Da li se Jovanović, Čanak i Tadić udvaraju Vučiću?

U najnovijem Mostu RSE razgovaralo se o nemoći i rasulu u srpskoj opoziciji. Sagovornici su bili sociolog Srećko Mihajlović i politički analitičar Dejan Vuk Stanković.

Bilo je reči o tome zašto je nakon pobede Srpske napredne stranke došlo do masovnog prelaska članova Demokratske stranke u pobedničku partiju, kakva je Tadićeva uloga u rasturanju Demokratske stranke, zašto Čedomir Jovanović kaže da je Vučić prvi posle Đinđića progovorio o reformama, a Nenad Čanak da je Vučić čovek od reči, ko sve iz opozicije moli Vučića da uđe u vlast, kako to da lideri političkih partija u Srbiji, i pored stalnih neuspeha, tolike godine opstaju u politici, da li je politika najunosnije zanimanje u Srbiji, kao i o tome ima li šanse da se u Srbiji pojavi neka nova politička snaga koja bi okupila sve one koji su nezadovoljni sadašnjom vlašću

Omer Karabeg: Može li se reći da Srbija od raspada Jugoslavije nije imala slabiju opoziciju?

Srećko Mihajlović: Ne samo da se to može ustvrditi, već se može izreći i nešto oštriji stav - da je Srbija od 1990. godine na ovamo retko uopšte i imala opoziciju i da smo često imali samo glumatanje opozicije, a ne stvarnu opoziciju. Izuzeci su retki i lako ih je nabrojati.

​Dejan Vuk Stanković: Opozicija u Srbiji je nesumnjiivo slaba, verovatno najslabija od vremena kada je višestranački sistem ponovo uveden na ovim prostorima. Razlozi su brojni. Pre svega, sadašnja opozicija nije ispunila očekivanja građana u vreme dok je bila na vlasti. Zatim, još uvek ima previše političkih aktera u opoziciji. Ta scena je fragmentirana i poprilično ideološki i politički konfuzna. I konačno opoziciju karakteriše veliki oportunizam, odnosno spremnost da se - što direktno, što indirektno - nađe na klupi za rezervne igrače sadašnje vladajuće koalicije.

Omer Karabeg: Kako tumačite činjenicu da je nakon pobede Srpske napredne stranke praktično došlo do masovnog prelaska članova Demokratske stranke u tu partiju. Dok je bila na vlasti Demokratska stranka je imala podršku koja je dostizala i 40 posto, a sada jedva da ima 6-7 posto podrške. Čini se da je to neka vrsta tradicije u srpskoj politici - da se ljudi odmah priključuju pobedniku.

Srećko Mihajlović: To nije nikakva novina. To se u Srbiji dešava još od polovine predprošlog veka. Mi volimo pobednike i cenimo ih. Kad je reč o građanima, to se donekle može razumeti, mada ne i opravdati. Međutim, kada se tako ponašaju političke stranke, onda je to pokazatelj izrazito slabe političke kulture. Partije iz opozicije su zaista odabrale najlakši put. Pošto su procenile - bar tako se meni čini - da ni u kom slučaju ne mogu da pobede naprednjake, opredelile su se da se pridruže pobedniku. To je model ponašanja iz crtanih filmova koji nam je poznat još iz dečijeg doba. Naši opozicioni lideri se valjda prisećaju tih crtaća, pa se tako i ponašaju.

Omer Karabeg: Čini mi se da u Hrvatskoj nije tako. Tamo dve glavne stranke -Socijaldemokratska partija i Hrvatska demokratska zajednica imaju stabilno biračko telo. Ljudi iz Istre, koji tradicionalno glasaju za levicu, nikada neće, nakon pobede HDZ-a, požuriti da se priključe toj stranci.

Dejan Vuk Stanković: U Hrvatskoj je situacija, barem ideološki, jasnija nego u Srbiji. Tamo postoje dva bloka. Jedan je desno konzervativni, koji pre svega oličava HDZ, a drugi je levičarsko-reformski koji oličava SDP. U Srbiji toga, na žalost, nema. Levica u Srbiji je manje-više u permanentnoj krizi. Nikako da se politički artikuliše i pronađe svog lidera. Vidimo da SPS, koji je sebe večito doživljavao kao levičarsku stranku, bez problema sedi u vladi koja je spremna da u potpunosti sprovodi politiku MMF-a i Svetske banke, što nije odlika levičarskih partija. Demokratska stranka se, uprkos nekim marketinškim najavama , teško može smatrati levičarskom partijom. Više je to stranka koja delimično koketira sa socijaldemokratijom, ali u svom političkom bagažu ima nekritičko verifikovanje privatizacije i liberalizacije trgovine, što je jako loše uticalo na našu ekonomiju.

Omer Karabeg: Gospodine Mihajloviću, vi ste nedavno rekli da se opozicija dvoumi da li da kleči ili samo da moli Vučića da uđe u vlast. Zar je dotle došlo?

​Srećko Mihajlović: Da. U Srbiji danas preživljavate, ako se priključite pobedničkoj stranci. U Srbiji se danas ne može doći do posla, ili vrlo retko, ukoliko niste bliski sa onima koji su na vlasti. Tako da treba razumeti što obični ljudi, koji su bez posla ili sa malim platama, ulaze u vladajuću stranku računajući da će im to doneti neki boljitak ili da će barem obezbediti golo preživljavanje. Kad imamo situaciju da politička stranka toliko znači, onda je vrag odneo šalu. U tom kontekstu treba gledati i ove koje kleče čekajući pred Vučićevim vratima.

Omer Karabeg: Gospodine Stankovića, mislite li i vi da deo opozicije moli Vučića da uđe u vlast?

​Dejan Vuk Stanković: Nema tu šta mnogo da se misli. To se prosto može zaključiti na osnovu izjava koje se manje-više pojavljuju svaki dan. Da stvar bude još čudnija, to rade i vanparlamentarne stranke, a ne samo one koje su u parlamentu. Taj proces kandidovanja za nekog novog Vučićevog koalicionog partera traje, bogami, skoro godinu dana, a sam Vučić pomalo i uzima neke mangupe iz redova bivših vlastodržaca ne bi li pokazao neku vrstu simboličkog trijumfalizma. Ima jedna stara rimska izreka koja glasi: ništa ne miriše tako dobro kao leš vašeg protivnika. Uzimanjem ljudi koji su pripadali nekadašnjoj vlasti - radi se o onima iz drugog ili trećeg ešalona - Vučić se pomalo metaforički ponaša u duhu te rimske poslovice. Imam utisak da Vučić u ovom trenutku u potpunosti kontroliše sve tokove stranačkog života.

Omer Karabeg: Kako gledate na pokušaje Čede Jovanovića, lidera Liberalno demokratske partije, da uđe u vladu. On to pravda time da je Vučić praktično prihvatio program njegove stranke. Jovanović kaže da je Vučić prvi posle Đinđića progovorio o reformama.

Srećko Mihajlović: Zanimljiv je Čeda Jovanović sa svojim izjavama, ako ih čovek ozbiljno shvati. Tu ima jedna mala kvaka. Ako je politika, koju danas sprovodi Vučić, u stvari Čedina politika, Čeda Jovanović treba da sedi u fotelji i da uživa gledajući rezultate svoga rada. Pri tome, valjalo bi da odgovori na jedno prosto pitanje. Kako on i njegova stranka nisu uspeli da taj program, koji sada realizuje Vučić, prikažu narodu na prihvatljiv način tako da barem uđu u skupštinu, ako ne i da budu pobednici?

Ima jedna bitna razlika u delovanju njegove i Vučićeve stranke. Lidere sadašnjih opozicionih stranaka bih upitao šta oni danas rade. Ja znam šta su svojevremeno radili radikali, a potom i naprednjaci. Viđao sam ih na pijacama, ispred prodavnica gde se puši i pije pivo. Njihovi aktivisti i agitatori su radili, pričali su narodu kako su demokrate loše i kako su opljačkali zemlju i to je imalo efekta utoliko više što je nezadovoljstvo naroda zbog lošeg života bilo veliko. Usput su im pričali i bajke o lepšem životu.

Ja nisam video današnju opoziciju na ulici, na pijaci, na štrafti, ispred prodavnica. Sve se svodi na skupštinu Srbije i povremeno pljuvanje po vlasti. To je ona vrsta kritizerstva iza koje ne stoje nikakvi argumenti. Možda su jedni izuzetak Živković i Pavićević koji nastoje da barem svojim glasačima prikažu sopstveni odnos prema Vučiću i njegovoj vlasti.

Omer Karabeg: I Nenad Čanak, šef Lige socijademokrata Vojvodine, hvali Vučića i ističe da je on čovek od reči. Čanak takođe kaže da svako ko danas naziva Vučića diktatorom - ne zna šta je diktatura.

​Dejan Vuk Stanković: Nenad Čanak je u čudnoj političkoj poziciji. S jedne strane, on je u Vojvodini u koaliciji sa Demokratskom strankom, a, s druge strane, pokušava da sarađuje sa Vučićem ne bi li prilikom neke nove podele karata u Vojvodini dobio šansu da svoju, u osnovi regionalnu stranku, ponovo veže za vlast. Političke garniture stranaka, koje su na vlast došle nakon 5. oktobra 2000. godine, mogu da funkcionišu samo ukoliko su na vlasti ili blizu vlasti. Teško da od njih možete očekivati neko opoziciono delovanje. To što Nenad Čanak priča - pokazuje njegovo nesnalaženje, što je opšta pojava kod opozicionih partija koje su 2012. godine izgubile vlast. Njihovi lideri se ne snalaze u novoj ulozi. Da biste u sadašnjim okolnostima bili uspešna opozicija morate jasno definisati konkretne teme na kojima ćete kritikovati vlast, morate nuditi rešenja i morate istrajati na političkom kursu koji zastupate. Svega toga nema u izjavama Nenada Čanka ni u tragovima.

Srećko Mihajlović: Naša opozicija ne raspolaže kapacitetima umne kritike. Ona je sklona etiketiranju, pljuvanju. Kažu: “On je diktator, cenzura je, nema slobode medija”, a pri tom nećemo da se zapitamo šta mediji čine da bi došli do slobode. U nastupu opozicije ima dosta slabosti i jedna od tih velikih slabosti je upravo odsustvo ozbiljne rasprave o važnim problemima.

Omer Karabeg: Kako tumačite ponašanje Borisa Tadića, bivšeg lidera Demokratske stranke, koji je sada lider Socijademokratske stranke. Potpredsednica vlade Zorana Mihajlović kaže da se ta stranka često nudi da uđe u vladu, a Tadić to demantuje.

Srećko Mihajlović: Ja samo mogu reći da je Tadićeva uloga u rasturanju Demokratske stranke bila velika. Prosto je neverovatno kako se uska grupa ljudi, koja je vodila tu stranku, rasula u trenutku kad je izgubila vlast i pokazala svoje pravo lice - gde svaka vaška radi obaška. Ni na kraj pameti im nije bio interes članstva Demokratske stranke, njima su na prvom mestu bili njihovi lični interesi i njihova moguća pozicija u nekoj budućoj vlasti. Tadić je lično odgovoran za mnogo toga što se desilo sa Demokratskom strankom. Naravno, to ne znači da su i ostali iz vođstva te partije manje odgovorni, uključiv i Dragana Đilasa, svojevremeno Čedu Jovanovića i Zorana Živkovića, i danas Bojana Pajtića.

Omer Karabeg: Nudi li se Tadić da uđe u vladu?

Dejan Vuk Stanković: On svakako čeka svoju šansu. Meni se čini da je Tadić neka vrsta hodajućeg političkog paradoksa koji od 2012.godine, kada je izgubio vlast, poništava samog seebe. Setimo se da je one noći, kada je izgubio izbore, poručio građanima Srbije: ”Vidimo se u drugom filmu, napuštam politiku”. Tri dana posle toga krenula je kampanja da on bude premijer. Kada je i to propalo, ušao je u rovovski rat sa Draganom Đilasom oko toga ko će biti lider Demokratske stranke. Onda se povukao sa mesta lidera, da bi de facto uništio Demokratsku stranku praveći novu partiju pred izbore 2014. godine. Tadić ne želi da se bavi agrumentovanom kritikom sadašnje vlasti, već kao politički oportunista pokušava da ponovo pronađe mesto u vlasti. O krizi opozicije govori i činjenica da se nijedna grupa, koja je ušla u sukob sa državom, nije obratila opozicionim strankama. Advokati su ispostavili svoje zahteve Ministarstvu pravde, istrajali na njima i na kraju preko kompromisa sa vlašću zaštitili svoje interese. Zdravstveni radnici su pregovarali sa Ministarstvom i dobili neku vrstu kolektivnog ugovora koji na izvestan način štiti njihova prava. Predpostavljam da će se slično dogoditi i sa nezadovoljnim prosvetnim radnicima. Šta je tu poenta? Niko se više ne obraća opozicionim strankama. Svaka nezadovoljna grupa će krenuti da se sama organizuje, da ispostavlja svoje zahteve vlastima, a opozicione stranke će biti samo statisti - i to je ono što pokazuje da opozicija nema istinski politički kapacitet.

Omer Karabeg: Kako to da u Srbiji lideri tolike godine ostaju u politici i pored stalnih neuspeha? Na Zapadu, čim partija prođe loše na izborima, menja se celo rukovodstvo i dolazi novi tim na čelo partije.

​Srećko Mihajlović: Ne dešava se to uvek ni na Zapadu, iako je to kod velikih partija gotovo pravilo. Naše partije su liderske. Uspeh partije se objašnjava delovanjem i imidžom lidera. Lider je sve i svja. Vlada Srbije je odgovorna Vučiću, a ne paralmentu. Prethodna vlada je bila odgovorna Tadiću, a ne parlamentu. Za vreme Miloševića sveukupna odgovornost je bila okrenuta ka lideru stranke i vođi Srbije. U Srbiji je to pravilo i teško je očekivati da će se u skorije vreme nešto promeniti. Mi imamo političku kulturu koja je autoritarna. U njoj je uloga vođe nezaobilazna, od njega zavisi uspeh političke stranke. Iluzorno bi bilo očekivati da se i kod nas pojave neki pokreti bez vođe. U Srbiji to ne ide. Tako je to u poslednjih dvesto godina naše istorije - od Karađorđa, pa do Vučića.

Omer Karabeg: Može li se reći da se srpski političari grčevito drže politike zato što od toga žive, jer ništa drugo ne znaju da rade, pa im je stalo da na svaki način uđu u vlast što obezbeđuje mnoge privilegije?

Dejan Vuk Stanković: Za razliku od razvijenih zemalja zapadne demokratije u Srbiji politika nesumnjivo ima centralni značaj. Ako se bavite politikom, vrlo brzo možete dobiti svaku vrstu društvenih privilegija - od sticanja velikog materijalnog bogatstva do društvenog ugleda. Nema struke koja vam to na lakši način može obezbediti. Sve ostale struke - nauka, umetnost, sport, pa ako hoćete i šou biznis - zahtevaju talenat, rad i odricanje. U politici je dovoljno biti lojalan lideru i bezuslovno prihvatiti stranačke dogme, pa ćete koracima od sedam milja iz anomimnosti stići do statusa društveno priznatog čoveka. Zbog toga je politika toliko primamljiva i zbog toga elite teško silaze s vlasti.

Omer Karabeg: Izgleda da nevladine organizacije sve češće preuzimaju ulogu opozicije. Čini se da najoštrije kritike vlasti dolaze sa te strane.

Srećko Mihajlović: To je zanimljiv trend, ako je reč o trendu. Jer još uvek se radi o pojedinačnim pojavama. Pre toga smo bili svedoci velike depolitizacije celokupnog nevladinog sektora. Nevladine organizacije su počele da se bave biznisima, projektima, zarađivanjem novca, ostavljajući po strani svoju društvenu, pa i političku funkciju. Sada vidimo da se pojedine organizacije civilnog društva bude, ali je pitanje koliko će se one masovnije i prisutnije u javnosti priključiti tom trendu. Nije reč o nekoj iznimnoj situaciji. Kada zakažu pojedini delovi političkog sistema, sasvim je logično očekivati da će civilno društvo pokušati da uskoči u taj prazan prostor.Treba očekivati da će inteligencija pokušati da iskaže svoj odnos prema aktuelnom stanju stvari. Ne može se reći da za to nema priliku. Tu su internet, portali, sajtovi, kao i jedan deo medija, na žalost manji. Činjenica da toga ima osporava etiketiranje da je Vučić diktator. Da je diktatura, ne bismo mi sada ovako razgovarali.

​Dejan Vuk Stanković: Kod nas su nevladine organizacije uradile dosta, kada je reč o dva osetljiva pitanja. Jedno su ratni zločini, a drugo su prava LGBT populacije. Nevladine organizacije su izvršile određenu vrstu pritiska na vlast, učinile su te teme legitimnim, pa je vlast morala njima da se bavi. Ali nevladine organizacije ne mogu da zamene političke stranke. One mogu da skrenu pažnju na neka otvorena i kontroverzna pitanja, mogu i treba da vrše pritisak na vlast, ali, ponavljam, nikako ne mogu zameniti političke stranke koje su institucionalni deo svakog demokratskog poretka.

Omer Karabeg: Ima li šanse da se u Srbiji pojavi neka nova politička partija koja bi mogla da okupi nezadovljnike, a njih nije malo? Ima li šanse da se pojavi neki pokret kao Podemos u Španiji ili kao Siriza u Grčkoj?

Srećko Mihajlović: Na to pitanje je teško odgovoriti. Kako god da odgovorite, uvek se desi nešto što vas demantuje. Podsetio bih na nemire 1968. godine, kada je retko ko prognozirao tako nešto, a eto - desilo se. Danas se mnogo govori o apolitičnosti, o distanciranju od politike. Mislim da se u tome preteruje. Jer, veliko i masovno nezadovoljstvo građana vlastitim životom zbog nemogućnosti da se iole pristojno živi mora da izađe na videlo.

Da li će se to nezadovoljstvo izliti na ulice - zavisi od uspeha ili neuspeha poteza koje vlada Srbije danas čini. Tu postoje dve mogućnosti. Ili ćemo imati masovne nemire južnoameričkog tipa, koje se teško kontrolišu i koje faktički niko ne može da kontroliše, ili će nam se dogoditi ono što se dešava u Grčkoj, Španiji, a možda u manjem obimu i u Hrvatskoj, pa i u Bosni i Hercegovini.

Kada dođe do izliva masovnog nezadovoljstva, pojave se stranke koje se stavljaju na čelo takvih pokreta i onda imamo ozbiljnu političku opciju s kojom se mora računati. Kod nas narodno nezadovoljstvo nije doseglo onaj nivo kada se izlazi na ulice. Ovaj narod se još uvek nada, još uvek veruje obećanjima.

Onoga trenutka kada nada počne da nestaje, imaćemo situaciju koja je bliska situaciji u Grčkoj, Španiji pa i nekim drugim zemljama. A što se tiče opozicionih stranaka, jedne čekaju, kao u zasedi, da se narod pojavi na ulici, pa da se stave na čelo i povedu taj narod -valjda u bolji život, a druge pokušavaju da se priključe vladajućoj stranci.

Dejan Vuk Stanković: Pitate da li bi ovde mogao da se pojavo neki pokret kao Podemos u Španiji ili Siriza u Grčkoj. Što se tiče Grčke, ta zemlja ima tradiciju vrlo autentične levičarske ideologije i prakse. Tamo su leve stranke vrlo jake, a levica u Aleksisu Ciprasu ima harizmatičnog lidera, koji je kroz dugogodišnji politički staž uspeo da se izgradi kao političar, i njegov uspeh nije slučajan.

Treba imati u vidu da Cipras nije došao ni iz jedne od onih stranke koje su se godinama smenjivale na vlasti u Grčkoj. On nije čovek ni Pasoka, ni Nove demokratije, nego je neki treći igrač. Ciprasovu pojavu prati i vrlo snažna sindikalna aktivnost u Grčkoj i otvoreni sukobi između države i nezadovoljnih slojeva stanovništva, koji su izazvani politikom štednje koju je Grčkoj nametnula Trojka.

Kad je reč o španskom Podemosu, stanke u Srbiji vlo malo liče na taj pokret koji predvodi Pablo Iglesijas. U njima ima vrlo malo aktivizma koji karakteriše Iglesijasovu političku organizaciju. I jedan i drugi pokret, i ovaj u Grčkoj i onaj u Španiji, nastali su kao izraz nezadovoljstva političkom klasom, dok je današnja opozicija u Srbiji deo političke klase koja je bila na vlasti od pada Miloševića sve do 2012. godine. Zbog toga ona nema mobilizatorski kapacitet.

Drugo, naša opozicija nema avangardni politički program koji bi bio van ustaljenih obrazaca političkog mišljenja. Sirizin program je interesantan zbog toga što on pokušava da menja pravila igre u evropskoj politici. On je provokativan i privlačan za glasače. A mi u Srbiji smo svedoci jedne pomalo kabaretske predstave gde je jedan čelnik Demokratske stranke odjednom prigrlio Sirizin program, ali je rekao da je protiv nacionalizacije banaka. A upravo Siriza zagovara nacionalizaciju banaka. Ne možete fragmentirati političke ideje avangardnih pokreta u Evropi i očekivati da izvršite mobilizaciju.

Mislim da je ta vrsta političkih nekonvencionalnih pokreta, kakvi su Siriza i Podemos, delom čedo okolnosti u kojima se odvija politički život, a delom i proizvod nečega nepredvidljivog. Ako se tako nešto pojavi u Srbiji, neće biti iznenađenje, jer su građani zasićeni sadašnjim političkim establišmentom, bilo da je reč o vladajućim ili opozicionim političarima.

Međutim, teško je reći kada će se tako nešto pojaviti, kao što ne možete da predvidite i ko bi bio taj koji bi se stavio na čelo takvog jednog pokreta. Svakako da bi to morao da bude čovek sa darom za politiku i medije i sa određenom dozom harizme, moralne hrabrosti i političke avangardnosti.