskog predsednika Putina u jeku ukrajinske krize je svakako prst u oko Evropskoj uniji. Postavlja se pitanje zbog čega je Srbija odlučila da iritira evropske države u tako osetljivom trenutku. Ovde je preovlađujuće mišljenje da je reč o nekakvom racionalnom balansiranju između Istoka i Zapada, između Evrope i Rusije, kako bi se zaštitili nacionalni interesi.
Međutim, meni se čini da Putinova poseta, kao i odnosi između Srbije i Rusije, reflektuju duboki identitetski konflikt koji postoji u Srbiji - konflikt između proevropskog identiteta Srbije, koji je u stvaranju, i bratskih osećanja prema Rusiji. Srbija je raspolućena između ova dva kolektivna identiteta i ona zapravo izbegava da se opredeli. U ranijim periodima to nije bio problem zato što ta dva cilja nisu bila u direktom sukobu, međutim u uslovima duboke geopolitičke krize, vezane za konflikt u Ukrajini, Srbija je stavljena pred izbor, koji joj je vrlo teško da napravi, i otud ovo balansiranje i neopredeljenost.
Omer Karabeg: Ima mišljenja da su paradu nametnuli Rusi i da je to bila ponuda koja se ne odbija. Da li je to nametnuto iz Moskve ili je to bila domaća ideja?
Ne bih se složio sa stavom da je parada bila guranje prsta u oko Evropskoj uniji. Pre bi se reklo da verovatno nije prijala Zapadu
Dušan Lazić: Mislim da je bilo i jednog i drugog. Tu su se neki interesi poklopili. Ne isključujem da je inicijativa potekla od Rusije koja želi da u u ovoj situaciji njenih velikih konfrontacija sa Evropskom unijom i Sjedinjenim Američkih državama pokaže da nije izolovana i da itekako ima gvožđa u vatri da ostvaruje svoje ciljeve na međunarodnom planu. Inače, ne bih se složio sa stavom da je parada bila guranje prsta u oko Evropskoj uniji. Pre bi se reklo da verovatno nije prijala Zapadu. To se vidi po reagovanju Zapada. Nisu se mnogo uznemirili, već su to prihvatili kao neku neminovnost i kao unutrašnju potrebu Srbije. Nigde nisu stavljene oštre primedbe na posetu predsednika Rusije, sve je ostalo u manje-više normalnim granicama. Izražava se neko nezadovoljstvo, ali nisu mnogo uznemireni zbog toga. Mislim da iza toga stoji procena da ne treba pogoršavati stanje u Srbiji koje i onako nije dobro.
Mislim da taj pristup ima i Rusija. I oni misle da stanje nije dobro, ali ni jedni ni drugi ne bi hteli da otvaraju još jedno žarište. Kad je reč o Putinovoj poseti, mislim da treba imati u vidu dva momenta. Prvi momenat je da mi nismo odstupili od proevropske politike, niti smo prestali da je sprovodimo. S druge strane, poseta je pokazala da možemo da sarađujemo sa Rusijom, da razvijamo odnose s njom, a da to uopšte ne dovede u pitanje našu orijentaciju ka Evropskoj uniji. Postavlja se pitanje da li to dugoročna ili kratkoročna politika. Pre će biti da je to prelazni period koji treba da nam omogući saradnju sa Rusijom pre svega u energetskoj oblasti, ali i u oblasti poljoprivrede što podrazumeva i izvoz naših proizvoda na rusko tržište.
Omer Karabeg: Gospodine Ejdus, vi ste rekli da su parada i doček, koji je priređen Putinu, bili prst u oko Evropskoj uniji, dok gospodin Lazić smatra da to nije bilo tako. Zašto mislite da je ta poseta bila izazov Evropskoj uniji?
Filip Ejdus: Kao što vrlo dobro znamo, Evropska unija je uvela sankcije Rusiji zbog aneksije Krima i zbog sukoba koji traju na istoku Ukrajine, a u kojima Moskva igra značajnu ulogu. Organizovati ovakav doček sa vojnom paradom u trenutku kada je Putin označen kao krivac za veliki deo problema koji se dešavaju u Ukrajini i u trenutku kada Evropska unija, čiji član želite da postanetre, od vas zahteva da uvedete sankcije Rusiji - mislim da je to neka vrsta prsta u oko. Da li je naša administracija želela da gurne taj prst Evropskoj uniji u oko ili se to prosto dogodilo po defaultu - ja to ne znam.
Ne mogu da verujem da vlada Srbije namerno provocira Evropsku uniju, ali čini mi se da je to neželjena posledica ove parade i uopšte spoljnopolitičkog ponašanja Srbije. To se, uostalom, vidi i po reakcijama u zapadnoj štampi. Iako su naši mediji bili jednoglasni u oceni da ta parada nikome ne smeta, čini mi se da je to bilo po onoj narodnoj - što je babi milo, to joj se i snilo. Naša vlada uporno pokušava da uveri javnost da Evropska unija ne zahteva od Srbije da uvede sankcije Rusiji. Po mom dubokom uverenju to je netačno, a to se može videti kako iz izjava zvaničnika Evropske unije tako i iz zapadne štampe. U to sam se i lično uverio tokom razgovora koj koje sam obavio za moje najnovije istraživanje. Saznao sam da pritisci postoje i da Brisel intenzivno šalje signale Srbiji da bi ona morala da se priključi zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici Unije i da ovakvo balansiranje nije održivo.
Postavlja se pitanje zašto Srbije ne bi razvijanjem odnosa sa Rusijom poboljšala svoju ekonomsku situaciju.
Dušan Lazić: Tačno je da ovakvo balansiranje nije održivo na neki duži rok i da će se, što se budemo više približavali Evropskoj uniji, sve više sužavati mogućnost da vodimo neku samostalnu politiku u odnosu na Uniju.
Međutim, treba biti pragmatičan i imati u vidu da u narednih pet godina neće biti primanja novih članova u Evropsku uniju. Postavlja se pitanje zašto onda Srbije ne bi razvijanjem odnosa sa Rusijom poboljšala svoju ekonomsku situaciju. Sedam sporazuma, koji su potpisani tokom Putinove posete, pružaju takvu mogućnost. Naravno, bilo je i uvek će biti primedbi iz Brisela, pa će nam možda biti i zapisano da nedovoljno brzo usaglašavamo našu bezbednosnu i spoljnu politiku sa politikom Evropske unije, ali mislim da je u Srbiji procenjeno da nije potrebno da se u tom pogledu mnogo angažujemo, a kasnije ćemo da vidimo šta će biti. Uostalom, mnogo zavisiti od toga kojim će se pravcem razvijati odnosi između Rusije s jedne i Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država s druge strane.
Omer Karabeg: Imate li utisak da su se lideri Srbije nekako snishodljivo ponašali prema Putinu - kao prema velikom vođi? U ruskoj štampi je pisalo da takav doček, kakav je Putinu priređen u Srbiji, retko organizuju i njegovi verni podanici u ruskim regionima.
To je bilo političko udvorištvo zbog koje je mnoge u Srbiji danas sramota.
Filip Ejdus: Smatram da je pomeranje manifestacije posvećene 70-ogodišnjici oslobođenja Beograda za četiri dana samo zbog toga što je Putin 20. oktobra, na dan oslobođenja Beograda, imao pametnija posla - oblik političkog udvorištva zbog kojeg je mnoge u Srbiji danas sramota. Također mi nije jasno kako je moguće da organizator parade nije proverio vremensku prognozu i postavio nekakvu nadstrešicu. Ako postoji neko u ovoj državi ko treba da bude dobro organizovan, to je valjda Vojska Srbije. Ovako su u svet otišle slike na kojima celokupno rukovodstvo Srbije stoji bespomoćno na pljusku pored predsednika Putina zaštićenog kišobranom. Ova slika više govori nego hiljadu reči.
Dušan Lazić: Bilo je dosta elemenata snishodljivog ponašanja, ali se to ne može reći samo za rukovodstvo. To je bilo rasprostranjeno u javnosti i među građanima. Bilo je dosta manifestacija koje su neprimerene međudržavnim posetama koje bi u svakom slučaju ubuduće trebalo izbegavati i svesti ih u granice koje određuje protokol. Za mene je mnogo važnija jedna druga stvar, a to da je i ova poseta Putina pokazala da smo mi podeljeno društvo u kome je veliki broj ljudi proruski orijentisan, a isto tako veliki broj ljudi je okrenut Zapadu.
I te razlike, ne bih to nazvao sukobom, itekako mogu da budu štetne sa stanovišta naše i unutrašnje i spoljne politike. Još jedan momenat je važan. Bez obzira što je ova poseta dobro prošla - s obzirom da nije bilo velikih primedbi sa Zapada, a ni Rusija nije tražili da napustimo proevropsku politiku - mislim da će dugoročnije i jedna i druga strana nastojati da obezbedi što jači uticaj u Srbiji. To je nešto s čim Srbija mora računati.
Omer Karabeg: Gospodine Ejdus, i vi i gospodin Lazić kažete da je Srbija podeljeno društvo, da je podeljena na one koji su proruski i na one koji su proevropski orijentisani. Može li se reći da je Putinova poseta ojačala prorusko raspoloženje naroda koje nije malo. Ljudi su skandirali: "Putine Srbine, ne treba nam Unija".
Filip Ejdus: Mislim da podeljenost i sukob nisu pravi termini, jer Srbija nije podeljena na proruski i na prozapadni deo na način kako je to podeljena Ukrajina, gde tu podelu prate kulturne, verske, lingvističke i geografske razlike. U Srbiji ništa slično ne postoji. Ne možete da kažete da je jedan deo zemlje prozapadno orijentisan, a da je drugi deo proruski. U Srbiji je na delu neka vrsta neodlučnosti ili raspolućenosti. Čini mi se da je većina ljudi istovremeno i proruski i proevropski orijentisana.
Od nastanka srpske države diskurs o nacionalnom identitetu bio je isprepleten i proruskim i proevropskim sadržajima. Čak je i Slobodan Milošević u svojim govorima potencirao da je Srbija oduvek bila u Evropi i da ne može iz nje da bude isključena, jer je još u srednjem veku branila Evropu i hrišćanski svet od Osmanlija. S druge strane, postoji proces identifikacije sa bratskom Rusijom koji je vezan za pravoslavlje, za pobede, ratove i uverenje da je Rusija kroz istoriju uvek pružala podršku Srbiji.
Čini mi se da je u samu ideju nacionalnog identiteta utkana i jedna i druga ideja. Danas je zbog geopolitičkih okolnosti Srbija stavljena pred težak izbor da se opredeli šta joj značajnije, a ona to izbegava. Meni se čini da je Srbija tu svoju neodlučnost pretočila u zvaničnu državnu politiku i u skladu s tim kao da je rukovostvo podelilo uloge. Tako je predsednik države preuzeo na sebe da unapređuje odnose sa Moskvom, premijer Vučić je zadužen za odnose sa Nemačkom i Evropskom unijom, a ministar spoljnih poslova Ivica Dačić vodi slalom od jedne ka drugoj strani.
Mantru prethodne vlade koja je glasila I Evropa i Kosovo oni su zamenili novom mantrom - I Evropa i Rusija
Mantru prethodne vlade koja je glasila I Evropa i Kosovo oni su zamenili novom mantrom - I Evropa i Rusija. Ova mantra ima odličan odjek kod kuće, ali se velika cena plaća na spoljnopolitičkom planu. Cenu te neodlučnosti plaćaju građani Srbije, koji su krajem osamdesetih godina 20.veka živeli u najprosperitetnijoj socijalističkoj državi, a danas, 25 godina kasnije, nalaze se na samom začelju postkomunističke Evrope.
Omer Karabeg: A da li je ova poseta ojačala prorusko raspoloženje u Srbiji?
Filip Ejdus: Apsolutno ga je ojačala. Cilj rukovodstva je bio da se na unutrašnjem planu izbalansiraju posledice prehodnih poteza koji su bili u duhu proevropske politike. Naprednjačka vlada je na početku svoga mandata napravila veliki iskorak prema Evropskoj uniji. Potpisan je Briselski sporazum, započeti su pregovori sa Prištinom i sada ova vlada, pošto ima nameru da ostane na vlasti, balansira, znajući da su ljudi orijentisani ne samo proevropski nego i proruski, i stvara privid ekvidistance prema Moskvi i prema Briselu. To ima smisla samo na unutrašnjem planu. Na spoljnopolitičkom planu to ima veliku cenu jer pokazuje veliku neodlucnost i neodređenost.
Mislim da je ova poseta Putina ojačala prorusko raspoloženje u Srbiji
Dušan Lazić: Mislim da je ova poseta Putina ojačala prorusko raspoloženje u Srbiji. U kojoj i kolikoj meri - to je teško u ovom monetu reći. Ali da razjasnimo jednu stvar. Nisam ja rekao da postoje sukob i podela zemlje na istok i zapad. Rekao sam da postoje različita raspoloženja u Srbiji. Nije to na nivou sukoba i podele, već je reč o različitim pogledima.
Omer Karabeg: Doček koji je priređen Putinu je nešto o čemu je predsednik Nikolić mogao samo da sanja. Setimo se da je on nekada govorio da bi voleo da je Srbija ruska gubernija. Ali u Srbiji glavne odluke donosi Vučić koji stalno ističe svoje bliske veze za Zapadom, posebno sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel. Znači li to da se i Vučić pomalo okreće Moskvi?
Filip Ejdus: Rekao sam da mi se čini mi da postoji podela uloga u administraciji gde je Tomislav Nikolić zadužen za dobre odnose sa Rusijom, a Aleksandar Vučić, pošto je čitao Maksa Vebera, za dobre odnose sa Nemačkom i Evropskom unijom. Oni, na prvi pogled, deluju kao uigran tim, međutim nisam potpuno uveren da taj tim ima strategiju za igru koju igra. Oni očigledno imaju taktiku i pokazali su izuzetnu diplomatsku okretnost, ali osim cilja da uđu u Evropsku uniju oni nemaju neku jasnu strategiju šta će sa Kosovom, šta će sa Rusijom, šta će sa regionom. I ona prethodna vlada, u kojoj je ministar inostranih poslova bio Vuk Jeremić, taktički je odlično igrala diplomatsku igru oko nepriznavanja Kosova, ali je strategija bila pogrešna.
Vuk Jeremić je odlično igrao partiju šaha koja je bila osuđena na neuspeh. Tako i ova sadašnja vlada taktizira i deluje okretno, ali čini mi se da nema jasnu ideju šta želi da uradi sa specijalnim odnosima sa Rusijom i šta planira sa procesom demokratizacije koji je potpuno blokiran, a u nekim segmentima smo u protekle dve godine čak i nazadovali. Sve su to otvorena pitanja na koja aktuelna vlast nema odgovore.
Dušan Lazić: Da li se Vučić okreće prema Moskvi - teško je reći, ali da vodi računa o ruskim interesima to je nesumnjivo i to dobija na intenzitetu upravo prilikom ovakvih poseta, kao što je bila Putinova. Gospodin Ejdus je pomenuo da postoji podela rada između predsednika i premijera. Postavlja se pitanje da li je to svesna podela rada ili to pokazuje nedovoljnu organizovanost političkog aparata i nedovoljnu spremnost da se blagovremeno nalaze odgovori za čitav niz pitanja na koja danas nemamo odgovore. Na žalost, mi danas nemamo konzistentnu spoljnu politiku, a to je pretpostavka za bilo kakvo suvislo delovanje na međunarodnom planu i zaštitu interesa naše zemlje što itekako utiče, ne samo na na međunarodni položaj Srbije, nego i na stanje u našem društvu.
Omer Karabeg: I na kraju, hoće li ova Putinova poseta i sve ono što se oko nje dešavalo oslabiti poziciju Srbije kao kandidata za Evropsku uniju?
Filip Ejdus: Čini mi se da u ovom trenutku pozicija kandidata nije ugrožena. Ne verujem da je tako lako izgubiti status kandidata, ali sama činjenica da ste postali kandidat ne mora da znači da ćete brzo i uspešno završiti proces pregovora. Turska je, čini mi se, još 1963. godine potpisala sporazum o asocijaciji sa tadašnjom Evropskom zajednicom, pa je onda čekala preko tri decenije da postane država kandidat što se desilo 1999. godine. Tada je uspela da otvori pregovore i da ne odmakne daleko zbog nesuglasica koje imala sa Evropskom unijom povodom Kipra, ali i zbog prirode turskog društva i turske države. Srbija taj problem nema i Evropska unija bi je mnogo lakše mogla da apsorbuje, ali strateške nesuglasice koje Srbija ima sa Evropskom unijom, pre svega oko Kosova, a možda i oko bilateralnih odnosa sa Moskvom, su prepreke koje mogu da otežaju i uspore put Srbije ka Evropskoj uniji.
Nedavno sam na jednoj konferenciji čuo tezu da je Srbija koristila izručenje optuženih za ratne zločine Haškom tribunalu i Kosovo, a da sada koristi specijalne odnose sa Moskvom da bi od Brisela dobila ustupke i, tako da kažem, prošvercovala se u Evropsku uniju mimo kopenhaških kriterijuma. Meni ova teza ne deluje baš uverljivo jer je Srbija na samom začelju kolone. Ona je među najgorim đacima, ako mogu tako da se izrazim. Gori od Srbije u procesu evrointegracije su samo Kosovo i Bosna i Hercegovina. Mi ne možemo da se pohvalimo da smo taktičkim manevrisanjima uspeli da prevarimo administraciju u Briselu i umuvamo se u Evropsku uniju mimo propisanih kriterijuma. Takva taktika do sada nije dala nikakve rezultate i Srbija bi morala da odbaci tu politiku.
Putinova poseta u svakom slučaju neće pospešiti i ubrzati naš put ka Evropskoj uniji, ali ne bi trebalo olako zaključivati da će ga zaustaviti.
Dušan Lazić: Putinova poseta u svakom slučaju neće pospešiti i ubrzati naš put ka Evropskoj uniji. Možda će i uticati da se taj proces uspori, ali ne bi trebalo olako zaključivati da će to zaustaviti naš put prema Uniji. Proces naše integracije u Evropsku uniju je daleko odmakao. To je nepovratan proces i ne verujem da bi mogao da bude doveden u pitanje.